Кантата

Солоквартет и гудачи

Кантата (лат. cantare, певати) је музички облик који обухвата мелодије за људски глас праћене инструменталном пратњом. Облик кантате настаје у 18. веку. Кантата може имати световну или духовну садржину. Обично је скромних димензија: углавном је чини од три до седам нумера, али има и врло опсежних дела и са по двадесетак нумера које се по обиму приближавају ораторијуму. Кантата је претежно лирског карактера који је заснован на поетском тексту, док солиста наступа као музички контраст оркестру и хору. Састоје се из рецитатива, арија, хорских пасажа, корала и инструменталних увертира и интермеца. Врхунац популарности кантате су доживеле у првој половини 18. века, паралелно са опером и ораторијумом.

Историјски контекст

Термин је настао почетком 17. века, истовремено са опером и ораторијумом. Пре тога је сва „културна” музика била вокална. Са успоном инструменталне музике појавио се овај појам, док је инструментална уметност постала довољно развијена да би се могла оличити у сонатама. Од почетка 17. века до краја 18. кантата за један или два соло гласа уз пратњу басо континуа (а можда и неколико соло инструмената) била је главни облик италијанске вокалне камерне музике.

Кантата се прво састојала од декламативног наратива или сцене у рецитативу, коју држи примитивна арија која се понавља у интервалима. Лепи примери се могу наћи у црквеној музици Ђакома Карисимија; и енглески вокални соло Хенрија Персела (као што су Mad Tom и Mad Bess) показују максимум који се може направити од ове архаичне форме. Са успоном да капо арије, кантата је постала група од две или три арије којима се придружио рецитатив. Бројни италијански дуети и тријеви Џорџа Фридерика Хендла су примери прилично великих размера. Његов латински мотет Silete Venti, за сопрански соло, показује употребу овог облика у црквеној музици.

Разлике од других музичких облика

Италијанска соло кантата је имала тенденцију да, када је великих размера, постане неразлучива од сцене у опери, на исти начин на који се црквена кантата, соло или хорска, не разликује од малог ораторијума или дела ораторијума. Ово је подједнако очигледно било да се испитују Бахове црквене кантате, којих је скоро 200 сачувано (погледајте списак Бахових кантата), или Хендлове Чандос химне. У случају Јохана Себастијана Баха, неке од већих кантата се заправо називају ораторијуми; а Божићни ораторијум је збирка од шест црквених кантата заправо намењених за извођење у шест различитих дана, иако заједно чине целовиту уметничку целину као и сваки класични ораторијум.

Барок

Током барокне ере, термин „кантата“ је генерално задржао своју оригиналну италијанску употребу за описивање секуларног вокалног дела продужене дужине, често у различитим деловима, и обично италијанског стила. Истовремено, вокални комади сличног обима, често са неколико певача, и разним инструментима, били су веома тражени за сервисе лутеранске цркве. Таква дела су се обично називала geistliche Konzerte (једнина: geistliches Konzert, што значи свети концерт). Многи од ових комада су једноставно названи почетним текстом. Такве комаде за литургију или друге прилике нису компоновали само Бах већ и Дитрих Букстехуде, Кристоф Граупнер, Готфрид Хајнрих Штолцел и Георг Филип Телеман, између осталих. Уредници Bach Gesellschaft друштва су усвојили „свету кантату“ као згодну збирку за већину Бахових литургијских дела. Тај термин је затим ретроактивно применио на Филипа Спита да се односи на упоредива дела композитора од Хајнриха Шуца па надаље. Многе световне кантате су компоноване за манифестације племства. Оне су по форми биле толико сличне светим да су многе од њих пародиране (делимично или потпуно) на свете кантате, на пример у Баховом Божићном ораторијуму.

Бахове кантате

Јохан Себастијан Бах, чијих је скоро 200 кантата сачувано, представља значајан је допринос жанру.

