Популизам

Популизам је споран појам који обухвата различите политичке ставове који наглашавају идеју „обичног народа”, често у супротности са перципираном елитом. Често се повезује са антиестаблишмент и антиполитичким осећањима.

Термин је настао крајем 19. века и од тада се примењује на различите политичаре, партије и покрете, често попримајући пејоративни тон. У оквиру политичких наука и других друштвених наука коришћене су различите дефиниције популизма.

Етимологија и терминологија

Термин „популизам” дуго је био предмет погрешног превођења. Поред тога, користио се и за описивање широког (и често контрадикторног) спектра покрета и уверења. Његова употреба обухватала је различите континенте и контексте, због чега га многи научници карактеришу као нејасан или преширок концепт, који се често спомиње у политичком дискурсу, али се недоследно дефинише и слабо разуме. У том светлу, бројне студије испитивале су употребу и ширење овог термина у медијима, политици и академској заједници, истичући узајамни утицај ових сфера и пратећи семантичке промене које су обликовале еволуцију значења концепта.

Порекло и рана политичка употреба

Реч се први пут појавила на енглеском језику 1858. године, када је употребљена као антоним за реч „аристократски” у преводу дела Алфонса де Ламартина. У Руској Империји шездесетих и седамдесетих година 19. века, термин је повезиван са народњацима, лево оријентисаним аграрним покретом чије се име често преводи као „популисти”. Руски популизам крајем 19. века имао је за циљ пребацивање политичке моћи на сељачке комуне кроз радикалан програм аграрне реформе, а неки историчари га описују као важног интелектуалног и организационог претходника који је утицао на касније револуционарне покрете у Русији. Међутим, на енглеском језику овај термин је добио ширу препознатљивост захваљујући Народној партији и њеним претходницима у Сједињеним Америчким Државама, који су били активни између осамдесетих година 19. века и почетка 20. века. Народна партија се залагала за мале пољопривреднике, промовисала експанзионистичке монетарне политике и приступачне кредите, и била је релативно прогресивна — за своје време — у питањима која се тичу права жена и мањина. Иако су и руски и амерички покрети означени као „популистички”, разликовали су се по свом идеолошком садржају и историјском путу.

Почетком 20. века, нарочито у Француској, термин се пребацио у сферу књижевности, где је почео да означава жанр романа који са саосећањем приказује животе нижих класа. Леон Лемоније објавио је манифест овог жанра 1929. године, а Антоан Куле-Тесије установио је награду за њега 1931. године.

Термин је ушао у латиноамерички политички лексикон у послератном периоду, постајући карактеристично обележје политичког пејзажа региона. Медији су га у почетку повезивали са харизматичним лидерима способним да мобилишу недавно урбанизовано становништво, посебно оно које је расељено услед руралних миграција. Ове нове урбане групе, све више интегрисане у изборну политику, посматране су као оне које беже од старијих система клијентелистичке контроле попут „контролисаног гласања” (voto de cabresto или voto cantado) и почеле су да редефинишу национални политички живот. Иако је често посматран са сумњом и повезиван са манипулацијом или демагогијом, популизам је у овом контексту често имао позитивну конотацију и политички актери су га отворено прихватали.

Академско усвајање и концептуално померање

Све до педесетих година 20. века, употреба термина „популизам” у академској заједници била је ограничена углавном на историчаре који су проучавали Народну партију. Међутим, 1954. године две значајне публикације означиле су прекретницу у концептуалном развоју овог термина. У Сједињеним Државама, анализирајући успон макартизма, социолог Едвард Шилс објавио је чланак предлажући популизам као термин за описивање антиелитистичких трендова у америчком друштву уопште. Истовремено у Бразилу, политиколог Елио Жагуарибе, реагујући на растућу „популистичку хиперболу” у новинама, објавио је оно што се сматра првим академским текстом о латиноамеричком популизму, постављајући га као облик класног помирења.

Након Шилсове интервенције, током шездесетих година популизам је почео да привлачи све већу пажњу међу америчким социолозима и другим академицима у области друштвених наука. Важно је напоменути да су историчар Ричард Хофштатер и социолог Данијел Бел реинтерпретирали наслеђе Народне партије кроз критичку призму, приказујући је као израз статусне анксиозности и ирационализма. Паралелан тренд развио се у Латинској Америци, где су научници — често под утицајем марксистичких оквира — почели да истражују популизам као политички феномен везан за модернизацију, масовну мобилизацију и развојне идеологије. Упркос растућем интересовању, академски консензус о дефиницији популизма остао је неухватљив. Значајно је да конференција одржана 1967. године у Лондонској школи економије, која је окупила многе водеће стручњаке тог доба, није успела да произведе јединствен теоријски оквир.

Спајање нових — и често оспораваних — академских интерпретација са употребом термина од стране политичких снага које су критиковале оне означене као популисте допринело је његовој све негативнијој конотацији. Одсуство кохерентне идеолошке платформе или доследне програмске формулације међу самопроглашеним популистима, у комбинацији са недостатком координисаног међународног покрета, додатно је омогућило да значење термина значајно варира. Као резултат тога, популизам је почео да се примењује у широком спектру политичких контекста и на различите личности, често без јасне или доследне дефиниције. Овај термин се често мешао са другим концептима попут демагогије, и генерално се представљао као нешто чега се треба плашити и што треба дискредитовати. Често је коришћен као пошпапалица за покрете који се сматрају ван политичког мејнстрима или претњом демократији.

Популистичка хипербола и научна дебата

Иако су научници већ почетком деведесетих година приметили да популизам постаје честа појава у западним демократијама, термин је стекао невиђену глобалну популарност након политичких превирања 2016. године — пре свега избора Доналда Трампа за председника Сједињених Америчких Држава и гласања Уједињеног Краљевства за излазак из Европске уније. Оба догађаја су широко протумачена као израз популистичког расположења, што је изазвало обноваљено интересовање јавности за овај концепт. Одражавајући ову појачану пажњу, Кембриџов речник изабрао је реч „популизам” за своју реч године 2017.

Ова „популистичка хипербола” такође је пронашла свој пандан у академској заједници. Док је између 1950. и 1960. године забележено око 160 публикација о популизму, тај број је порастао на преко 1.500 између 1990. и 2000. године. Од 2000. до 2015. године, према подацима базе Web of Science, у просеку 95 академских радова и књига годишње укључивало је реч „популизам” у свом наслову или апстракту. Године 2016. тај број је скочио на 266; 2017. године достигао је 488; а до 2018. нарастао је на 615.

Концептуална двосмисленост која окружује овај термин — додатно погоршана овим скоком политичке и академске пажње — навела је неке научнике да предложе потпуно одбацивање термина „популизам” као аналитичке категорије. Конкретно, често изједначавање популизма са крајње десничарским нативизмом изазвало је критике због погрешног представљања етоса историјских самопроглашених популиста, док истовремено пружа еуфемистички сјај за расистичке или ауторитарне политичке актере који траже легитимитет тврдећи да представљају „народ”.

Насупрот томе, други тврде да концепт остаје превише важан за политичку анализу да би био одбачен. Ако је јасно дефинисан, тврде они, „популизам” може бити драгоцен алат за разумевање широког спектра политичких актера, посебно оних који делују на маргинама мејнстрим политике.

Теорије

Због полисемије (вишезначности) термина „популизам”, он је различито интерпретиран кроз теоријске оквире и повезиван са вишеструким, понекад некомпатибилним дефиницијама. Научници се оштро разилазе у својим проценама популизма: док га неки дефинишу као инхерентно антидемократски, истичући његове претње либералним институцијама и владавини права, други га виде као инхерентно демократски импулс усмерен на оснаживање маргинализованих група и обнову народног суверенитета. Трећи пак тврде да популизам може попримити вишеструке и чак контрадикторне аспекте у зависности од контекста. Данас су главни теоријски приступи популизму идеацијски, класни, дискурзивни, перформативни, стратешки и економски оквири.

Идеацијски приступи

Идеацијски приступ дефинише популизам као „идеологију са танким средиштем” која дели друштво у две антагонистичке групе: „чист народ” и „корумпирану елиту”, и посматра политику као израз опште воље (volonté générale) народа. Он позиционира популизам не као свеобухватну идеологију, већ као нешто што се везује за шире политичке покрете, попут социјализма или конзервативизма. Научници попут Каса Мудеа и Кристобала Ровире Калтвасера истичу да је популизам више моралистички него програмски, промовишући бинарни поглед на свет који се опире компромисима. Ова идеологија присутна је у различитим политичким системима, није ограничена на харизматично лидерство и може се флексибилно користити као подршка разним агендама и на левици и на десници.

Према идеацијским научницима, популизам конструише „народ” као врлину и јединствену групу, често са нејасним или променљивим границама, што омогућава популистичким лидерима да дефинишу ко је укључен, а ко искључен на основу стратешких циљева. Ова група се сматра сувереном и историјски утемељеном, а њен здрав разум се сматра супериорнијим од експертизе елите или институционалног знања. Насупрот томе, „елита” се приказује као хомогена, корумпирана сила која подрива вољу народа. У зависности од контекста, елите могу бити дефинисане економски, политички, културно или чак етнички. Концепт опште воље представљен је у идеацијском приступу као централни елемент популистичке реторике, што се уклапа у критику представничке демократије у корист директних облика доношења одлука попут референдума. Овај приступ резонује са Русоовим филозофским наслеђем, сугеришући да само „народ” зна шта је најбоље за друштво.

Идеацијски научници наглашавају амбивалентан однос између популизма и демократије. Иако напомињу да нису сви популисти ауторитарни и препознају да популизам може помоћи у спасавању либералне демократије од њених недостатака када делује у опозицији — мобилишући друштвене групе које се осећају искључено из процеса политичког одлучивања и подижући свест међу социополитичким елитама о народним притужбама — они генерално тврде да популизам постаје инхерентно штетан за плурализам када дође на власт. Често тврдећи да представљају аутентичну вољу народа, популисти — посебно они усклађени са десничарским покретима — могу олакшати концентрацију извршне власти и заобићи или активно подривати либералне демократске институције дизајниране да заштите мањинска права, пре свега правосуђе и медије, који се често приказују као искључени из контакта са народом. Ова динамика може бити посебно снажна у контекстима где владавина права има слабе институционалне основе, стварајући плодно тло за назадовање демократије. У таквим случајевима, популистичко управљање може довести до онога што је филозоф Џон Стјуарт Мил назвао „тиранија већине”.

Идеацијска дефиниција није без критика. Неки тврде да она поступа дедуктивно, успостављајући дефиницију унапред, а затим је примењујући на случајеве на начин који намеће круте претпоставке — попут моралног дуализма и хомогености „народа” — које се емпиријски можда не могу одржати у свим контекстима. Други упозоравају да ако се широко примени, термин ризикује да постане превише нејасан, потенцијално обухватајући већину политичког дискурса.

