Јосепх МцЦартхy

Јосепх МцЦартхy
	Јосепх МцЦартхy
	;
	сенатор САД; из државе Wисцонсин
	На дужности; 3. јануар 1947 – 2. мај 1957
Претходник	Роберт M. Ла Фоллетте, Јр.
Насљедник	Wиллиам Проxмире
Рођен/а	14. новембра 1908.; Гранд Цхуте, Wисцонсин
Умро/ла	2. маја 1957. (доб: 48); Бетхесда
Почивалиште	Апплетон, Wисцонсин;
Име по рођењу	Јосепх Раyмонд МцЦартхy
Држављанство	америчко
Политичка странка	Републиканска странка (1944–1957)
Остале политичке; афилијације	Демократска странка (ц. 1936–1944)
Супруг/а	Јеан Керр МцЦартхy
Дјеца	Тиернеy Елизабетх МцЦартхy
Алма матер	Марqуетте Университy
Професија	адвокат, судац, политичар
Религија	римокатоличанство
Потпис
	Војна служба
Надимак/ци	"Таил-Гуннер Јое"
Држава	САД
Род/служба	Марици
Године службе	1942–1945
Чин	Капетан
Битке/ратови	други свјетски рат
Награде/одликовања	Дистингуисхед Флyинг Цросс

Јосепх Раyмонд "Јое" МцЦартхy (14. новембар 1908 - 2. мај 1957) био је амерички републикански политичар који је од 1947. до 1957. као федерални сенатор заступао државу Wисцонсин. Најпознатији је по томе што је на почетку хладног рата, односно Друге црвене панике оптуживао низ истакнутих појединаца да су прикривени комунисти, а цијели низ институција, укључујући највише државне органе, да врве совјетским агентима; његове активности, често критизиране као модерни "лов на вјештице", су дале подлогу за израз макартизам. Године 1954. је МцЦартхy јавно осрамоћен када се испоставило да ни за једну од својих оптужби нема доказа; након тога је службено укорен од својих сенатских колега, а да би послије смрти био перципиран као једна од најнегативнијих личности у хисторији САД у 20. вијеку.

Биографија

Јосепх МцЦартхy се родио на фарми крај градића Гранд Цхуте, као пето од седморо дјеце Тимотхyја МцЦартхyја, локалног фамера ирско-њемачког поријекла, и Бридгет Тиернеy, имигрантице из Ирске. Када је имао 14 година, био је присиљен исписати се из средње школе како би оцу помогао на фарми. У њу се поновно уписао са 20 година, те дипломирао за годину дана. Након тога је, радећи низ послова како би финанцирао студиј, од 1930. до 1935. студирао прво стројарство, потом и право, које је дипломирао на Универзитету Марqуетте. Године 1935. је положио правосудни испит те се почео бавити адвокатуром.

Године 1936. је почео политичку каријеру као члан Демократске странке, без успјеха се кандидиравши за окружног тужиоца. Године 1939. је имао више успјеха када је изабран за суца у 10. судачком округу Wисцонсина. Тамо се истакао брзином рјешавања предмета.

Након што су САД ушле у други свјетски рат, МцЦартхy је напустио судачку службу како би се добровољно пријавио у америчке маринце, те након обуке као поручник послан у ескадрилу обрушавајућих бомбардера у Боугаинвиллеу, гдје је служио као обавјештајни официр. Иако је касније откривено како је у сврху изборне кампање "уљепшао" свој ратни пут, забиљежено је да је 12 пута летио у борбеним акцијама, стекавши надимак "Јое митраљезац" (Таил-Гуннер Јое).

МцЦартхy је још за вријеме рата напустио Демократску и прешао у Републиканску странку, држећи како би преко ње лакше био изабран у Сенат. Док је још био у активној служби, године 1944. се кандидирао, али је на републиканским предизборима поражен од Алеxандера Wилеyа. Године 1945. је, неколико мјесеци прије завршетка рата, изашао из маринаца те се у потпуности посветио сљедећој кампањи за Сенат 1946. На њој му је страначки супарник био дугогодишњи сенатор Роберт M. Ла Фоллетте, Јр.; њега је на републиканским предизборима поразио вјешто користећи своју ратну службу и лажног га оптужујући као ратног профитера; при томе му је, између осталог, подршку пружио и синдикат УЕ, којим су тада доминирали комунисти. Након тога је глатко поразио демократског противкандидата Хоwарда Ј. МцМурраyа.

Прве три године мандата МцЦартхy није био нарочито запажен у јавности; међу пратиоцима wасхингтонских збивања је уживао репутацију умјерењака, а wасхигтонским салонима био популаран због своје елоквентности и шарма. Све се то, међутим, промијенило када је 9. фебруара 1950. одржао говор клубу Републиканских жена у граду Wхеелинг у држави Западна Виргиниа, гдје је устврдио да посједује попис од неколико десетака чланова Комунистичке партије САД "који још увијек раде као службеници у Стате Департменту. Такве оптужбе, за које МцЦартхy никада није дао чврсте доказе, су изазвале велику пажњу, али и реакцију тадашње демократске већине у Сенату, која је то схватила као страначки мотивиран напад на администрацију предсједника Трумана. Под водством сенатора Милларда Тyдингса је у фебруару 1950. организиран одбор који је провео јавно саслушање са циљем да се утврди истинитост МцЦартхyјевих навода. Закључак, донесен гласовима на страначкој линији, је био против МцЦартхyја, али их је МцЦартхy вјешто искористио да окрене јавност на своју страну. Исте године је своју популарност искористио како би својим републиканским колегама помогао да врате већину у Сенату, а сам Тyдингс је поражен на изборима.

