[Projekat Rastko Gracanica] Zeljko Fajfric: Sveta loza kneza Lazara

Elektronska biblioteka kulture Kosova i Metohije

Projekat Rastko Gra�anica - Pe�: Istorija:Sveta loza kneza Lazara

�eljko Fajfri�

Sveta loza kneza Lazara

Internet izdanje

IZVR�NI PRODUCENT I POKROVITELj

Tehnologije, izdava�tvo i agencija
Beograd, jun 2000

PRODUCENT I ODGOVORNI UREDNIK
Zoran Stefanovi�
LIKOVNO OBLIKOVANjE
Marinko Lugonja
VEBMASTERING I TEHNI�KO URE�IVANjE
Milan Stoji�
DIGITALIZACIJA TEKSTUALNOG I LIKOVNOG MATERIJALA
Nenad Petrovi�

�tampano izdanje

IZDAVA�
DD Grafosrem �id
ZA IZDAVA�A
�eljko Ivatovi�
RECENZENT
Dr Nenad Lemaji�
TEHNI�KI UREDNIK
�eljko �omlija
KOREKTORI
Slavica Mirkovi�, Dragan Danilovi� i Zoran Stefanovi�
�tampa: DD Grafosrem �id
Tira�: 1000

Profesoru Nenadu Lemaji�u za nesebi�nu moralnu i stru�nu podr�ku u mom radu o istoriji srednjevekovne Srbije!

Sadr�aj

Rodoslovi (Lazarevi�i, Preljubovi�i, Gr�ini�i, Mrnjav�evi�i, Vojinovi�i, Bal�i�i)

1. Pribac Hrebeljanovi� na dvoru cara Du�ana

Na dan 21. avgusta 1331. godine okon�an je sukob izme�u kralja Stefana De�anskog i njegovog sina Du�ana i to potpunom pobedom sina nad ocem. Ovakav epilog bio je veoma dramati�an i pomalo neo�ekivan za sve posmatra�e sa strane jer je sin (Du�an) sa sasvim malim brojem najodanijih pristalica uspeo da iznenadi svoga oca (kralja Stefana De�anskog) u njegovom dvorcu u Nerodimlju.

Sam sukob oca i sina izazvao je veliku buru me�u vlastelom i njihovu me�usobnu podelu na one koji su podr�avali oca (Stefana De�anskog) i sina (Du�ana). U samom po�etku sukoba kralj De�anski je bio u velikoj ofanzivi pa se jedno vreme �inilo da je Du�an izgubljen tako da je pod nepovoljnim okolnostima za sebe pristao da se preda ocu (kralju De�anskom) i aprila meseca 1331. oni su sklopili ne�to �to bi se tek uslovno moglo nazvati mirom. Nije pro�lo ni tri meseca nakon ovoga "mira" kada je De�anski odlu�no pozvao sina da do�e kod njega optu�uju�i ga za ponovnu izdaju. Bilo je jasno da Du�anu nema spasa ukoliko poslu�a oca i ode kod njega, stoga on pod pritiskom svoje vlastele koje mu je ostalo veoma malo verne, izvr�i iznenadni napad na Nerodimlje.

Kralj Stefan De�anski je uspeo da pobegne, ali kraljica (Marija Paleolog) i deca su ostala tako da ih je Du�an zarobio. Sam kralj De�anski nije stigao daleko pa je u tvr�avi Petri� bio ubrzo opkoljen i zarobljen. Ubrzo nakon toga (8. septembra 1331) Du�an je krunisan za kralja, �to je zna�ilo da je Stefan De�anski svrgnut. No, to jo� uvek nije bilo ono najgore �to ga je zadesilo jer je sa kraljicom i decom otpremljen u Zve�ansku tvr�avu gde je dana 11. novembra 1331. godine izgubio �ivot "A zato i na�e zgodno vreme sin, a ujedno i napada�, i iznenada do�e sa mnogim silama, i ima�a�e u rukama oca sa �enom i decom, i njih dade �uvati u drugom gradu, a njega posla u tako zvani grad Zve�an, i posle nekoliko dana osudi ga na najgr�u smrt udavljenja" (Grigorije Camblak).

Da li je to bilo nasilno ili ne ostaje pitanje i mno�tvo pretpostavki, no za na�u pri�u to nije toliko bitno. Ono �to je naro�ito va�no jeste da je u ovom sukobu oca i sina vlastelin Pribac Hrebeljanovi�, ne toliko bogat, ali i ne suvi�e sitan, pru�io sinu (Du�anu) punu podr�ku i time stekao njegovu zahvalnost. Da li je on od samog po�etka bio na Du�anovoj strani, da li je u�estvovao u napadu na Nerodimlje, kasnije na Petri�, ostaje nepoznato, ali da je bio na strani Du�anovoj ostaje sigurno.

Imaju�i na umu to da je Du�an bio na rubu poraza i verovatnog gubitka �ivota te da ga je samo ovako izuzetno hitra akcija izvukla iz te�ke situacije to je sasvim sigurno da je on ose�ao neizmernu zahvalnost prema svima onima koji su ga u ovoj akciji, rizikuju�i svoj �ivot, pomagali. Stoga je nakon pobede i kasnijeg krunisanja on nesebi�no podelio nagrade svojim pristalicama. Kako je i Pribac bio me�u njima to je i njemu trebala pripasti odgovaraju�a nagrada. Ipak �ini se da Prib�eva uloga i nije bila posebno velika, a samim time takva je bila kasnije i nagrada o �emu svedo�i dobijena i vi�e nego skromna titula logoteta, a potom ne�to kasnije i peharnika (veliki sluga). No imao je za neku utehu to da se nalazio neprestano u blizini kralja Du�ana, docnije cara, a �to je bilo razlog da se kasnije sama njegova uloga preuveli�ava: "Ovom predodre�enom knezu Lazaru bi roditelj veliki sluga carev Pribac, koji velikom caru Stefanu priblizibiva�e usrdno��u i ljubavlju, telesnim uzrastom i vrlim navikama, tako da su obojica kao jedan izgledali, ili, takore�i vezani behu ljubavlju kao da su jedna du�a u dva tela" (Povesno slovo o knezu Lazaru od patrijarha Danila). Iako se biograf trudi da Pribca pribli�i caru Du�anu toliko da "vezani behu ljubavlju kao da su jedna du�a u dva tela", to nikako ne mo�e biti ta�no jer je Pribac tek jedan od mnogobrojnih koji se nalaze na dvoru i ima neku titulu koja izvan dvorske okoline mo�da mo�e i da izazove zavist, ali na samom dvoru ona ne zna�i mnogo.

Poznato je to da je car Du�an rado uzdizao potpuno nepoznatu i neznatnu vlastelu na veoma visoke polo�aje u dr�avi rukovode�i se isklju�ivo time da li su oni sposobni i upotrebljivi za razne dr�avne poslove. Me�u tu sitnu i nepoznatu vlastelu spadao je svakako i Pribac, ali izgleda da se radilo o staroj Srpskoj porodici pa to "Letopis Pe�ki" posebno napominje kada govori o Lazarevim roditeljima, odnosno Pribcu "ni sin, niti unuk pre�ere�enih careva, ali od praroditelja iz te zemlje srpske bi ro�en i vaspitan, ne od prostih". U daljnjem tekstu letopisac pomalo preteruje uzdi�u�i Hrebeljanovi�e: "Roditelji njegovi bejahu velmo�e i prvi u palati pre�ere�enih careva, i �inom �asni, i vladahu u domovima carskim. Po srodstvu bejahu neki bli�nji samodr�cima". To naravno nije ta�no jer je Pribac sebi uspeo da pribavi titulu logoteta time �to je podr�avao Du�ana u sukobu sa Stefanom De�anskim, ali po svemu sude�i nije imao ve�ih sposobnosti da napreduje dalje ili u konkurenciji sa ostalim daleko nasrtljivijim i bu�nijim nije uspeo u dovoljnoj meri da privu�e carevu pa�nju. �ini se da je "Povesno slovo o knezu Lazaru" tu mnogo realnije kada navodi: "Ovaj sveti i uvek pominjani Lazar ota�astvom i ro�enjem i vaspitanjem od srpskoga kolena be�e, roda slavna i svetla i odli�na, i od blago�estivih roditelja".

Bilo kako bilo, Prib�eve dvorske titule su ostale veoma skromne, a samim time i njegov uticaj na dvoru je bio tek ograni�enog dometa. Stoga i njegovo se ime spominje veoma retko me�u raznoraznim spisima, poveljama, itd., pa stoga redak izuzetak �ini jedna povelja kralja Du�ana iz februara 1340. godine koju je pisao "Pribez logofeto". I ovako mala i neprimetljiva titula postala je jo� manja od onoga momenta kada se Du�an krunisao za cara (16. april 1346. godine) i kada je po ugledu na Vizantijski carski dvor uveo u Srbiju nove titule poput onih najvi�ih: despota, sevastokratora i kesara.

Upravo ogromno pro�irenje dr�avnih granica dovelo je u okolinu cara Du�ana nove ljude koji su postepeno potiskivali one koje su bili oko njega i koji su mu i pomogli u sukobu sa ocem - kraljem Stefanom De�anskim. I ne samo to. Upravo ti novi ljudi zahvaljuju�i novoosvojenim Gr�kim teritorijama koje su dobili na upravu stekli su ogromno bogatstvo, mo� i uticaj na cara tako da je skoro sva stara Ra�ka vlastela postepeno potisnuta u drugi plan. Pribac koji i do toga momenta nije imao neku posebnu ulogu i uglavnom je neprimetan na dvoru, sada to postaje jo� i vi�e. No, �ini se da je on sasvim zadovoljan sa svojim polo�ajem ne trude�i se da dobije od cara ne�to vi�e smatraju�i da je ve� to �to je u carevoj blizini sasvim dovoljna �ast. Iako sasvim sigurno nije bio stariji �ovek kome odgovara vi�e da obavlja strogo dvorske funkcije koje od njega ne zahtevaju u�e��e u vojnim pohodima i izlaganje svim onim tegobama koje ratni pohodi nose sa sobom, on se tako pona�a. Stoga se nije mogao nadati bilo kakvom boga�enju ili napretku u dvorskim funkcijama, ali, �ini se, on je sasvim zadovoljan sa time vi�e u�ivaju�i u mirnom porodi�nom �ivotu.

Istorija za sada ne zna ko je bila Prib�eva �ena kao �to ne zna ni ta�an broj dece koju su oni imali. Koliko se trenutno zna Pribac je imao sina Lazara za kojeg se sasvim nesigurno pretpostavlja da je ro�en oko 1329. godine, zatim �erku Draganu (nepoznat datum ro�enja) i jednu �erku za koju ne znamo ni ime ni datum ro�enja. Uzimaju�i u obzir to da je Lazar ro�en 1329. godine, a da je vrhunac sukoba Du�ana i kralja De�anskog bio tokom 1331. godine, izlazi da je Lazar imao jedva dve godine kada se Du�an zakraljio. To bi trebalo da zna�i da je Pribac bio relativno mlad (nikako preko trideset godina) pa pomalo iznena�uje njegov nedostatak ambicija jer je imao sve uslove za uspeh kod Du�ana. Bio je u najboljim godinama, imao ranijih zasluga, a �to je jo� va�nije bio je u punoj snazi onda kada je Du�an zapo�injao svoja osvajanja. Prema tome nije mu trebalo mnogo napora pa da i on uzme punog u�e��a u Du�anovim ratnim pohodima i svim onim bogatim plja�kama i otimanjima oko Gr�kih teritorija. Me�utim, od svega toga on nije ni�ta uradio ve� provodi miran �ivot bez nekih ve�ih uzbu�enja.

Godine su postepeno prolazile, Srbija se naglo teritorijalno pro�irila, a kralj Du�an je sve mo�niji i ambiciozniji i uskoro (16. april 1346. godine) se kruni�e za cara. U doba kada je kralj Du�an krunisan za cara imao je Lazar Hrebeljanovi� oko 17 godine (ako se uzme nedovoljno siguran datum njegovog ro�enja 1329. godine), tako da je te�ko verovati da se on nalazio toga dana u Skoplju i posmatrao veli�anstvenu procesiju uzdizanja Srbije na rang carevine. I pored neznatnosti svoje titule Pribac je, kao i svi dvorski slu�benici, morao biti prisutan ovoj procesiji u kojoj je sasvim sigurno imao i neko zadu�enje ma kako ono bilo malo. Mladi Lazar je kasnije mogao od oca do u detalje da �uje kako se kralj Du�an oven�ao veli�anstvenom carskom krunom.

Uop�te nije te�ko zamisliti kako su sve ove slike mogle uticati na Lazarevu uobrazilju i kako su u njemu morale da izazovu �elju za nekim podvigom kojim bi carevu pa�nju skrenuo na sebe. U Srbiji se u to doba bogatstvo i dvorska titula, ali i slava mogla ste�i samo nekim ratnim podvigom ili bliskom rodbinskom vezom sa carskom porodicom. Kako nije nikakve rodbinske veze sa carem to je Lazar jedino mogao sebi oru�jem da prokr�i put ka nekom od dvorskih mesta, ali za tako ne�to bio je suvi�e mlad. S druge strane porodi�no bogatstvo Hrebeljanovi�a je bilo veoma malo i obuhvatalo je samo utvr�eni Prilepac (gde se Lazar i rodio), a u blizini se nalazio isto tako utvr�eni Prizrenac. Oba ova utvr�enja, ne ba� ne�to posebno jaka, trebala su da za�tite Novo Brdo i rudarska naselja koja su se nalazila u okolini. Sve je to bilo suvi�e malo da bi Lazaru moglo dati nadu da pomo�u bogatstva (ako se to uop�te mo�e nazvati bilo kakvim bogatstvom) sa porodi�ne ba�tine postigne ne�to. Naprotiv, upravo rudnici Novog Brda su im pravili stalne neprilike jer su privla�ili poglede okolnih vlastelina koji su pri�eljkivali da ga se do�epaju, �to je Hrebeljanovi�ima stvaralo mnogobrojne neprijatelje. Ipak, najvi�e zahvaljuju�i gvozdenoj ruci cara Du�ana i time �to je Pribac bio njegov dvoranin pa makar i sa tako neznatnom titulom kao �to je to logotet odnosno peharnik, niko se nije usu�ivao da bilo �ta direktno preduzme protiv carskoga slu�benika.

Vide�i da sa tako malom ba�tinom ne mo�e bilo �ta da uradi me�u susedima koji su od njega daleko ja�i, Lazaru je ostalo jedino to da i on poput oca zauzme neku od slu�bi na dvoru cara Du�ana. Sama dvorska titula se mogla ste�i samo od cara i Pribac je morao, ukoliko je �eleo da Lazara uvede na dvor, cara Du�ana da upozna sa svojim sinom i da za njega zamoli slu�bu. Tako je verovatno i bilo, a Lazar je do�iveo najve�e uzbu�enje koje je u svom dotadanjem �ivotu imao jer ga je primio car Du�an li�no, jedan od najmo�nijih vladara Evrope. Sam susret je morao biti prijatno iznena�enje za cara jer je upoznao jednog spretnog mladi�a za koga bi se te�ko moglo re�i da je Prib�ev sin jer je daleko okretniji i slobodniji no �to mu je to otac koji �ami na dvoru ne mrdaju�i tolike godine od titule peharnika. O Lazaru je stekao odmah dobro mi�ljenje i odlu�io da ga zadr�i na dvoru. "A kada je tako odrastao, dado�e ga u slu�bu caru Stefanu, i zbog krotosti, blage naravi i vrlina njegovih i hrabrosti bi od cara odlikovan.." (Povesno slovo o knezu Lazaru). O tome govori i patrijarh Danila, ali uz veliku dozu preuveli�avanja: "A veliki knez Lazar iz detinstva beja�e mnogo u svim blagim delima ukra�en i u svim vrlinama pokaziva�e se plemenit, veleuman, krotak i mu�evan. Videv�i ovo veliki car Stefan - da je mladi� odli�niji od svih u svim izvrsnim lepotama, be�e za�u�en i udivljen i mnogo mi�lja�e o tome �ta �e ovaj mladi� postati, i predvide bogodanim razumom svojim" (Povesno slovo o knezu Lazaru od patrijarha Danila).

Da li je Lazar odmah dobio titulu stavioca ili je to bilo tek kasnije, ne zna se, ali je sasvim izvesno da je ostao na dvoru. Sa ovom titulom Lazar nije mogao o�ekivati da �e imati bilo kakvog u�e��a u politi�kom �ivotu carevine jer ona to nije ni predvi�ala. Sva njegova slu�ba se iscrpljivala u nekim uglavnom bezna�ajnim poslovima pri sve�anim obredima, ali i pored bezna�ajnosti ovih poslova oba Hrebeljanovi�a, otac i sin, mogli su da budu sasvim zadovoljni. Najpre sam Pribac onim �to je postigao za svoga sina jer uspeo je da Lazara ubaci u dvorsku slu�bu, a to �to mu je sin dobio titulu stavioca moglo ga je u�initi jo� zadovoljnijim jer su ove titule i ova slu�ba bile namenjene samo mladim �lanovima onih vlasteoskih porodica koje car smatra za ugledne. Bilo je stavioca �ak i iz veoma ugledne porodice Vojinovi� (Vojislav i Milo�). Ruku na srce najja�e vlasteoske porodice nisu dobijale ovu titulu jer je ona za njih ipak bila suvi�e mala, ali za sve ostale to je bila �ast. Bilo je o�igledno da car Du�an smatra Hrebeljanovi�e za uglednu vlastelu, �to je samo po sebi moglo Pribcu samo da laska. S druge strane i sam Lazar nije imao nikakvog razloga da se �ali. Uspeo je da do�e na dvor i da dobije titulu koja mu mo�da ne daje mnogo mogu�nosti da u�estvuje direktno u krojenju politi�kih doga�aja, ali mu, ako ni�ta drugo, barem daje priliku da se sasvim dobro upozna sa pozadinom svega onoga �to se doga�a na dvoru ili oko njega. To je bila izuzetna mogu�nost da upozna sasvim detaljno sve probleme koji se javljaju, njegove u�esnike, ali i samu tehnologiju vladanja kojom se koristi car. Osim toga, iako veoma mlad, uspeo je da postane deo carskoga dvora, �to je u svakom slu�aju veliki uspeh, a daje velike nade za budu�nost.

Sam carski dvor pru�ao je mnogo toga da se vidi i nau�i, ali je osim toga prisustvo na njemu nosilo osim mno�tva privilegija i mo�da jo� ve�u gomilu opasnosti. Tu je na dvoru mogao da sretne mo�nog despota Jovana Olivera, ratni�kog kesara Preljuba, veoma spretnog despota Dejana i pomalo podmuklog kesara Vojihnu. Mogao je samo da se pribojava despota Jovana Komnina Asena, ro�enog brata carice Jelene koji je do�ao iz Bugarske. Ovaj Bugarin umeo je do kraja da iskoristi �to mu je ro�ena sestra carica te da za svoje mnoge spletke pro�e sasvim neka�njeno kod cara Du�ana. Bio je tu i Simeon, polubrat cara Du�ana, kojeg je carica Jelena iz nekog razloga mrzela �ak toliko da se jedno vreme govorkalo da ga �eli otrovati. Ovaj nesretnik se nije mogao �iv �uti na carskom dvoru, toliko mu je carica uterala strah u kosti, a i okolina se dosta posprdno (verovatno pod cari�inim uticajem) odnosila prema njemu ne zovu�i da imenom Simeon ve� Sini�a, Sim�e, Sim�a. Ipak car Du�an je veoma po�tovao svoga polubrata ne zaboravljaju�i da im je otac zajedni�ki (Stefan De�anski), a nemaju�i snage ili �elje da se sukobljava sa nasrtljivom caricom Jelenom, dodelio mu je titulu despota i veliku oblast na upravu te na taj na�in udaljio sa dvora na bezbednu daljinu od carice: "kojemu je njegov brat Stefan, s jedne strane, zbog velike ljubavi koju je gajio prema njemu, s druge strane, po�to je video da ga je njegova �ena nastojala otrovati, bio dao jo� kao de�aku grad Janjinu u Romaniji sa svim podru�jem sve do Arte, kao i mnoge druge tvr�ave i gradove u onim predelima. Stefan ga je uz to upozorio da vodi brigu o svome �ivotu, a posebno da se pazi cari�inih zamki" (Mavro Orbin). Bilo je tu jo� mnogo sposobnih ratnika i ljudi dostojnih svakog po�tovanja, ali i jo� ve�i broj probisveta (uostalom kao i na svakom dvoru) dok su spletke bile svakodnevne.

Samom caru Du�anu mogao je samo da se divi jer "bio je prekrasnog izgleda i telesno vrlo lepo gra�en: imao je �iroka ramena, sna�ne ruke, izrazita bedra, trbuh uvu�en, jake noge, a stas visok, pravilan i mu�evan. I mada je vremenom mnogo odebljao, ipak mu to nije smetalo, jer se neprestano ve�bao u svim vrstama oru�ja, koje je veoma voleo. Posebno ga je veselilo da ide u lov. Voleo je i cenio valjane ljude kojima je davao upravu nad svojim pokrajinama. Pored toga, bio je vrlo dostojanstven i �irokogrud. Stoga je svojim dvorjanima �esto darovao konje, novac, zlatne i srebrne opasa�e, ode�u od svile i najfinijeg sukna; hteo je da se lepo obla�e i ve�baju u oru�ju. Prire�ivao je tako�e �esto i vite�ke turnire i pijanke, obdaraju�i one koji su se isticali i druge pobe�ivali" (Mavro Orbin). �ivot na dvoru je bio o�igledno veoma veseo sa mno�tvom zabava, turnira i takmi�enja u bogatstvu, a car je to ne samo rado gledao ve� i podr�avao. Ipak i to veselje je imalo svoju granicu jer je car dr�ao "tako�e strogi red na dvoru i svom kraljevstvu, u cenama i da�binama, ne staraju�i se odvi�e da gomila blago, jer je po prirodi, kako je re�eno, bio dare�ljiv" (Mavro Orbin). Carica Jelena je bila jedna su�ta suprotnost caru me�aju�i se u sve poslove carstva tako da nije bilo �udo �to su je se svi pla�ili smatraju�i je opakom i zlom: "Rogozne, zvane i Jelena, opake �ene.." (Mavro Orbin).