Класни приступи

Класни приступи тумаче популизам као феномен укорењен у динамици друштвених класа. Латиноамерички научници попут Елија Жагуарибеа и Ђина Ђерманија били су међу првима који су популизам интерпретирали као масовни феномен политичке мобилизације, карактеристичан за друштва која пролазе кроз брзу модернизацију. Они су наглашавали карактеристике као што су персоналистичко вођство, политичко укључивање претходно искључених друштвених сектора и институционална крхкост — често праћена ауторитарним тенденцијама. У Ђерманијевом случају, његова теорија национално-популарних покрета и „ауторитаризма популарних класа” развијена је у дијалогу са америчким социологом Симором Мартином Липсетом. Ослањајући се делом на анализе макартизма, Липсет је тврдио да је популизам покрет који уједињује различите друштвене класе, обично око харизматичног вође. Иако је приметио да се ова карактеристика појављује и у фашизму, Липсет је нагласио кључну разлику: фашизам своју базу углавном црпи из средњих класа, док популизам своју главну друштвену основу налази међу сиромашнима.

Експлицитнија класно оријентисана интерпретација долази из марксистичке традиције, посебно утицајне у Латинској Америци кроз мислиоце попут Франсиска Вефорта, Фернанда Енрикеа Кардоза и Октавија Јанија. Раскидајући са симпатичним ставом према руском популизму који се налазио у касним списима Карла Маркса, ови латиноамерички марксисти су се уместо тога ослањали на Марксова размишљања о бонапартизму и концепт цезаризма Антонија Грамшија. Из ове перспективе, популизам настаје у тренуцима равнотеже између антагонистичких класа — када је буржоазија изгубила свој хегемонистички капацитет, али пролетаријат још увек није преузео власт. У таквим условима, политичка моћ добија аутономију од доминантних класа и позиционира се као арбитар, привлачећи подршку онога што је Маркс назвао „масом”: неорганизоване групе којој недостаје класна свест и која је рањива на харизматично лидерство.

Марксистички критичари у Латинској Америци признали су улогу популизма у интеграцији народних маса у политички живот и подстицању друштвеног и економског развоја. Међутим, тврдили су да је та интеграција била ограничена — протодемократска по форми, али на крају спутана унутар буржоаских оквира. Тврдили су да су популистички режими често демобилисали колективну организацију замењујући класну борбу социјалним бенефицијама и радничким реформама, истовремено потчињавајући синдикате државној контроли и изборним интересима. Ове критике су оспоравали историчари који тврде да је популистички период у латиноамеричкој историји заправо био обележен растућом политизацијом радника — оном која је можда представљала изазов за етаблиране политичке и економске интересе.

Дискурзивни приступи

Аргентински политички теоретичар Ернесто Лаклау развио је специфичну дефиницију популизма, сматрајући га потенцијално позитивном снагом за еманципаторске друштвене промене.

Дискурзивни приступ се најчешће повезује са аргентинским политичким теоретичарем Ернестом Лаклауом и другим научницима Есекс школе анализе дискурса. За Лаклауа, популизам треба разумети као дискурзивну логику у којој се низ неиспуњених захтева удружује око симбола који именује популарни покрет у супротности са елитом. Иако су харизматични лидери често најчешћи симболи популистичких покрета, дискурзивни приступ тврди да популизам може постојати и без оваквог типа лидерства.

За разлику од идеацијског приступа, дискурзивна традиција не посматра нужно опозицију између „дна” и „врха” као моралистичку. За разлику од марксистичког приступа, она такође критикује оно што види као идеализацију аутономне друштвене класе, насупрот манипулисаној маси. Из конструктивистичке перспективе, Лаклау и његови следбеници тврде да су политички субјекти — а посебно ентитет попут „народа” — увек радикално контингентне дискурзивне конструкције, способне да поприме различите облике.

Нормативно гледано, Лаклауова дефиниција популизма уздржава се од просуђивања да ли је популизам инхерентно позитиван или негативан. Међутим, издваја се од претходних приступа по томе што нека популистичка искуства на власти сматра истински демократизујућим. Надовезујући се на ову перспективу, поједини научници под Лаклауовим утицајем тврде да је популизам инхерентно еманципаторски и плуралистички, те да би ауторитарне и националистичке покрете који се често означавају као популистички било тачније описати као фашистичке.

Перформативни/социокултурни приступи

Перформативни приступ — познат и као социокултурни приступ, а повремено се назива и стилским приступом — често се представља као грана дискурзивног приступа. Његови главни експоненти су Пјер Остиги, Бенџамин Мофит и Марија Есперанса Касуљо. Овај приступ не посматра популизам као фиксну идеологију, већ као политички стил — репертоар симболички посредованих перформанси кроз које лидери граде власт и управљају њом. Уместо да се фокусира на оно у шта популисти верују, ова перспектива истиче како они комуницирају и представљају се, што обухвата реторику, гестове, говор тела, моду, слике и сценски наступ. Ови естетски и перформативни елементи су од суштинског значаја за начин на који популизам функционише у пракси.

Критикујући оно што види као претерани формализам у Лаклауовој теорији, перформативни приступ наглашава театралну и трансгресивну природу популизма. Популистички актери често крше традиционалне норме и очекивања политичког понашања, прихватајући стилове који су иреверентни, културно популарни и емоционално набијени. Популизам се стога посматра као перформанс који оспорава границе „пристојног” политичког дискурса.

Док се неки научници фокусирају на перформансе харизматичних лидера, други истичу историјску и друштвену димензију популистичке трансгресије, примећујући њену способност да мобилише маргинализоване секторе који су традиционално били искључени из политичког живота. Изненадни улазак ових група у јавну сферу често се доживљава као реметилачки или шокантан.

Као и код дискурзивног приступа, заговорници перформативне теорије тврде да популизам може, у неким случајевима, да изрази еманципаторски потенцијал.

Стратешки приступи

Додатни оквир описан је као „политичко-стратешки” приступ. Он примењује термин популизам на политичку стратегију у којој харизматични лидер покушава да влада на основу директне и непосредне везе са својим следбеницима. Курт Вејланд дефинисао је овакво схватање популизма као политичку стратегију коју користи персоналистички лидер који влада кроз директну, непосредну и неинституционализовану подршку великог броја углавном неорганизованих следбеника. Према овој перспективи, популистичка стратегија за освајање и вршење државне власти у супротности је са демократијом и вредностима плурализма, отворене дебате и фер конкуренције.

Честа критика стратешког приступа је да, фокусирајући се на лидерство, овај концепт популизма не допушта постојање популистичких партија или популистичких друштвених покрета. Као резултат тога, занемарује историјске случајеве који се често сматрају парадигматичним за популизам, као што је Народна партија САД. Штавише, овај приступ може ненамерно да ојача популарну перцепцију популизма као стила политике који карактеришу превише поједностављена решења за сложене проблеме, изнесена на емоционално набијен начин или кроз промовисање краткорочних, нереалних и неодрживих политика. Иако оваква употреба може деловати интуитивно смислено, неки тврде да ју је тешко емпиријски применити, с обзиром на то да већина политичких актера користи слогане и реторику, те да разликовање између емоционално набијених и рационалних аргумената може бити проблематично. Овај феномен тачније се описује као демагогија или опортунизам.

Економски приступи

Блиско повезан са идејама демагогије и опортунизма, социоекономска дефиниција популизма односи се на образац неодговорног економског креирања политике, у којем владе спроводе експанзивну јавну потрошњу — обично финансирану иностраним кредитима — након чега следе инфлаторне кризе и накнадне мере штедње. Ово схватање стекло је популарност током осамдесетих и деведесетих година 20. века преко економиста попут Рудигера Дорнбуша, Џефрија Сакса и Себастијана Едвардса, посебно у студијама латиноамеричких економија. Оно се надовезује на раније критике аргентинског економисте Марсела Дијаманда, који је тврдио да економије попут аргентинске доживљавају циклична колебања између неодрживе популистичке потрошње и прекомерне штедње. Иако је Дијаманд критиковао обе крајности, каснији економисти из САД углавном су напустили његову осуду мера штедње, уместо тога их представљајући као неопходан коректив за економску нестабилност.

Иако је и даље призивају неки економисти и новинари — посебно у Латинској Америци — ова економска дефиниција популизма остаје релативно ретка у ширим друштвеним наукама. Критичари тврде да она своди популизам на левичарско економско лоше управљање, занемарује политичке и идеолошке димензије термина и не успева да објасни популистичке лидере који су спроводили неолибералне политике. Термин „популизам” често се користи у овом контексту за стигматизацију хетеродоксних економских политика, чиме се сужава простор за дебату.

Могући узроци

Током деценија и кроз различите теоријске приступе, популизам је повезиван са масификацијом и растакањем друштвених веза. Објашњења за овај процес варирају и указују на економске, радне и културне трансформације, заједно са њиховим субјективним последицама.

Економске притужбе

Теза о економским притужбама тврди да су економски фактори допринели формирању „запостављеног” прекаријата који карактерише ниска сигурност посла, висока економска неједнакост и стагнација плата. Према овом гледишту, та група људи би била склонија да подржи популизам. Разлози за прекарност варирају: на Глобалном Северу, она је често повезивана са падом животног стандарда услед деиндустријализације, економске либерализације и дерегулације, док на Глобалном Југу углавном следи прекинути процес узлазне мобилности, где радници излазе из екстремног сиромаштва али остају у нестабилним, неквалитетним пословима и условима живота. Да би објасниле ову динамику, неке теорије се посебно фокусирају на ефекте економских криза, или неједнакости, док друге наглашавају улогу глобализације у поремећајима на успостављеним тржиштима рада и подстицању економске дислокације.

Макроекономски докази сугеришу да огорчење према спољним групама обично расте током периода економских потешкоћа, а економске кризе су повезиване са успесима партија крајње деснице — ентитета који се често мешају са популистичким покретима, иако нису нужно синоними. Међутим, студије на микронивоу пронашле су само ограничене доказе који директно повезују личне економске притужбе са подршком популистичким кандидатима или партијама.

Модернизација

Теорија о губитницима модернизације тврди да су одређени аспекти транзиције ка модерности изазвали потребу за популизмом. Овај аргумент су педесетих година 20. века изнели Хофштатер и други рани ревизионистички научници који су проучавали Народну партију, тумачећи њихов популизам као одговор на дубоко укорењену културну анксиозност пред модерним економским и друштвеним трансформацијама. Ова анксиозност се манифестовала у делимичном одбацивању модерности — не против саме технологије или напретка, већ против перципираних друштвених и моралних ефеката модерног капитализма и урбанизације. У новије време, научници указују на аномију која је уследила након индустријализације, резултирајући растакањем, фрагментацијом и диференцијацијом, што је ослабило традиционалне везе цивилног друштва и повећало индивидуализацију. Неки аналитичари тврде да такви услови — обележени фрагментираним идентитетима и слабим колективним структурама — сада личе на динамику која се дуго посматрала на Глобалном Југу, где су класна флуидност, економска несигурност и ограничена институционална интеграција историјски обликовали популистичку политику. Популизам привлачи декласиране елементе из свих друштвених слојева, нудећи широк идентитет који претходно маргинализованим масама даје суверенитет као „народу”.