Литература

• Smither, Howard E (2000). A History of the Oratorio: The Oratorio in the Nineteenth and Twentieth Centuries. University of North Carolina Press. ISBN 978-0-8078-2511-2. 
• Kennedy, Michael (2006). Cantata. The Oxford Dictionary of Music (2nd, revised изд.). Oxford and New York: Oxford University Press. ISBN 0-19-861459-4. 
• В. Перичић и Д. Сковран: Наука о музичким облицима - Београд, Уметничка академија, 1961, VII изд. 1991, 574 стр.
• Chester, Andrew. 1970. „Second Thoughts on a Rock Aesthetic: The Band”. The New Left Review. 1 (62): 315—19.  (July–August): 78–79. Reprinted in On Record: Rock, Pop, and the Written Word, edited by Simon Frith and Andrew Goodwin,. New York: Pantheon, 1990.
• Keil, Charles. 1987. „Participatory Discrepancies and the Power of Music”. Cultural Anthropology. 2 (3): 275—83.  (August):.
• Cadwallader, Allen (1990). „Form and Tonal Process. The Design of Different Structural Levels”. Trends in Schenkerian Research: 1—21. . A. Cadwallader ed. New York, etc.: Schirmer Books:.
• Laskowski, Larry (1990). „J.S. Bach's 'Binary' Dance Movements: Form and Voice-Leading”. Ур.: H. Siegel. Schenker Studies. Cambridge: CUP. стр. 84–93. .
• Schmalfeldt, Janet. 1991. Schmalfeldt, Janet (1991). „Towards a Reconciliation of Schenkerian Concepts with Traditional and Recent Theories of Form”. Music Analysis. 10 (3): 233—287. JSTOR 853969. doi:10.2307/853969. 
• Beach, David. 1993. Beach, David (1993). „Schubert's Experiments with Sonata Form: Formal-Tonal Design versus Underlying Structure”. Music Theory Spectrum. 15 (1): 1—18. JSTOR 745906. doi:10.2307/745906. 
• Smith, Peter. 1994. Smith, Peter H. (1994). „Brahms and Schenker: A Mutual Response to Sonata Form”. Music Theory Spectrum. 16 (1): 77—103. JSTOR 745831. doi:10.2307/745831. 
• Smith, Charles J. 1996. „Musical Form and Fundamental Structure: An Investigation of Schenker's Formenlehre”. Music Analysis. 15: 191—297. :.
• Burnham, Scott (2001). Th. Christensen, ур. „Form”. Cambridge History of Western Music Theory: 880—906. . Cambridge: CUP:.
• Webster, James (2009). P. Bergé, ур. „Formenlehre in Theory and Practice”. Musical Form, Forms, and Formenlehre: Three Methodological Reflections: 123—139. . Leuven: LUP:.
• Hooper, Jason. 2011. „Heinrich Schenker's Early Conception of Form, 1895-1914”. Theory and Practice. 36: 35—64. :.
• Schmalfeldt, Janet (2011). In the Process of Becoming: Analytic and Philosophical Perspectives on Form in Early Nineteenth-Century Music. New York: Oxford University Press. .
• Cecchi, Alessandro, ур. (2015). Schenker's Formenlehre. . Rivista di Analisi e Teoria Musicale XXI, No. 2.
• Appen, Ralf von / Frei-Hauenschild, Markus „AABA, Refrain, Chorus, Bridge, Prechorus – Song Forms and their Historical Development” (PDF). 2015. Архивирано из оригинала (PDF) 31. 03. 2022. г. Приступљено 12. 05. 2023. . In: Samples. Online Publikationen der Gesellschaft für Popularmusikforschung/German Society for Popular Music Studies e.V. Ed. by Ralf von Appen, André Doehring and Thomas Phleps. .
• Apel, Willi (1962). Harvard dictionary of music. 
• Austin, William (1966). Music in the 20th Century. London: Dent. 
• Biba, Otto, American Symphony Orchestra: Dialogues and Extensions, Архивирано из оригинала 5. 3. 2009. г., Приступљено 21. 12. 2008 CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Braunbehrens, Volkmar (1990). Mozart in Vienna. New York: Grove Weidenfeld. ISBN 0-8021-1009-6. 
• Cook, N (1990). Music, Imagination and Culture. Oxford: Clarendon Press. 
• Copland, Aaron (2002). What to Listen for in Music. Revised edition of an authorized reprint of a hardcover edition published by McGraw-Hill Book Company. New York: Signet Classic.. ISBN 0-451-52867-0. 