Car Du�an je kao i svi Nemanji�i do tada bio veoma religiozan i odan pravoslavnoj veri: "Bio je, sem toga, vrlo odan veri gr�koga obreda, i podizao je crkve i manastire daruju�i im velike milostinje i daju�i velike darove dostojanstvenicima i sve�tenicima koji su u njima pevali svete himne" (Mavro Orbin). Bile su to sve osobine koje su mogle kod mladog Lazara da izazovu samo po�tovanje prema caru, no to je bilo i razlogom da kod njega isto tako izazovu veliku nelagodu zbog toga �to je tokom godine 1351. godine Carigradski patrijarh Kalist isklju�io (bacio anatemu) cara Du�ana, Srpskog patrijarha Joanikija i sve Srpsko sve�tenstvo iz zajednice pravoslavnih hri��ana. Razlog je bio u tome �to se Srpska arhiepiskopija uzdigla u rang Patrijar�ije (1346.), a da o tome nije imala i dozvolu Carigrada. U su�tini radilo se o vidu politi�kog pritiska na cara Du�ana jer je iza bacanja anateme stajao Jovan Kantakuzen, nekada�nji saveznik cara Du�ana, a sada njegov ljuti protivnik. Upravo bacanje anateme se poklopilo sa velikom ofanzivom koju je preduzeo Kantakuzen poku�avaju�i da od Srbije ponovo preotme velike delove Makedonije koje su ranijih godina Srpski kraljevi uspeli da zauzmu. Kako je tu bilo naseljeno mno�tvo gr�kog stanovni�tva to se o�ekivalo da �e ovo bacanje anateme da ih ohrabri na podizanje pobune protiv Du�anove vladavine. Do kraja se pokazalo da takva politi�ka ra�unica nije bila ni tako naivna jer se gr�ko stanovni�tvo skoro listom pobunilo te pri�lo Kantakuzenu. Po�etnu uspesi su bili toliki da je izgledalo da bi �ak i Skoplje moglo da padne u ruke Grcima, ali pravovremena Du�anova akcija je uspela da spre�i rasulo. Kantakuzenova ofanziva je tako propala, ali anatema je ostala da za slede�ih mnogo godina truje odnose u okviru Srpskog sve�tenstva koje je bilo vaspitano u duhu vizantijske dr�avnopravne i crkvene ideologije: "mislim od dana cara Stefana, zvanoga Du�an, srpska crkva otcepi se od saborne crkve i (stade) tonuti u zlo, kao �to se mnogo puta od male iskre razgori veliki oganj" (Konstantin Filozof).

O samom zna�aja i opasnosti ove anateme car Du�an kao da nije razmi�ljao, a verovatno stoga �to mu je ionako bila namera da zauzme Carigrad te da ujedini Srpsko i Vizantijsko carstvo, a onoga momenta kada bi Nemanji�i postali Vizantijsko - Srpski carevi i anatema bi izgubila svaki zna�aj. Ipak za Lazara, koji je bio duboko religiozan, bilo je veoma bolno saznanje na kakve se politi�ke ciljeve mo�e koristiti religija, te kakvim sve pritiscima su spremni da popuste patrijarsi �rtvuju�i uzvi�ene duhovne ciljeve bezna�ajnim zemaljskim (politi�kim) ciljevima. Upravo kroz ovaj sukob mogao se uveriti i u to kolika je mo� crkve jer nedugo nakon smrti cara Du�ana isti oni crkveni oci kojima je car stvorio patrijar�iju obdariv�i ih bezbrojnim bogatim poklonima osudili su ga ne samo za sukob sa Carigradskom patrijar�ijom: "ovaj car Stefan ven�a se na carstvo i izabra sebi patrijarha ne po zakonu ni sa blagoslovom carigradskoga patrijarha, kao �to prili�i, no zaiska blagoslov be��ino od patrijarha trnovskoga i od arhiepiskopa ohridskoga i sa srpskim saborom, tako se zacari i postavi patrijarha, kako ne prili�i" (Danilov u�enik), ve� i za to �to je Srbija od kraljevine postala carevinom. "Uhvati se i on u zamku od op�ega neprijatelja, uzvisi se srcem, i ostaviv�i praroditeljsku vlast kraljevstva, za�elev�i carsko dostojanstvo, ven�a se na carstvo" (Danilov u�enik).

Sasvim je sigurno da je Lazar na dvoru sretao i prestolonaslednika carskoga prestola Uro�a (ro�enog 1336. ili 1337. godine), koji je bio tek sedam godina mla�i od njega (ako ra�unamo da je Lazar ro�en 1329. godine). Ako bi se uzelo u obzir da je Lazar do�ao na dvor sa oko 20 godina, dakle oko 1349. godine trebalo bi da je Uro� imao 12/13 godina i bio jo� de�ki�. U tom slu�aju Lazar je imao sasvim otvorenu mogu�nost da prati Uro�ev razvoj od de�a�kih dana, do mladi�kih i zrelih kasnijih godina. Tu je ve� mogao da stvori sebi sliku o tome kakav je Uro� kao �ovek te �ta se od njega mo�e o�ekivati kao vladara. Po svemu sude�i Lazar je o Uro�u kao �oveku imao sasvim dobru sliku jer je dugo vremena proveo kod njega na dvoru, �ak i onda kada se sve raspadalo i kada je ve�ina vlastele pobegla od ovog nesretnika vide�i propast. Da se Uro� nije pokazao kvalitetnim po �isto ljudskim osobinama te�ko da bi Lazar mogao izdr�ati pored njega toliko vreme i odavati mu po�tovanje. Isto tako je sigurno, poznavaju�i kasnije Lazareve kvalitete kao vladaoca, da on Uro�a kao vladara nije nikako mogao da ceni, ali nikada nije izgubio iz vida to da je Uro� iz "svetorodne" ku�e Nemanji�a te da je stoga on i ne�to vi�e negoli samo car. Uostalom, Uro�evu li�nost (ne i vlast) �titilo je to �to su mu najdirektniji preci, Stefan Nemanja, Sveti Sava, Stefan Prvoven�ani i ostali Nemanji�i, skoro svi progla�eni svecima. Takvim se ljudima iskazuje posebna po�ast i verovatno da je u Srbiji bilo malo ljudi koji bi se usudili da bilo �ta u�ine protiv Uro�a. Me�utim, Uro� se kasnije pokazao kao veoma neodlu�an vladar i svi istorijski izvori ga uglavnom ocenjuju kao takvog isklju�ivo stoga �to je bio suvi�e popustljiv prema neposlu�noj vlasteli.

Negde oko 1353. godine Lazar je imao oko 24 godine i nekako oko toga doba o�enjen je devojkom iz uglednog roda koja se zvala Milica, �erka velikog kneza Vratka. Sam Vratko je iz roda Nemanji�koga, odnosno bio je praunuk Vukana, najstarijeg sina Stefana Nemanja: "A druga glava rodoslova (je ova): Vukan, drugi sin svetoga Simeona, a brat sv. Save, veliki knez, rodi sina �upana Dmitra, u svetom ino�kom obrazu David. Ovaj David rodi Vratislava kneza. A Vratislav rodi kneza Vratka. A Vratko rodi k�er Milicu. A ova postade supruga velikoga kneza Lazara..." (Konstantin Filozof).

Ulazak na dvor i slu�bovanje kod cara stvorili su Lazaru priliku da za �enu na�e devojku ovako uglednog roda. "A �ena njegova beja�e od same krvi carske" (Pe�ki letopis). Nije uop�te nemogu�e da je i sam car Du�an bio taj koji je spojio ovo dvoje mladih i da je izve�taj biografa sasvim ta�an: "Tako i po zapovesti samodr�ca, uze sebi za sadru�nicu srodnicu carevu, k�er nekog velmo�e. I ona od roda svetla i slavna i odli�na, korena nekog carskog, od plemena Simeuna Nemanje, prvog gospodara Srbalja" (Povesno slovo o knezu Lazaru). S jedne strane, radilo se o devojci koja je u najbli�oj mogu�oj rodbinskoj vezi sa njime i caru sigurno nije bilo svejedno za koga bi se ona mogla udati. S druge strane, radilo se o njegovom slu�beniku kojeg je sasvim sigurno cenio, a i celu mu porodicu, jer ina�e ne bi dozvolio da jedna od princeza iz roda Nemanji�a bude udata za kakvog nedoli�nog mladi�a. Ako je, dakle, car bio taj koji je ako ni�ta drugo, a ono barem dao odobrenje za sklapanje ovoga braka, onda je to moralo da zna�i samo to da Lazara u budu�nosti o�ekuju lepe prilike. Isto tako podr�ka tasta, velikog kneza Vratka mogla je da bude od itekako velike pomo�i.

Kasnija narodna tradicija je poku�ala da Milicu predstavi kao �erku legendarnog Jug Bogdana, me�utim Jug Bogdan uop�te nije istorijska li�nost ve� plod uobrazilje narodnog pesnika. Ina�e, ne treba misliti da je Lazar bio ne�to posebno blizak caru Du�anu jer slu�benika na carskom dvoru je bilo veoma mnogo i Lazar je tek jedan od njih tako da kasnija preterivanja treba shvatiti vi�e kao doprinos tome da se legenda o knezu Lazaru digne na neslu�ene visine no �to bi to bila istina. Upravo tako treba shvatiti i ove navode: "I ovoga kao prisnoga sina svoga od carskih stvari ne odvaja�e i �esto ga blagim na�inom pou�ava�e i blizu sebe kao du�u s telom ima�e,..." (Povesno slovo o knezu Lazaru od patrijarha Danila).

U to doba (20. decembra 1355. godina) iznenada umire car Du�an, a sa njime i svi planovi da oja�alo Srpsko carstvo zameni potpuno rasklimano Vizantijsko. Kao carev dvoranin morao je Lazar prisustvovati sahrani koja je obavljena u mauzoleju Svetog Arhan�ela kod Prizrena. Ovaj mauzolej podignut je na mestu starog svetili�ta koje se nalazilo u klisuri Bistrice i vekovima ranije bilo poznato kao �udotvorno. Pod stenama Vi�egrada, na zaravni u obliku trougla koju oblikuje reka Bistrica, car Du�an je odlu�io da sebi podigne ovaj mauzolej. Stoga je crkvica koja se tu nalazila sru�ena i na njenom mestu podignut ovaj mauzolej. Posve�en arhan�elu Mihajlu mauzolej je bio ne�to sasvim neoubi�ajeno za Srbiju i kao da je car preko izgradnje hrama hteo da poka�e svoju veli�inu, ali i veli�inu carstva koje je stvorio.

Hram je zapo�et oko 1347. godine i do 1352. godine je i zavr�en. Dugo je gra�en isklju�ivo zbog toga �to je sagra�en �itav kompleks koji je obuhvatao ne samo crkvu, ve� i bedem, manastirsku zgradu sa trpezarijom, bolnicom i kapelom Svetog Nikole. Ipak, i pored svega sjaja ova zadu�bina nije nikada mogla da dobije ve�i status od igumanije, �to je bila li�na careva �elja. Ova petokupolna gra�evina sa osnovom izdu�enog upisanog krsta, fasadom oblo�enom mermerom, bezbrojnim reljefima, i izuzetnim mozai�kim podom, izazivala je samo divljenje. Tu je Lazar mogao da vidi kako se u jugozapadnom uglu hrama sahranjuju posmrtni ostaci cara Du�ana i kako se grobnica zatvara sa poklopcem od beli�astog mramora na kojem je izvajan visoki reljef cara Du�ana. Po nekim navodima (ne ba� sigurnim) na pro�elju grobnice, na zapadnom zidu, u udubljenju nalazila se careva mramorna statua u prirodnoj veli�ini prikazuju�i ga sa skiptrom u desnoj i darovnom poveljom u levoj ruci.

Sama pogrebna procesija je sigurno bila ne�to najveli�anstvenije �to je Srbija do tada videla. Najistaknutije mesto su sigurno imali prestolonaslednik, a za sada jo� uvek samo kralj Uro�, udovica carica Jelena, carev polubrat Simeon. Bila je tu sva vlastela koja ne�to zna�i, kao �to su bila prisutna i sva duhovna lica i to kako ona iz starih Srpskih zemalja tako i iz novoosvojenih Gr�kih. Mora da je tu bilo i Dubrova�ko poslanstvo jer je ova malena Republika odr�avala sa Du�anom najprisnije mogu�e veze. Me�utim, bilo je tu i mnogo zlih pomisli i planova kod prisutnih, a sve u pravcu kako izvu�i za sebe najve�u mogu�u korist nakon careve smrti. Mno�tvo vlastele posmatralo je prestolonaslednika Uro�a pitaju�i se kakav �e on biti vladar nakon �to preuzme carstvo i da li �e imati onoliko �vrstu ruku koliko je �vrstu mu imao otac. Tu su odmah padale i procene, a mogu�e je i dogovori izme�u pojedinih mo�nika �ta dalje raditi. Iako �e ve�ina ostati, barem za prvo vreme, verna novom vladaru ve� tu na sahrani neki od velmo�a ve� su kovali planove za otcepljenje svojih teritorija.

U vreme careve smrti Lazar ima ve� dve godine braka iza sebe i oko 26 godina, a �iv mu je i tast, knez Vratko. Svi oni ru�i�asti planovi koje je Lazar mo�da kovao i u kojima je ra�unao da �e pomo�u dobre �enidbe da ostvari sebi lak�e mogu�nosti za brz napredak u slu�bovanju na dvoru, mogu�e da su mu izgledali jo� uvek ostvarivi jer je carski presto trebao da nasledi jedini Du�anov sin, Uro�. Bilo bi sasvim logi�no da sin nastavi onu politiku koju je vodio otac, tim vi�e �to je pravac koji je car Du�an zacrtao do sada davao samo dobre rezultate. Ne treba isto tako zaboraviti da je sada i Lazar bio deo carske porodice (makar i daleki) i da se on i car Uro� verovatno i dobro poznaju. To u kasnijem politi�kom napredovanju mo�e da bude i najve�i kapital. Jo� kao �estogodi�nji de�ak Uro� je godine 1345. progla�en za "mladog kralja", a slede�e godine na dr�avnom saboru u Skoplju bio je i krunisan za kralja. Time je postao carev savladalac i dobio na upravu sve stare Srpske zemlje (zna�i ne samo Zetu kao svi ostali prestolonaslednici do tada), a sam car je upravljao novoosvojenim zemljama. Me�utim, budu�i da je jo� bio samo dete ova njegova titula je bila tek simboli�na i vi�e je ozna�avala ko �e biti naslednik cara Du�ana no �to je zna�ila da Uro� stvarno i kraljuje.

Bilo bi veoma interesantno znati kako je tekao Uro�ev �ivot do smrti cara Du�ana jer bi to saznanje bacilo mnogo svetlosti na njegovo kasnije pona�anje. Naime, sti�e se utisak kao da Uro� nikada nije bio u Du�anovoj blizini i kao da od oca nije ba� ni�ta nau�io, a �to je jo� �udnije, izgleda da nije pokazivao ni malo sklonosti ka vlasti �to je sasvim neoubi�ajeno za dotadanje Nemanji�e kojima ni�ta nije bilo dovoljno te�ko ili sveto kada je vlast bila u pitanju. Sva ta njegova nepripremljenost za vladanje jako buni jer nije Uro� bio ni tako mlad kada mu je otac (car Du�an) umro po�to je u to doba imao 19 godina i "Bio je, naime, prekrasnog izgleda i od njegova vladanja nadahu se svakom dobru. I mada je imao jedva dvadeset godina, u po�etku je ipak pokazivao veliku razboritost i pamet u svim svojim delima, ali tokom vremena pokaza da ne vredi mnogo" (Mavro Orbin). Prema tome nikako nije bio nezreo kada su u pitanju godine �ivota, a iskustvo je morao ste�i ako ne ba� vr�e�i dr�avne poslove, a ono barem gledaju�i kako mu to otac radi. Ba� to sve pomalo i buni jer po svemu sude�i sve do tada Uro� kao da ne uzima nikakvo u�e��e u dr�avnim poslovima carstva i pravo je �udo da ga car Du�an nije vi�e koristio pripremaju�i ga za preuzimanje vlasti.

Mi danas mo�emo samo da pretpostavljamo razlog tome, a uzimati Uro�evu mladost kao jedino opravdanje jeste suvi�e malo da bi stvarno objasnilo njegovo potpuno nesnala�enje u vladanju. Istina je i to da mu je car Du�an ostavio zaista te�ko nasle�e u obliku dr�ave koja je ogromno narasla i koja je dr�ala ogroman broj stanovnika druge nacionalnosti (naro�ito Grka) pod svojom vla��u, a koji su nerado gledali novostvorenu Srpsku vlast i bili stalno spremni na pobunu. S druge strane, car Du�an je svojom osvaja�kom politikom stvorio mno�tvo vlastele koja je ve� bila ogrezla u bogatstvu i ratnim trijumfima, a priznavala je jedino onoga vladara kojega se bojala. Uro� to sigurno nije bio i to ne samo zarad svoje mladosti ve� i samom svojom prirodom kojom je vi�e naginjao religioznim razmi�ljanjima nego �to je bio spreman da se nosi sa uvek buntovnom vlastelom. I kona�no, crkveni raskol Srpske pravoslavne crkve sa Carigradskom patrijar�ijom sada dolazi do izra�aja punom snagom.

Ono �to je dodalo svim ovim nevoljama na snazi jeste i iznenadna smrt najboljeg Du�anovog vojskovo�e kesara Preljuba koji je dr�ao Tesaliju. Preljubovim nestankom po�elo je rastakanje carstva, a Tesaliju uzima despot Ni�ifor II Orsini. Uskoro on iz ju�nog Epira tera Du�anovog polubrata despota Simeona, a Srpsko carstvo ostaje bez jo� jedne bogate pokrajine, a da ustvari nije pro�lo ni pet meseci od Du�anove smrti. Uro�u kao da ne pada na pamet da je potrebno bilo �ta preduzeti da bi se osvojene pokrajine trebale povratiti, a sve je to bio samo rani predznak onoga �to tek ima da do�e.

Sve to vreme Lazar je sigurno boravio na samom dvoru i imao je prilike da posmatra nemo� Uro�evu kada je �uo da su dve bogate oblasti na tako lak na�in otpale od carstva. Mo�da je Lazar bio tada jo� suvi�e mlad i suvi�e odan uspomeni pokojnog cara Du�ana da bi bilo �ta poku�ao da uradi u svoju korist, mo�da i da je hteo nije mogao ni�ta, ali bilo je zato drugih koji su imali vi�e snage i manje skrupula. Najpre je Simeon, polubrat cara Du�ana, ne mogu�i zaboraviti sve one uvrede koje je do�iveo odlu�io da poku�a da se do�epa carske krune. Ne o�ajavaju�i mnogo �to je oteran iz ju�nog Epira, objavi da se smatra legitimnim naslednikom Du�anovog carskog prestola i uskoro se proglasi za cara pa zatra�i "vlast nad svim srpskim zemljama misle�i da su njegova prava prete�nija" (Jovan Kantakuzen). Za to vreme despot Jovan Komnin Asen (ro�eni brat carice Jelene) ve� uveliko potpuno samostalno vlada severnim Epirom ne obra�aju�i bilo kakvu pa�nju na Uro�a, a kao i da mu je to bilo malo uskoro je pru�io i podr�ku Simeonu onda kada je ovaj sa oko pet hiljada ratnika, prili�na sila za to vreme, iz Kostura provalio ka severu poku�avaju�i da za sebe pridobije staru Srpsku vlastelu. Sam Simeon je gajio neku ludu nadu da �e imati dosta pristalica me�u starom vlastelom u ovom delu Srpskog carstva te da bi njegov put ka Srpskom carskom prestolu mogao biti veoma lak.

Uspesi su mu do kraja bili nikakvi, �ak sasvim bedni u odnosu na silu koju je vodio, a stara vlastela izuzev nekoliko bezna�ajnih izuzetaka ostala je verna Uro�u. Ovaj njegov neuspeh bio je sasvim dovoljan podmuklom Jovanu Komninu da uvidi da od Simeonovog preduze�a nema ni�ta te da je potrebno okrenuti se sigurnijem za�titniku. Stoga Simeonu smesta okrene le�a i baci se u zagrljaj Mle�anima kojima je severni Epir bio zna�ajan zbog njegovih dobrih luka.

Svi ovi doga�aji prolaze bez ikakvog Uro�evog u�e��a koji brine sasvim druge brige jer jo� uvek nije progla�en za cara od strane dr�avnog sabora pa ga mu�i mogu�nost da bi sabor mo�da mogao do kraja Simeonu da pru�i carsku krunu. Stoga na brzinu sakuplja dr�avni sabor u Skoplju tokom aprila 1357. godine. Taj sabor je morao da pru�i odgovor ko �e biti budu�i Srpski car: Uro� ili Simeon? Ipak, Uro� nije imao nekih posebnih razloga za brigu jer je Srpska vlastela na saboru listom stala uz njega priznaju�i ga za svoga cara, a Simeona proglasila uzurpatorom. "Kad je Uro� nasledio oca u carstvu, i sam se nazove carem, pri �emu nije nai�ao ni na kakav otpor kod knezova i drugih velmo�a svoga kraljevstva" (Mavro Orbin). Time je Uro�ev polo�aj kona�no u�vr��en i on sada treba samo da suzbije sve mogu�e pretendente na presto, ali i one ostale neposlu�nike koji ne �ele da ga priznaju za svoga gospodara. "Zbog toga je bio veliki mete� u Uro�evom kraljevstvu. Naime, svako od vlastele po�e nastojati i truditi se da se do�epa ve�ih polo�aja i preduzimati sve kako se ne bi pokorio sebi ravnima" (Mavro Orbin). I ve� u tome momentu dolazi do izra�aja kontroverzna priroda cara Uro�a koji umesto da sakupi vlastelu koja ga je odu�evljena proglasila za cara nikako ne zaboravljaju�i uspomenu na njegovog oca mo�nog cara Du�ana, i da udari iz sve snage na sve neposlu�nike te da ih zdrobi, on ni manje ni vi�e ve� poziva Simeona na pregovore. Naime, postoje neke indicije (ne ba� suvi�e sigurne) da je tokom septembra 1357. godine uz posredni�tvo Dubrovnika do�lo do pregovora izme�u Simeona i cara Uro�a. �ta je car Uro� mogao da pregovara sa �ovekom koji ga je poku�ao oterati sa carskog prestola (Simeonom) te�ko je i pretpostaviti, ali ve� je to bio znak njegove nadasve kolebljive prirode. Ako je pregovora i bilo oni su zavr�eni sa neuspehom jer je Simeon i dalje nastavio sa vojnim akcijama nimalo se ne osvr�u�i na to da je dr�avni sabor proglasio Uro�a Srpskim carem.