Културни отпор

Друга теорија која повезује појаву популизма са трансформацијама повезаним са модерношћу — иако из другог угла — јесте теза о културном отпору. Фокусирајући се посебно на успон крајње десничарског популизма, Пипа Норис и Роналд Инглхарт тврде да су такви покрети реакција на све већу истакнутост постматеријализма у многим развијеним земљама, укључујући ширење феминизма, мултикултурализма и енвиронментализма. Према овом ставу, ширење нових идеја и вредности постепено оспорава успостављене норме, достижући на крају „преломну тачку” која изазива отпор делова становништва који су раније заузимали доминантне друштвене позиције — посебно старијих, белих, мање образованих мушкараца — што се изражава кроз подршку десничарском популизму. Неке теорије ограничавају овај аргумент на то да је ово само реакција на повећање етничке разноврсности услед имиграције. Овакве теорије посебно су популарне код социолога и политиколога који проучавају индустријски свет и америчку политику.

Емпиријске студије које су тестирале тезу о културном отпору дале су мешовите резултате. Док истраживања на индивидуалном нивоу показују снажне везе између социокултурних ставова — попут погледа на имиграцију или расног огорчења — и подршке десничарским популистичким партијама, макроекономске анализе нису доследно пронашле корелације између агрегатног популистичког расположења и изборних резултата. Ипак, истраживања у политичким наукама и психологији указују на значајну улогу претњи идентитету групе: појединци који осећају да је њихова друштвена група угрожена вероватније ће подржати политичке актере који обећавају заштиту њеног статуса и идентитета. Иако се већи део овог рада фокусирао на белу политику идентитета, слични обрасци се примећују и међу другим групама које себе перципирају као маргинализоване.

Постдемократија

Различити аутори су представили популизам као одговор, реакцију или симптом постдемократије. Постдемократија се односи на стање у којем формалне институције либералне демократије — избори, партије и представничка влада — настављају да постоје, али њиховим функционисањем све више доминирају елите, технократским доношењем одлука и тржишним силама.

Популизам се стога често разуме као реакција на сужавање политичког избора, пад одговорног, представничког управљања и резултујуће празнине у политичком представљању. Научници нуде различита објашњења за овај развој догађаја. Једна перспектива сматра да су ове динамике посебно изражене у друштвима где је цивилно друштво слабо или у паду — стање које неки научници виде као историјски карактеристично за Глобални Југ, где је популизам био чешћи, али које је све видљивије и на Глобалном Северу. Други истичу улогу глобализације, која се посматра као нешто што је озбиљно ограничило моћ националних елита и њихову способност да одговоре на народне захтеве. Још један често цитирани фактор је конвергенција мејнстрим партија, посебно оних на левом и десном центру, које често избегавају решавање спорних или хитних питања од јавног значаја. У смислу теореме медијалног гласача, такво груписање око медијане може оставити гласаче на маргинама политичког спектра са осећајем да нису представљени, отварајући тиме простор за популистичке изазиваче.

Аутори су указали на то да дизајн политичких система такође може утицати на перцепцију удаљености између представника и представљаних, и обликовати услове под којима популизам настаје. Ниски нивои политичке ефикасности и висок проценат пропалих гласова повезани су са повећаном подршком популистичким алтернативама. У Сједињеним Државама, механизми попут џеримандеринга, лобирања и нетуранспарентног финансирања кампања доприносе перцепцији да влада не реагује на потребе већине. У Европској унији, пренос политичких овлашћења на технократска и супранационална тела — попут Европске централне банке — може удаљити доношење одлука од гласача, додатно појачавајући демократско незадовољство. Слично томе, распрострањени корупционашки скандали могу продубити осећај да политичке елите раде само у сопственом интересу и да су изгубиле контакт са обичним грађанима, што може повећати подршку популистичким покретима.

Медијске трансформације

За више информација погледајте: Медијатизација (медији)

Неколико научника повезало је успон популизма са трансформацијама у медијима и динамици комуникације. Од касних шездесетих година 20. века, ширење телевизије допринело је персонализацији политике, фаворизујући харизматично лидерство у односу на политику усредсређену на партије — приступ који се често повезује са популизмом. Популистички лидери често су стратешки користили масовне медије како би неговали осећај директне везе са својом публиком, ослањајући се на нефилтрирану комуникацију како би ојачали свој легитимитет. У различитим регионима, формати емитовања историјски су коришћени за заобилажење посредника и обраћање бирачким телима која су традиционално била маргинализована у елитистичком дискурсу.

Неки научници тврде да су власништво над медијима и тржишна динамика додатно нагласили ове трендове. Како су се приватне медијске компаније такмичиле за публику, све више су давале приоритет сензационализму и политичким скандалима, подстичући антиестаблишментско расположење и цинизам јавности према владиним институцијама. Медији, вођени комерцијалним императивима, такође се сматрају одговорним за допринос ширењу популистичке реторике пружањем несразмерне покривености контроверзним личностима, чиме се појачава њихова видљивост и нормализује трансгресивни дискурс. Ова динамика примећена је у низу медијских система, укључујући таблоиде, па чак и делове квалитетне штампе.

У дигиталној ери, научници тврде да су платформе друштвених медија додатно преобликовале политичку комуникацију на начине који фаворизују популистички дискурс. Ове платформе су описане као оне које имају „изборни афинитет” са популизмом, јер заобилазе традиционалне механизме гејткипинга и негују утисак да политички ауторитет и легитимитет сада директно почивају на народу. Поред тога, политичка комуникација на овим платформама има тенденцију да се ослања на фрагментацију и наративе вођене сукобима, што може појачати популистичке поруке.

Мобилизација

Неколико аутора је испитивало популизам као облик политичке мобилизације који укључује претходно невидљиве или маргинализоване секторе у политичку арену. Међутим, специфични облици које ова мобилизација узима остају предмет дебате у литератури. Док неки научници тврде да је популизам инхерентно везан за фигуру харизматичног лидера, други сматрају да се он може манифестовати у три различита, али понекад коегзистирајућа облика: као популистички лидер, популистичка политичка партија и популистички друштвени покрет.

Лидери

Види још: Демагог

Популизам се често повезује са харизматичним лидерством. У ери све персонализованије политике, успех и дуговечност популистичких покрета често зависе од личне харизме лидера и њихове индивидуалне привлачности. Такви лидери тврде да представљају „народ” и, у многим случајевима, приказују себе као оличење народа — као vox populi, или „глас народа”.

Ослањајући се на увид Маргарет Канован да популисти често користе недипломатску реторику и таблоидни стил који је у супротности са институционалним нормама, научници из социокултурних и перформативних приступа наглашавали су театралне и стилске димензије популистичког лидерства. Иако су истински политички аутсајдери релативно ретки, популистички лидери често изводе неку врсту перформанса аутсајдера како би конструисали аутентичност и разликовали се од „елита у оделима” и професионалних политичара. Литература истиче трансгресивну природу овог перформанса, примећујући да он може имати више облика који се преклапају: интеракционални, реторички и театрални.

Интеракционалне трансгресије односе се на начине на које популистички лидери крше конвенционалне норме међуљудског понашања — користећи личне увреде, упадајући у лични простор, користећи провокативне гестове или правећи сугестивне алузије — како би створили конфронтацијско политичко присуство. Научници из идеацијског приступа повезују такво понашање са моралним оквиром популизма, који конструише политику као борбу између врлог народа и корумпираних елита, уоквирујући критичаре и противнике као „непријатеље народа”.

Реторичке трансгресије укључују одбацивање углађеног, технократског језика типичног за политичаре естаблишмента. Популистички говор често фаворизује једноставност, директност или чак вулгарност — што је у складу са популистичким нагласком на аутентичности. Популистичке фигуре могу усвојити персону „обичног човека” (uomo qualunque), користећи неформалан или груб говор. Етнички идентитет се такође може мобилисати: лидери попут Ева Моралеса и Алберта Фуџиморија користили су своје небелачко порекло да би се позиционирали насупрот историјски доминантним белим елитама. Други су се ослањали на аутохтоне или народне језике у јавном говору, симболично одбацујући елитистичке или колонијалне норме. Родни перформанси такође обликују популистичку трансгресивну реторику. Мушки популисти могу наглашавати мужевност или доминацију — опсцени гестови Умберта Босија или сексуално хвалисање Силвија Берлусконија су симболични примери — док се женске популисткиње често представљају као заштитничке мајчинске фигуре, попут персоне „мама гризли” Саре Пејлин или тврдње Полин Хансон да брине о Аустралији „као мајка”. Научници који се баве перформансом, попут Касуљо, тврде да овај трансгресивни стил не само да потврђује обичност већ и укључује перформансе необичности. На пример, Кристина Киршнер и Ева Перон користиле су гламурозну моду не да би сигнализирале једноставност, већ да би пројектовале аспиративне идеале и оснаживање народа.

Театралне трансгресије укључују одбијање да се прикрије перформативна природа политичког живота. Док мејнстрим политичари обично маскирају инсцениране аспекте својих јавних наступа, популистички лидери их често стављају у први план. Доналд Трамп је, на пример, често правио метаполитичке дигресије током председничких дебата у САД, исмевајући реторичке конвенције и скрећући пажњу на њихову формуларну природу.

Политичке партије

Иако неке популистичке партије заговарају директну демократију коју воде грађани путем народних иницијатива, популизам не одбацује у потпуности парламентарно представљање засновано на партијама. Уместо тога, он настоји да га редефинише фаворизујући фигуре које тврде да аутентично говоре у име „народа”. Популистичке политичке партије често настају око харизматичног лидера, усвајајући структуре одозго на доле које концентришу доношење одлука и симболички ауторитет у једној фигури. Ове партије функционишу као возила за лично лидерство, јачајући централну улогу лидера у мобилизацији подршке и обликовању политичког идентитета. Транзиције лидерства могу бити кључне: неке партије, попут аргентинске Хустицијалистичке партије и венецуеланске Уједињене социјалистичке партије (PSUV), задржале су кохезију након смрти својих оснивача, док су се друге распале.

Понекад, уместо да оснивају нове партије, популисти преузимају постојеће, као што се видело код Слободарске партије Аустрије (FPÖ) и Народне партије Швајцарске (SVP). У другим случајевима, етаблиране партије пролазе кроз постепену популистичку трансформацију. Значајан пример је грчка партија СИРИЗА, која је између 2012. и 2015. еволуирала од радикалне левичарске партије која се првенствено обраћала „левици” а затим „младима”, у партију која је тврдила да представља „народ”. Ова трансформација била је обележена не само променама у говорима већ и све трансгресивнијим перформансима њених лидера, који су, када су дошли на власт, прекинули са конвенционалним политичким декором. Овакве трансформације могу одражавати шири образац ширења унутар партијских система. Крос-национална студија заснована на подацима експерата о партијама открила је да партије постају склоније усвајању популистичке реторике у наредним изборним циклусима када је она присутнија међу њиховим конкурентима, при чему се антиелитистички апели и апели усмерени на народ најснажније шире, а десно оријентисане партије показују највећу реакцију. Чини се да популистички изборни успех такође преобликује саму структуру партијских система. Крос-национална панел студија изборних демократија између 1970. и 2020. године открила је да је снажнији популистички учинак праћен концентрисанијим партијским системима са мањим бројем ефективних партија, ефекат који се приписује делегитимизацији умерених позиција, поларизацији која истискује центристичке партије и баријерама за улазак нових изазивача.

