Лидар
Лидар (акроним од енглески: Light Detection and Ranging: свјетлосно замјећивање и класификација) је оптички мјерни инструмент који одашиље ласерске зраке које се одбијају од врло ситних честица распршених у Земљиној атмосфери (аеросола, облачних капљица и друго) и потом регистрирају у оптичком пријамнику (обично телескопу). Има широку примјену у мјерним инструментима за мјерење поднице и унутарње структуре облака, откривање турбуленције у безоблачноме зраку, у истраживању микрофизике облака те онечишћења зрака. Допплеровски лидар мјери брзину честица облака или аеросола. Други назив за лидар је оптички радар (енглески: light radar) и ласерски радар.[1]
Примјена
[уреди | уреди извор]Просторно ласерско скенирање
[уреди | уреди извор]Описивање тродимензионалних својстава стварних објеката у нашем окружењу и њихова похрана у дигиталном облику су постали стварност у многим подручјима људске дјелатности и то је постало подручје примјене фотограметрије. Посљедњих двадесетак година се све више користи технологија просторног ласерског скенирања, а основни мјерни инструмент је лидар. Ради велике учесталости мјерења и до 200 кХз, у кратком је времену могуће детаљно измјерити облик површине терена и објеката на њој. Лидар је у том случају потпуно аутоматизиран, активан, оптичко - механички поступак прикупљања просторних података доступних са стварних снималишта. Технологија просторног ласерског скенирања се дијели на:
- ласерско скенирање из зрака (енглески: Airborne Laser Scanning; АЛС) и
- ласерско скенирање са земље (енглески: Terrestial Laser Scanning; ТЛС).
Али лидар се не користи само за просторно скенирање, већ и за праћење физикалних процеса у атмосфери јер омогућује врло прецизно мјерење брзине, смјера кретања и густоћу честица у атмосфери. Ова се технологија обиљежава кратицом ДИАЛ (енглески: Differential Absorption Lidar). Подручје које је предмет измјере се надлијеће авионом који с доње стране носи лидар. Удаљеност од давача (сензора) до мјерене точке одређује се на основу мјерења времена које је потребно да ласерски сигнал стигне до објекта и одбије се натраг.[2]
Мјерење удаљености до Мјесеца
[уреди | уреди извор]Просјечна је удаљеност Земље од Мјесеца 384.401 километара, што је најприје било точно измјерено методом дневне паралаксе, затим радаром и лидаром. Методама небеске механике обрађује се Мјесечево гибање у сложеном гравитацијском пољу Сунца, Земље и планета. За раздобље од 1750. до 2125. израчунано је да је Мјесец најближе Земљи, 356.375 км, био 4. 1. 1912., а да ће најдаље од Земље, 406.720 км, бити 3. 2. 2125. године. Мјерењем удаљености ласером (лидаром), зрака којега се одбија од зрцала што су га на Мјесецу поставили астронаути Аполла 11, установљено је да се Мјесец просјечно годишње удаљава од Земље 3,8 цм. На темељу тога опажања постављена је хипотеза да је Мјесец настао сударом Земље с планетоидом величине Марса прије више милијарди година, те да ће се, иако гравитацијски везан за Земљу, и даље удаљавати. Такав постанак Мјесеца може објаснити сличност његова геолошког састава са саставом Земље.[3]
Извори
[уреди | уреди извор]- ↑ лидар, Архивирано 2021-02-11 на Wаyбацк Мацхине-у "Хрватска енциклопедија", Лексикографски завод Мирослав Крлежа, www.енциклопедија.хр, 2014.
- ↑ Основе ласерског скенирања из зрака, доц. др. сц. Дубравко Гајски, дипл. инг. геод., Катедра за фотограметрију и даљинска истраживања, Геодетски факултет Загреб, www.студент.геоф.унизг.хр, 2007.
- ↑ мјесец, "Хрватска енциклопедија", Лексикографски завод Мирослав Крлежа, www.енциклопедија.хр, 2014.