Ve� sam po�etak Uro�eve vladavine mora da je u potpunosti razo�arao i Lazara koji je nekoliko godina proveo u najve�oj mogu�oj blizini cara Du�ana posmatraju�i kako se �vrstom rukom upravlja neposlu�nom vlastelom. I �ta se sada de�ava? Jedan Nemanji� pa uz to i sin velikog cara Du�ana, moli jednog sitnog despota za pregovore. I umesto da Simeon prihvati te pregovore zadovoljan �to car uop�te posle svega �eli sa njime da razgovara, on to ponosno odbija i nastavlja rat. To je bio znak za sve ostale i uskoro oni najmo�niji postepeno poku�avaju (i uspevaju) da se �to vi�e otrgnu od carske vlasti i da je svedu na �to manju meru. Kako car nije reagovao na manje znake neposlu�nosti, tako su te neposlu�nosti postajale sve ve�e i ozbiljnije, a broj neposlu�nika se sve uve�avao. On sam ne da nije imao dovoljno vojne snage da sve to suzbije (imao ju je sigurno) ve� je kod njega izgleda prije nedostajala �vrsta volja koja je bila toliko svojstvena njegovim precima iz loze Nemanji�a. Dovoljno je prisetiti se samo kroz kakve je sve nevolje pro�ao Stefan Nemanja ili Stefan Prvoven�ani, a da ih to nikada nije pokolebalo. Car Uro� nije bio takvog kova pa mu se uskoro �ak i mati, carica Jelena, otcepila u Seru i po�ela samostalno da vlada ovom obla��u do�av�i u sukob sa kesarom Vojihnom koji je �eleo da Ser pripoji oblasti Drame kojom je ve� upravljao. Taj sukob je rezultirao time da je kesar pozvao u pomo� Grka Matiju Kantakuzena koji mu je doveo odred Turaka. Me�utim zbog neke neusagla�enosti Matija umesto da sa�eka i kesara pa da onda zajedno udare, krene sam na caricu Jelenu koja uz pomo� strelaca koje joj je poslao car Uro� zdrobi njegovu vojsku i njega samoga zarobi.

Sve u svemu ovo bi se caru Uro�u moglo pripisati u uspeh, a uspeh je svakako bilo i to �to je dokraj�en rat sa Simeonom i to tako �to su Simeonove snage do�ivele u Skadarskoj oblasti masakr. Sasvim je sigurno da je u ovim ratnim akcijama uzeo u�e��e i sam car Uro�, ali kakvog je obima bilo njegovo u�e��e, odnosno da li je bio samo prisutan, ili je sam rukovodio akcijama ili je mo�da �ak i navla�io pancir, ne zna se. U svakom slu�aju njegovo prisustvo na ovom rati�tu verovatno je bilo prilika za Lazara da i sam u�estvuje u ovim sukobima te da izbliza posmatra kako se vode ratne operacije, mada nije isklju�eno da je i sam komandovao nekim vojnim odredom. Tu je car Uro� pokazao kakvu-takvu preduzimljivost, ali sve je to jako kratko trajalo. Ako je Lazar mogao na mah i da pomisli da je Srbija dobila cara koji �e mo�i da vlada, uskoro se mogao uveriti u suprotno.

2. Oblasni gospodari

Dok su svi opisani doga�aji okupljali pa�nju cara Uro�a, na severu zemlje trajao je rat izme�u dva velika�a. Po svemu sude�i car Uro� je poku�ao sukob nekako da umiri (verovatno mole�i velika�e da se umire), ali kako nije uspeo u tome u sukob se ume�a i Ugarski kralj Ludvig poma�u�i jednu od ove dve strane i to bra�u Rastislali�e koji su na kraju zahvaljuju�i Ugarskoj pomo�i pobedili u ovom sukobu. Za uzvrat postali su Ugarski vazali i time jedan deo starih Srpskih zemalja (Brani�evo) otrgnuli od carstva. Upravo te zemlje Rastislali�a iskoristi Ugarski kralj Ludvig kao mostobran i u prole�e 1359. godine provali u Srbiju. Ugari su uspeli da u�u "osam dana hoda" u dubinu carstva, ali dalje nisu mogli jer je teren bio veoma te�ak, a plen nikakav budu�i da je upla�eno stanovni�tvo nosilo sve ispred njih. Uz to i jedna Srpska vojska pod vo�stvom (verovatnim) kneza Vojislava neprestano ih je uznemiravala tako da sredinom jula 1359. godine Ugari se povuku. Iako bi se sam ovaj sukob mo�da mogao nazvati uspehom cara Uro�a jer su se na kraju krajeva Ugari morali povu�i, on je ozna�io i ne�to mnogo vi�e. Naime, sve do ovoga momenta jedina vlastela koja se otimala ispod vlasti cara Uro�a bila je ona iz novoosvojenih krajeva, a sada, sa Rastislali�ima, isti taj proces zahvatio je i centralne oblasti, odnosno stare Srpske zemlje. Proces zvani "stvaranje oblasnih gospodara" do�ao je tako i u samo jezgro Srpske carevine. Time je jedan period vlasti cara Uro�a bio zavr�en i po�inje njegov nagli pad.

Upravo sada u carevini po�inju da se javljaju jedne sasvim nove li�nosti koje do toga momenta i nisu igrale neku posebnu ulogu. Na prvom mestu je to bio knez Vojislav potomak stare porodice Vojinovi�. Ova porodica vodi poreklo od vojvode Vojina koji je dr�ao Gacko jo� u doba kralja Stefana De�anskog da bi u kasnijim sukobima izme�u kralja De�anskog i sina Du�ana pre�ao na stranu sina (Du�ana). To mu je kasnije obezbedilo da su mu sinovi Milo� i Vojislav na dvoru kralja/cara Du�ana zapo�eli dvorsku karijeru titulom stavioca. Najstariji sin, Milo� Vojinovi�, je jo� od rane mladosti imao dosta istaknutu ulogu na dvoru, ali rana smrt ga je spre�ila da postigne ne�to vi�e. Drugi sin vojvode Vojina koji se zvao Altoman nosio je titulu �upana i upravljao nekim krajem oko Dubrovnika, a ono �to je posebno interesantno za ovu na�u pri�u jeste da je sa svojom �enom Ratoslavom (�erka vojvode Mladena ina�e rodona�elnika Brankovi�a) imao sina Nikolu, docnije poznatog i ozlogla�enog �upana Nikolu Altomanovi�a. Tre�i sin je bio Vojislav i bio je najmla�i, ali se do kraja pokazao kao i najsnala�ljiviji, ali i najbeskrupulozniji od njih. On je zapo�eo, dvorsku karijeru kao stavilac da bi negde prije 1355. (dakle, za �ivota cara Du�ana) godine imao titulu Humskog kneza. Bio je veoma spretan pa je umeo da iskoristi to �to su mu bra�a rano pomrla (Milo� posle 1333., a Altoman oko 1359.) pa je njihove celokupne oblasti pripojio svojima, a isto je to uradio i sa oblastima velikog �elnika Dimitrija (1359).

Tada je ve� po�eo u starim Srpskim zemljama proces stvaranja velikih oblasnih gospodara, a knez Vojislav je u tome nesumnjivo prednja�io. Bio je apsolutno nemilosrdan kada je trebalo otimati posede vlastele koja je bila u odnosu na njega slabija, a u tom svom pohodu nije po�tedeo ni Nikolu Altomanovi�a sina svoga ro�enog brata Altomana. Odmah nakon smrti Altomanove upao je u njegove oblasti i proterao Altomanovog maloletnog sina Nikolu koji je imao tek 11 godina. Kada je tako postupao prema sinu svoga ro�enoga brata mo�e se misliti kako je tek radio sa ostalima. Ipak i pored svega knez Vojislav nekako od 1359. godine jeste i najbli�i saradnik cara Uro�a. U su�tini oni su jako malo sara�ivali jer sa knezom Vojinom niko nije mogao da bude na ravnopravnoj nozi, a cara Uro�a je �titilo verovatno samo to �to je bio car i �to je bio iz svetorodne loze Nemanji�a, a �ak ni knez Vojin nije imao smelosti da udari na njih.

Samovla��e kneza Vojina je trajalo nekoliko godina i to u periodu 1359-1363. godine, a za to vreme uspeo je da pod svoju kontrolu stavi ogromne oblasti izme�u Rudnika, Drine, Popovog polja, Dubrova�ke Republike, Boke i Kosova. Upravo upad Ugarskog kralja iz 1359. godine bio je na oblastima koje je dr�ao knez Vojislav i Srpska vojska koja se suprotstavljala Ugarima bila je po svemu sude�i pod komandom kneza Vojina. Za osvetu knez Vojin je odmah nakon toga napao Dubrovnik budu�i da je ova Republika priznavala vlast Ugarskog kralja pa se posredno knez Vojin svetio Ugarima, a osim toga poku�ao je od Dubrovnika da otme Stonski rt na koji je polagao neko pravo.

Taj rat se otegao u godinama 1360-1362. i "S njima je za �ivota vodio neprekidni rat, tokom kojeg je poharao i popalio �itavu njihovu teritoriju i pobio mnogo njihovih trgovaca koji su, oslanjaju�i se na njegove garantije, poslovali u njegovoj zemlji" (Mavro Orbin). Sam car Uro� je u samom po�etku podr�avao kneza Vojislava, no kasnije kada je uvideo svu besmisao toga rata i kada je poku�ao da zaustavi samovoljnog kneza nije vi�e bio u stanju da to u�ini. Dubrov�ani su, videv�i da car nije u stanju da knezu bilo �ta naredi, nakon toga poku�ali da preko patrijarha, carice Jelene, ali i Vuka�ina Mrnjav�evi�a uti�u na kneza. Na kraju su i uspeli tako da je u avgustu 1362. godine u Onogo�tu sklopljen mir.

Kakav je knez bio silnik vidi se veoma jasno iz toga kako je tokom rata do�ekao jedno Dubrova�ko poslanstvo. "Taj se tamo s njim dogovarao i zatekao ga stra�no gnevna na nas. Govorio je: Do�i �u eto sa svojom vojskom do Lesne plo�e i tamo �u stajati s �itavom vojskom i dat �u da se opusto�i �itav kotar Dubrova�ki, a ne�u po�tedeti ni crkve. I uze�u vam Stonski rat jer je moj. Ja sam knez Huma, a Stonski rat je stolica knezova Humskih, pa je stoga moj. I jo� mnogo i nebrojeno je pretio kako �e do�i s �itavom silom da uni�ti �itavu na�u �upu, govore�i da ima za to zapoved od kralja ra�koga, jer je gospodin kralj ugarski provalio u zemlju srpsku. I to nam je javio na� poslanik u svom pismu da je knez Vojislav neki karavan, za koji je doznao da dolazi iz Prijepolja, dao zarobiti" (iz izve�taja Dubrova�kog poslanstva).

No, izgleda da je i knezu Vojislavu ve� pomalo i dodijao car Uro� te, iako ga je jo� nominalno priznavao, sebe po�eo da naziva "knezom", a ne "Humskim knezom" kao dotada, �to je prakti�no zna�ilo da se smatra knezom svih Srpskih zemalja, a ne samo Humskih. Ambicije su mu kasnije izgleda krenule jo� i dalje pa se na njegovom nadgrobnom spomeniku u manastiru Banji kod Priboja nalazi napisano "Stefan a zovom veliki knez Voislav sve Srpske, Gr�ke i pomorske zemlje", uzimaju�i sebi vladarski pridevak Nemanji�a: "Stefan". On ve� tada nije sebe smatrao u vlastelu koja je podlo�na caru Uro�u ve� potpuno nezavisnim vladarom. Da li bi on poku�ao da sru�i cara Uro�a i zasedne na njegovo mesto ostaje samo da se pretpostavlja jer ga je stigla iznenadna smrt u septembru 1363. godine.

To je vreme kada i Bal�i�i najavljuju svoj pohod ka stvaranju svojih oblasti, a ve� 1360. godine oni su ve� toliko jaki da ih car Uro� spominje u jednoj povelji koju je izdao Dubrova�koj Republici. Za�etnik ove porodice je vlastelin Bal�a koji "be�e veoma siroma�an zetski vlastelin i za �ivota cara Stefana dr�ao je samo jedno selo" (Mavro Orbin). Njihov pravi uspon po�inje tek nakon smrti cara Du�ana kada su uspeli da iskoriste relativnu izolovanost Zete pa su se osamostalili u jednom veoma uzanom pojasu izme�u Skadarskog jezera i mora. "Ali kad je umro car, a kako njegov sin Uro� nije bio valjan vladar, po�eo je s nekoliko svojih prijatelja i sa svojim sinovima Stracimirom, �ur�em i Bal�om da zauzima Donju Zetu" (Mavro Orbin). U vreme dok je knez Vojislav ratovao protiv Dubrovnika davali su podr�ku Republici tako da su nakon potpisivanja mira izme�u kneza i Dubrovnika samostalno nastavili da ratuju sa knezom. Sa Mrnjav�evi�ima su bili u dobrim odnosima budu�i da su povezani bra�nim vezama. "S kraljem Vuka�inom su �iveli u miru, jer je �ura� imao za �enu njegovu k�er Milicu, .." (Mavro Orbin). Ovde Orbin utoliko gre�i �to se Vuka�inova �erka zvala Olivera, a ne Milica. Bal�i�i su se vremenom toliko osilili da cara Uro�a vi�e nisu hteli �ak ni formalno da priznaju, tako da ih je on smatrao odmetnicima.

Za sve vreme ovih doga�aja Lazar i dalje boravi na dvoru cara Uro�a, a i dalje je u zvanju stavioca. Caru o�igledno nije palo na pamet da bi trebalo da vernog slu�benika nagradi nekim ve�im zvanjem ili davanjem na upravu neku teritoriju i to je moglo kod Lazara da izazove samo nezadovoljstvo. Po svemu sude�i ovako niska titula nije bila i odraz onog pravog stanja koje vladalo na carskom dvoru i stvarne Lazareve uloge. On je imao na dvoru verovatno ve�i uticaj no �to to sama niska titula stavioca govori, a to bi se moglo zaklju�iti iz toga �to je on imao nekakvu (ne ba� veliku, ali ipak) ulogu pri sklapanju mira izme�u kneza Vojislava i Dubrovnika u Onogo�tu iz avgusta 1362. godine.

Dubrovnik je bio silno zainteresovan da do�e do sklapanja mira jer mu je zbog rata sa knezom Vojislavom trgovina jako stradala te je stoga tra�io bilo kojeg na�ina da se prestane sa ratom. Jedan od puteva je bio da se prona�e na Srpskom carskom dvoru neka li�nost koja bi bila dovoljno jaka da uti�e na neodlu�nog cara Uro�a da se kona�no pokrene i zatra�i od kneza Vojislava da prekine sa ratovanjem. Stoga je jedno Dubrova�ko ve�e (Consilium rogatorum) dana 4. avgusta 1362. godine donelo odluku da se poklisarima koje je uputio u Dubrovnik car Uro� (logotetu Dejanu i Grguru Golubi�u) isplati iznos od 100 dukata, a i da se Lazar nagradi sa tri komada platna (svite), naravno sve pod uslovom da se njihovo posredni�tvo izme�u Dubrovnika i kneza Vojislava poka�e kao uspe�no i da se mir sklopi.

Kako je do mira na kraju do�lo to je za pretpostaviti da je Dubrovnik nagrade i isplatio. Iz ovoga se vidi da je Lazar neki uticaj na dvoru ipak imao i to takav koji bi mogao da bude odlu�uju�i pri odlu�ivanju da se sklopi mir. Zapravo mora se imati u vidu to da su logotet Dejan i Grgur Golubi� u�estvovali direktno u pregovorima dok se Lazareva uloga odigrala na dvoru uticajem na cara Uro�a i njegovu okolinu. U to vreme on ima 33 godine i sigurno dosta dvorskog iskustva iza sebe tako da Dubrovnik za njega zna i ceni ga kao �oveka koji na samome dvoru mo�e dosta toga da u�ini i na kojeg se mo�e ra�unati. Me�utim, mora se znati i to da Lazar nije jedini kome se Dubrovnik obra�ao mole�i za posredni�tvo. Na prvom mestu to su bili carica majka Jelena, patrijarh i Vuka�in Mrnjav�evi�, tako da je Lazar ipak bio manje zna�ajna li�nost u svemu ovome.

Drugi spomen u istorijskim izvorima Lazarev jeste iz jula 1363. godine kada su knez Vojislav i �elnik Musa zamenili posede, a li�nosti koje se spominju povelji cara Uro�a u kojoj se odobrava ova zamena i �iji je zadatak da garantuju da �e se ova zameni izvr�iti bili su knez Vojislav i stavilac Lazar. Po ovoj povelji knez Vojislav je davao �elniku Musi �upu i grad Brvenik, a dobijao daleko zna�ajniju �upu i grad Zve�an. Lazareva uloga ovde sigurno nije bila velika i on je tu vi�e forme radi nego �to bi se to iz samoga teksta moglo zaklju�iti. Naime, on je trebao da garantuje da �e �elnik Musa izvr�iti svoju obavezu iz ugovora, ali imaju�i u vidu to da je ova zamena izvr�ena tako �to je knez Vojislav na to naterao �elnika Musu, to se mo�e slobodno zaklju�iti da je knez i bez garantovanja Lazarevog mogao da prisili �elnika da ovaj ugovor izvr�i. No, opet i samo spominjanje u povelji gde Lazar ima ulogu garanta jeste sasvim dovoljan znak da on u�iva prili�an ugled na dvoru, mada se iz samog naziva stavioca to ne bi moglo zaklju�iti.

Ono �to je moglo posebno Lazaru da u to doba zasmeta jeste pojava porodice Mrnjav�evi�a i njihov sve ve�i uticaj na cara Uro�a. Ovo se posebno odnosi na Vuka�ina Mrnjav�evi�a koji je postepeno dobijao sve ve�i uticaj na poslove u Srbiji dok je Uglje�a Mrnjav�evi� svoje aktivnosti sprovodio u Seru gde je vladala carica majka Jelena. Samo njihovo poreklo nije ba� najjasnije i vezuju se za nekog Mrnjavu (Mrnju?). "Oni su se rodili u Livnu, od oca Mrnjave, koji je u po�etku bio siroma�ni vlastelin, ali ga je kasnije, s njegovim sinovima, car Stefan mnogo uzdigao. Kad je car Stefan kasno jedne ve�eri do�ao pod Blagaj i nije hteo u�i u grad, Mrnjava ga ljubazno primi u svoju ku�u. Videv�i tu car njegovo otmeno pona�anje, uze ga, zajedno sa �enom, tri sina i dve k�eri na svoj dvor. Sinovi se zvahu Vuka�in, Uglje�a i Gojko" (Mavro Orbin).

Po navodima Orbina izgleda kao da njihov nagli uspon treba zahvaliti isklju�ivo sretnom slu�aju �to ih je na tako neobi�an na�in upoznao car Du�an i odmah visoko ocenio njihove kvalitete. Naravno da nije tako jer njih je uzdigla isklju�ivo njihova sposobnost a da car nije pogre�io u tome �to ih je doveo za sobom na dvor uskoro se videlo: "Vuka�in i Uglje�a bili su ja�i i izve�baniji u oru�ju od drugih velika�a, posebno Uglje�a,.." (Mavro Orbin). Car Du�an im je brzo poverio odgovorne poslove tako da 1346. godine Uglje�a se pominje kao namesnik Trebinja i upravlja okolinom Dubrovnika, a Vuka�in se u martu 1350. godine navodi kao �upan Prilepa.

Oni su svoj uticaj, osim oru�jem i spletkama, neizmerno pove�ali mnogobrojnim porodi�nim vezama sa najja�im velika�ima carstva pa su se orodili sa kesarom Vojihnom, Hlapen Radoslavom, sa Bal�i�ima, dok je njihova veza sa Vlatkom Paska�i�em pod znakom sumnje. Poku�ali su oni da se pove�u i sa Bosanskim banom Tvrtkom tako �to je jedan Vuka�inov sin (Marko?) trebao da se o�eni sa Tvrtkovom ro�akom, kneginjom �ubi� koja je ina�e bila k�i Bribirskog kneza Grgura II, unuka tada veoma slavnog bana Pavla I �ubi�a. Ona je boravila kod Tvrtka na dvoru jer su je tamo poslali njeni roditelji ocenjuju�i da �e je Tvrtkova majka Jelena dobro vaspitati i na kraju lepo udati. Do sklapanja ovoga braka bi verovatno do�lo, ali u to doba ban Tvrtko je stalno ratovao sa ro�enim bratom Vukom, koji, ne bi li Tvrtku napakostio dojavi papi Urbanu V za ovu ideju. Papa Urban V po�etkom 1370. �alje nekoliko pisama u kojima se veoma ljuti na bana Tvrtka �to on ho�e jednu katolikinju da uda za �izmatika i nevernika te mu to strogo zabranjuje. Kao da mu je i to bilo malo, papa �alje pisma i Ugarskom kralju Ludvigu i kraljici Elizabeti gde ponavlja sve ove tu�be i tra�i od njih da se zauzmu da ne do�e do ove �enidbe. Na kraju je papa i uspeo u ovoj nameri tako da nije do�lo do skoro ugovorene �enidbe jednog Mrnjav�evi�a sa princezom iz ku�e �ubi�a. Ipak, dobre veze izme�u bana Tvrtka i kralja Vuka�ina nisu nikada do�le u pitanje, mada se ne zna da li je ban bilo kako pomogao Mrnjav�evi�e onda kada su oni i�li u pohod na Turke koji je zavr�io katastrofom na Marici.