• Drebes, Gerald (1992). „Schütz, Monteverdi und die "Vollkommenheit der Musik" – "Es steh Gott auf" aus den "Symphoniae sacrae" II (1647)”. Schütz-Jahrbuch. 14: 25—55. doi:10.13141/sjb.v1992774. Архивирано из оригинала 3. 3. 2016. г.. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Gamble, T. (1984). „Imagination and Understanding in the Music Curriculum”. British Journal of Music Education. Cambridge University Press. 1 (1). doi:10.1017/S0265051700004101. 
• Hodeir, André (2006). Pautrot, Jean-Louis, ур. The André Hodeir Jazz Reader. Ann Arbor: University of Michigan Press. ISBN 978-0-472-09883-5. 
• Irmer, Otto von (1986). „Preface”. Beethoven: Klavierstücke. Munich: G. Henle. 
• Lewis, J. (17. 6. 2011). Coleman Hawkins records Body and Soul: Number 14 in our series of the 50 key events in the history of jazz music. The Guardian. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• McCorkle, Donald M.. Variationen uber ein Thema von Joseph Haydn (Norton Scores изд.). ISBN 0-393-09206-2. 
• Mellers, Wilfred (1964). Music in a New Found Land: Themes and Developments in the History of American Music. London: Barrie and Rockliff. 
• Mellers, Wilfred (1983). Beethoven and the Voice of God. London: Faber. 
• Raymar, Aubyn (1931). „Preface”. Ур.: Bowen, York. Mozart: Miscellaneous Pieces for Pianforte. London: Associated Board of the Royal Schools of Music. 
• Sisman, Elaine (2001). „Variations”. Ур.: Sadie, Stanley; Tyrrell, John. The New Grove Dictionary of Music and Musicians (2nd изд.). London: Macmillan Publishers. 
• White, John David (1976). The Analysis of Music. Englewood Cliffs, N.J.: Prentice-Hall. ISBN 0-13-033233-X. 
• Ehrhardt, Damien (1998). La variation chez Robert Schumann. Forme et évolution (Diss. Sorbonne 1997). Lille: Presses Universitaires du Septentrion. ISBN 2-284-00573-X. 
• Nelson, Robert U. (1948). The Technique of Variation; A Study of the Instrumental Variation from Antonio de Cabezón to Max Reger. University of California Publications in Music. 3. Berkeley: University of California Press. 
• Reulein, Peter; Schlegel, Helmut (2016). Laudato si' / Ein franziskanisches Magnificat. Limburg an der Lahn: Dehm Verlag. стр. 230. ISBN 978-3-943302-34-9. ISMN 979-0-50226-047-7. 
• „Festkonzert zum Jubiläum des Referates Kirchenmusik / Laudato si' – Oratorium von Peter Reulein (Uraufführung)” (на језику: немачки). Liebfrauen, Frankfurt. 2016. Архивирано из оригинала 19. 10. 2016. г. Приступљено 19. 10. 2016. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Bukofzer, Manfred F (1947). Music in the Baroque Era.. New York , NY: W. W. Norton and Co. . Inc,
• Deedy, John. (1986). The Catholic Fact Book. Chicago, IL: Thomas Moore Press. .
• Smither, Howard (2000). The History of the Oratorio..  vol. 1–4, Chapel Hill, NC: University of N.C. Press, 1977–
• Grove Music Online, ed. L. Macy, grovemusic.com (subscription access).
• Hardon, John A (1980). Modern Catholic Dictionary..  Garden City, NY: Doubleday and Co. Inc.,
• New Catholic Encyclopedia.. New York: McGraw. 1967. -Hill,
• Randel, Don (1986). „Oratorio”. The Harvard Dictionary of Music.. Cambridge, MA: The Belknap Press. .
• McGuire, Charles Edward (2002). Elgar's Oratorios: The Creation of an Epic Narrative. Aldershot: Ashgate Press. .
• McGuire, Charles Edward (Spring, 2000). „Elgar, Judas, and the Theology of Betrayal.”. 19th-Century Music: 236—272.  . vol. XXIII, no. 3 , .
• Upton, George P, The Standard Oratorios , Chicago, 1893

Спољашње везе

• Dolmetsch music dictionary: C–Car
• „Multimedia Dictionary: Cantata”. Архивирано из оригинала 27. 10. 2014. г. Приступљено 23. 01. 2022.  at Virginia Tech