Лексикон

Лексикон (грч.), лексикографско дјело или предметни рјечник који које даје преглед укупнога, опћега знања (опћи л.) или преглед знања неке струке (струковни л.). Каткада истозначница енциклопедијски рјечник, а каткада и за рјечник. Обрађује јединице (натукнице) са стајалишта извањезичнога струковног, техничког, културноповијесног и сл. садржаја. Назив потјече од једнога таквога дјела, Леxицон тотиус латинитатис Егидио Форцеллинија из 1711. Натукнице се у лексикону нижу абецедним или методичким редослиједом, те сажето обрађују у великом броју кратких чланака који приказују и тумаче појмове, знамените особе, властита и земљописна имена, повијесна збивања, знанствено и стручно називље, туђице или збирку ријечи некога језика.

Опћи лексикон

Врста лексикографског приручника који настоји да из непрегледне количине расположивих знања попише оно знање које најбоље одговара потребама сувременог човјека и што ширег круга корисника. Опћи лексикон обрађује властита имена (имена особа, земљописна имена, и др. имена), називе и појмове из многобројних струка и одређен број страних ријечи који је одређени изворни језик преузео из страних језика, те бројне повијесне догађаје, политичке, вјерске, идеолошке, друштвене, умјетничке смјерове. Опћи лексикон развио се од данас застарјелог појма конверзацијски (или разговорни) лексикон који је изворно доносио знања са свих подручја потребних за успјешно вођење разговора. Конверзацијски лексикон развио се у XIX. ст. у Њемачкој како би се задовољила потреба грађанскога слоја за знањем. Први такав њемачки приручник био је Стварни државни и новински лексикон (њем. Реалес Стаатс- унд Зеитунгс Леxицон) Јоханна Хüбнера објављен 1704., те је био утемељен на лексикографским приручницима из доба просвјетитељства. Ренатус Готтхелф Лöбел са својим дјелом Разговорни лексикон с особитим обзиром на сувремено доба (њем. Цонверсатионс-Леxикон мит ворзüглицхер Рüцксицхт ауф дие гегенwäртиген Зеитен, И–ВИ, 1796–1808) утире пут стварању сувремених лексикона. Сувремени конверзацијски лексикон добио је коначан облик захваљујући Броцкхаусовим издањима, али и млађим њем. приручницима као што су Меyер (од 1840), Хердер (од 1854), Бертелсманн (од 1953). С временом су велики лексикони прерасли у приручнике од двадесет и више свезака, које се данас сматра енциклопедијама.

Биографски лексикон

Биографски лексикон збирка је животописа изабраних појединаца, обично наведених по абецеди, која настоји дати заокружен преглед одређенога раздобља, земљописнога подручја или неке уже заједнице уз коју су везани дотични појединци. Биографски лексикони могу бити национални или међународни; опћи или стручни и посебни (они за поједина занимања); ретроспективни (ограничени на мртве) или текући (ограничени на живе особе). Биобиблиографски лексикони (биобиблиографије) уз животописе укључују и литературу о споменутим особама.

Остале врсте лексикона

По обухвату грађе лексикон може бити национални или међународни лексикон. Национални лексикон обрађује натукнице с културноповијесног, друштвеног, знанственог и социолошког аспекта битнога за национални културни идентитет поједине државе у свијету. Технички и струковни лексикони ограничавају на неко уже подручје (струку, неку посебну технику). Тако разликујемо правне, шпортске, поморске, медицинске, митолошке, филмске, глазбене, филозофске, пољопривредне, шумарске, економске, математичке, кемијске и др. примјере струковних лексикона, те стројарске, бродограђевне, електротехничке, грађевинске и др. примјере техничких рјечника. Осим енциклопедијских (стварних) података у вези с појмовима (ријечима) и именима лексикон може дјеломице (нпр. само терминологија) или пак исцрпно приказати и рјечничко благо или лексик даног језика и тада је то енциклопедијски рјечник.

Хрватска издања

Вјеројатно најстарији лексикон с хрватског подручја јест рукописни енциклопедијски латински рјечник Илије Цријевића (о. 1480), који се чува у Венецији. Први хрв. опћи л. јест Лексикон Минерва, гл. уред. Г. Шамшаловића из 1936. Затим излазе и други лексикони, разних врста, нпр. Шта је шта: стварни хрватски рјечник у сликама, 1938; Свезнадар, 1953; Популарни медицински лексикон, 1954; Филозофијски рјечник, 1965; Енциклопедијски рјечник лингвистичких назива, 1969; ту су и Лексикон ЈЛЗ, 1974; Хрватски опћи лексикон 1996. и др., те као први нац. л. Хрватски лексикон гл. уред. А. Вујића 1996–97.

Повезано

| | |