Ipak pravi uspon Mrnjav�evi�a ide tek za doba cara Uro�a i upravo pregovori kneza Vojislava sa Dubrovnikom iznose naglo na povr�inu Vuka�ina koji se po svemu sude�i u to vreme kre�e u blizini dvora, ako ve� nije bio i u njemu. To je bio razlog da se Dubrov�ani posebnim pismima obra�aju njemu za pomo�. Dakle, o�igledno smatrao se Vuka�in u to doba veoma jakom li�no��u, dodu�e nikako jakom kao knez Vojislav, ali izgleda da nije mnogo ni zaostajao. U svakom slu�aju dovoljno jakim da mo�e da ostvari uticaj na cara, a uzmemo li u obzir da su se Dubrov�ani obra�ali posebnim pismima patrijarhu, carici Jeleni i Vuka�inu onda je sasvim jasno da Vuka�in spada u sam vrh uticajnih ljudi na dvoru.

Dok se Vuka�in kretao oko cara Uro�a, drugi brat Uglje�a nalazio se u Seru kod carice majke Jelene i tu ostvario veoma lep napredak jer se izgleda (to nije sigurno) ve� 1358. godine on pominje kao veliki vojvoda. Da je tamo stvarno igrao zna�ajnu ulogu vidi se iz jednog pisma Vizantijskog cara Jovana V gde se Uglje�a spominje kao "ne�ak despine Srbije". Sigurno je to da Uglje�a carici nije bio nikakav ne�ak, ali time se htelo dati do znanja da zauzima visoko mesto na njenom dvoru, prakti�no, Vizantijski car je time laskao Uglje�i. I kasnije, Vizantijski car u jednoj povelji opet ka�e za Uglje�u da je on "voljeni ne�ak preuzvi�ene despine Srbije....presre�ni despot Srbije Kir Jovan Uglje�a (Povelja iz 1365. godine). U to doba Uglje�a ve� nosi i titulu despota. Njegov uspeh neizmerno je pomogla i �injenica da je bio o�enjen sa Jelenom koja je bila �erka kesara Vojihne poznatija pod svojim mona�kim imenom Jefimija. "A �esar Vojihna sa svojim zetom Uglje�om zagospodari �itavim krajem na granici Romanije" (Mavro Orbin).

Sam kesar Vojihna upravljao je Dramom, obla��u koja je bila odmah uz Sersku. Stoga je jedno vreme kesar bacao pohlepne poglede na Ser �ele�i da ga nakon smrti cara Du�ana pripoji Dramskoj oblasti. Me�utim, carica Jelena ga je preduhitrila i uspela prije njega da zagospodari Serom pa je ne�to kasnije potekla i ona epizoda sa Matijom Kantakuzenom.

Oba Mrnjav�evi�a su se pokazala kao veoma spretni jer sigurno da nije bilo lako Vuka�inu koji je ve� bio u dobro poodmaklim godinama da sebi napravi uticajni prostor na dvoru cara Uro�a, gde je opet bez ikakve sumnje najja�i bio knez Vojislav, dok opet Uglje�a nije imao ni malo lak zadatak da tako ne�to uspe u Seru. Na kraju obojica su u potpunosti u tome uspeli. Vlasteli koja je jo� uvek u caru Uro�u videla svoga vladara sigurno nije bilo pravo da gleda ogromni uticaj koji su na cara imali knez Vojislav i Vuka�in, a da su ova dva velika�a bila stvarno toliko oja�ala da su i caru odricali poslu�nost navodi i Orbin: "U to vreme neki velika�i Ra�ke, koriste�i smrt cara Stefana, nastojali su da postanu ve�i nego �to su bili. Me�u njima je bio despot Vuka�in i njegov brat Uglje�a, koji su bili humska vlastela, i knez Vojislav, sin Vojnov, od kojih je svako bio na upravi najva�nijih zemalja kraljevstva" (Mavro Orbin).

O�igledno da se pojavilo pitanje snage carske vlasti koja je postepeno posrtala u sudaru sa aspiracijama pojedinih velika�a. Mogu�e da je i sam car Uro� to osetio te da je uz pomo� preostale vlastele koja mu je ostala verna, a tu je po svemu sude�i bio i Lazar, odlu�io da ne�to preduzme. Nekako maglovito tako ne�to nagove�tava i "Pe�ki letopis" kada ka�e: "Taj Uro� krasan i doista divan izgledom, ali mlad razumom be�e, i odvi�e krotak i milostiv, savete staraca odbaciva�e, a savete mladih prima�e i volja�e". Na ovo bi se mogao nadodati Mavro Orbin: "Stoga su neki Uro�evi ljudi koji su mu bili veoma verni savetovali caru da zatvori u tamnicu despota Vuka�ina, i kneza Vojislava i neke druge koji su u svim svojim delima pokazivali veliku oholost i bili preko mere ponositi". Tu Orbin spominje neke careve ljude "koji su bili veoma verni", a "Pe�ki letopis" opet navodi "savete mladih prima�e i volja�e". Mogu�e da je i Lazar me�u tim "vernim" i "mladim" mogao biti. Sve se to de�avalo verovatno izme�u 1360. i 1363. (kada je knez Vojislav umro) i bio je to poku�aj sitnije vlastele koja nikako nije bila zadovoljna onim �to se de�avalo u Carstvu. Sam car je u potpunosti pao pod uticaj kneza Vojislava, onda se pojavio i Vuka�in, dok se dr�ava nezadr�ivo raspadala. U takvom miljeu ni�ta logi�nije ve� da nezadovoljna dvorska vlastela ne�to poku�a.

Da direktno udari, ova vlastela niti je mogla, a verovatno nije se ni usudila. Mo�ni knez Vojislav i prepredeni Vuka�in bi svaki takav poku�aj lako suzbili. Trebalo je udariti iz prikrajka, negde iz tame, a ukoliko bi se jo� uspeo car ubediti da likvidira ove najmo�nije velika�e to bi tada dobilo sasvim drugu sliku. Ne bi to bilo ubistvo iz potaje, a ne bi li�ilo ni na me�usobni obra�un vlastele (iako je u su�tini to ipak bio) ve� bi prije imalo oblik spa�avanja carstva i povratak one vlasti koju su od cara uzurpirali knez Vojislav i Vuka�in. Dobio bi se utisak da se sam car razra�unava sa neposlu�nim velika�ima. Zapravo, nesretni car Uro� je postao igra�ka u rukama dvorske vlastele koja nije bila zadovoljna preraspodelom vlasti i koja je �elela da potisne kneza Vojislava i Vuka�ina ne bi li uzela i raspodelila njihove zemlje. "Ti ljudi su tako�e podsticali cara da njihove pokrajine preda na upravu siroma�noj vlasteli koja ga je volela i bila mu verna, dokazuju�i mu ispravno da ako to ne u�ini ne po�etku, dok pomenuti, ne sumnjaju�i nimalo u njega, slobodno dolaze na dvor, kasnije, kad se oni budu u�vrstili i kad postanu jaki, ne�e mo�i to izvr�iti bez velikih te�ko�a i opasnosti" (Mavro Orbin).

Prakti�no, u carstvu bi se veoma malo toga promenila jer bi oti�li knez Vojislav i Vuka�in, a pojavili bi se drugi koji bi samo zauzeli njihovo mesto. Da je car Uro� bio spretniji no �to jeste, mo�da je mogao ovu me�usobnu netrpeljivost i zavist vlastele da iskoristi i sebe uzdigne. Bilo je potrebno samo da suprotstavi dva tabora i da manevri�e izme�u njih, a onda postepeno koncentri�e svu vlast u svojim rukama. No, on za tako ne�to nije bio sposoban i u takvoj situaciji nije uspeo da izvu�e korist za sebe.

Uzimaju�i u obzir da je Lazar u to doba boravio na carskom dvoru to je sasvim sigurno da jedan ovakav doga�aj nikako nije mogao da pro�e bez njegovog u�e��a. Ako je ve� u�estvovao u tome, onda je morao biti na strani te sitne vlastele, kona�no i on je bio jedan od njih, tim vi�e �to je i sam �udio za ve�im posedom i ja�im titulama. Kako danas znamo i to da �e njegov uspon po�eti naglo za samo par godina od dana doga�aja koje sada opisujemo (pod uslovom da su se zaista i dogodili) uop�te nije nemogu�e da je Lazar bio �ak jedan i od kolovo�a �itavog ovog preduze�a. Kasnije �e se videti da on u�iva veliki ugled me�u vlastelom, a sigurno je to da ga nije mogao ste�i brzo ve� da je bilo potrebno izvesno vreme za to. Mo�da je ba� u tim godinama on stvarao svoj krug ljudi i utvr�ivao ugled me�u njima.

Na kraju se pokazalo da car Uro� nije spreman na jednu ovakvu akciju, pa po Orbinu, on ni manje ni vi�e ve� dojavi knezu Vojislavu i Vuka�inu da se sprema dvorska zavera protiv njih te da je potrebno da se pri�uvaju. "Me�utim, Uro� ne samo da nije hteo poslu�ati ove savete nego ih je otkrio, i time upozorio te ljude da se dobro paze, pa su oni retko dolazili na dvor. Zato oni koji su davali dobre savete Uro�u, vide�i da su otkriveni, ubudu�e se okani�e toga da ne bi navukli na sebe zlovolju i mr�nju velika�a" (Mavro Orbin). Ako je to sve ta�no, onda je ovo bilo ogromno razo�arenje za Lazara jer se mogao kona�no uveriti da se u budu�nosti od cara Uro�a ne mo�e ni�ta o�ekivati. Tu, pred njegovim o�ima, jedan Nemanji� se spustio na najni�e mogu�e �to mo�e da bude bave�i se sitnim dojavama i opanjkavaju�i vlastelu jednu drugoj. Bilo je o�igledno da jedna takva vlast mo�e samo da propadne, mada sama fizi�ka li�nost Uro�eva jo� uvek nije ugro�ena jer ga je �titilo to �to je Nemanji�.

3. Vuka�in kao kralj

Nedugo nakon ove epizode umro je i knez Vojislav (septembra 1363. godine) i to toliko iznenada da bi to moglo i da izazove sumnju u sam na�in smrti. Danas se ne zna da li mu je smrt bila nasilna, ali u to vreme takve su stvari bile sasvim uobi�ajen put da se ukloni neprijatan takmac. Odmah nakon njegove smrti postavilo se pitanje preraspodele ogromnih teritorija koje je on dr�ao pod svojom vla��u. Dodu�e, jedno vreme ove teritorije uspela je na okupu da odr�i kne�eva udovica Goislava. Knez je imao i dva sina Dobrovoja i Stefana, ali oni su bili maloletni pa je imanjem upravljala udovica. Severoisto�no od kneginje Goislave nalazilo se malo imanje �upana Nikole Altomanovi�a koji je u doba smrti kneza Vojislava imao tek 14 godina. �upan sigurno nikada nije zaboravio na koji ga je na�in sa imanja njegovog oca Altomana isterao knez Vojislav, ali u prvo vreme je ipak mirovao (zbog mladosti verovatno). No, sve to nije trajalo dugo jer ve� 1366. godine kre�e u akciju (�upan tada ima tek 17 godina) i tokom 1367. godine on je ve� gospodar Rudnika. Te godine (1367) rat je izme�u �upana Altomanovi�a i kneginje Goislave besneo svom snagom, a kneginja tra�i od Dubrovnika da joj �to prije po�alje riznicu koju je knez tamo dr�ao, ne bi li sakupila vojsku. Sve je to bilo uzalud jer krajem 1368. godine �upan Altomanovi� uzima pod kontrolu celokupnu kneginjinu oblast. "Kad je Vojislav umro, njegov sinovac Nikola, sin Altomana, koji je umro za �ivota Vojislavljeva, prevazilaze�i u svakom zlu i deda i strica, nezadovoljan delom, koji je prilikom deobe pripao njegovom ocu, zauze oru�jem i deo svoga strica Vojislava" (Mavro Orbin).

U to doba Nikola Altomanovi� je imao jedva devetnaest godina, a postao je verovatno najmo�niji velika� u Srpskoj carevini. Veoma hitar kada je trebalo potezati oru�je on je celo vreme bio sa nekim u zavadi pa je tako ratovao sa bosanskim banom Tvrtkom. "Veruju�i, dakle, da nema na svetu hrabrijeg i mo�nijeg od njega, po�e ratovati i harati granice Bosne prema Drini, pri�injavaju�i velike �tete bosanskom banu Tvrtku" (Mavro Orbin), a naro�ito sa Dubrovnikom: "ratovao je i sa gradom Dubrovnikom. Tako 1371. godine, kad je uhvatio neke dubrova�ke trgovce i plemi�e, stavio ih je na muke vade�i im zube, te im je na kraju silom iznudio �etiri hiljade fjorina" (Mavro Orbin), ali i sa Ugarskom: "Borave�i i na granici Ugarske, nije prestajao harati okolna mesta" (Mavro Orbin). Bio je u svakom slu�aju ratnik dostojan svakog respekta: "Pomenuti Nikola kao momak be�e velika juna�ina.." (Mavro Orbin).

Iz nekog razloga istorija ga smatra za grubijana i prevrtljivca kome nije ni�ta sveto i koji je spreman na sve. "Bio je veliki junak na oru�ju i spretan, ali drzak, nepostojan u svim svojim delima i veroloman; vrlo lako se la�ao oru�ja i zapo�injao rat sa svim vladarima svojim susedima" (Mavro Orbin). Ono �to mu se najvi�e stavlja na teret jeste navodno ubistvo njegove strine Goislave i njenih sinova Dobrovoja i Stefana koji su to doba bili tek ne�to malo vi�e ve� deca. Naime, dugo je vladala legenda da ih je �upan Nikola Altomanovi� pohvatao �ive, a onda stavio u tamnicu gde su umrli. Postoji i jedna druga legenda jezivija od ove po kojoj je on Goislavu i njene sinove dr�ao godinama u tamnici, a kada mu je to dosadilo dao je da ih se potruje: "uhvati Vojislavljeve sinove Dobrovoja i Stefana i njihovu majku, te ih baci u tamnicu, u kojoj su posle punih sedam godina bedno zavr�ili �ivot. Drugi vele (kao je gore re�eno) da ih je nakon kratkog vremena otrovao" (Mavro Orbin).

Me�utim istina je ipak druga�ija. Goislava je uspela sa sinovima da se prebaci u Dubrovnik, a ovi su je onda brodom prevezli u Albaniju odakle je ona ina�e bila rodom. Nije uop�te nemogu�e da je i sam �upan Altomanovi� na neki na�in dozvolio Goislavi da se prebaci do Dubrovnika te da nije �eleo da ometa njeno bekstvo.

Odmah nakon smrti kneza Vojislava (1363. godine) car Uro� se iz sve snage baca pod uticaj Vuka�inov i u vremenu avgust-septembar 1365. godine, car Uro� uzima Vuka�ina za savladara, tako da se ovaj kruni�e za kralja. Nekako oko toga doba i Uglje�a uzima pod svoju kontrolu oblast Ser i dobija titulu despota. Sam doga�aj krunisanja i svega onoga �to je i�lo prije i posle toga nije ba� najjasniji. Sasvim je sigurno da Vuka�inovo krunisanje nije nai�lo na simpatije kod Ra�ke vlastele mada je carica Jelena ovaj �in odobrila iako nije sasvim sigurno da je prisustvovala samom krunisanju. Nepotrebno je ovde upu�tati se u to �ta je ovim krunisanjem dobio ili izgubio car Uro� jer u radu koji je posve�en knezu Lazaru ovo i nema neke svrhe. Bitnije je ne�to drugo, a to je pitanje �ta je sada sve ovo zna�ilo za Lazara? No, tu je najpre potrebno postaviti u kakvoj se situaciji u tom momentu na�ao Lazar.

One godine (1365.) kada je Vuka�in progla�en za carevog savladara i krunisan za kralja imao je Lazar 36 godine (ro�en 1329. godine). Samim krunisanjem Vuka�ina za kralja izgubio je Lazar svaku nadu da �e sam mo�i bilo �ta posti�i na dvoru jer sa Vuka�inom je bio u lo�im odnosima (ako uzmemo za ta�no da je sa dvorskom vlastelom nagovarao cara da likvidira Vuka�ina i kneza Vojislava) i od ovoga nije mogao o�ekivati ni�ta dobroga. S druge strane car Uro� nije imao dece, a krunisanjem Vuka�ina za kralja prakti�no je bila formirana nova dinastija srpskih vladara - Mrnjav�evi�i. Naime, nakon smrti cara Uro�a, koji nema naslednika, za o�ekivati je da na njegovo mesto stupi kralj Vuka�in ili neki od njegovih sinova. Na takvom dvoru za Lazara nema mesta. Isto tako on je morao biti te�ko razo�aran time �to je car Uro� dopustio da se jedan Mrnjav�evi� kruni�e za vladara jer ko je tada od stare srpske vlastele (tu je svakako spadao Lazar) mogao da prihvati da Srbijom vlada bilo koja dinastija osim Nemanji�a. I ina�e Vuka�inovo uzdizanje (ne samo krunisanje) te�ko da je Ra�ka vlastela mogla mirno da prihvati, �to iz puke zavisti, ali i zbog toga �to su Mrnjav�evi�i, ma koliko bili sposobni, ipak bili samo skorojevi�i. Oni nikako nisu spadali u staru Srpsku vlastelu kojoj je poreklo u Ra�koj koja je sr� Srpskog carstva. Kolenovi�i, ma kako bili osiroma�eni, nikako nisu mogli da prihvate ove skorojevi�e gledaju�i na njih sa visine i to je svakako bio razlog �to dobar deo Ra�ke vlastele iz protesta nije �eleo da prisustvuje Vuka�inovom krunisanju.

Ne treba zaboraviti ni to da su Mrnjav�evi�i, a pogotovo Vuka�in, u svom pohodu ka ve�oj mo�i i stvaranju svojih oblasti bili nemilosrdni te da su samim time stvorili i veliko mno�tvo protivnika. Jednostavno, bili su okru�eni mr�njom sa svih strana. Neko ih nije trpeo iz zavisti, neko zato �to su ga u svojoj pohlepi te�ko o�tetili, a skoro svi zato �to su poku�ali (i to u tom momentu uspe�no) da Srbiji nature svoju dinastiju Mrnjav�evi�a. Ne treba zaboraviti da skoro dve stotine godina Srbijom vladaju Nemanji�i i mada je izme�u njih bilo stalno lomova oko vlasti (to bi se mo�da moglo nazvati i porodi�nim sva�ama da nisu u par navrata doveli i dr�avu pred propast) to je bilo samo izme�u njih, a sa strane skoro i da nije bilo poku�aja da se oni kao porodica svrgnu sa vlasti. Dakle, za skoro dve stotine godina nije bilo takvih drznika koji bi udarili na sveto pravo Nemanji�a da vladaju Srbijom. I sada tako ne�to �ine potpuno nepoznati Mrnjav�evi�i za �ije se poreklo skoro i ne zna. Uslovno gledaju�i na pravo cara Uro�a da vlada Srbijom Vuka�in nije izvr�io bilo kakav udar jer je Uro� i dalje car, a Vuka�in samo savladar, odnosno kralj. Me�utim, stvarna situacija je bila sasvim druga�ija budu�i da Vuka�inu kraljevska titula treba samo zato da ima opravdanje da sve velika�e stavi pod jednu vlast: carsku. Tim putem se �ini da jedino dobija Uro� jer bi Vuka�in mo�da bio u stanju da zauzda velika�e i ponovo ih stavi pod centralnu vlast. Me�utim, svi znaju da je to za Vuka�ina samo forma i da �e onoga momenta kada najja�e velika�e zauzda i najve�i deo Srpskih teritorija stavi pod kontrolu i sam car Uro� biti suvi�an. Ko �e onda biti u stanju da ga zauzda i da ga spre�i da ne uzme sebi i carsku krunu?

Ra�ki velika�i ne mogu da spre�e Vuka�ina da uzme kraljevsku krunu, ali mogu da mu odbiju bilo kakvu poslu�nost. S druge strane ni nesretni car Uro� ne treba vi�e nikome jer na njegovom dvoru se vi�e ni�ta ne mo�e dobiti. Stoga najve�i deo Ra�ke vlastele koja mu je bila u slu�bi jednostavno napu�ta dvor i poku�ava da nadoknadi sve ono �to je za ove godine izgubila slu�e�i cara na dvoru. Me�u takve spada i Lazar koji potpuno razo�aran napu�ta dvor na kojem je stekao veoma malo toga opipljivog. Ostao je na maloj tituli stavioca, a nikakvih zemalja na upravu nije dobio. No, stekao je jedno veliko iskustvo (ima 36 godina) i po svemu sude�i veoma veliki ugled i po�tovanje. Dakle, ako nije imao materijalnih koristi stekao je jedan drugi kapital koji �e kasnije umeti do kraja da iskoristi. Nekako od toga vremena on uz svoje ime navodi i titulu kneza.

Sama Lazareva delatnost izme�u 1365. i 1371. godine u potpunosti je nepoznata jer nema niti jednog istorijskog izvora koji bi mogao makar da posredno uputi �ime se knez u to doba bavio. Stoga ostaje samo pretpostavka (najverovatnije potpuno ta�na) da je on u tim godinama bez nekih ve�ih skokova i trzavica postepeno formirao svoju oblast. Kako je to teklo, ne zna se, ali da je bilo mnogo te�ko�a jeste sigurno jer Lazar nije mogao da oko svoje ba�tine u Prilepcu formira svoju oblast budu�i da je �itav kraj okupirao Vuka�in. "Kralj Vuka�in je odredio Pri�tinu kao prestoni grad i dr�ao svu okolnu zemlju" (Mavro Orbin). Me�utim, knez Lazar je ipak uz mnogo mudrosti i takta uspeo da prite�njen izme�u zemalja kralja Vuka�ina, bra�e Rastislali� i oblasti koju je dr�ao Nikola Altomanovi�, postepeno formira svoju oblast. Ovde treba napomenuti da je nekako u to doba, naime od Vuka�inovog krunisanja (1365.) i �upan Altomanovi� u usponu i po�inje da sakuplja okolne zemlje tako�e formiraju�i svoju oblast. Prilika i za jednog i drugog bila je upravo idealna jer knez Vojislav je umro i njegova ogromna zemlja je bez odgovaraju�e za�tite.