МцЦартхy је при томе као своју омиљену мету држао управо Труманову администрацију, коју је оптуживао да је "премекана" према Совјетима, заслужна за "губитак Кине" 1949. године, као и америчке поразе у корејском рату. Са друге стране је релативно брзо изградио чврсто политичко савезништво са породицом Кеннедy, чије је припаднике - браћу Јохна и Роберта - подржавао успркос томе што су били кандидати Демократске странке. У свему томе је значајну улогу играла и снажна подршка Католичке цркве.

МцЦартхy је врхунац моћи и утицаја имао 1952. године. Тада је Дwигхт Еисенхоwер као републикански предсједнички кандидат, успркос тога што се приватно гнушао МцЦартхyјеве демагогије и сматрао га опасним екстремистом, прихватио његову подршку. Након избора, међутим, Еисенхоwер није разлога да одржи тај савез, те је дискретно пружао подршку јавној кампањи против МцЦартхyја која је долазила из лијевог и либералног дијела америчке јавности. Исте године је, пак и сам МцЦартхy почео нападати Еисенхоwера на исти начин на који је нападао Трумана, оптужујући га за "мекоћу" према Совјетима и да толерира "комунисте" у својој администрацији.

МцЦартхy је у Сенату којим је од 1953. године поновно била републиканска већина, преузео релативно неважни Стални пододбор Сената САД за истраге, али је његове овласти "креативно" тумачио како би отпочео јавна саслушања с циљем да се раскринкају комунисти у низу федералних институција као Глас Америке. У томе су му помагали Роберт Ф. Кеннедy и млади адвокат по имену Роy Цохн. Када је, међутим, на ред дошла Војска САД, а као комунисти и "издајници" били проказивани одликовани ратни хероји, против МцЦартхyја су се почели окретати и његови дотадашњи присташе, па и водећи антикомунисти, сматрајући да МцЦартхyјеве методе само иду на руку комунистичкој пропаганди.

У прољеће 1954. су започела знаменита саслушања на којима су се требале доказати МцЦартхyјеве оптужбе против Војске. Она су кулминирала 9. јуна када је Јосепх Н. Wелцх, правни заступник Војске, осрамотио МцЦартхyја пред ТВ-камерама. То је био сигнал да се у Сенату организира гласање на коме је МцЦартхy 2. децембра 1954. службено укорен због својих неприхватљивих поступака.

МцЦартхy је, према наводима свједока, након тога почео физички пропадати. Умро је 2. маја 1957. у морнаричкој болници Бетхесда, при чему се као службени разлог наводи хепатитис; већина биографа држи да је томе придонио и алкохолизам. Иза себе је оставио супругу Јеан и посвојену кћер Тиернеy.

Испражњено мјесто у Сенату је освојио демократ Wиллиам Проxмире.

Репутација и референце у популарној култури

Иако је почетком 1950-их уживао велику популарност и утицај, тада је исто тако био предметом жестоких критика. Сам израз "макартизам" је први искористио љевичарски карикатурист Херберт Блоцк који је 29. марта 1950. исмијавао МцЦартхyја у Wасхингтон Посту. Сам МцЦартхy је, пак, прихватио тај израз описавши га као "американство са повученим рукавима" и искористивши га као наслов књиге МцЦартхyисм: Тхе Фигхт Фор Америца. Данас је, међутим, макартизам стекао углавном негативне конотације, али и далеко шире значење, односно под њиме се подразумијевају сви прогони, денунцирања и репресивне мјере против америчких љевичара 1940-их и 1950-их, укључујући и оне с којима, попут ХУАЦ-ових саслушања и Холлywоодске црне листе, МцЦартхy није имао непосредне везе.

Још 1950-их је МцЦартхy постао предметом исмијавања у популарним пјесмама, као и канадској радио-драми Тхе Инвестигатор, чији је лик темељен управо на МцЦартхyју. Можда најпознатија референца на МцЦартхyја у популарној култури је роман Тхе Манцхуриан Цандидате Рицхарда Цондона у којој лик пијаног, демагошког антикомунистичког сенатора Јохна Иселина више него јасно темељен управо на МцЦартхyју.

1977. је МцЦартхy постао предметом биографског ТВ-филма Таил Гуннер Јое, гдје је његов лик тумачио Петер Боyле. Као лик се такођер појављује и у ТВ-филму Цитизен Цохн из 1992. гдје га је тумачио Јое Дон Бакер.

У филму Гоод Нигхт анд Гоод Луцк из 2005. године се појављује у облику аутентичних документарних и филмских снимака.

Вањске везе