Као што случај СИРИЗА-е илуструје, границе између политичких партија и друштвених покрета могу бити флуидне. Иако је СИРИЗА на крају постала велики институционални актер, њена рана путања била је дубоко испреплетена са масовним протестима против мера штедње. Друге популистичке партије настале су још директније из масовних покрета који су тежили каналисању незадовољства на нивоу грађана у формалну политику. Шпанска партија Подемос, на пример, основана је након покрета Индигнадос, док је индијска Партија обичног човека настала из кампање „Индија против корупције”. Ови примери илуструју како популистичка енергија може да тече између цивилног друштва и изборних арена — феномен који се даље истражује у контексту друштвених популистичких покрета.

Друштвени покрети

Талас масовних протеста који је уследио након финансијске кризе 2008. године често се карактерише као популистички феномен. Иако су се разликовали по контексту, тону и друштвеном саставу, ове мобилизације су делиле одбацивање етаблираних политичких елита, наглашавале морални ауторитет „народа” и постављале захтеве за инклузивнијим и партиципативнијим облицима демократије. Покрет Окупирајте у Сједињеним Државама, покрет Индигнадос у Шпанији, протести против мера штедње у Грчкој и Жути прслуци (Gilets jaunes) у Француској — сви су комбиновали антиелитистичку реторику са хоризонталним експериментима у демократској организацији. Симболични слогани попут „Ми смо 99%” ухватили су популистичко уоквиривање ових протеста, приказујући већину без гласа насупрот привилегованој елити. Иако су делиле заједничке особине, друштвена база и географски фокус ових мобилизација су варирали: док су ранији протести често били концентрисани у урбаним центрима, Жути прслуци су првенствено мобилисали рурално и периурбано становништво, изражавајући притужбе онога што се понекад називало „заборављена Француска” (la France oubliée).

Ове мобилизације на нивоу грађана, без обзира на то да ли су еволуирале у трајне политичке структуре, извршиле су дубок утицај на изборну политику и јавни дискурс. Оне су преобликовале политичке агенде, увеле нове реторичке стилове усредсређене на антиелитизам и оснаживање грађана, и приморале етаблиране актере да одговоре на нове облике народног изражавања. У Шпанији и Грчкој, протестни покрети су реконфигурисали политичке дебате око мера штедње и демократске обнове. У Сједињеним Државама, покрет Окупирајте Вол стрит утицао је на језик и приоритете председничке кампање Бернија Сандерса 2016. године, посебно на њен нагласак на економској неједнакости и корпоративној моћи. Насупрот томе, десничарска популистичка енергија нашла је израз кроз Покрет чајанка, који је допринео померању Републиканске партије ка више антиестаблишментском ставу и утро пут за успон Доналда Трампа.

Научници у дискурзивној традицији студија популизма наглашавали су сложен и често реципрочан однос између популистичких лидера и друштвених покрета — посебно у левичарским или друштвено оријентисаним контекстима. Уместо да претпоставља једносмерну мобилизацију одозго на доле, ово гледиште истиче како лидери могу да допринесу политизацији и организацији цивилног друштва, и како покрети, заузврат, могу да обликују и трансформишу лидерство. У Латинској Америци, ова динамика има дубоке историјске корене. Лидери средином двадесетог века, попут Хуана Перона у Аргентини и Жетулија Варгаса у Бразилу, одиграли су централну улогу у организовању радничких синдиката и укључивању субалтерних сектора у националну политику. Иако су у почетку били усклађени са режимом, ови сектори су често стицали аутономију и почели самостално да артикулишу захтеве. У скорије време, Уго Чавез у Венецуели промовисао је партиципативне структуре попут Боливарских кругова, Комуналних савета и Комитета за урбано земљиште. Дизајниране да продубе учешће народа и дистрибуирају ресурсе, ове иницијативе су такође створиле нове мреже мобилизације. Још један пример, који су приметили политички теоретичари Паула Биглијери и Лусијана Кадахија, јесте улога феминистичких активисткиња у Аргентини, које су успешно извршиле притисак на перонистичко вођство да подржи легализацију абортуса — упркос њиховом почетном противљењу тој мери.

Одговори на популизам

Дебате око тога како одговорити на популизам откривају оштре поделе између оних који га виде као претњу коју треба обуздати и оних који га посматрају као симптом дубљих демократских неуспеха. Док се многи мејнстрим актери фокусирају на одбрану либералних институција од популистичке ерозије, левичарски теоретичари истраживали су како би популистичке енергије могле бити преусмерене ка егалитарним или еманципаторским циљевима.

Одговори мејнстрима

Међу либералним научницима, централна брига било је очување институционалних заштитних механизама. Аутори попут Стивена Левитског и Данијела Зиблата тврде да популистичке фигуре са ауторитарним склоностима често постају одрживе тек када традиционалне елите одлуче да им се прилагоде из стратешких разлога. Према њиховом мишљењу, назадовање демократије се обично дешава када политичке елите не успеју да одрже неформалне норме међусобне толеранције и институционалне уздржаности. Њихов приступ се уклапа у аспекте теорије елита, наглашавајући одговорност етаблираних носилаца моћи да делују као чувари (гејткипери) како би заштитили демократске норме.

Одражавајући ову логику, неколико европских земаља усвојило је стратегију санитарног кордона, у којој мејнстрим партије одбијају да сарађују или формирају коалиције са популистичким или екстремистичким актерима, настојећи да спрече њихову институционалну легитимизацију. Медији такође могу играти кључну улогу у јачању или подривању ових напора чувара. У неким контекстима, медијске институције су појачале популистичке наративе или пружиле повољно извештавање, док су у другим покушале да маргинализују такве покрете. Поред тога, неки научници примећују да када мејнстрим актери усвоје елементе популистичког стила — попут антиелитистичке реторике — они могу ненамерно да допринесу нормализацији популизма, уместо да га обуздају.

Повезан са овим је и концепт милитантне демократије или дефанзивне демократије, који је првобитно артикулисао Карл Левенштајн тридесетих година 20. века. Левенштајн је тврдио да либералне демократије понекад морају предузети изузетне рестриктивне мере које могу изгледати произвољне и ограничити одређене слободе како би се одбраниле од актера који користе демократске процедуре да подрију демократску суштину — брига која резонује и са парадоксом толеранције Карла Попера. Овај приступ је поново добио на пажњи у контекстима као што је Бразил, где је Врховни суд проширио сопствена процедурална тумачења како би истражио антидемократске активности након што се Канцеларија генералног тужиоца политички ускладила са тадашњим председником Жаиром Болсонаром. Ове акције су оправдане као неопходне да би се подржала владавина права суочена са институционалним заробљавањем. Слична логика се позивала у Румунији, где су правни и институционални напори да се ограниче покрети крајње деснице изазвали јавну дебату о томе колико далеко демократије могу ићи у одбрани самих себе без компромитовања плурализма и политичке слободе.

Муде и Ровира Калтвасер, иако критични према популизму, упозоравају на раширени либерални импулс да се популисти дисквалификују као „ирационални”, „неморални” или „будаласти”. По њиховом мишљењу, такве дискурзивне стратегије често иду на руку популистима, појачавајући бинарну логику — „чист народ” наспрам „корумпиране елите” — на којој они верују да популизам успева. Уместо морализујуће осуде, они се залажу за континуирано ангажовање са популистичким присталицама и аргументима, заједно са принципијелном одбраном либерално-демократских вредности.

Леви популистички одговори

Из перспективе левог популизма, успон реакционарних популистичких покрета често се тумачи као одговор на шире антиполитичко расположење — одбацивање технократског консензуса, одвојености елита и друштвеног напуштања. Мислиоци попут Шантал Муф тврде да ово незадовољство не би требало препустити десници, већ би га требало поново присвојити кроз леви популистички пројекат који мобилише страст за демократским и егалитарним циљевима.

Међутим, међу левим популистима постоје стратешка неслагања. Неки научници сугеришу да леви покрети морају да се баве националним идентитетом и смање нагласак на политикама усмереним на мањине како би се поново повезали са незадовољним бирачким телом из радничке класе. Ова перспектива представља основу за предлоге левог популизма који наглашава културну припадност и национални суверенитет заједно са економском прерасподелом, као што се може видети у ставовима немачке политичарке Саре Вагенкнехт, која је критиковала левицу због напуштања „обичног народа” у корист урбаних прогресивних елита. Насупрот томе, други научници упозоравају да такве стратегије ризикују репродукцију оквира крајње деснице без остваривања изборних успеха. Уместо тога, они се залажу за интерсекцијске савезе укорењене у солидарности међу маргинализованим групама, утемељене на инклузивним демократским вредностима. Ове дебате обликују национални контексти, изборни системи и специфични облици које популизам поприма у различитим окружењима.

Историја

Иако се популизам генерално сматра модерним феноменом, а сам термин се појавио тек крајем деветнаестог века, неки научници су покушали да идентификују раније манифестације популистичке политике. Популизам је тако ретроспективно повезан са демократијом класичне Атине, са Левелерима у Енглеској седамнаестог века, који су понекад називани „популистима” због свог веровања да би једнака природна права требало да обликују политички живот, и са покретима попут Протестантске реформације.

Европа

У Руској Империји крајем 19. века појавио се покрет народничество, који је заступао интересе сељаштва против владајућих елита. Иако није успео да оствари своје циљеве, широко се сматра првим популистичким покретом и био је инспирација за руске револуције, као и за друге аграрне покрете широм источне Европе почетком 20. века.

У Европи на немачком говорном подручју, Фолкиш покрет често је карактерисан као популистички због величања немачког народа и антиелитистичких напада на капитализам и Јевреје. У Француској, Буланжистички покрет је слично користио популистичку реторику и теме.

У послератној Европи, широм континента појавио се низ десничарских популистичких партија. Ови развоји су углавном одражавали конзервативни аграрни отпор растућој централизацији и политизацији пољопривредног сектора. Примери укључују Фронт обичног човека Гуљелма Ђанинија у Италији четрдесетих година, Унију за одбрану трговаца и занатлија Пјера Пужада у Француској крајем педесетих, Партију фармера Хендрика Кукука у Холандији током шездесетих и Партију напретка Могенса Глиструпа у Данској седамдесетих година. Мало који од ових актера експлицитно се идентификовао као популиста, иако је француски активиста крајње деснице Франсоа Дипра посебно описао екстремну десницу као „популистичку”.

Након пада Совјетског Савеза и колапса Источног блока почетком деведесетих година 20. века, популизам је узео маха у већем делу централне и источне Европе. Чешки Грађански форум, на пример, водио је кампању са слоганом „Партије су за чланове партије, Грађански форум је за све”. Многи популисти у региону тврдили су да транзиција ка либералној демократији није успела да произведе „праву” револуцију и тврдили су да представљају снаге које траже такву промену.

