Корејски рат

Корејски рат у Јужној Кореји: 한국전쟁 у Сјеверној Кореји: 조국해방전쟁
Сегмент Хладног рата
Датум 25. липња 1950. – 27. српња 1953. Локација Корејски полуоток, Јапанско море, Корејски заљев Исход Војна пат позиција Сјевернокорејска инвазија југа одбијена Накнадна инвазија сјевера од стране УН-а одбијена Накнадна сјевернокорејско-кинеско-совјетска инвазија југа одбијена Корејски споразум о примирју Територијалне промјене Успостава Корејске демилитаризиране зоне Сјеверна Кореја добила град Каесŏнг, али изгубила 3,900 км2 територија од југа
Сукобљене стране
Команда УН-а: Јужна Кореја Сједињене Државе Уједињено Краљевство и савезници	Сјеверна Кореја Кина Совјетски Савез и савезници
Команданти и вође
I Сеунгман Јеонг Ил-гwон Баек Сеон-yеоп Син Сеонг-мо Сон Wон-ил Доуглас МацАртхур Харрy С. Труман Дwигхт Еисенхоwер Маттхеw Ридгwаy Марк Wаyне Цларк Цлемент Аттлее Wинстон Цхурцхилл	Ким Ил-сунг Пак Хŏн-yŏнг Цх'ое Yонг-гŏн Ким Цх'аек Мао Зедонг Пéнг Дéхуáи Дèнг Хуá Јосиф Стаљин Никита Хрушчов
Снаге
602,902 326,863 14,198 Остали: 28,251 Укупно: 972,214	266,600 1,350,000 26,000 Укупно: 1,642,000
Жртве и губици
Укупно: Мртвих: 178,426 Несталих: 32,925 Рањених: 566,434	Укупно: Мртвих: 367,283–750,282 Рањених: 686,500–789,000

Корејски рат је назив за оружани сукоб који су између 1950. и 1953. године водили Сјеверна и Јужна Кореја, а у којем су на страни Југа судјеловали САД и друге западне државе, а на страни Сјевера Кина.

Увод

Узрок сукоба је подјела Кореје - која је од 1910. до 1945. године била под јапанском влашћу - на совјетску и америчку окупацијску зону након предаје Јапана у другом свјетском рату. Демаркацијска линија, установљена претходним договором из 1945. године, ишла је 38. паралелом. Било је планирано да се по завршетку окупације одрже избори и Кореја уједини као држава с јединственом владом. Но те је планове пореметило избијање Хладног рата те су, слично као и у Њемачкој, преговори о уједињењу пропали. Умјесто тога су СССР и САД установили супарничке и идеолошки супротстављене владе, односно државе које су се називале Сјеверна и Јужна Кореја. У таквој ситуацији оба створена режима су се сматрала једином законитом Корејском владом и настојала ујединити Кореју оружаном силом у чему је Сјеверна била неупитно јача због совјетске војне помоћи, али и омражености јужнокорејског режима који је од свог инагуирања био заузет непрекидним гушењима немира и побуна против себе тако да ће убити између 16.000 и 65.000 "побуњеника".

Почетак

Необјављени рат између Јужне и Сјеверне Кореје је реално почео још 1947 године безбројним војним "инцидентима". По подацима Сјеверне Кореје само 1949. године јужнокорејска војска је извршила 2.617 војних напада, улазака на териториј Сјеверне Кореје вршећи убојства, пљачке, отмице и палеж с циљем стварања нереда на њиховом територију. По подацима САДа које је изнио њихов представник министарства вањских послова, специјални амбасадор Пхилип C. Јессуп у свом говору током априла 1950. године:"Постоји непрекидна борба између војске Јужне Кореје и банда које у њу покушавају ући са сјевера. То су праве битке с хиљадама људи и ратним заробљеницима".

У таквој ситуацији предсједник Сјеверне Кореје је отпутовао у Москву и Пекинг како би добио зелено свијетло за будуће војне акције, док је партија предсједника Јужне Кореје доживјела катастрофални пораз на парламентарним изборима током маја 1950. године што представља посљедњи политички важнији догађај прије службеног почетка рата.