Ono �to je knezu Lazaru moglo neizmerno da pomogne (Nikoli Altomanovi�u tako�e) jeste to da se Vuka�in jo� uvek ne pona�a kao kralj ve� vi�e kao oblasni gospodar koji poku�ava da zaokru�i svoje teritorije. Stoga su sve njegove aktivnosti i snage okrenute ka Makedoniji koju postepeno stavlja pod svoju kontrolu. Me�utim, te�ko da se iko od Ra�ke gospode zavarao da Vuka�in ne�e onoga momenta kada obavi sve poslove u Makedoniji krenuti i na Ra�ku ne bi li ra�ke velika�e suzbio. I knez Lazar i �upan Nikola Altomanovi sada predstavljaju velika�e koji su potpuno nezavisni od centralne vlasti i koji tek nominalno priznaju Uro�a za cara, ali ne i za gospodara kojem su obavezni poslu�nost. Kao takvi oni jesu protivnici centralne vlasti koju predstavljaju car Uro� i kralj Vuka�in. Me�utim, jedini koji raspola�e sa vojnom silom jeste Vuka�in i od njega preti opasnost ovim neposlu�nicima, tim vi�e �to on i po Makedoniji pokorava sve koji mu stanu na put pozivaju�i se na svoje kraljevsko pravo. Sasvim je za o�ekivati da se uskoro pojavi u Ra�koj i da od nepokorne Ra�ke gospode zatra�i da se oni pokore njegovom legitimnom kraljevskom pravu. Da je u tim aktivnostima uspeo Vuka�in bi pod svojom kontrolom dr�ao veliki deo preostalog Srpskog carstva, me�utim da li bi ovakva delatnost Vuka�inova mogla spasiti Srbiju od nailaze�e propasti mi mo�emo danas samo procenjujemo. Kako ta njegova aktivnost nikada nije zavr�ena to su mogu�e razli�ite spekulacije, ali ono �to je sasvim sigurno jeste da Ra�ki velika�i nikako nisu hteli da dozvole tako ne�to.

Sada na ovome mestu mora se spomenuti jedno veoma interesantno mesto kod Mavra Orbina o jednom doga�aju, koji se ma kako izgledao neverovatan, idealno uklapa u celu sliku tada�nje situacije. Evo o �emu se radi. Saradnja Vuka�ina kao kralja i cara Uro�a je izgleda u samome po�etku bila sasvim dobra, a �to se vidi iz toga �to Vuka�in u nekim dokumentima izri�ito stavlja cara u hijerarhijski vi�i polo�aj no svoj, itd. Dakle u samome po�etku izme�u njih nema nekih sukoba. No, od 1368. godine sve to prestaje i Vuka�in se sasvim cepa od cara i vodi svoju potpuno samostalnu politiku. Sada su Vuka�inove namere ve� sasvim o�igledne, a i on vi�e ni�ta ne krije jer cara je iskoristio onoliko koliko mu je to trebalo (da ga kruni�e za kralja), a u daljnjem pohodu ka vlasti on mu je samo smetnja.

Ve� je re�eno da nekako od 1365. (od kada se Vuka�in krunisao) knez Lazar postepeno formira svoje oblasti, a to isto �ini i �upan Nikola Altomanovi�. Obojici taj posao izgleda ide sasvim dobro jer u godinama 1368-1369, njih dvojica jesu (uz Bal�i�e) najmo�niji Ra�ki feudalci. Oni priznaju cara Uro�a, ali ipak samo formalno jer nezavisno sprovode svoju politiku ne osvr�u�i se na njega.

Kako je car u periodu 1365-1368. godine bio pod potpunim uticajem Vuka�ina te�ko je poverovati da knez Lazar i �upan Altomanovi� uop�te imaju neki bli�i kontakt sa njim. Me�utim, onoga momenta kada dolazi do raskida izme�u cara i Vuka�ina negde oko 1368. godine i Ra�koj gospodi odjednom pada na pamet ideja da poku�aju da iskoriste cara ne bi li slomili Vuka�inovu mo� koja je sve ve�a i koja i njima samima sada najvi�e preti. Vuka�in se otresao cara i sada je bilo sasvim za o�ekivati da on svoje �ete uskoro skrene ka Ra�kim velika�ima i da ih slomi jednog po jednog. U tom momentu (po Orbinu) odjednom se pribli�avaju knez Lazar i �upan Nikola Altomanovi�, a sjedinila ih je ne �elja da spasu dr�avu od sada ve� uzurpatora Vuka�ina, ve� da otklone opasnost koja se nadvila nad njima samima. "Li�ne uspehe Vuka�ina i Uglje�e nisu mogli da trpe knez Lazar i �upan Nikola Altomanovi�, posle njih prvi velika�i u Ra�koj. Zato odlu�i�e me�u sobom da ih ponize i podre�u krila njihovoj oholosti" (Mavro Orbin). No, da bi sebi na neki na�in obezbedili legitimitet, jer kona�no treba da zaratuju sa Vuka�inom koji je kralj, oni se sete da postoji car Uro� koji je u hijerarhiji iznad kralja Vuka�ina. Pod okriljem cara oni bi, dakle, mogli sasvim legalno da zaratuju sa kraljem i da iskoriste carevo ime ne bi li privukli uz sebe �to ve�i broj pristalica. Jo� uvek je magi�no ime Nemanji�ko bilo magnet za mnoge. "S tim ciljem pri�o�e caru Uro�u podsti�u�i ga na sve mogu�e na�ine protiv pomenute bra�e" (Mavro Orbin).

Izgleda da se car Uro�, kao i uvek do tada, veoma kolebao, pla�e�i se Vuka�inove snage ili mo�da ne �ele�i da zapo�inje pravi gra�anski rat u Srbiji. Stoga su knez Lazar i �upan Nikola Altomanovi� upotrebili sve mogu�e na�ine da ubede cara i na kraju su mu po�eli obe�avati da je ovaj rat koji oni pokre�u na Vuka�ina za njegovo dobro i da �e sve one zemlje koji oni protiv Vuka�ina osvoje vratiti caru kao njegovo o�insko kraljevstvo. O�igledno da su zaboravili da su i oblasti kojima oni upravljaju tako�e deo o�inskog dela cara Uro�a te da bi trebalo i te zemlje caru vratiti. Te�ko da je car Uro� poverovao i jednu re� ovoj dvojici, ali verovatno da nije imao drugoga izbora, a volja mu je opet bila suvi�e slaba da se suprotstavi kne�evoj i �upanovoj te na kraju on pristane na sve ono �to su oni tra�ili od njega. "I na kraju ga ubedi�e da u�e s njima u savez protiv re�ene bra�e, obe�avaju�i da �e sve �to im oduzmu pripasti caru Uro�u, za koga �e se oni zalo�iti da ponovo dobije o�insko kraljevstvo" (Mavro Orbin).

Za ovakvu odluku te�ko da se car Uro� mo�e okriviti jer on ve� dugo nije bio ni gospodar svoje li�nosti, a kamoli dr�ave. Ve� jednom je zarad Vuka�ina izgubio Ra�ku gospodu, onda ga je i Vuka�in odbacio. Sada mu Ra�ka gospoda ponovo prilaze, dodu�e sa predlozima zbog kojih se mo�e samo crveneti, ali ukoliko ponovo odbije njih, jedini izlaz mu jeste neki od manastira. Mo�da bi takva odluka sa moralne ta�ke stanovi�ta bila jedina ispravna za cara, ali on je suvi�e slab za bilo kakvu odluku koja ima neku ve�u te�inu, a upravo ovakva odluka jeste jedna od takvih. Car pristaje uz kneza Lazara u �upana Nikolu Altomanovi�a tako da neprijateljstva sa bra�om Mrnjav�evi� uskoro zapo�inju.

Na kraju se pokazalo da je Ra�ka gospoda suvi�e slaba za udru�ene Mrnjav�evi�e. U direktnom vojnom sukobu na Kosovu dolazi do katastrofe Ra�ana tako da Vuka�in zarobljava cara Uro�a, knez Lazar be�i, a �upan Nikola Altomanovi� jedini ostaje na bojnom polju, ali jedva izvu�e �ivu glavu. "Pripremiv�i, dakle, mo�nu vojsku, po�o�e da napadnu kralja Vuka�ina i Uglje�u. Ovi rasporedi�e svoju vojsku i susreto�e se s neprijateljem na Kosovu polju. Kad se tu zametnula bitka, knez Lazar se povu�e sa svojim �etama i pobe�e. Nikola Altomanovi� pak, koji se hteo boriti, be�e pora�en, njegovi ljudi poubijani, te se sam jedva uspeo spasti. Car Uro� be�e uhva�en �iv s nekolicinom vlastele svoga dvora dok su drugi bili poubijani" (Mavro Orbin).

Izgleda da je jedini koji se hrabro borio bio zapravo �upan Nikola Altomanovi�, dok je opet knez Lazar videv�i (ili se upla�io) da je vojska udru�enih Mrnjav�evi�a mnogo ja�a, a jo� pre nego �to je bitka i po�ela, ne optere�uju�i se mnogo sa time �ta �e se desiti sa saveznicima carem Uro�em i �upanom Nikolom, jednostavno pobegao. To bekstvo, kada umalo nije izgubio zbog toga glavu, �upan Nikola Altomanovi� nikada nije oprostio knezu Lazaru i od toga vremena izme�u njih vlada divlja mr�nja koja �e rezultirati i mnogobrojnim kasnijim ubistvima.

Istinitost ove epizode jeste diskutabilna, ali i Pajsije Janjevac na neki posredan na�in potvr�uje da je bilo nekakve saradnje izme�u cara Uro�a i Ra�ke vlastele koja je uspela da mu se nametne "ne primaju�i savete starih, a dr�e�i savete mladih". Sve je to na kraju dovelo do sukoba sa Vuka�inom. "Radi toga onaj koji od iskona mrzi dobro: �avo, podi�e rat izme�u mladoga cara i Vuka�ina, i bio je veliki mete� i raspre izme�u njih u te dane. Jedni su bili pomaga�i caru Uro�u, a tako je i po pravdi, a drugi Vuka�inu po nepravdi, tako da je bio veliki mete� i raznoglasice i nepravde" (Pajsije Janjevac).

Ljutnja �upana Altomanovi�a na kneza Lazara je sigurno bila jo� i ve�a kada je ve� slede�e godine (1370.), verovatno koriste�i to �to je �upan bio oslabljen onim porazom na Kosovu, ali i zauzet stalnim ratovima sa Dubrovnikom, knez Lazar oteo od njega veoma bogat Rudnik.

Posle ove bitke (pod uslovom da je Orbinov navod ta�an) u Srpskom carstvu situacija se nije mnogo izmenila jer Mrnjav�evi�i nisu i�li do kraja i to je osnovni razlog za�to su knez Lazar, �upan Nikola Altomanovi� i Bal�i�i i nadalje bili najja�i u Ra�koj. Vuka�in nije mogao da iskoristi ovu svoju pobedu jer se na verovatni nagovor svoga brata Uglje�e po�eo baviti upravo nadolaze�om Turskom opasno��u koja je bila sve o�iglednija. Kako se Serska oblast grani�ila sa onim oblastima kojima su Turci harali i gde su se postepeno u�vr��ivali to je Uglje�a sa njima imao ve� dosta ratnih sukoba i imao je sasvim dobar uvid u njihove daljnje namere. Stoga mu nije trebalo mnogo pa da primeti da Turske akcije nisu samo obi�ni plja�ka�ki pohodi ve� sistematsko osvajanje. Bilo je to primetljivo pogotovo od onoga momenta kada su Turci zauzeli Dimotiku (1361.), zatim godinu dana kasnije Jedrene i kona�no 1363. godine i Plovdiv. Bilo je nekih nada nakon smrti sultana Orhana (1362.) da �e kod Turaka izbiti kakav mete� te da �e ih to oslabiti, no kada je presto preuzeo nasrtljivi, ali veoma sposoban ratnik, Murat I, vi�e nije bilo nikakve �anse da �e Balkan izbe�i Tursku najezdu. Tim vi�e �to je sultan svoju prestonicu preselio u Jedrene �ele�i da bude �to bli�e mestu budu�ih ratnih operacija.

Sve je to bio onaj razlog zbog �ega Mrnjav�evi�i odustaju od uni�tenja kneza Lazara i �upana Altomanovi�a. "Ovaj je sa svojim bratom Uglje�om bio odlu�io da li�i vlasti kneza Lazara i Nikolu Altomanovi�a i da ih potpuno uni�ti kako ih ne bi mogli spre�avati pri drugim poduhvatima koje su �eleli da ostvare. Ali u to vreme ne htedo�e ni�ta preduzimati, jer su Turci koji su se grani�ili s njima prilikom ovog rata bili opusto�ili njihovu zemlju i naneli joj veliku �tetu. Zato su se najpre hteli osvetiti Turcima, a tada udariti svom snagom na �upana Nikolu i kneza Lazara" (Mavro Orbin).

Turska opasnost je sada bila daleko ve�a, a pora�eni knez Lazar i �upan Nikola su bili mnogo manje zna�ajni u ovom momentu. Sam car Uro� je (ako je verovati Orbinu) bio kod Vuka�ina koji ga je zarobio u bitci. "Kad je bio potu�en car Uro� i uhva�en u bici, kralj Vuka�in ga je odveo u Ra�ku,...(Mavro Orbin) i on od sada pa nadalje ne igra vi�e ba� nikakvu ulogu u bilo kojim doga�ajima koji �e uskoro �estoko da potresu carstvo.

4. "Rasap" velikog �upana Nikole Altomanovi�a

Zahvaljuju�i tome �to su Turci nadirali u potpunosti obuzimaju�i svu pa�nju Mrnjav�evi�a, Ra�ka gospoda su se mogla sada na miru posvetiti me�usobnim za�evicama i spletkama. Izme�u kneza Lazara i �upana Nikole Altomanovi�a buknula je takva mr�nja koja se mogla zavr�iti samo smr�u jednoga od njih. Dodu�e izgleda da jo� nisu ratovali izme�u sebe. "I mada me�u njima nije bilo otvorenog rata, ipak su mrzeli jedan drugoga" (Mavro Orbin), �to bi se moglo na razli�ite na�ine tuma�iti. Knez Lazar je verovatno pou�en svojim dugogodi�njim iskustvom mirno posmatrao �ta se doga�a ne �ele�i da se upu�ta u opasne ratne avanture tim vi�e �to nije bio siguran da �e mo�i biti siguran pobednik. S druge strane �upan Nikola nije otvoreno zaratio sa knezom jer je u boju na Kosovu ljuto stradao (sve to pod uslovom da je Orbinov izve�taj ta�an), a ve� du�e vreme ratovao je i sa Dubrovnikom i sa bosanskim banom Tvrtkom pa mu je to sve oduzimalo suvi�e mnogo snage. Stoga je odlu�io da likvidira kneza Lazara na jedan mnogo perfidniji i podmukliji na�in.

Verovatno znaju�i da knez Lazar nije naklonjen naglim i drasti�nim potezima kao �to je oru�ana borba i da je spreman da njihov me�usobni spor re�i mirnim putem, pozove on kneza na pregovore: "odlu�i da ubije kneza Lazara i zauzme njegove oblasti. U tom cilju pozva ga razgovor. Knez Lazar, koji je dobro poznavao njegovu zlobu, nije se pouzdavao u nj mnogo" (Mavro Orbin). Ovi razgovori trebali su da budu odr�ani na neutralnoj teritoriji, a svako je morao da povede najvi�e pet ljudi, svi bez bilo kakvog oru�ja.

Sa svoje strane knez Lazar je ispunio ovaj dogovor i do�ao sa pet nenaoru�anih ljudi, a �upan Nikola je u�inio to isto. Sam sastanak se de�avao po ljutoj zimi, a bilo je mnogo snega koji je u gomilama le�ao unaokolo. Izgledalo je da je sve u redu i da je �upan Nikola svoju pogodbu do kraja ispo�tovao, me�utim "Knez Lazar je do�ao samo sa petoricom ljudi i Nikola sa isto toliko. Ni jedan ni drugi nije nosio uza se oru�je. Ali, Nikola, koji je bio do�ao samo zato da oduzme �ivot knezu Lazaru, pre nego �to se sasta�e, poslao je neke svoje pouzdanike da sakriju oru�je pod panjeve drve�a i u sneg kojega je bilo na tome mestu" (Mavro Orbin).

Izgleda da je �upan Nikola ipak najpre poku�ao da sa knezom Lazarom raspravi me�usobne za�evice me�u kojima je centralno mesto sigurno imalo to �to je knez Lazar oteo od �upana Nikole bogati Rudnik, ali kada je uvideo da od dogovora nema ni�ta on sa svojim ljudima potegne sakriveno oru�je i napadne na kneza. "Kad su, dakle, obojica stigli i raspravili �to su imali raspraviti, Nikola izvadi sakriveno oru�je i jedan od njegovih ljudi rani u grudi kneza Lazara. Udarac je bio tako jak da je Lazar pao na zemlju kao mrtav" (Mavro Orbin). Po svemu sude�i upravo je to bila sre�a za kneza jer misle�i da je knez mrtav �upan Nikola i njegovi ljudi su se pozabavili ostalim kne�evim ljudima, a onda se dali u bekstvo. "Ali rana, u stvari, nije bila smrtonosna, jer �elezo ne prodre skroz, po�to se njegov vrh sudario sa zlatnim krstom koji je knezu Lazaru visio o vratu. Nikola i njegovi ljudi, veruju�i da je Lazar sigurno mrtav, navali�e na njegovu pratnju. Tom prilikom su bili ubijeni Mihajlo Davidovi� i �arko Mere�i�, vlastela Ra�ka. Kako se sve vi�e podizala graja, pa� koji je dr�ao Lazareva konja potr�a tamo gde je le�ao njegov gospodar. Kad je Lazar ugledao konja, smesta se podi�e i uzjahav�i pobe�e. Ovo nije primetio ni Nikola ni iko od njegovih ljudi, jer su, kako rekosmo, pouzdano verovali da je mrtav, pa su se bacili da poubijaju ostale. Kasnije, pak, kad su to primetili, nisu se usudili da po�u za njim u poteru jer su ljudi kneza Lazara bili u blizini i ve� su mu dolazili u pomo�. Stoga je Nikola bio prisiljen da be�i, a knez Lazar je zbog rane ostao mnogo dana u krevetu" (Mavro Orbin).

O�igledno da je samo �itav splet sretnih okolnosti doveo do toga da knez Lazar izvu�e �ivu glavu sa ovoga susreta. Nakon svega izme�u kneza i �upana vi�e nije moglo biti bilo kakvih dogovora ili pregovora. Ipak, za prvo vreme �upan je mogao da bude potpuno miran jer trebalo je da pro�e dosta vremena da bi se knez Lazar oporavio od rane koju je zadobio na njihovom me�usobnom susretu i koja je po svemu sude�i bila dosta te�ka. Na kraju treba imati u vidu i to da je u to vreme knez Lazar tek jedan od oblasnih gospodara koji je istina u usponu, ali je u odnosu na ostale oblasne gospodare poput Mrnjav�evi�a, Bal�i�a, a pogotovo �upana Nikolu Altomanovi�a, ipak suvi�e slab i ovo njegovo mirovanje nije bilo uslovljeno samo te�kom ranom, ve� i time �to jednostavno nije imao snage da se nosi sa Altomanovi�em. Stoga je bilo mnogo pametnije �ekati pogodan momenat, a i do sada je ve� bilo sasvim jasno vidljivo da knez Lazar i te kako ume da sa�eka svoj trenutak, a onda da ga do kraja iskoristi.

Interesantno je kako se Bal�i�i nisu uop�te uplitali u sve one doga�aje koji su se odvijali u Ra�koj, �to se mo�e objasniti time da su oni sve svoje aktivnosti skretali ka jugu i jugoistoku. Ni sa Mrnjav�evi�ima nisu dolazili u sukob jer su ovi opet bili okrenuti ka severu. Me�utim, ni takav njihov neutralan stav nije mogao da se dugo zadr�i i tokom 1371. godine odjednom ih zati�emo kako sa Vuka�inom i Dubrovnikom paktiraju i pripremaju zajedni�ku vojnu akciju koja je trebala da bude uperena na �upana Nikolu Altomanovi�a. Iako je tokom 1368. ili 1369. godine do�iveo poraz na Kosovu, �upan se uz Ugarsku pomo� neobi�no brzo oporavio i u 1370. godini njegove �ete ve� haraju po okolini Dubrovnika. Te godine on je od Dubrovnika tra�io da mu ovi ispla�uju godi�nji dohodak od 2.000 perpera koji su oni ina�e do tada pla�ali Srpskim vladarima. Tako su mu i odgovorili, ali on odmah po�alje svoje �ete da napadaju na Dubrova�ke posede. Republika je sve poku�ala ne bi li ga zaustavila, a svakako najinteresantnije jeste njihovo pismo Ugarskom kralju Ludvigu gde ka�u: "Od kada je �upan Nikola Altomanovi� uzeo krajeve, koji grani�e s kotarom va�ega grada Dubrovnika, mi poznavaju�i stanje i pakost re�enog Nikole, jer je me�u svim drugim ra�kim velika�ima, i ako su svi zli i opaki, on je najgori �ovek, najnasrtljiviji i najve�i varalica. On je po�eo da tra�i od na�ih poslanika dohodak od 2.000 perpera, koji smo svake godine davali ra�kom kralju, a nikojem velika�u. Na to je po�eo pretiti da �e navaliti na Dubrovnik i okolinu".