Почетком 21. века, популистичка реторика и покрети постали су све видљивији у западној Европи. Такву реторику често су користиле опозиционе партије и опет се углавном повезивала са политичком десницом. Термин је почео да се односи како на групе крајње деснице попут Слободарске партије Аустрије Јерга Хајдера у Аустрији и Националног фронта Жан-Марија ле Пена у Француској, тако и на партију Напред Италијо Силвија Берлусконија у Италији и партију LPF Пима Фортајна у Холандији. Популистичка радикална десница комбиновала је популизам са ауторитаризмом и нативизмом. Међутим, експлицитна самоидентификација са овом етикетом остала је релативно ретка и често стратешка, јер се термин понекад доживљава као мање стигматизујући од других идеолошких ознака, што илуструје изјава Марин ле Пен да јој та етикета не смета.

Насупрот томе, Светска економска криза допринела је успону левичарских популистичких покрета у деловима Европе, пре свега партије СИРИЗА у Грчкој и Подемос у Шпанији. Ови актери су често изражавали Евроскептицизам, иако углавном из социјалистичке перспективе и перспективе против мера штедње, а не из националистичког уоквиривања типичног за десницу. Лабуристичка партија Уједињеног Краљевства под вођством Џеремија Корбина такође је описана као популистичка, док су фигуре попут Жан-Лика Меланшона признале да користе политичке стратегије које се понекад карактеришу као популистичке, посебно током дебате 2012. са Шантал Муф и Ернестом Лаклауом, иако је сам термин „популизам” описао као претерано оптерећен и проблематичан.

Након референдума о чланству у ЕУ 2016. године, на којем су британски гласачи одлучили да напусте Европску унију, неки коментатори су протумачили Брегзит као победу популизма, што је подстакло позиве популистичких партија у другим државама чланицама ЕУ на сличне референдуме.

Северна Америка

У Северној Америци, популизам се често карактерисао регионалном мобилизацијом и лабавом организацијом. Током касног 19. и раног 20. века, популистичка осећања постала су широко распрострањена, посебно у западним провинцијама Канаде, као и у југозападним регионима и региону Великих равница у Сједињеним Државама. У овом случају, популизам је био комбинован са аграризмом и често познат као „преријски популизам”. За ове групе, „народ” су били слободни сељаци — мали, независни пољопривредници — док су „елита” били банкари и политичари са североистока. У неким случајевима, популистички активисти позивали су на савезе са радницима (прва национална платформа Националне народне партије 1892. године позивала је на заштиту права „градских радника”. У држави Џорџија почетком 1890-их, Томас Е. Вотсон предводио је велики напор да уједини сиромашне беле пољопривреднике, а укључио је и неке афроамеричке фармере.

Народна партија Сједињених Држава с краја 19. века сматра се „једним од дефинишућих популистичких покрета”; њени чланови су у то време често називани Популистима. Њена радикална платформа укључивала је позив на национализацију железница, забрану штрајкбрехера и увођење референдума. Партија је добила представнике у неколико државних законодавних тела током 1890-их, али није била довољно снажна да покрене успешну председничку кампању. На председничким изборима 1896. године, Народна партија подржала је кандидата Демократске странке Вилијама Џенингса Брајана; након његовог пораза, подршка Народној партији је нагло опала.

Остале ране популистичке политичке партије у Сједињеним Државама биле су Партија зелених новчаница, Прогресивна партија из 1924. предвођена Робертом М. Ла Фолетом Старијим, као и покрет Поделимо наше богатство који је предводио Хјуи П. Лонг у периоду 1933–1935. У Канади су популистичке групе које су се придржавале идеологије социјалног кредита имале различите успехе на локалним и регионалним изборима од 1930-их до 1960-их, иако главна Партија социјалног кредита Канаде никада није постала доминантна национална сила.

До средине 20. века, амерички популизам померио се са углавном прогресивног на углавном реакционарни став, бивајући тесно испреплетен са антикомунистичком политиком тог периода. У том периоду, историчар Ричард Хофштатер и социолог Данијел Бел упоређивали су антиелитизам популиста из 1890-их са оним Џозефа Макартија. Иако нису сви академици прихватили поређење између левичарских популиста који су били против крупног капитала и десничарских, антикомунистичких макартијеваца, термин „популиста” ипак је почео да се примењује како на левичарске, тако и на десничарске групе које су кривиле елите за проблеме са којима се земља суочава.

Неки мејнстрим политичари у Републиканској странци препознали су корисност такве тактике и усвојили је; на пример, републикански председник Ричард Никсон популаризовао је израз „тиха већина” приликом обраћања бирачима. Десничарска популистичка реторика такође је била у основи две најуспешније председничке кампање трећих странака крајем 20. века, оне Џорџа Власа 1968. и Роса Пероа 1992. године. Ови политичари су представили доследну поруку да „либерална елита” прети „нашем начину живота” и да користи државу благостања да би умирила сиромашне и тако задржала сопствену моћ.

Бивши сенатор Оклахоме Фред Р. Харис, први пут изабран 1964. године, безуспешно се кандидовао за председника САД 1972. и 1976. Харисов нови популизам прихватио је егалитарне теме.

У првој деценији 21. века појавила су се два популистичка покрета у САД, оба као одговор на Велику рецесију: Покрет Окупирајте и Покрет чајанка. Популистички приступ покрета Окупирајте био је шири, јер је њихов „народ” представљао оно што су називали „99%”, док је „елита” коју су оспоравали била представљена као економска и политичка елита. Популизам Чајанке био је продуцеризам, док је „елита” коју је представљала била више страначка него код Окупирајте, дефинисана углавном — иако не искључиво — као демократска администрација председника Барака Обаме.

Избори 2016. године видели су талас популистичких осећања у кампањама Бернија Сандерса и Доналда Трампа, са оба кандидата који су се кандидовали на антиестаблишмент платформама у Демократској и Републиканској странци. Обе кампање критиковале су споразуме о слободној трговини као што су Северноамерички споразум о слободној трговини и Транспацифичко партнерство, али су се значајно разликовале по другим питањима, попут имиграције. Друге студије приметиле су појаву популистичке реторике и пад вредности претходног искуства у унутарстраначким такмичењима у САД, као што су конгресни предизбори. Нативизам и непријатељство према имигрантима (посебно муслиманима, Хиспаноамериканцима и Азијатима) били су уобичајена обележја.

Латинска Америка

Популизам је био понављајућа и утицајна карактеристика латиноамеричке политике од 1940-их година, често се појављујући у контекстима обележеним експанзијом масовне политике и уласком претходно недовољно заступљених друштвених сектора у политичку арену. Широм региона, повезиван је са харизматичним лидерством у друштвима са слабо структурираним класним системима, попримајући различите идеолошке облике током времена.

Први талас латиноамеричког популизма појавио се у послератном периоду и трајао је до 1960-их година. Карактерисали су га лидери који су мобилисали „народ” против олигархијских елита, попут Жетулија Варгаса у Бразилу и Хуана Доминга Перона у Аргентини. У Аргентини, перонизам је консолидован кроз масовну мобилизацију 17. октобра 1945. године (Дан лојалности), што се често сматра његовим оснивачким тренутком, уз значајно учешће претходно маргинализованих сектора као што су кабеситас неграс. Рана тумачења се нису ослањала на концепт популизма: након Пероновог свргавања 1955. године, Хорхе Абелардо Рамос описао је перонизам као облик бонапартизма, док га је Ђино Ђермани концептуализовао као „национално-популарни” покрет повезан са брзом модернизацијом и инкорпорацијом маса.

У Бразилу је термин „популизам” ушао у политички речник у истом периоду, првобитно коришћен од стране сектора ауторитарне деснице као политичка оптужба против Варгаса, одражавајући њихово непријатељство према растућем политичком учешћу маса. Касније су га делимично поново присвојиле личности попут Адемара де Бароса. Упркос критичкој академској употреби, термин је остао углавном непејоративан до државног удара 1964. године. Раднички популизам наставио се под Жоаом Гуларом и Леонелом Бризолом, док је десница стигла до извршне власти подржавајући популистичку кандидатуру Жанија Квадроса 1960. године.

Други талас развио се крајем 1980-их и почетком 1990-их година. Популистички лидери попут Карлоса Менема у Аргентини, Фернанда Колора де Мела у Бразилу и Алберта Фуџиморија у Перуу комбиновали су антиелитистичку реторику са спровођењем неолибералних реформи, често усклађених са препорукама Међународног монетарног фонда.

Трећи талас почео је крајем 1990-их и проширио се на 21. век, у ружичастом таласу. Карактерисале су га левичарске популистичке владе које су наглашавале социјалну инклузију, државну интервенцију и противљење економским елитама. Истакнути примери укључују Уга Чавеза у Венецуели, Ева Моралеса у Боливији и Рафаела Кореу у Еквадору, као и Нестора Киршнера и Кристину Киршнер у Аргентини. У Бразилу, иако се Радничка партија првобитно појавила у опозицији према ранијим облицима популизма, неки научници тврде да је председништво Луиза Инасија Луле да Силве делимично реактивирало елементе Варгасове традиције, комбинујући харизматично лидерство, прерасподелу и инкорпорацију народних сектора, што је навело неке аналитичаре да опишу лулизам као демократизујући облик левичарског популизма.

У скорије време појавили су се нови облици популизма. Избор Жаира Болсонара у Бразилу 2018. протумачен је као поновно оживљавање крајње десничарског популизма који комбинује антиелитистички дискурс, морални конзервативизам и непријатељство према институционалном посредовању, док је победа Хавијера Милеја на председничким изборима 2023. широко описана као успон либертаријанског популизма који комбинује антисистемску реторику са радикалном критиком државе и раскидом са перонистичком традицијом.

Блиски исток и Северна Африка

У северној Африци, популизам је био повезан са приступима неколико политичких лидера активних у 20. веку. Међутим, популистички приступи постали су популарнији на Блиском истоку тек почетком 21. века, до када су постали саставни део политике већег дела овог региона. Иако Арапско пролеће само по себи није био популистички покрет, међу демонстрантима је била присутна популистичка реторика.

У Израелу се долазак Менахема Бегина на власт 1977. године често сматра, од стране неких научника, кључним тренутком у појави десничарског популизма. Његова изборна база у великој мери се ослањала на друштвене групе које су дуго биле потиснуте на маргине израелског друштва, посебно на Мизрахи Јевреје са Блиског истока и из северне Африке. Ове популације су искусиле друштвену и симболичку маргинализацију унутар система којим су историјски доминирале Ашкенази елите. Из ове перспективе, Бегин се појављује као лидер способан да мобилише ове групе и пружи им невиђено политичко и симболичко признање, док је постојеће друштвене хијерархије углавном оставио нетакнутима.

Успон Бенјамина Нетанјахуа од касних 1990-их уклапа се у овај континуитет, уносећи и неке промене. Његово вођство се такође ослањало на подршку истих тих популарних бирачких тела, често обележених искуствима силазне мобилности или социопросторне маргинализације. Међутим, његов политички стил често се тумачи као помак ка облику популизма усредсређеном на критику политичких, правосудних и медијских елита, у комбинацији са јасније либералном економском оријентацијом.