По у западном свету службеној верзији догађаја рат почиње Сјевернокорејским нападом на Јужну Кореју 25.6.1950., док је он по службеној севернокорејској верзији почео јужнокорејским нападом на севернокорејски град Хаеју. Како у обе верзије има барем деломичне истине пошто су познати западни медији Гуардиан, Хералд Трибуне (из Неw Yорка), ББЦ, америчко министарство обране, министарство информирања Јужне Кореје и други јавили о јужнокорејском нападу и освајању места севернокорејског места Хаеју (око 5 километара удаљеног од границе) најреалније верзије догађаја би говорила о најновијем војном инциденту на који је мобилизирана Сјеверна Кореја одговорила инвазијом за коју је добила начелно зелено светло у Пекингу и Москви, као и Јужна Кореја раније за провокацију у Wасхингтону .

Као барем теоретски неутрални стручњаци на терену су били припадници УН комисије у Сеулу и војна група проматрача који на директна питања тко је агресор нису знали дати одговор у најбољем стилу по којему ће касније проматрачи Уједињених Народа постати познати.

Рат

У Јужну Кореју су из Јапана почеле пристизати америчке снаге које су колико-толико стаблизирале ситуацију, али су до септембра претрпјеле велике губитке и под контролом Југа једва задржале мостобран код Пусана.

Прекретницу у рату представљало је искрцавање америчких снага код Инцхеона, у сјевернокорејској позадини. Сјевернокорејске јединице су биле присиљене на ужурбано повлачење, па су снаге УН ослободиле цијели териториј Јужне Кореје. Но, опијен побједом, амерички командант генерал Доуглас МацАртхур је одлучио наставити рат, пријећи 38. паралелу и ујединити Кореју, овај пут под америчким патронатом.

Тај је потез озбиљно забринуо комунистичку власт у НР Кини, која је покушала упозорити Американце да се зауставе или ће се сјевернокорејским јединицама придружити кинеске снаге. Када су та упозорења игнорирана, Кинези су 19. октобра послали 300,000 "добровољаца" преко границе, а дотадашњу америчку премоћ у зраку су први пут изазвали млазни кинески ловци МиГ-15. Када ни то није довело до заустављања америчког напредовања према кинеској граници, у новембру су Кинези подузели снажну офензиву, ударили у бок изнађених америчких снага, нанијели им тешке губитке и натјерали их на повлачење - које многи данас држе најдужим у америчкој војној хисторији.

Када су Кинези и Сјевернокорејанци поновно прешли преко 38. паралеле, осрамоћени МацАртхур је јавно захтијевао проширење рата на Кину и кориштење нуклеарног оружја. Тиме се супротставио предсједнику Труману који рат настојао ограничити, плашећи се да би могао прерасти у трећи свјетски рат, односно везивањем америчких војних ресурса ослабити обрану Западне Европе. МацАртхур је смијењен, те је након мањих америчких протуофензива фронт постепено стабилизиран.

10. јула 1951. године су отпочели мировни преговори, а рат се наставио кроз мање, локалне акције. Преговори су 27. јула 1953. године завршени потписивањем примирја у Панмуњону. Технички гледано, рат још увијек није завршен, али демаркацијска линија - демилитиразирана зона - представља де фацто границу двију држава.

По свим критеријима, рат је завршио неодлучним резултатом. Сјеверна, али и Јужна Кореја су доживјеле неуспјех у покушају уједињења, а на обје стране је погинуло 3 милиона људи уз неописива разарања. САД су успјеле спријечити комунисте у даљем надирању према Азији, али је у рату скршен мит о америчкој непобједивости. Кина је, пак, успјешном интервенцијом у корист свог савезника, први пут након 19. вијека повратила статус велике силе. Једини истински побједник рата био је Јапан, који се наметнуо као најважнији амерички савезник у Азији и чија је индустрија захваљујући америчким војним наруџбама доживјела препород.

Корејски рат је важан као први сукоб у коме су се сукобили млазни авиони, као и први сукоб у којему су кориштени хеликоптери, углавном за евакуацију рањеника.