Dubrov�ani su se nadali da �e Ugarski kralj Ludvig uticati na �upana jer su Ugari upravo bili ti koji su svojom pomo�i omogu�ili �upanu da toliko oja�a, dok s druge strane kako je Dubrovnik priznavao Ugarskog kralja Ludviga za svoga sizerena, to su o�ekivali da ih kralj shodno tome i za�titi. Me�utim, od toga nije bilo ni�ta jer je �upan imao mo�nu za�titu u Ma�vanskom banu Nikolu Gorjanskom koji je uspe�no �titio �upana od svih opanjkavanja sa strane. Kada su uvideli da ni preko Ugarskog kralja Ludviga I ne mogu ubediti �upana Nikolu da zaustavi svoje ratne akcije, Dubrov�ani su pri�li savezu koji su ve� tada sklopili Vuka�in i Bal�i�i. S druge strane i bosanski ban Tvrtko, koji je od ranije imao ra�une sa �upanom jer mu je ovaj harao po Bosni koriste�i to da se protiv Tvrtka pobunio njegov ro�eni brat Vuk, a onda je protiv njega pobunio i mo�nog �upana Sanka, �eleo je �upanovu propast pa je sasvim razumljivo �to je bio zadovoljan vide�i ove pripreme i mogu�e da je na neki na�in i u�estvovao u njima.

Izgledalo je u tom momentu da je ba� sve protiv �upana Altomanovi�a i da mu vi�e nema nikakvog spasa, a onda kao da je sama sudbina ume�ala svoje prste. Ratne su pripreme ve� do�le do kraja, a kralj Vuka�in i njegov sin Marko ve� sa vojskom ulogorili pod Skadrom o�ekuju�i i Bal�i�e. Me�utim, ba� dok su pripreme tekle i kada se o�ekivao polazak na Altomanovi�a iznenada od Uglje�e stigne Vuka�inu poziv da sve ostavi i da sa vojskom �to mo�e br�e krene ka Seru u rat sa Turcima. Vuka�in se nije uop�te premi�ljao ve� odmah pokrene vojsku i krene ka jugoisto�noj Makedoniji. Njihov pohod protiv Turaka je zavr�io te�kom katastrofom na Marici dana 26. septembra 1371. godine, a i Vuka�in i Uglje�a na�li su smrt i njihova tela nikada nisu prona�ena. Odmah nakon toga i to samo dva meseca kasnije (decembra 1371.) umire i car Uro� �ime se gasi dinastija Nemanji�a.

Mari�ka katastrofa i smrt cara Uro�a bili su doga�aji koji su na simboli�an na�in ozna�ili i kraj agonije Srpskog carstva, mada je veliko pitanje kako su tada�nji savremenici ocenili ovaj doga�aj i da li su i oni to tako videli. Sama Mari�ka katastrofa vi�e ih je uzbudila zbog stra�ne pogibije koja je zadesila Mrnjav�evi�e nego �to im je mo�da zna�ila kao predznak nadolaze�e katastrofe i za njih same. Ono �to su oni videli bilo je to da su velike teritorije koje su Mrnjav�evi�i dr�ali odjednom ostale bez gospodara �to je samim time bila idealna prilika za njih da pro�ire svoje oblasti. Zvu�i pomalo paradoksalno da su Turci, apsolutni pobednici u Mari�koj bitci, najmanje zauzeli teritorija koje su dr�ali Mrnjav�evi�i. Verovatno su smatrali da za tako ne�to sada nema potrebe, tim vi�e �to su oni sistematski naseljavali sve ono �to su zauzeli znaju�i da samo tako mogu da zadr�e sve ono �to u po�etku dr�e samo snagom oru�ja. Ipak i pored toga �to nisu stavljali Srpske teritorije pod svoju kontrolu oni su napravili nekoliko dubokih plja�ka�kih upada nigde ne nailaze�i na otpor. No, zato se Ra�ka gospoda iz sve snage otimala za ono �to je ostalo iza Mrnjav�evi�a grabe�i za sebe ogromne komplekse teritorija, a uop�te ne razmi�ljaju�i o tome kako da se suprotstave Turcima i nastave ono �to su Mrnjav�evi�i zapo�eli. Na kraju, u op�toj gunguli i otimanju od svega najmanje su dobili upravo Vuka�inovi sinovi, a imao ih je ukupno �etiri. "Posle smrti kralja Vuka�ina ostado�e �etiri njegova sina, i to Marko, Ivani�, Andrija� i Mitra�. I pored toga �to su po�eli vladati svojom dr�avom na veliko zadovoljstvo podanika, njihovi neprijatelji ih ipak nisu pustili da dugo u�ivaju" (Mavro Orbin)

U toj op�toj gu�vi najbolje su se sna�li sinovi despota Dejana, ina�e kroz istoriju poznati kao bra�a Draga�. Oni poti�u od despota Dejana �iji je uspon po�eo u vreme cara Du�ana i to isklju�ivo zbog toga �to je on (despot) bio o�enjen za sestru cara Du�ana koja se zvala Teodora. Nakon smrti cara Du�ana opada uloga despota Dejana budu�i da je bio �estoko pritisnut od strane Vuka�ina i Uglje�e, pa stoga izgleda da su ve� njegovi sinovi, Konstantin i Jovan, bili pod vla��u Mrnjav�evi�a. Me�utim, odmah nakon Mari�ke katastrofe oni uspevaju da veliki deo teritorija koje su dr�ali Mrnjav�evi�i, stave pod svoju kontrolu. No, ni ostali nisu mogli da se po�ale. Tako su Bal�i�i zauzeli Prizren, a knez Lazar se do�epao Pri�tine i Novog Brda. �upan Nikola Altomanovi� nije izgleda stigao na vreme da i on ne�to od svih teritorija ugrabi za sebe, ali iskoristio je priliku da od kneza Lazara, dok se ovaj zabavljao zauzimaju�i Pri�tinu i Novo Brdo, povrati Rudnik. Ne�to kasnije uspeo je da zauzme i Zve�an na Kosovu: "knez Lazar uzeo Pri�tinu i Novo Brdo, kao i mnoga druga obli�nja mesta. Nikola Altomanovi�, s druge strane, zauzeo je �itavu oblast koja se grani�ila s njegovim zemljama. Bal�ini, pak, sinovi, mada su im bili ro�aci, ote�e im iz ruku Prizren i mnoge druge susedne krajeve. Ni Turci nisu propustili priliku da zagospodare velikim delom zemlje koju su dr�ali u Romaniji" (Mavro Orbin).

Iako su u op�toj otima�ini pro�li najbolje, bra�a Draga� su bila suvi�e blizu Turaka da bi mogli da budu apsolutno samostalni, te su stoga veoma brzo nakon Mari�ke bitke (godinu-dve najdu�e) postali Turski vazali, ali za utehu u�ivali su veliku autonomiju tako da su im vazalske obaveze u su�tini ipak bile sno�ljive. Upravo ovi navodi Orbina odnose se na njih: "Jer oni, (Turci. prim. autora) uzoholiv�i se ovom pobedom, po�e�e da prodiru bez ikakve prepreke u sve delove Ra�ke i da ih haraju. Zbog toga mnogi velika�i onoga kraljevstva, u nemogu�nosti da im se druk�ije odupru, sklapali su s njima mir i slu�ili im u ratovima protiv hri��ana. Me�u ovima su bili Draga� i Konstantin, sinovi �arka Dejanovi�a, i mnoga druga vlastela koja pre bejahu podanici kralja Vuka�ina i njegovog brata Uglje�e" (Mavro Orbin).

�to se ti�e samog vladara, Srbija ga je imala makar samo formalno jer je neposredno pred Mari�ku bitku kralj Vuka�in krunisao svoga sina Marka (kraljevi� Marko) za mladog kralja. Time je, nakon Vuka�inove smrti i smrti cara Uro�a, Marko bio taj koji je postao kralj. Toliko sa �isto legalisti�kog stanovi�ta, ali u to vreme nikome nije padalo na pamet da prizna ovoga za kralja.

Razlog vi�e je bio taj �to su Markove preostale zemlje pale Turcima u vlast i �to je i on sa bra�om, poput bra�e Draga�a, postao Turski vazal. "Zbog toga gore re�ena bra�a, da bi zadr�ala bar ne�to, pristado�e da pla�aju danak Turcima, pa su im slu�ili i u ratovima" (Mavro Orbin). Ovo je bio razlog vi�e da Marka Mrnjav�evi�a za kralja niko nije �eleo, mada to nije bilo ono �to je bilo preovla�uju�e. Ra�ka gospoda su jedva do�ekala da do�e kraj prevlasti kralja Vuka�ina i despota Uglje�e, pa sada kada su ova dvojica kona�no do�ivela svoju propast pa makar i od Turske ruke, oni su odahnuli ne �ele�i vi�e nikome da se po bilo kome osnovu pokoravaju. Separatisti�ke te�nje su tada do�ivele vrhunac i na tlu biv�e Srpske carevine stvoreno je nekoliko oblasnih gospodara.

Na Srpsku carsku krunu bilo je pretenzija, ali sa strane sa koje je to mogao malo ko o�ekivati. Naime, sestra cara Du�ana po imenu Teodora, mona�ko ime Evdokija, nakon smrti cara Uro�a odjednom sebe po�inje smatrati caricom i u jednoj povelji sebe tako i naziva: "Blago�astiva i hristoljubiva gospo�a carica Evdokija sa prevazljubljenim sinovima carstva mi despotom Jovanom i Konstantinom". Iako je Teodora/Evdokija imala neko opravdanje za takav nastup, budu�i da je nakon smrti cara Uro�a, ona bila ta koja je po rodbinskim vezama bila najbli�a caru (izuzimaju�i Simeona koji se nalazio u Epiru i koji u to doba verovatno da nije bio vi�e �iv), to u samoj Srbiji nije bilo nikakvog odjeka tako da je ta carska titula imala �uplji prizvuk budu�i da je niko nije priznavao. Zapravo, moglo bi se postaviti pitanje koliko su Draga�i sa nagla�avanjem carske titule uop�te imali �elju da se nametnu Ra�koj gospodi, a koliko da na neki na�in ipak naglase da imaju �iroku samoupravu (to jest da su samostalni) iako su formalno Turski vazali. Prije �e biti ovo drugo, tim vi�e �to se radi o jednoj samosvesnoj porodici kojoj nije nepoznat njen zna�aj, ali i ograni�enja. Njima je moralo sasvim jasno da ih Ra�ka gospoda ne�e priznati za svoje vladare bez obzira na to kakve oni imaju bliske rodbinske veze sa carskom porodicom Nemanji�a. Kona�no, Altomanovi�, Hrebeljanovi�, Bal�i�i, a ranije knez Vojislav i drugi, nisu mnogo uva�avali ni cara Uro�a i bilo bi sasvim neumesno o�ekivati da �e sada priznati njih. Ipak, Draga�i su u�ivali prili�an ugled i njihova bliska veza sa carskom porodicom Nemanji�a pokazala se onoga momenta kada se �erka Konstantina Draga�a, Jelena, (unuka Teodorina) udala za Vizantijskog cara Manojla II Paleologa. To je ina�e jedina Srpska princeza koja je postala Vizantijska carica. Iz toga braka iza�la su �estorica sinova od kojih su dva i to Jovan VIII i Konstantin XI, bili poslednji Vizantijski carevi.

Sve to je dovelo do toga da je u Srbiji sada apsolutno najmo�niji bio niko drugi do �upan Nikola Altomanovi�. Ono �to je njega trebalo da zabrine jeste to da su se njegove zemlje sa svih strana grani�ile sa izuzetno jakim i preduzimljivim velika�ima. Tako je sa zapada imao granicu sa Dubrovnikom, na severu sa Bosnom gde je vladao njemu neprijateljski ban Tvrtko kojemu je naneo do sada mno�tvo pakosti, na jugu su stajali nikada pouzdani Bal�i�i (da su nepouzdani to �e da vidi uskoro), a na istoku je imao kneza Lazara sa kojim je bio smrtni neprijatelj. U takvom okru�enju i on je trebao da bude oprezan, ali kako mu je sve do tada prili�no lako polazilo za rukom, a sve opasnosti su nekako prolazile mimo njega, to se on tako i pona�ao ne razmi�ljaju�i mnogo o posledicama svojih postupaka verovatno misle�i da �e i dalje imati sre�e. No, sada je i njemu ona kona�no okrenula le�a, mada je u su�tini za to on kriv sam.

Njegov dotada�nji za�titnik Ugarski kralj Ludvig preganjao se po Italiji poma�u�i Padovu u borbi protiv Venecije, a lukavi Mle�ani odlu�e da se kralju na neki na�in osvete. Stupe u kontakt sa Bal�i�ima i �upanom Nikolom Altomanovi�em te sklope sporazum u kojem se dogovore da zajedni�kim snagama napadnu na Dubrovnik. "Kad su Mle�ani doznali za ove razmirice i neprijateljstva me�u njima, zamoli�e Bal�i�e i Nikolu Altomanovi�a da u savezu s njima po�u na osvajanje Kotora i Dubrovnika, ovi sa kopnene strane, a Mle�ani �e udariti s flotom s mora, uz obe�anje da �e, ako stvar uspe, Bal�i�ima dati grad Kotor i Dra�, a Nikoli Altomanovi�u Ston i Pelje�ac" (Mavro Orbin). Trebalo je da Bal�i�i i �upan Nikola napadnu Dubrovnik sa kopna dok �e Mleta�ke la�e da blokiraju grad sa mora. Mogu�e da bi to bila propast Dubrovnika, a da su saveznici u to bili sasvim sigurni vidi se iz toga �to su ve� unapred podelili plen pa je tako �upan Nikola trebao da dobije Stonski rat, a Bal�i�i �e dobiti Kotor i Dra�. Na neki na�in Dubrov�ani su za sve ovo saznali tako da tokom 1373. godine dva puta uspani�eno pi�u Ugarskom kralju gde mu govore da je jedna Mleta�ka galija doplovila do Bal�i�a dovoze�i Mleta�ke poslanike koji su trebali sa Bal�i�ima i �upanom Nikolom da ugovore uni�tavanje kraljevih zemalja, posebno Dubrovnika. "Saznav�i to Dubrov�ani, odmah su obavestili ugarskog kralja Ludovika" (Mavro Orbin).

Sada dolazi do jedne veoma interesantne situacije. Ve�ina dotada�njih uspeha �upana Nikole Altomanovi�a vezana je upravo za �injenicu da je on priznavao Ugarskog kralja za svoga sizerena. Bio mu je prakti�no vazal, mada nisu poznate obaveze koje je imao prema njemu, a jedino �to se zna sigurno jeste to da je �upan na teritoriji koju je dr�ao pod svojom vla��u obezbe�ivao izvesne povlastice katoli�koj crkvi. Za uzvrat Ugarski kralj je �upanu izda�no pomagao u svim njegovim ratnim poduhvatima, a nagli �upanov oporavak nakon poraza na Kosovu (1368/69. godine) mo�e se objasniti jedino takvom pomo�u. Da li je to bila jedino finansijska pomo� ili je �upan dobijao oru�je, a mo�da �ak i trupe mo�e samo da se naga�a. S druge strane Dubrovnik i ve�ina primorskih gradova bila je u sli�nom odnosu prema Ugarskom kralju, odnosno i oni su bili ti koji su ga priznavali za svoga vrhovnoga gospodara. Samome Ugarskom kralju uop�te nije smetalo kada su se njegovi vazali me�usobno glo�ili i otimali za teritorije jer u krajnjoj liniji sve je to uvek ostajalo pod njegovom vrhovnom vla��u. Ko �e od njegovih podre�enih vazala upravljati njima bilo mu je manje va�no. Isto tako njemu je i odgovaralo da mu se vazali koji put "istro�e" u me�usobnim borbama i tako budu zavisniji od njega. Upravo tako je on posmatrao i sve dosada�nje poduhvate �upana Nikole Altomanovi�a uop�te ne reaguju�i na njegove napade na Dubrovnik.

Me�utim, �upan je preterao onoga momenta kada je po�eo da paktira sa Venecijom. Najpre, zaboravio je da je Venecija ljuti protivnik Ugarskom kralju, a da je on sam kraljev vazal. Prema tome nije smelo biti nikakvog povezivanja sa kraljevim protivnicima, a upravo to je on uradio. Da li je �upan mislio da Ugarski kralj to ne�e doznati, ili da ne�e reagovati, a mo�da je tim �inom hteo da se oslobodi Ugarskog tutorstva, ne zna se. Onoga momenta kada je �uo da su pregovori o savezu �upana sa Venecijom upereni protiv Dubrovnika i primorskih gradova koji su svi pod njegovom vla��u, odlu�io je Ugarski kralj da napokon raskrsti sa �upanom. Kona�no radilo se o postupku koji bi se mogao nazvati klasi�nim primerom izdaje koja se ka�njava najte�om kaznom.

S druge strane, �ini se da je ba� u to vreme, knez Lazar stupio u dodir sa Ugarskim kraljem Ludvigom nude�i mu svoje usluge. "Kad je potpuno ozdravio, poslao je poklisare ugarskom kralju, mole�i ga da mu pomogne kako bi osvetio uvredu koju mu je naneo podmukli Nikola, uz obe�anje da �e dati deset hiljada funti srebra i da �e mu ubudu�e biti pokoran i veran sluga" (Mavro Orbin). Verovatno da mu je postalo jasno da nema snage da se sam nosi sa �upanom Altomanovi�em, a nekog ja�eg saveznika u Srbiji nije imao. Jedini oblasni gospodar koji ima realnu snagu bila su bra�a Bal�i�i, ali oni su u dobrim odnosima sa �upanom i �ak sklapaju zajedni�ki savez. Sam savez koji su trebali sklopiti �upan Nikola, Bal�i�i i Venecija, nikako nije bio usmeren ka knezu Lazaru ve� isklju�ivo ka Dubrovniku, ali ko je mogao biti siguran u to da nakon svega ovaj savez ne uzme kneza Lazara kao mogu�i cilj. S druge strane ukoliko je �eleo da postane najja�i oblasni gospodar u Srbiji (a �eleo je to) knez Lazar je morao najpre likvidirati �upana Nikolu. Kona�no, nakon onoga tragi�nog susreta sa �upanom Nikolom kada umalo nije poginuo, knez i nije imao nekoga posebnoga izbora jer ukoliko on ne uni�ti �upana ovaj �e njega.

Ugarskom kralju Ludvigu upravo je idealno do�la ova kne�eva ponuda jer kralj je i ina�e morao da kazni nevernoga �upana Altomanovi�a, �to bi prakti�no zna�ilo da bi izgubio jednog veoma jakog i korisnog vazala u srcu Srbije. Mo�da je to bio razlog koji ga je do sada ko�io u tome da se obra�una sa �upanom koji se sa svoje strane sve vi�e otimao kontroli. No, sada je situacija odjednom postala sasvim druga�ija jer Ugarski kralj odjednom ima priliku da dobije drugog isto tako jakog vazala, ali mnogo smotrenijeg i korisnijeg. Sada zaista nije bilo nikakvog razloga da se ne kazni �upan. Stoga ga nije trebalo dugo nagovarati da pristane da knezu Lazaru po�alje vojnu pomo� za predstoje�i obra�un sa �upanom. "Ugarski kralj mu je odmah poslao hiljadu kopljanika pod zapovedni�tvom Nikole Gorjanskog, koji je tada bio ban Srema" (Mavro Orbin). Da je knez Lazar bio veoma oprezan i budu�u pobedu videlo se i iz toga �to se odmah povezao i sa Bosanskim banom Tvrtkom pozivaju�i ga u zajedni�ku akciju protiv �upana Nikole. "Lazar je pregovarao tako�e sa bosanskim banom Tvrtkom, koji je bio neprijatelj Nikolin, i molio ga da mu pomogne u ovom poduhvatu" (Mavro Orbin). Bosanski ban Tvrtko je jedva do�ekao priliku za kona�no ra��i��avanje svih onih ra�una koje je imao sa �upanom, tako da je do kraja �ak uzeo li�nog u�e��a u ovoj akciji i sam doveo svoju vojsku: "a ban Tvrtko je li�no do�ao sa svojom vojskom" (Mavro Orbin).

Akcija je i�la veoma brzo jer udru�ena je vojska ipak bila suvi�e jaka �ak i za �upana Altomanovi�a tako da je u veoma kratkom vremenu i to u jesen 1373. (septembar-novembar) on u potpunosti bio uni�ten. Osveta saveznika je bila stra�na tako da je sva ona �upanova zemlja na koju su nai�li bila popaljena, a bilo je i mnogo ubijanja samo zarad osvete. �ini se da su ban Tvrtko i knez Lazar svoja dugogodi�nja poni�avanja od �upana sada uzvra�ali punom snagom. "Zdru�eni tako, svi zajedno u�o�e s knezom Lazarom u Nikolinu zemlju i stavi�e sve pod oganj i ma�" (Mavro Orbin). �upan je poku�ao da pru�i otpor, ali sa mnogostruko ja�im protivnikom zaista nije mogao da se nosi, pa se stoga postepeno povla�io. "Vide�i Nikola da im se ne�e mo�i odupreti ni suprotstaviti, po�e se povla�iti prema Primorju" (Mavro Orbin). Verovatno je o�ekivao da �e uz pomo� vlastele koja se nalazi u Primorju i koju je on uzdigao mo�i da kona�no zaustavi kne�evu navalu. Me�utim, tu se ljuto prevario jer upravo vlastelin kojeg je on uzdigao i kojeg Orbin naziva Zorke, jednostavno izda �upana ne pu�taju�i ga da u�e u jaku tvr�avu Klobuk u �upi Vrmu (danas Korjeni�i) iz koje se mo�da mogao pru�iti ja�i otpor. "Mada je do�ao najpre pod tvrdi grad Klobuk, koji je bio predao na �uvanje nekoj vlasteli zvanoj Zorke, i pored mnogih dobro�instava koja je bio u�inio toj vlasteli, nije bio primljen u utvr�enje" (Mavro Orbin).