Подсахарска Африка

У већем делу Африке, популизам је био ретка појава. Политиколог Данијел Ресник тврди да је популизам први пут постао очигледан у Африци током 1980-их, када је низ државних удара довео војне лидере на власт у разним земљама. На пример, у Гани је Џери Ролингс преузео контролу, изјављујући да ће укључити „народ” у „процес доношења одлука”, за шта је тврдио да им је раније било ускраћено. Сличан процес одиграо се у суседној Буркини Фасо под војним лидером Томом Санкаром, који је изјавио да ће „преузети моћ из руку наше националне буржоазије и њихових империјалистичких савезника и предати је у руке народа”. Такви војни лидери су тврдили да представљају „глас народа”, користили су антиестаблишментски дискурс и оснивали партиципативне организације путем којих су одржавали везе са широм популацијом.

У 21. веку, са успостављањем вишепартијских демократских система у већем делу Подсахарске Африке, појавили су се нови популистички политичари. То укључује Раилу Одингу из Кеније, Абдулаја Вада из Сенегала, Џулијуса Малему из Јужне Африке и Мајкла Сату из Замбије. Ови популисти појавили су се у демократским, а не ауторитарним државама, и настали су усред незадовољства демократизацијом, социоекономских притужби и фрустрације због неспособности опозиционих група да свргну владајуће партије.

Азија

У југоисточној Азији, популистички политичари су се појавили у светлу азијске финансијске кризе 1997. године. У региону су разне популистичке владе преузеле власт, али су убрзо након тога уклоњене: међу њима су администрације Џозефа Естраде на Филипинима, Но Мухјона у Јужној Кореји, Чен Шуејбјена на Тајвану и Таксина Шинаватре на Тајланду.

У Индији, ранији облици „кастинског популизма” карактерисани су политичком мобилизацијом нижих и средњих каста, које су настојале да представе историјски маргинализоване групе као „народ” против елита виших каста и укорењених друштвених хијерархија. Од касног 20. века надаље, међутим, ова конфигурација је постепено реартикулисана са успоном хинду националистичке Индијске народне партије (BJP), која је стекла све већу моћ почетком 21. века под вођством Нарендре Модија и за коју се сматра да је усвојила десничарску популистичку позицију. Под Модијем, популистички дискурс се померио ка хинду мајоритарном оквиру који је омогућио конструисање јединственог верског „народа” преко кастинских подела, истовремено често подређујући постојеће неједнакости и омогућавајући друштвено доминантним групама да пројектују своје партикуларне интересе као општу вољу, често маргинализујући субалтерне и мањинске гласове.

Океанија

Током 1990-их, дошло је до пораста популизма и у Аустралији и на Новом Зеланду.

На Новом Зеланду, Роберт Малдун, 31. премијер Новог Зеланда од 1975. до 1984, наведен је као популиста. Популизам је постао свеприсутан тренд у новозеландској политици од увођења мешовитог пропорционалног изборног система 1996. године. Популистички апели Лабуристичке странке Новог Зеланда у њеној изборној кампањи и оглашавању на изборима 1999. помогли су странци да оствари победу на тим изборима. Партија Прво Нови Зеланд представила је дуготрајнију популистичку платформу; дугогодишњег лидера партије Винстона Питерса неки су карактерисали као популисту који користи антиестаблишментску реторику, мада у јединствено новозеландском стилу.

Популизам у Аустралији ушао је у мејнстрим расправу након првог Трамповог председништва у Сједињеним Државама, у којем је популистички оквир глобалне елите такође промовисан у Аустралији од стране Скота Морисона, премијера након његовог „чудесног” избора 2018. Ова мешавина „ауторитарног” и „приградског” популизма укључивала је реторику против прималаца социјалне помоћи, акција за борбу против климатских промена, медија и захтева за људска права. Такође је описан као помак у Либерално-националној коалицији који је почео током Хауардове владе од 1996. до 2007. Упркос скандалима око министарских позиција, Морисонова реторика вероватно је ублажена аустралијским демократским институцијама. Међутим, популистичке политичке поруке наставиле су да се користе након изборних пораза његове партије, и постале су повезане са њеним престизањем у анкетама од стране крајње десничарске популистичке партије Једна нација. У мају 2026, Једна нација освојила је прво место у доњем дому Парламента након што је Либерална партија сменила актуелног лидера у покушају да се супротстави Једној нацији привлачењем бирача даље удесно.

Види још

• Лабуризам
• Неопопулизам
• Фискални популизам
• Позивање на већину
• Црначки популизам
• Класни рат
• Комунитаризам
• Демагог
• Теорије елита
• Царство демократије
• Екстремизам
• Фанатизам
• Фундаментализам
• Списак популиста
• Гвоздени закон олигархије
• Правосудни популизам
• Охлократија
• Патернализам
• Кривични популизам
• Политаинмент (политичка забава)
• Пристојни популизам
• Политичка поларизација
• Попоранизам
• Популизам у Латинској Америци
• Радикална политика
• Реакционарство
• Трећа странка
• Тиранија већине
• Популистички кокус