Interesantno je to kako je zavisna vlastela bila neverna svojim gospodarima okre�u�i se uvek ka onome koji je ja�i, a reprezentativan primer jeste upravo navedeni Obrad Zorka, potpuno nepoznata li�nost koju je �upan uzdigao ni iz �ega u �in kefalije u Trebinju i Konavlima, ali sve to njemu nije smetalo da u prvoj ozbiljnijoj situaciji na taj na�in izda �upana. Na kraju se pokazalo da izdaja Zorki nije bila slu�ajnost i tek usamljeni slu�aj, a �upana uskoro odbija sve vi�e njegove vlastele tako da ga Trebinje i Konavli tako�e oteraju ne �ele�i ga na svojoj teritoriji. "Po�to je video da je izdan, produ�i prema Trebinju i Konavlima, ali ni tamo nije bio rado primljen" (Mavro Orbin). Da li je �upana vlastela napu�tala spontano videv�i da su protivnici kudikamo ja�i od njega ili je u ovo knez Lazar ume�an, ostaje da se pretpostavlja. Me�utim, u to vreme izdaja je bila obi�na stvar, a vlastela je bila veoma nepostojana okre�u�i se na onu stranu koja joj se toga trenutka �inila ja�om i sigurnijom odnosno na stranu koja je vi�a obe�avala (pla�ala).

Nakon ovoga izgleda da se �upan upla�io i da je tek tada shvatio svu ozbiljnost situacije. Jednostavno toga momenta je mogao u pravoj svetlosti da sagleda sve rezultate svoje pomalo mu�i�ave i �esto nerazumno ratoborne politike. Po svemu sude�i nikakve �anse nije imao da pru�i bilo kakav vojni otpor, a pogotovo ne onaj koji bi mu mo�da dao neku �ansu za spas. Ostalo je samo da se spasava �iva glava, ali pitanje je gde bi sada mogao da potra�i uto�i�te. Dubrovnik je bio najbli�i, a poznato je da je upravo takvim nevoljnicima kao �to je sada �upan, grad rado pru�ao za�tite. Me�utim, nakon svega onoga �to je imao sa Dubrov�anima bilo je pitanje da li �e mu ovaj grad oprostiti sva ona ubistva i paljevine koje je �inio proteklih nekoliko godina. Stoga je bilo veoma rizi�no oti�i sada tamo prepu�taju�i se na milost i nemilost onima sa kojima je surovo ratovao. Ko zna koliko porodica je bilo u Dubrovniku kojima je �upan naneo �tetu tako �to im je ubio kojeg �lana ili im je uni�tio imovinu. I tada, verovatno u o�aju, videv�i da za njega vi�e nema izlaza, �upan Nikola se odlu�i da ode u svoj grad U�ice i iz njega pru�i otpor. "Postav�i svestan polo�aja u kojem se nalazio, zamisli se malo kuda bi se krenuo da potra�i spasa. U Dubrovnik nije hteo da ode, jer se nije pouzdavao u taj grad zbog nemilosrdnog rata koji je s njim vodio, mada je tada vladao mir me�u njima, ve� se povrati natrag i u�e u svoj tvrdi grad U�ice" (Mavro Orbin).

U�ice je bilo zaista utvr�enje iz kojeg se moglo uspe�no braniti. Sam prirodan polo�aj koji zauzima ovo utvr�enje jeste veoma dobar budu�i da su glavne zidine na visokoj steni koju sa tri strane obilazi �etinja. Sa te tri strane nije bilo mogu�e pri�i a jedini prilaz je bio sa severa, ali taj prolaz je �titio veliki poligonalan don�on i oko njega gornji, u�i deo grada. "Njen donji deo, oslonjen na strmu kre�nja�ku stenu, imao je oblik trougla nagnutog prema jugu, �iji su se dugi zidovi spajali u jakoj kuli koja se uzdizala na samoj obali �etinje; visoka u�a strana imala je kao krunu okruglu kulu, koja je sa srednjim delom tvr�ave, na isturenoj steni okrenutoj varo�i, bila povezana pokrivenim hodnikom. Taj deo je �inio nepravilan �etvorougao sa mnogim malim kulama i ogromnom glavnom kulom, koja je branila prilaz od varo�i. Ovde se nalazio jedan dubok bunar, do koga se spu�talo stepeni�te sa 156 stepenika, a voda je izvla�ena gore posebnim mehani�kim ure�ajem. Potpuno izdvojeno, dostupno jedino kamenitom stazom, le�alo je na stenovitom zubu najvi�e utvr�enje sa �etiri ugaone kule i jednom vi�om osmatra�nicom u sredi�tu,..(Feliks Kanic).

Ovde treba napomenuti da je ovo opis tvr�ave iz XIX veka, dakle, skoro 500 godina nakon �to se �upan Altomanovi� u nju zatvorio. Sigurno da je ona od �upana Altomanovi�a pa sve dok je Kanic nije ovako opisao pretrpela mno�tvo izmena, ali je isto tako sasvim izvesno da je i u XIV veku, kao i u vreme Kanica, njen polo�aj bio veoma dobar i da se te�ko mogla osvojiti.

Ovo utvr�enje je moglo da izdr�i du�u opsadu i svi oni koji su ga hteli osvojiti nisu mogli ra�unati na to da �e posadu da iscrpe sa �e�u jer je niza stenu do iznad same re�ice sagra�en donji deo grada koji je osiguravao pristup vodi. Me�utim, U�ice nisu imali u tom momentu dovoljan broj posade i odgovaraju�u rezervu hrane, a �to nije bilo uop�te �udno jer niko se nije nadao da �e se bilo ko usuditi da napadne na �upana. Jo� manje se moglo misliti da �e se poslednji otpor pru�ati iz U�ica, a �ak da se i to znalo akcija koju je vodio knez Lazar bila je zaista munjevita tako da jednostavno nije bilo nikakvog vremena da se bilo �ta ozbiljnije pripremi za dugu opsadu. Kona�no, imaju�i u vidu kako su vesti u to doba dugo putovale, pitanje je da li je posada uop�te i znala �ta se de�ava sve dok �upan Nikola nije uspani�eno ujahao u grad. Zato u tvr�avi sigurno nije bilo nikakvih ratnih ma�ina koje bi se mogle suprotstaviti onima kojima bi napada� mogao napadati, a osim dovoljnih koli�ina hrane nije bilo ni oru�ja, ulja, itd.

Ukratko, utvr�enje je bilo potpuno nespremno i onoga momenta kada je �upan Nikola u�ao u njega morao je to i sam da uvidi. Nije bilo vremena da se bilo �ta u�ini jer su se uskoro trupe kneza Lazara na�le pod zidinama i po�ele odmah besno da napadaju. "Kad je o tome bio obave�ten knez Lazar, smesta pohita tamo sa svojom vojskom i opsedne ga" (Mavro Orbin). Nije slu�ajno da je ba� knez Lazar bio taj koji je opkolio U�ice i zadao poslednji udar Altomanovi�u. Izme�u njih je besnela stra�na mr�nja vi�e povezana nekim njihovim li�nim odnosom, a manje time �to su obojica bila pretendenti za najmo�nijeg velika�a u Srbiji.

Na kraju �upan Nikola je ipak uspeo da organizuje otpor iz tvr�ave, ali zbog njene nepripremljenosti kao i zbog odlu�nosti opsadnika, posada se uskoro predala. "Po�to je na razne na�ine juri�ao na grad, a naro�ito vatrom, njegovi se branioci, kad vi�e nisu mogli odolevati, predado�e" (Mavro Orbin). Da li je predaja i�la sa �upanovim pristankom ili ne, te�ko je re�i. S jedne strane �upan se nije mogao nadati nikakvoj milosti od kneza Lazara, a opet s druge strane nije nemogu�e da su vo�eni i neki pregovori te da je �upanu bilo ne�to obe�ano u slu�aju predaje. U svakom slu�aju to je bio potpuni trijumf saveznika nad �upanom, a on sam je bio zarobljenik dok mu je sva imovina oduzeta. "I tako pakosni Nikola bi zarobljen sa svom svojom imovinom" (Mavro Orbin).

Sam kasniji postupak kneza Lazara prema �upanu Altomanovi�u ima u sebi veoma malo toga vite�kog, me�utim to je u to doba bilo sasvim uobi�ajena pojava, a opet ne treba misliti da bi �upan bilo kako druga�ije postupio prema knezu da je on bio kojim slu�ajem pobednik. Naime, Orbin tvrdi da je �upan Nikola bio poveren na �uvanje Stefanu Musi�u koji je po nekom tajnom kne�evom nalogu oslepio �upana. "Kao zarobljenik bio je predan na �uvanje nekoj vlasteli, smrtnim svojim neprijateljima. Njihov poglavica je bio Stefan Musi�, koji mu je, po tajnom odobrenju kneza Lazara, dao iskopati o�i" (Mavro Orbin).

Koliko je sve to ta�no ostaje stvar procene, ali malo razloga ima da se u to sumnja. Jednostavno, �upan Nikola Altomanovi� je bio suvi�e jaka li�nost da bi se mogla tek tako poraziti. Akcija saveznika je bila veoma brza tako da �upan nije nigde stigao da organizuje bilo kakav ozbiljniji otpor, a jo� manje da poku�a da kakvim spletkama razbije savez kneza Lazara, bana Tvrtka i Ugarskog kralja. Ne treba misliti da �upan i u momentu poraza nije imao veze na Ugarskom dvoru i da ne bi uz malo sre�e uspeo da Ugarskog kralja privu�e na svoju stranu. S druge strane, �upanove zemlje su bile veoma velike i za tako kratko vreme nisu saveznici mogli vojni�ki da slome njegovu vojsku. Oni su tra�ili njega, �upana Altomanovi�a, znaju�i da �e njegovim hvatanjem uspeti da za jedno vreme zaustave svaki otpor. To je osnovni razlog za�to je knez Lazara sa toliko �urbe napadao na U�ice �ele�i se �to prije do�epati �upana. Nije se smelo dati �upanu suvi�e vremena, tim vi�e �to se radilo o veoma sr�anom i sposobnom �oveku. Uz to treba imati na umu posebno to da je u to doba �upan Nikola imao jedva 25 godina, a da je knez imao preko �etrdeset godina. Prema tome, uzimaju�i u obzir mladost, �upan je imao vremena da sa�eka na osvetu, me�utim knez mu tu priliku nije dopustio.

Ostaje i pitanje zbog �ega knez Lazar jednostavno nije likvidirao �upana onoga momenta kada mu je ovaj pao �aka i za�to je do�lo ba� do njegovog oslepljenja. Za likvidaciju je knez imao puno razloga. S jedne strane �upan je poku�ao ve� da ubije kneza i ovaj bi imao opravdanje da mu se za to osveti ravnom merom. S druge strane, �iv �upan, pa makar bio zatvoren i u nekom manastiru, bi�e stalna opasnost za kneza i odli�na prilika za de�urne nezadovoljnike koji bi ga mogli (�upana) kasnije upotrebiti protiv kneza. Pozivati se na vite�tvo i obzire koje je knez Lazar eventualno trebao da ima prema �upanu pa misliti da ga zbog toga nije ubio, jeste teza koja ne bi mogla opstati, jer da je bilo vite�tva tada knez ne bi dozvolio ni �upanovo oslepljenje. Jedini mogu�i odgovor jeste u stavu koji je imao Ugarski kralj. Osnovna poluga �itave akcije bio je ba� Ugarski kralj jer je on bio taj koji je dozvolio knezu Lazaru i banu Tvrtku da napadnu �upana pa im je �ak i pomogao. Da je kralj bio na �upanovoj strani (kao sve do sada), ovaj bi se sigurno odr�ao, zapravo Ugari su bili taj jezi�ak na vagi koji odlu�uje ko �e u sudaru biti ja�i. Iako je �eleo �upanovo ka�njavanje Ugarski kralj sasvim sigurno nije hteo i njegovu likvidaciju, a jo� manje njegovo oslepljenje. On je hteo �upana za sebe �ele�i da ga dr�i u svojoj blizini kao stalnu pretnju i opomenu novom svome vazalu, knezu Lazaru. Za�to?

Ugarski kralj je imao dovoljno vremena da uvidi kako su njegovi Balkanski vazali veoma nesigurni i neverni. Sam �upan Nikola mu je bio poslu�an do onoga momenta dok se nije osetio dovoljno jakim da po�ne da vodi sasvim nezavisnu politiku, a �to je jo� gore njegova prva samostalna akcija bila je ba� protiv interesa Ugarskog kralja i to uz pomo� najve�ih Ugarskih protivnika: Mle�ana. Ugarski kralj Ludvig je bio i te kako iskusan politi�ar i ratnik, tako da njega nisu mogla zavarati obe�anja njegovog novog vazala, kneza Lazara, da �e mu biti veran. Knez je takva obe�anja dao samo zarad toga da uz Ugarsku pomo� likvidira �upana, a to kralju nikako nije moglo ostati nepoznato. S druge strane radi se o vlasteli koja je odbacila i svoga sopstvenoga cara (Uro�a) pa ne postoji niti jedan iole ozbiljan razlog da on poveruje da �e knez biti sada veran njemu. Stoga je kralj morao imati neku rezervu koja �e usko�iti onoga momenta kada knez Lazar po�inje otkazivati poslu�nost, a zar ima boljeg �oveka za tako ne�to od �upana Nikole Altomanovi�a.

Me�utim, u ovoj igri ni knez Lazar nije ni malo naivan. Sve ovo njemu nije bilo nepoznato i stoga je on bio taj koji se morao prvi do�epati �upana ne bi li na taj na�in osujetio kraljeve verovatne namere. Kada je na kraju to uspeo nije ga smeo ubiti, ali je tajno dozvolio svome vlastelinu Musi�u da �upana oslepi. Takvog oslepljenog �upana mogao je Ugarski kralj dobiti, ali sa njime nije mogao ni�ta uraditi. Knez Lazar je odr�ao obe�anje i nije ubio �upana, a to �to je ovaj oslepljen knez se mogao pravdati da nije po njegovom nare�enju ve� da su to Musi�i uradili neovla�teno. Opravdanje koje nikako ne mo�e stajati jer su Musi�i bili zavisni od kneza i nisu smeli da mrdnu bez njegove dozvole, a ne da urade samostalno takve stvari kao �to je �upanovo oslepljenje. U svakom slu�aju situacija je bila u potpunoj kne�evoj kontroli, a Ugarski kralj opet nije imao vremena da se suvi�e zabavlja ovim Balkanskim spletkama. Na sve je to ra�unao knez i do kraja u potpunosti uspeo. �upan Nikola Altomanovi� je oslepljen i vi�e nikome nije bio od koristi. Ugarski kralj prema njemu nije imao vi�e interesa, a knez Lazar kao pragmati�ni politi�ar nije i�ao i na fizi�ko uni�tenje �upanovo ve� ovome nakon izvesnog boravka u nekom od manastira obezbedi neku malu oblast na kori�tenje. Tu je �upan do�iveo, po nekim izvorima, �ak i do 1395. godine, stoga navodi Orbina jesu tek delimi�no ta�ni: "Tako slep, boravio je neko vreme u jednom manastiru; kasnije, idu�i od mesta do mesta, na kraju se povu�e u Zetu kod Bal�inih sinova da bi kod njih nekako �ivotario. Tu je zavr�io svoje dane 1374. godine. Na taj na�in Nikola Altomanovi�, koji nikada nije hteo �iveti u miru i prijateljstvu bilo s kim, be�e ka�njen za svoja zla dela" (Mavro Orbin).

5. Knez Lazar kao najmo�niji velika� u Ra�koj

Nakon svega, saveznici izvr�e podelu �upanovih zemalja. Ugarski kralj od svega nije ni�ta dobio, no za njega je bilo najva�nije da je kneza Lazara pridobio za vazala. U su�tini radilo se borbi za prevlast u Srbije gde je Ugarski kralj samo pomagao jednu od strana ne �ele�i ni�ta za sebe. Najve�i deo je uzeo Bosanski ban Tvrtko, skoro celu Humsku zemlju, dok je knez Lazar sa svojim saveznicima zauzeo severne i isto�ne delove �upanovih zemalja. Interesantna je uloga Bal�i�a u ovoj raspodeli, a posebno imaju�i u vidu to da su jedno vreme poku�avali da sklope savez sa �upanom Altomanovi�em i Venecijom, a zbog �ega je u krajnjoj liniji i izbio �itav ovaj rat. U vreme napada na �upana Bal�i�ima ne pada na pamet da pomognu svome savezniku ve� sasvim mirno sa strane prate �ta se sve zbiva. Osetiv�i da je �upan propao (u tom momentu on se jo� uvek branio iz U�ica), oni mu uzimaju Dra�evicu, Konavle i Trebinje, upravo sve one teritorije koje je u kona�noj podeli trebao da dobije ban Tvrtko. Zbog toga �e veoma brzo da do�e do sukoba me�u njima. Naime, tokom 1377. godine do�lo je do neke pobune u Trebinju koju je iskoristio ban Tvrtko i zauzeo tu oblast.

Na kraju ovih doga�aja dolazi do prestrojavanja snaga u Srbiji. Najja�i jesu svakako knez Lazar i Bal�i�i, ali ipak niti jedan ne dovoljno jak da se u potpunosti nametne ostalim oblasnim gospodarima, te mo�da koliko-toliko izvr�i restauraciju Srpskog Carstva. Snaga kneza Lazara le�i isklju�ivo u tome �to su njegove teritorije najbogatiji deo Srbije, a uz to on dr�i bogate rudnike Novo Brdo i Rudnik. S druge strane njegova oblast je kompaktna, teritorije nisu razvu�ene, �to samim time pru�a mogu�nost lak�e odbrane i kontrole. Ipak, ono �to je za njega tada bilo najva�nije jeste to da je uspeo da stvori jedan krug veoma jake vlastele koja ga je na neki na�in priznavala za stare�inu. Tu se nije radilo toliko o zavisnosti te vlastele od kneza pa da je ona isklju�ivo zbog toga pala pod njegov uticaj. Vi�e je bilo u pitanju to da se knez snagom svoje li�nosti njima nametnuo za stare�inu. Me�u takvu vlastelu, svakako sitniju, spadaju bra�a Musi� (njihov otac �elnik Musa bio je o�enjen za kne�evu sestru Draginju), Vitomir, Crep, Vukosavli�, i drugi. Takva kne�eva uloga ne treba da za�udi budu�i da je on svoj polo�aj gradio godinama sa veoma mnogo takta, a ne isklju�ivo nasiljem kao �to su to radili knez Vojislav, Bal�i�i, Vuka�in, �upan Altomanovi� i drugi. Isto tako, knez je imao sada punu podr�ku Ugarske, �to je svakako bila prednost koja se nije smela zaboraviti. No, sve bi to bilo ipak suvi�e malo da nije imao podr�ku u jednoj izuzetnoj porodici koja posle Nemanji�a i Lazarevi�a, bez imalo sumnje u srednjovekovnoj istoriji Srbije zna�i najvi�e. Radi se porodici Brankovi�, a posebno o Vuku Brankovi�u koji svoj uspon bele�i ba� u doba kneza Lazara, odnosno odmah nakon propasti �upana Altomanovi�a.

Kada se govori o Brankovi�ima govori se o jednoj prili�no staroj vlasteoskoj porodici koja vodi poreklo od vojvode Mladena koji je slu�bovao u vreme kralja Stefana De�anskog i cara Du�ana (Mladenov brat �upan Nikola vladao je u Severnoj Albaniji). Sinu vojvode Mladena, Branku (Vukov otac), za zasluge car Du�an dodelio je na upravu Ohrid i titulu sevastokratora. I car Uro� ga je veoma cenio pa mu je i davao neka sela na upravu.

Upravo u to doba Brankovi�i su se �itavim nizom porodi�nih veza povezali sa dosta zna�ajnih Srpskih vlasteoskih porodica. Sestra sevastokratora Branka zvala se Ratoslava i bila je udata za �upana Altomana Vojinovi�a, a iz ovoga braka je ro�en kasniji �upan Nikola Altomanovi�. Sevastokrator Branko je imao tri sina i to Vuka, Grgura i Nikola Radonju, kao i �erku Teodoru. Nikola Radonja (najstariji sin?) o�enio se za sestru Vuka�ina i Uglje�e Mrnjav�evi�a koja se zvala Jelena, me�utim nakon njene smrti (1365.) on se zamona�io pod imenom Roman. �erka Teodora bila je opet udata za �or�a Topija gospodara Dra�a, ina�e sina Karla Topije. Takve silno razgranate porodi�ne veze su kasnije izgleda stvorile zabludu da Brankovi�i imaju poreklo jo� od Nemanji�a, no to nikako nije ta�no. Smatra se da je sevastokrator Branko umro prije 1365. godine, tako da nije do�ekao da vidi kako se Vuka�in 1366. godine krunisao za kralja. U svakom slu�aju njegovi sinovi Vuk i Grgur (Roman je oti�ao u kalu�ere) nisu uspeli da se odr�e na teritorijama koje su dobili od oca, a u tome im nije ni malo pomoglo zaista visoko poreklo, a �to je najinteresantnije imali su najvi�e problema sa sinom svoje tetke Ratoslave, �upanom Nikolom Altomanovi�em. Ovde o�igledno da ro�a�ke veze nisu imale mnogo uticaja.

Ba�tina Brankovi�a je bila dugo vremena veoma mala i sastojala se Drenice koja je bila na Kosovu, a ono �to je karakteristi�no za prve Brankovi�e jeste njihova sloga �to se sasvim jasno vidi iz jedne povelje koju zajedni�ki potpisuju Vuk, Roman i Grgur Brankovi�: "Po milosti bo�joj i gospodina nam previsokoga cara Stefana Uro�a, samodr�ca sviju srpskih zemalja, gr�kih i pomorskih, ja Grgur i brat mi Vuk, sinovi velikog sevastokratora Branka, gospodara grada Ohrida, na molbu ro�enog i od nas starijeg brata, koji se po volji bo�joj pokalu�erio i nastanio u domu sv. Bogorodice Hilandarske i koji do�e da se s nama vidi i dogovori �ta bi prilo�io od svoje ba�tine....". I pored toga �to je njihov deda Mladen stekao visoku titulu vojvode, a otac Branko titulu sevastokratora, pravi uspon Brankovi�a ostvario je Vuk Brankovi�.