Литература

• Abi-Hassan, Sahar (2017). „Populism and Gender”. Ур.: Cristóbal Rovira Kaltwasser; Paul Taggart; Paulina Ochoa Espejo; Pierre Ostiguy. The Oxford Handbook of Populism. Oxford and New York: Oxford University Press. стр. 426—445. ISBN 978-0-19-880356-0. 
• Adamidis, Vasileios (2021). „Democracy, populism, and the rule of law: A reconsideration of their interconnectedness”. Politics. 44 (3): 386—399. S2CID 238649847. doi:10.1177/02633957211041444 . 
• Adamidis, Vasileios (2021). „Populism and the Rule of Recognition” (PDF). Populism. 4: 1—24. S2CID 234082341. doi:10.1163/25888072-BJA10016. 
• Adamidis, Vasileios (2019), Manifestations of populism in late 5th century Athens. In: D.A. FRENKEL and N. VARGA, eds., New studies in law and history. Athens: Athens Institute for Education and Research, pp. 11–28. ISBN 978-9605982386
• Aiolfi, Théo (2022). „Populism as a Transgressive Style”. Global Studies Quarterly. 2: ksac006 (1). doi:10.1093/isagsq/ksac006. 
• Aiolfi, Théo (2025). The Populist Style: Trump, Le Pen and Performances of the Far Right. Edinburgh: Edinburgh University Press. ISBN 978-1-3995-3741-4. JSTOR 10.3366/jj.17733038. 
• Akkerman, Tjitske (2003). „Populism and Democracy: Challenge or Pathology?”. Acta Politica. 38 (2): 147—159. S2CID 143771470. doi:10.1057/palgrave.ap.5500021. 
• Akkerman, Tjitske (2011). „Friend or Foe? Right-wing Populism and the Popular Press in Britain and the Netherlands”. Journalism. 12 (8): 931—945. S2CID 145697478. doi:10.1177/1464884911415972. 
• Allcock, J. B. (1971). „'Populism': A Brief Biography”. Sociology. 5 (3): 371—387. JSTOR 42851097. S2CID 143619229. doi:10.1177/003803857100500305. 
• Albertazzi, Daniele; McDonnell, Duncan (2008). „Introduction: The Sceptre and the Spectre”. Twenty-First Century Populism (PDF). Houdmills and New York: Palgrave MacMillan. стр. 1—11. Архивирано (PDF) из оригинала 24. 9. 2015. г.. 
• Albertazzi, Daniele; McDonnell, Duncan (2015). Populists in Power. London: Routledge. 
• Anselmi, Manuel (2018). Populism: An Introduction. London: Routledge. ISBN 978-1-138-28715-0. 
• Aslanidis, Paris; Rovira Kaltwasser, Cristóbal (2016). „Dealing with Populists in Government: The SYRIZA-ANEL Coalition in Greece”. Democratization. 23 (6): 1077—1091. S2CID 148014428. doi:10.1080/13510347.2016.1154842. 
• Bang, Henrik; Marsh, David (2018). „Populism: A Major Threat to Democracy?”. Policy Studies. 39 (3): 352—363. S2CID 158299409. doi:10.1080/01442872.2018.1475640. 
• Berlet, Chip; Lyons, Matthew N. (2000). Right-Wing Populism in America: Too Close for Comfort. New York: Guilford Press.  ISBN 978-1-57230-568-7.
• Berman, Sheri (2021). „The Causes of Populism in the West”. Annual Review of Political Science. 24 (1): 71—88. doi:10.1146/annurev-polisci-041719-102503 . 
• Boyte, Harry C. (2012). „Introduction: Reclaiming Populism as a Different Kind of Politics”. The Good Society. 21 (2): 173—176. JSTOR stable/10.5325/goodsociety.21.2.0173. doi:10.5325/goodsociety.21.2.0173. 
• Brett, William (2013). „What's an Elite to Do? The Threat of Populism from Left, Right and Centre”. The Political Quarterly. 84 (3): 410—413. doi:10.1111/j.1467-923X.2013.12030.x. 
• Canovan, Margaret (1981). Populism. New York: Harcourt Brace Jovanovuch. ISBN 978-0-15-173078-0. 
• Canovan, Margaret (1982). „Two Strategies for the Study of Populism”. Political Studies. 30 (4): 544—552. S2CID 143711735. doi:10.1111/j.1467-9248.1982.tb00559.x. 
• Canovan, Margaret (2004). „Populism for Political Theorists?”. Journal of Political Ideologies. 9 (3): 241—252. S2CID 144476284. doi:10.1080/1356931042000263500. 
• Casullo, María Esperanza (2021). „Populism as Synecdochal Representation: Understanding the Transgressive Bodily Performance of South American Presidents”. Ур.: Ostiguy, Pierre; Panizza, Francisco; Moffitt, Benjamin. Populism in Global Perspective: A Performative and Discursive Approach. London: Routledge. стр. 75—94. ISBN 9781003110149. doi:10.4324/9781003110149-6. 
• de la Torre, Carlos (2017). „Populism in Latin America”. Ур.: Cristóbal Rovira Kaltwasser; Paul Taggart; Paulina Ochoa Espejo; Pierre Ostiguy. The Oxford Handbook of Populism. Oxford and New York: Oxford University Press. стр. 195—213. ISBN 978-0-19-880356-0. 
• Dean, Jonathan; Maiguashca, Bice (2020). „Did somebody say populism? Towards a renewal and reorientation of populism studies”. Journal of Political Ideologies. 25 (1): 11—27. doi:10.1080/13569317.2020.1699712. hdl:10871/38714 . 
• Dobratz, Betty A; Shanks–Meile, Stephanie L. (1988). „The Contemporary Ku Klux Klan and the American Nazi Party: A Comparison to American Populism at the Turn of the Century”. Humanity & Society. 12: 20—50. S2CID 148817637. doi:10.1177/016059768801200102. 
• Eatwell, Roger (2017). „Populism and Fascism”. Ур.: Cristóbal Rovira Kaltwasser; Paul Taggart; Paulina Ochoa Espejo; Pierre Ostiguy. The Oxford Handbook of Populism. Oxford and New York: Oxford University Press. стр. 363—383. ISBN 978-0-19-880356-0. 
• Ferkiss, Victor C. (1957). „Populist Influences on American Fascism”. Western Political Quarterly. 10 (2): 350—73. S2CID 154969641. doi:10.1177/106591295701000208. 
• Foxley, Rachel (2013). The Levellers: Radical Political Thought in the English Revolution. Oxford and New York: Oxford University Press. ISBN 978-0-7190-8936-7. 
• Fritzsche, Peter (1990). Rehearsals for Fascism: Populism and Political Mobilization in Weimar Germany. Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-505780-5. 
• Gagnon, Jean-Paul; Beausoleil, Emily; Son, Kyong-Min; Arguelles, Cleve; Chalaye, Pierrick; Johnston, Callum N. (2018). „What is Populism? Who is the Populist?”. Democratic Theory. 5 (2): vi—xxvi. doi:10.3167/dt.2018.050201 . 
• Hawkins, Kirk A.; Rovira Kaltwasser, Cristóbal (2019). „Introduction: The Ideational Approach”. Ур.: Kirk A. Hawkins; Ryan E. Carlin; Levente Littvay; Cristóbal Rovira Kaltwasser. The Ideational Approach to Populism: Concept, Theory, and Analysis. Routledge Studies in Extremism and Democracy. London and New York: Routledge. стр. 1—24. ISBN 978-1-138-71651-3. 
• Inglehart, Ronald; Norris, Pippa (2016). „Trump, Brexit, and the Rise of Populism: Economic Have-Nots and Cultural Backlash”. SSRN Working Paper Series. Elsevier BV. ISSN 1556-5068. S2CID 85509479. doi:10.2139/ssrn.2818659. Архивирано из оригинала 19. 7. 2019. г. Приступљено 15. 7. 2019. 
• Laclau, Ernesto (2005). On Populist Reason. London: Verso. ISBN 978-1-84467-186-1. 
• March, Luke (2007). „From Vanguard of the Proletariat to Vox Populi: Left-Populism as a 'Shadow' of Contemporary Socialism”. SAIS Review of International Affairs. 27 (1): 63—77. S2CID 154586793. doi:10.1353/sais.2007.0013. 
• McDonnell, Duncan; Cabrera, Luis (2019). „The Right-Wing Populism of India's Bharatiya Janata Party (and why comparativists should care)”. Democratization. 26 (3): 484—501. S2CID 149464986. doi:10.1080/13510347.2018.1551885. 
• Mény, Yves; Surel, Yves (2002). „The Constitutive Ambiguity of Populism”. Ур.: Yves Mény; Yves Surel. Democracies and the Populist Challenge. Basingstoke: Palgrave Macmillan. стр. 1—23. ISBN 978-1-4039-2007-2. 
• Moffitt, Benjamin (2016). The Global Rise of Populism: Performance, Political Style, and Representation. Palo Alto: Stanford University Press. ISBN 9781503604216. JSTOR j.ctvqsdsd8. doi:10.11126/stanford/9780804796132.001.0001. 
• Mouritsen, Henrik (2023). „Populism, Ancient and Modern: Rethinking the Political Culture of the Late Roman Republic”. Historia (на језику: енглески). 72 (3): 313—42. ISSN 0018-2311. doi:10.25162/historia-2023-0013. 
• Mudde, Cas (2004). „The Populist Zeitgeist”. Government and Opposition. 39 (4): 541—63. S2CID 67833953. doi:10.1111/j.1477-7053.2004.00135.x . 
• Mudde, Cas; Rovira Kaltwasser, Cristóbal (2013). „Exclusionary vs. Inclusionary Populism: Comparing Contemporary Europe and Latin America”. Government and Opposition. 48 (2): 147—174. doi:10.1017/gov.2012.11 . 
• Mudde, Cas; Rovira Kaltwasser, Cristóbal (2017). Populism: A Very Short Introduction. Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-023487-4. 
• Муде, Кас, и Кристобал Ровира Калтвасер. „Studying populism in comparative perspective: Reflections on the contemporary and future research agenda.” Comparative political studies 51.13 (2018): 1667–1693. онлајн
• Ostiguy, Pierre (2009). The High and the Low in Politics: A Two-Dimensional Political Space for Comparative Analysis and Electoral Studies (Извештај). Working Paper. Kellogg Institute. 
• Ostiguy, Pierre (2017). „Populism: A Socio-Cultural Approach”. Ур.: Rovira Kaltwasser, Cristóbal; Taggart, Paul; Ochoa Espejo, Paulina; Ostiguy, Pierre. The Oxford Handbook of Populism. Oxford: Oxford University Press. стр. 73—97. ISBN 9780198803560. doi:10.1093/oxfordhb/9780198803560.013.3. 
• Park, Bill (2018). „Populism and Islamism in Turkey”. Turkish Studies. 19 (2): 169—175. S2CID 149284223. doi:10.1080/14683849.2017.1407651. 
• Qadir, Muneeb (2024). A Mad, Mad World: The Global Rise in Rightwing Populism. Daastan. ISBN 978-969-696-962-4. 
• Resnick, Danielle (2017). „Populism in Africa”. Ур.: Cristóbal Rovira Kaltwasser; Paul Taggart; Paulina Ochoa Espejo; Pierre Ostiguy. The Oxford Handbook of Populism. Oxford and New York: Oxford University Press. стр. 101—120. ISBN 978-0-19-880356-0. 
• Rovira Kaltwasser, Cristóbal; Taggart, Paul A.; Ochoa Espejo, Paulina; Ostiguy, Pierre, ур. (2019). The Oxford handbook of populism. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-884628-4. OCLC 1141121440. 
• Samoylenko, Dmytro (2024). Populism, Corruption and War: A Close Look at the Era of Volodymyr Zelensky and Ukraine's Politics. 
• Stanley, Ben (2008). „The Thin Ideology of Populism”. Journal of Political Ideologies. 13 (1): 95—110. S2CID 144350127. doi:10.1080/13569310701822289. 
• Stier, Sebastian; Posch, Lisa; Bleier, Arnim; Strohmaier, Markus (2017). „When Populists become Popular: Comparing Facebook use by the Right-Wing Movement Pegida and German Political Parties”. Information, Communication & Society. 20 (9): 1365—1388. S2CID 149324437. doi:10.1080/1369118X.2017.1328519. Архивирано из оригинала 22. 2. 2020. г. Приступљено 14. 12. 2019. 
• Surdea-Hernea, Vlad (2025). „The Populist Spiral: How Populist Rhetoric Spreads within Party Systems”. Party Politics. doi:10.1177/13540688251362306. 
• Surdea-Hernea, Vlad; Golosov, Grigorii V. (2026). „Populist Electoral Success and Party System Concentration: A Cross-National Analysis”. Party Politics. doi:10.1177/13540688261454105. 
• Taggart, Paul (2000). Populism. Buckingham: Open University Press. ISBN 978-0-335-20046-7. 
• Taggart, Paul (2002). „Populism and the Pathology of Representative Politics”. Ур.: Yves Mény; Yves Surel. Democracies and the Populist Challenge. Basingstoke: Palgrave Macmillan. стр. 62—80. ISBN 978-1-4039-2007-2. 
• Tindall, George (1966). A Populist Reader. New York: Harper Torchbooks. 
• Tormey, Simon (2018). „Populism: Democracy's Pharmakon?”. Policy Studies. 39 (3): 260—273. S2CID 158416086. doi:10.1080/01442872.2018.1475638. 
• Woodward, C. Vann (1938). „Tom Watson and the Negro in Agrarian Politics”. The Journal of Southern History. 4 (1): 14—33. JSTOR 2191851. doi:10.2307/2191851. 
• Zaslove, Andrej; Geurkink, Bram; Jacobs, Kristof; Akkerman, Agnes (2021). „Power to the People? Populism, Democracy, and Political Participation: A Citizen's Perspective”. West European Politics. 44 (4): 727—751. doi:10.1080/01402382.2020.1776490 . hdl:2066/226276 . 

Додатна литература

Опште

• Абромајт, Џон и др., ур. Transformations of Populism in Europe and the Americas: History and Recent Tendencies (Bloomsbury, 2015). xxxii, 354 стр.
• Adamidis, Vasileios (2021). „Populism and the Rule of Recognition” (PDF). Populism. 4: 1—24. S2CID 234082341. doi:10.1163/25888072-BJA10016. 
• Адамидис, Василеиос (2021), Populist Rhetorical Strategies in the Courts of classical Athens. Athens Journal of History 7(1): 21–40.
• Албертаци, Данијеле и Данкан Макдонел. 2008. Twenty-First Century Populism: The Spectre of Western European Democracy Basingstoke and New York: Palgrave Macmillan. ISBN 978-0-230-01349-0
• Берлет, Чип. 2005. „When Alienation Turns Right: Populist Conspiracism, the Apocalyptic Style, and Neofascist Movements”. у Lauren Langman & Devorah Kalekin Fishman, (ур.), Trauma, Promise, and the Millennium: The Evolution of Alienation. Lanham, Maryland: Rowman & Littlefield.
• Бојт, Хари Ц. 2004. Everyday Politics: Reconnecting Citizens and Public Life. Philadelphia: University of Pennsylvania Press.
• Брас, Том. 2000. Peasants, Populism and Postmodernism: The Return of the Agrarian Myth. London: Frank Cass Publishers.
• Бевернаж, Бербер и др., ур. Claiming the People's Past: Populist Politics of History in the Twenty-First Century. United Kingdom, Cambridge University Press, 2024.
• Кајани, Мануела. „Populism/Populist Movements”. у The Wiley-Blackwell Encyclopedia of Social and Political Movements (2013).
• Колс, Ром. 2006. „Of Tensions and Tricksters: Grassroots Democracy Between Theory and Practice”, Perspectives on Politics Vol. 4:3 (јесен), стр. 547–61
• Денинг, Мајкл. 1997. The Cultural Front: The Laboring of American Culture in the Twentieth Century. London: Verso.
• Емибајер, Мустафа и Ен Мише. 1998. „What is Agency?”, American Journal of Sociology, Vol. 103:4, стр. 962–1023
• Фостер, Џон Белами. „This Is Not Populism” „This is Not Populism”. Архивирано из оригинала 1. 7. 2017. г. Приступљено 3. 6. 2017. CS1 одржавање: BOT: статус параметра оригинални-URL непознат (веза) (6. 2017.), Monthly Review
• Гудвин, Лоренс, 1976, Democratic Promise: The Populist Moment in America. New York: Oxford University Press
• Гец, Норберт и Емилија Палонен. 2024. „History: The Moral Economy Perspective”, у Research Handbook on Populism, ур. Yannis Stavrakakis и Giorgos Katsambekis (Cheltenham: Elgar), стр. 239–250.
• Хог, Мајкл А., „Radical Change: Uncertainty in the world threatens our sense of self. To cope, people embrace populism”, Scientific American, vol. 321, бр. 3 (9. 2019.), стр. 85–87.
• Кејзин, Мајкл. „Trump and American Populism”. Foreign Affairs (11/12. 2016.), 95#6 стр. 17–24.
• Хорос, Владимир. 1984. Populism: Its Past, Present and Future. Moscow: Progress Publishers.
• Клинг, Џозеф М. и Пруденс С. Познер. 1990. Dilemmas of Activism. Philadelphia: Temple University Press.
• Кузмински, Адријан. Fixing the System: A History of Populism, Ancient & Modern. New York: Continuum Books, 2008.
• Лаклау, Ернесто. 1977. Politics and Ideology in Marxist Theory: Capitalism, Fascism, Populism. London: NLB/Atlantic Highlands Humanities Press.
• Martelli, Jean-Thomas; Jaffrelot, Christophe (2023). „Do Populist Leaders Mimic the Language of Ordinary Citizens? Evidence from India”. Political Psychology. 44 (5): 1141—1160. S2CID 256128025. doi:10.1111/pops.12881. 
• Мекој, Алфред В. (2. 4. 2017.). The Bloodstained Rise of Global Populism: A Political Movement's Violent Pursuit of „Enemies” „The Bloodstained Rise of Global Populism”. 2017. Архивирано из оригинала 2. 5. 2017. г. Приступљено 29. 10. 2020. CS1 одржавање: BOT: статус параметра оригинални-URL непознат (веза), TomDispatch
• Minkenberg, Michael (2021). „The Radical Right and Anti-Immigrant Politics in Liberal Democracies since World War II: Evolution of a Political and Research Field”. Polity. 53 (3): 394—417. S2CID 235494475. doi:10.1086/714167. 
• Морлок, Џеремаја ур. Critical Theory and Authoritarian Populism Morelock, Jeremiah (2018). Critical Theory and Authoritarian Populism. ISBN 978-1-912656-21-9. doi:10.16997/book30. Архивирано из оригинала 29. 10. 2020. г. Приступљено 29. 10. 2020. CS1 одржавање: BOT: статус параметра оригинални-URL непознат (веза). 2018. London: University of Westminster Press.
• Милер, Јан-Вернер. What is Populism? „Homepage”. Архивирано из оригинала 21. 11. 2016. г. Приступљено 27. 11. 2016. CS1 одржавање: BOT: статус параметра оригинални-URL непознат (веза) (8. 2016.), Univ. of Pennsylvania Press. Такође од Милера о популизму: Capitalism in One Family „Archived copy”. Архивирано из оригинала 27. 11. 2016. г. Приступљено 27. 11. 2016. CS1 одржавање: BOT: статус параметра оригинални-URL непознат (веза) (12. 2016.), London Review of Books, Vol. 38, бр. 23, стр. 10–14
• Питерс, Б. Гај и Џон Пјер. 2020. „A typology of populism: understanding the different forms of populism and their implications.” Democratization.
• Ronderos, Sebastián (2021). O'Loughlin, Michael; Voela, Angie, ур. „Hysteria in the squares: Approaching populism from a perspective of desire”. Psychoanalysis, Culture & Society. Бејзингстоук: Palgrave Macmillan. 26 (1): 46—64. ISSN 1088-0763. S2CID 220306519. doi:10.1057/s41282-020-00189-y. eISSN 1543-3390. 
• Rovira Kaltwasser, Cristóbal, ур. (2017). The Oxford Handbook of Populism. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-880356-0. Архивирано из оригинала 29. 10. 2020. г. Приступљено 27. 4. 2019. 
• Руперт, Марк. 1997. „Globalization and the Reconstruction of Common Sense in the US”. у Innovation and Transformation in International Studies, S. Gill и J. Mittelman, ур. Cambridge: Cambridge University Press.

Европа

• Анселми, Мануел, 2017. Populism. An Introduction, London: Routledge.
• Antonucci, Lorenza (2026). Insecurity Politics: How Unstable Lives Lead to Populist Support. Princeton: Princeton University Press. ISBN 9780691262451. doi:10.1515/9780691262451. 
• Бец, Ханс-Георг. 1994. Radical Right-wing Populism in Western Europe, New York: St. Martins Press. ISBN 978-0-312-08390-8
• Фриче, Питер. 1990. Rehearsals for Fascism: Populism and Political Mobilization in Weimar Germany. New York: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-505780-5
• Де Блазио, Емилијана, Хиберд, Метју и Сориче, Микеле. 2011. Popular politics, populism and the leaders. Access without participation? The cases of Italy and UK. Roma: CMCS-LUISS University. ISBN 978-88-6536-021-7
• Фриче, Питер. 1998. Germans into Nazis. Cambridge, Massachusetts: Harvard University Press.
• Хартлеб, Флоријан 2011: After their establishment: Right-wing Populist Parties in Europe, Centre for European Studies/Konrad-Adenauer-Stiftung, Brüssel, (преузимање: [1] Архивирано 2019-05-29 на сајту Wayback Machine)
• Криси, Х. (2014), The Populist Challenge, West European Politics, vol. 37, бр. 2, стр. 361–378.
• Моравчик, Ендру, рецензија за Lorenza Antonucci, Insecurity Politics: How Unstable Lives Lead to Populist Support, Princeton University Press, 2026., 224 стр., у Foreign Affairs, vol. 105, бр. 3 (5/6. 2026.), стр. 189.
• Муде, Кас. „The populist radical right: A pathological normalcy.” West European Politics 33.6 (2010): 1167–1186. онлајн
• Mudde, Cas (2021). „Populism in Europe: An Illiberal Democratic Response to Undemocratic Liberalism (TheGovernment and Opposition/Leonard Schapiro Lecture 2019)”. Government and Opposition. 56 (4): 577—597. S2CID 236286140. doi:10.1017/gov.2021.15 . 
• Mudde, C. (2012). The Relationship Between Immigration and Nativism in Europe and North America (PDF). Migration Policy Institute. стр. 14—15. 
• Paterson, Lindsay (2000). „Civil Society: Enlightenment Ideal and Demotic Nationalism”. Social Text. 18 (4): 109—116. S2CID 143793741. doi:10.1215/01642472-18-4_65-109. 
• Водак, Рут, Маџид КосравиНик и Бригите Мрал. „Right-wing populism in Europe”. Politics and discourse (2013). онлајн

Латинска Америка

• Bessen, Brett R. (2024). „Populist Discourse and Public Support for Executive Aggrandizement in Latin America”. Comparative Political Studies. 57 (13): 2118—2151. doi:10.1177/00104140231223738. 
• Conniff, Michael L. (2020). „A historiography of populism and neopopulism in Latin America”. History Compass. 18: e12621 (9). S2CID 225470570. doi:10.1111/hic3.12621. 
• Кониф, Мајкл Л., ур. Populism in Latin America (1999) есеји стручњака
• Демерс, Јоле, и др. ур. Miraculous Metamorphoses: The Neoliberalization of Latin American Populism (2001)
• Најт, Алан. „Populism and neo-populism in Latin America, especially Mexico.” Journal of Latin American Studies 30.2 (1998): 223–248.
• Leaman, David (2004). „Changing Faces of Populism in Latin America: Masks, Makeovers, and Enduring Features”. Latin American Research Review. 39 (3): 312—326. JSTOR 1555484. S2CID 143707412. doi:10.1353/lar.2004.0052. 
• Стропаро, П. Е. (2023). Pueblo desnudo y público movilizado por el poder: Vacancia del Defensor del Pueblo: algunas transformaciones en la democracia y en la opinión pública en Argentina . Revista Mexicana De Opinión Pública, (35). https://doi.org/10.22201/fcpys.24484911e.2023.35.85516

Сједињене Државе

• Абромајт, Џон. „Frankfurt School Critical Theory and the Persistence of Authoritarian Populism in the United States” у Morelock, Jeremiah ур. Critical Theory and Authoritarian Populism. 2018. London: University of Westminster Press.
• Агарвал, Шитал Д., и др. „Grassroots organizing in the digital age: considering values and technology in Tea Party and Occupy Wall Street”. Information, Communication & Society (2014) 17#3 стр. 326–41.
• Еванс, Сара М. и Хари Ц. Бојт. 1986. Free Spaces: The Sources of Democratic Change in America. New York: Harper & Row.
• Гудвин, Лоренс. 1976. Democratic Promise: The Populist Moment in America. New York and London: Oxford University Press.; скраћено као The Populist Moment: A Short History of the Agrarian Revolt in America. (Oxford University Press, 1978)
• Хан, Стивен. 1983. Roots of Southern Populism: Yeoman Farmers and the Transformation of the Georgia Upcountry, 1850–1890. New York and London: Oxford University Press, ISBN 978-0-19-530670-5
• Хофштатер, Ричард. 1955. The Age of Reform: from Bryan to F.D.R. New York: Knopf.
• Хофштатер, Ричард. 1965. The Paranoid Style in American Politics, and Other Essays. New York: Knopf.
• Џефри, Џули Рој. 1975. „Women in the Southern Farmers Alliance: A Reconsideration of the Role and Status of Women in the Late 19th Century South”. Feminist Studies 3.
• Џудис, Џон Б. 2016. The Populist Explosion: How the Great Recession Transformed American and European Politics. New York: Columbia Global Reports. ISBN 978-0-9971264-4-0
• Кејзин, Мајкл. 1995. The Populist Persuasion: An American History. New York: Basic Books. ISBN 978-0-465-03793-3
• Kindell, Alexandra; Demers, Elizabeth S. (2014). Encyclopedia of Populism in America: A Historical Encyclopedia. 2 vol. ABC-CLIO. ISBN 978-1-59884-568-6. Архивирано из оригинала 17. 10. 2015. г. Приступљено 15. 8. 2015.  ; 200+ чланака на 901 стр.
• Липсет, Симор Мартин. „The radical right: A problem for American democracy.” British Journal of Sociology 6.2 (1955): 176–209. онлајн
• Мајер, Крис. „The Farmers' Fight for Representation: Third-Party Politics in South Dakota, 1889–1918”. Great Plains Quarterly (2014) 34#2 стр. 143–62.
• Марабл, Манинг. 1986. „Black History and the Vision of Democracy”, у Harry Boyte и Frank Riessman, ур., The New Populism: The Politics of Empowerment. Philadelphia: Temple University Press.
• Палмер, Брус. 1980. Man Over Money: The Southern Populist Critique of American Capitalism. Chapel Hill: University of North Carolina Press.
• Расмусен, Скот, и Даг Шон. (2010) Mad as hell: How the Tea Party movement is fundamentally remaking our two-party system (HarperCollins, 2010)
• Сток, Кетрин МекНикол. 1996. Rural Radicals: Righteous Rage in the American Grain. Ithaca, N.Y.: Cornell University Press. ISBN 978-0-8014-3294-1

Јужна Азија

• South Asia from the Margins: Transformations in the Political Space. United Kingdom, Taylor & Francis, 2025.
• Electoral posters in Pakistan: A Reflection of national identity, ideology or populism. (2025). Contemporary Journal of Social Science Review, 3(3), 2047–2056. https://doi.org/10.63878/cjssr.v3i3.1212

Спољашње везе

• Популизам на веб-сајту Енциклопедија Британика (језик: енглески)
• The PopuList: база података о популистичким, крајње левичарским и крајње десничарским партијама у Европи од 1989.
• Prehistory of populist constitutionalism: унос о историјским коренима популистичког конституционализма на Арчиопедији
• „Шта је популизам?” (Јан-Вернер Милер) на сајту pescanik.net (језик: српски)
• „Шта је популизам?” (Берто Шалај) на сајту hrcak.srce.hr (језик: хрватски)