Kada se danas analizira �ta je to bilo �to je Vuku omogu�ilo veliki uspon sti�e se utisak da mu je najvi�e pomoglo to �to se o�enio jednu od �erki kneza Lazara, Marom (1371.), me�utim tu bi bila gre�ka jer nikako se ne mogu izgubiti iz vida ni njegovi li�ni kvaliteti. "Mara je bila udata za ra�koga vlastelina Vuka, sina Branka Mladenova, vrlo valjanog ratnika, mudrog �oveka i veoma poslu�nog prema svom tastu Lazaru, koji je zajedno s ovim svojim zetom �iveo u miru sa svim svojim susedima, tj. s kraljem Bosne i s Bal�i�ima, zadovoljavaju�i se svojim posedima i ne tra�e�i putem rata tu�e" (Mavro Orbin). Poslu�nost Vuka Brankovi�a prema knezu Lazaru ne treba tuma�iti tako da je Vuk bio od njega zavistan te je stoga morao da ga slu�a. Nikada Vuk nije bio zavistan od kneza niti je knez opet hteo da stvori takav odnos sa zetom. Izme�u njih je postojala samo tesna saradnja i uzajamni odnos velikog po�tovanja. No i Vuk je bio veoma pragmati�an i svakako bio svestan svoje male mo�i u odnosu na druge ja�e oblasne gospodare pa je u svim akcijama koje je preduzimao pratio tasta, kneza Lazara, i time ga na neki na�in pre�utno priznao za svoga stare�inu. Njihove zemlje su se u potpunosti grani�ile, ali njih dvojica nikada nisu dolazili u sukobe ve� su u pove�anju svojih zemalja napadali okolne susede. Ta�nije, svaki od njih je �irio svoju zemlju u drugom pravcu. Mogu�e da je upravo jedan ovakav sposoban i razuman zet poput Vuka, bio onaj odlu�uju�i poen koji je toliko doneo knezu Lazaru i koji mu je na kraju omogu�io da nakon razbijanja �upana Altomanovi�a postane najmo�niji velmo�a u Srbiji.

Nakon uni�tenja �upana Nikole Altomanovi�a posvetio se knez Lazar jednom drugom pitanju koje je kao rak rana trajalo jo� od 1350. godine. Radilo se o izop�tenju Srpske pravoslavne crkve i njenom ekskomuniciranju iz Pravoslavne crkve. Osim �to mu je ovaj razdor kao duboko religioznom �oveku veoma smetao, knez Lazar je �eleo da uspostavi kanonsko jedinstvo dveju crkava (Srpske i Carigradske) �ime bi se na neki na�in potvrdio i on sam kao vrhovni vladar u Srbije. A opet s druge strane svakako bi zadobio i zahvalnost crkve kao veoma mo�nog politi�kog faktora onoga doba. "Prva briga njemu (Lazaru) be�e da je ta�no ono �to se ti�e neba, (briga) za crkveni mir i ustrojstvo, jer vide njezino (tj. crkveno) rascepljenje i da je (to) nezgodna stvar. Kao veliki mudrac, uzima slavu u samim stvarima; i gde je potreban nesavladiv podvig, sam uzima stvar u ruke; i gde je potrebno domi�ljati se, nije prenebregao ni jednu stvar; i odmah ustroji da budu drugarice jedna drugoj obe sestre (crkve), koje su ve� mnogo vremena plakale razdvojena jedna od druge. Ima li �to ve�e kod vladara na zemlji ili �ta je Bogu ugodnije?" (Konstantin Filozof).

Problem se uve�avao time �to je ve� dva puta poku�ano pomirenje i to potpuno neuspe�no tokom 1364. sa caricom Jelenom i poku�aj iz 1368. sa Uglje�om Mrnjav�evi�em koji je tek delimi�no u tome uspeo (samo za Sersku oblast). Sam raskol se mo�da nije toliko ose�ao u Srbiji koliko u Svetoj Gori jer je Svetogorcima bilo zabranjeno da u svoju zajednicu primaju one koji su rukopolo�eni od strane srpskih arhijereja.

Pogre�no je misliti da je neizdr�ivost i nelogi�nost crkvenog raskola bilo ono �to je ubrzalo ovo pomirenje. U pitanju je bio jedan eksterni faktor, odnosno �estok pritisak od Turaka koji su nezadr�ivo nadirali. "Drugo, ismail�anski rod, koji se na nas izliva�e kao neki skakavci - jedne su odvodili, druge zarobljavali, jedne plenili, druge klali, kao oganj lome�i i sve satiru�i gde god se nala�ahu i uvek se nametahu - i�li su da ono �to je ostalo pojedu i nemilostivo pogube" (Konstantin Filozof). Pritisak od strane Turaka je bio sve ja�i i ose�ala se potreba tesnije saradnje ostataka Vizantijskog carstva sa Srbijom, a crkveni raskol je tome smetao. Kako su raskol osetili najvi�e Svetogorski monasi to je bilo sasvim normalno da od njih krene i taj prvi impuls za pomirenje. Uskoro se delegacija sa Svete Gore (Isaija, Teofan, Nikodim Gr�i�, Nikandar, Silvester) pri poku�aju da se pokrene pomirenje obra�a knezu Lazaru. Time je proces pomirenja pokrenut, ali to je istovremeno ozna�ilo i neke druge stvari, ali o tome kasnije.

Zapravo �itava pri�a po�inje od jedne veoma interesantne figure: starca Isaije koji je na �elu delegacije iz Svete Gore doputovao do kneza Lazara predla�u�i mu da se krene u pregovore sa Carigradskom crkvom ne bi li se postiglo pomirenje. Isaija se rodio negde u vreme kralja Milutina, a poti�e iz vlasteoske porodice sa Kosova. Nakon slu�bovanja na kraljevom dvoru, poput mnogih drugih mladih vlasteoskih sinova (arhiepiskopa Danila II na primer), zamona�io se u manastiru sv. Jovana Osogovskog. Tu se nije zadr�ao i uskoro odlazi u Svetu Goru. Imao je sre�u da ga je Hilandarski iguman Arsenije jednom prilikom upoznao sa carem Du�anom, onda kada je ovaj boravio u Svetoj Gori (1347/48.): "Kad do�e blago�astivi car na� Stefan u Svetu Goru, pri�e k starcu velika�u Arseniju i mnogo govora�e i nasla�iva�e se re�i korisnih za du�u. Uzev sveti starac za ruku oca na�ega Isaiju, re�e: Blago�astivi care, i hristoljubivi, vreme moga odlaska do�lo je, i sad idem na put otaca mojih i vi�e me u telu ne�e� videti. I sad je tebi sin moj duhovni Isaija, i imaj njega mesto mene u svakom ispravljanju i utehu tvojim duhovnim ispravljanjima" (�itije Isaijino). Kasnije se car Du�an setio ovoga susreta i uputio Isaiju da upravlja ruskim manastirom Pantelejmonom. Prema tome radilo se o jednom poznatom i veoma cenjenom �oveku.

Ova ponuda koju je starac Isaija doneo mogla je knezu Lazaru samo da prija jer se time na neki na�in on ozna�io kao vladar cele Srbije. Iako on to u stvarnosti nije bio po�to su Bal�i�i bili jaki barem isto toliko koliko i on, bilo je vi�e nego o�igledno koga pravoslavna crkva smatra za vlasteoskog stare�inu. Dolazak starca Isaije kod kneza Lazara, a namerno obila�enje Bal�i�a, jo� je indikativnije ako se zna da je Srpski patrijarh Sava IV boravio u Pe�i koja se nalazi na teritoriji koju su dr�ali Bal�i�i. Prema tome sve je govorilo u prilog tome da starac Isaija krene kod Bal�i�a, no on odabire kneza Lazara. To je moglo samo silno da podigne kne�ev ugled i da ozna�i ko bi mogao da bude vladar Srbije, a da je dr�ava patila �to nema vladara sasvim je jasno navedeno u ovom spisu: "Osta zemlja pusta od svega dobra: i ljudi, i stoke i drugih plodova, jer ne beja�e ni kneza, ni vo�a, ni nastavnika me�u ljudima, ni izbavioca, ni spasioca, nego se sve ispuni straha ismail�anskog, i hrabra srca vite�kih ljudi pretvori�e se u najslabija �enska srca" (Zapis monaha Isaije). Prema tome dr�ava je tra�ila vladara koji �e da zavede reda, ali jasno je da bez pristanka crkve ne mo�e niti jedan od oblasnih gospodara da sebi stavi krunu na glavu ili da se barem na neki drugi na�in proglasi vladarem. Tu je crkva bila nezaobilazna. Stoga ovaj dolazak starca Isaije kod kneza Lazara mogao je da zna�i samo jedno, a to je da crkva smatra kneza kandidatom broj jedan za novoga Srpskoga vladara.

Ostaje nejasno da li je bila ba� ideja starca Isaije da pokrene pitanje pomirenja Srpske i Carigradske crkve. Mogu�e je da je njemu tako ne�to do�apnuto ba� od Carigradskog patrijarha Filotija i da ga je ba� on poslao kod kneza Lazara, a sve to ne bi bilo nimalo slu�ajno. Evo kako. Veoma brzo nakon Mari�ke bitke (1371.) Vizantija je morala da prizna Turski suverenitet i da pla�a danak Turcima (postala vazal), a isto to se odmah desilo i sa Bugarima. Tako 1373. godine zati�emo Vizantijskog cara Jovana V kako, kao vazal, prati sultana u jednom ratnom pohodu koji se odvija negde u Maloj Aziji. Njegovu odsutnost iz Carigrada iskoristi mu sin Andronik i organizuje pobunu. Misle�i da �e pobunu lak�e sprovesti pove�e se Andronik sa sinom sultana Murata koji se zvao Saudi �elebija koji je opet trebao da se pobuni protiv svoga oca, sultana Murata. Nekako istovremeno izbije pobuna i u Turskoj, me�utim sultan Murat je veoma brzo suzbio sinovu pobunu i kao kaznu izvr�i njegovo oslepljenje. Ova kazna je izvr�ena tako divlja�ki da je od rana na kraju Saudi �elebija i umro. Vizantijski car Jovan V je uspeo tako�e da suzbije sina Andronika, ali jedno vreme se kolebao kako da ga kazni. Uskoro mu od sultana sti�e preporuka, u stvari nare�enje, da i on oslepi svoga sina. Ne mogav�i se odupreti car izvr�i ono �to mu je sultan preporu�io i uskoro su Andronik i sin mu Jovan bili oslepljeni i ba�eni u zatvor. Me�utim kazna je izvr�ena traljavo (namerno?), pa su do kraja oba sa�uvali vid. U drugoj polovini 1373. godine na mesto Andronika kao savladar krunisan mu je brat Manojlo i na taj na�in odre�en za prestolonaslednika. Dakle, situacija u Vizantiji je bila veoma te�ka jer osim �to su bili Turski vazali, i u okviru same carske porodice do�lo je do �estokih sva�a.

U tom momentu, Vizantija je bila mo�da najusamljenija dr�ava u Evropi ne mogu�i da ra�una pomo� skoro ni sa jedne strane. �to je bilo najgore od svega bilo je to da ni iz njenog najbli�eg susedstva se nije moglo do�i u dodir ni sa jednom dr�avom koja bi mogla li�iti na ozbiljnog i dovoljno jakog saveznika, tim vi�e �to su i Bugari bili tako�e turski vazali. Najbli�i i najpouzdaniji mogu�i saveznik mogla je biti Srbija, ali sa njom je te�ko bilo zapo�eti saradnju iz najmanje dva razloga. Najpre zato �to su u njoj besnele borbe oblasnih gospodara i te�ko se mogao nazreti pobednik, dakle nije se imalo sa kime pregovarati o savezu, a opet s druge strane i crkveni raskol je ometao mogu�u saradnju. Prema tome trebalo je otkloniti ove smetnje. I upravo je tu mogu�e da su lukavi Vizantinci poku�ali da preko starca Isaije do�u do crkvenog pomirenja, a da posredstvom njega (pomirenja) dovedu na �elo Srbije onu li�nost za koju oni smatraju da je najpogodnija. Verovatno da su veoma brzo uvideli da je knez Lazar iz mnogo razloga najozbiljniji kandidat za mogu�eg novog vladara u Srbiji. Stoga je starac Isaija radio ovo pomirenje ba� posredstvom kneza i time je ovome na indirektni na�in omogu�io da svoj ugled kod crkve digne na do tada neslu�ene visine.

Uzimaju�i u obzir i kne�evu dotadanju snagu, ali i talenat (to su oni svakako primetili) sigurno da je ovo posredovanje pri pomirenju dvaju crkava za kneza zna�ilo puno i da je ta njegova uloga mnogo toga govorila vlasteli u Srbiji. Time se knez uzdigao daleko iznad svih ostalih kojima je mo�da padalo na pamet da bi mogli da zavladaju Srbijom. Iako je do mogu�eg preuzimanja stvarnog vladanja u Srbiji bilo ipak jo� veoma daleko, stvoren je jedan jak dinasta u liku kneza. Kao takav on je mogao da ujedini veliki deo Srbije i da svu njenu energiju usmeri u borbu sa Turcima. Zapravo Vizantinci su dobro uo�ili da su ne poma�u�i Mrnjav�evi�e u njihovom pohodu na Turke (1371.) napravili jednu veliku gre�ku i sada su mo�da poku�avali da je isprave.

Knez Lazar mora da je bio zadovoljan videv�i Svetogorsku delegaciju kod sebe. "A naj�asniji starac kir Isaija, videv�i ovo nerazre�eno zlo, u�e�en bo�astvenom revno��u, do�e ka knezu Lazaru, i ispri�a mu o stvari. A knez Lazar, bogoljubiv i ukra�en mnogim vrlinama, �uv�i ovo o napred re�enom zlu, pade u veliku �alost" (Danilov u�enik). Nakon razgovora sa Svetogorcima morao se knez Lazar duboko zamisliti, a ovi razgovori su po svemu sude�i trajali nekoliko dana pa je knez imao dovoljno vremena i za razmi�ljanje, ali i za savetovanje. Uzimaju�i u obzir njegovo dotada�nje vo�enje politike gde je Vuk Brankovi� uzimao najistaknutiju ulogu, sigurno je da je i ovom prilikom Vuk imao sna�an uticaj na kona�nu kne�evu odluku. Verovatno da je knez od samoga po�etka pravilno shvatio �ta zna�i ova mogu�nost za pomirenje dveju crkava i �ta ona mo�e da donese u budu�nosti, ne samo dr�avi ve� i njemu. Bilo je jasno da ga crkva stavlja daleko ispred Bal�i�a, �to mu mo�e i te kako kasnije koristiti. Drugo, starac Isaija te�ko da je mogao do�i iz Svete Gore, a da Carigradski patrijarh Filotije (mogu�e i Vizantijski car) o tome nije znao te da tu misiju nije podr�avao, ako ve� nije i njen inicijator. U svakom slu�aju pomirenje crkava jeste neophodnost i sada on, knez Lazar, ima priliku da uradi ono �to nije uspeo car Du�an, kasnije carica Jelena i kona�no despot Uglje�a.

No, knez Lazar je ipak bio veoma iskusan politi�ar tako da je bio svestan da on sam sa Svetogorskom delegacijom mo�e da pregovara tek o nekim pitanjima dok odlu�uju�a re� ipak pripada Srpskoj pravoslavnoj crkvi na �elu sa patrijarhom Savom IV. Stoga on delegaciju po�alje kod patrijarha. "Posla starca Isaiju ka patrijarhu srpskom Savi, i do�av�i jedva ga umoli za ovo razre�enje" (Danilov u�enik). Iz nekog razloga patrijarh Sava IV nije bio ba� voljan da se po�ne sa pregovorima o pomirenju. Razlog za ovakvo njegovo pona�anje sigurno je u tome �to se on bojao da bi Carigradska crkva mogla tra�iti kao uslov pomirenja to da se Srpska pravoslavna crkva odrekne �ina patrijar�ije, a mo�da �ak i autokefalnosti. Zapravo pla�io se nekih poni�avaju�ih uslova koje bi Carigrad mogao poku�ati da naturi. To njegovo nepoverenje ne treba da �udi jer patrijarh Sava IV jeste neposredni naslednik Joanikija (Janji�ija) na mestu Srpskog patrijarha. Treba se setiti kako je upravo Joanikije bio taj koji je anatemisan od strane Carigrada, to je po svemu sude�i i patrijarh Sava IV bio neposredni u�esnik tih doga�aja te se stoga sasvim jasno se�ao svega toga. Zato i njegova takva podozrivost prema Carigradu, jer u su�tini on njima zapravo nije verovao. S druge strane i on sam njima se verovatno zamerio jer je, sve od kada je izabran za patrijarha (1354-1375.) u svojoj tituli nosio naziv "patrijarh Srba i Grka" i upravo taj dodatak "i Grka", Carigradu je veoma smetao.

Ipak na kraju patrijarh Sava IV popusti i pristane na pomirenje. "A on se prekloni i zamoli starca Isaiju da po�e u Carigrad, da zatra�i razre�enje o ovom" (Danilov u�enik). Ba� to patrijarhovo popu�tanje jeste sigurno delo kneza Lazara i upravo tu je bila njegova odlu�uju�a uloga u svemu ovome. On je bio onaj veliki autoritet sa strane koji je pritisnuo patrijarha u tolikoj meri da je patrijarh morao i pored toga �to nije imao poverenja u ceo proces pomirenja, da ga na kraju odobri. Taj autoritet je mogao biti samo knez Lazar, tim vi�e �to Bal�i�i nisu imali bilo kakvoga u�e��a u crkvenom pomirenju.

Nakon uspe�no obavljenih pregovora sa patrijarhom starac Isaija se vrati do kneza Lazara, verovatno zato da bi ga obavestio o svemu i tu se snabde sa potrebnim sredstvima za put i krene ka Carigradu. "A on pokoriv�i se ovome da po�e, i do�av�i ka knezu, uze od njega dovoljno �to je na potrebu, i tako po�e na put. A uze sa sobom �asnoga u vrlinama prota Svete Gore kir Teofana, i dva njegova u�enika Silvestra i Nifona, sa ovima i Nikodima tuma�a re�i, i celom saboru objavi�e, staroj carici kir Jelisaveti, i svoj vlasteli" (Danilov u�enik).

O�igledno da se na kne�evom dvoru formirala i delegacija Srpske pravoslavne crkve koja je trebala da krene u Carigrad i knez je sigurno imao veliki uticaj o tome ko �e biti u sastavu delegacije. Na kraju je i Srpski sabor tokom 1374. godine doneo odluku da se poku�a pomirenje, a o tome je obave�tena i �ena pok. cara Du�ana, carica Jelena (mona�ko Jelisaveta). Ve� se vidi koliko je jaka uloga kneza Lazara u dr�avi jer je on u stanju da okupi dr�avni sabor, verovatno krnji po�to Bal�i�i nisu bili tu, ali i to je bilo dovoljno da se vidi da na najve�em delu Srpskih teritorija knez Lazar jeste taj �ija se re� slu�a. Interesantno je to da se starac Isaija setio i carice Jelene te da se potrudio da je obavesti da �e pomirenje izme�u crkava biti kona�no postignuto. Mogu�e da je iza toga stajao i knez Lazar, a ovo sasvim dovoljno govori da carica jo� uvek ima veoma lep ugled.

Na kraju pomirenje je postignuto mnogo lak�e nego �to se to mo�da i o�ekivalo. Izgledalo je kao da su u Carigradu jedva do�ekali da se jedan ovakav besmislen spor kona�no i re�i. "Zatim se saznalo za dolazak starca Isaije i za uzrok, radi koga do�e. I primi ga patrijarh i ceo sabor, kao �to je lepo, sa mnogom �a��u. Zatim savet u�iniv�i o ovom, oprosti�e od pre�a�njeg zapre�enja i odlu�enja cara i patrijarha i sve �ive i umrle, i primi�e sve arhijereje i jereje u zajednicu i saslu�enje" (Danilov u�enik).

Carigrad nije postavljao pitanje patrijar�ije tako da je ta bojazan patrijarha Save IV bila izli�na. "Radi toga darova�e da Srbi nemaju vi�e arhiepiskopa, no samovlasna patrijarha i nikim ovladana,..." (Danilov u�enik). U su�tini, kao �to su politi�ki razlozi doveli do ovoga spora tako su politi�ki razlozi odlu�ili i njegovo razre�enje. Uskoro je Carigradski patrijarh Filotej poslao svoja dva monaha Mateja i Mojsija koji su u prole�e 1375. na grobu cara Du�ana u manastiru Svetih Arhan�ela u Prizrenu pro�itali gramatu carigradskog patrijarha i njegovog sinoda o skidanju anateme sa cara Du�ana, patrijarha Joanikija (Janji�ija), sa Srpske pravoslavne crkve i naroda. "I posla�e s njima radi boljega izve��a dva izabrana �oveka me�u sve�tenoinocima kir Mateja i kir Mojseja, koji do�av�i u Prizren kao od lica patrijarhova, i u�av�i u crkvu slu�i�e i pri�esti�e se sa svetiteljem i srpskim sve�tenicima pre�e odlu�enima" (Danilov u�enik). Na�alost, Srpski patrijarh Sava IV nije uspeo da prisustvuje ovome sve�anom �inu jer je u to vreme bio u Pe�i na samrti. "U to vreme prestavi se Sava patrijarh, koji je prebivao na prestolu svetoga Save dvadeset godina i pet meseci, i skon�a meseca aprila 29. dan na antipashu, u tre�i �as dana" (Danilov u�enik).

Bilo je mnogo razmi�ljanja da je Srpska pravoslavna crkva u ovom pomirenju ipak popustila u mnogim stvarima u kojima nije smela, te da je pristala na uslove na koje car Du�an u svoje doba nikako nije hteo pristati, ali isto tako ni njegovi naslednici. Zna�i da je pomirenje moglo do�i i znatno ranije i da nije bilo tako nedostupno, ali da se niko od Srpskih vladara nije hteo povinovati Carigradskim zahtevima. Prakti�no izlazi da je pomirenje postignuto isklju�ivo zato �to je i�lo na �tetu Srpske pravoslavne crkve te da se samo pomirenje, pod takvim uslovima, mo�da i ne bi moglo nazvati nekim posebnim diplomatskim uspehom. Da bi se to do kraja razjasnilo bilo bi potrebno nabrojati sve ono na �ta je Srpska pravoslavna crkva morala pristati, no kako to nema nekog posebnog zna�aja za na�u pri�u, o tome se vi�e ne�e govoriti.

Olak�anje u Srpskoj pravoslavnoj crkvi koje se postiglo nakon pomirenja "jer se sjedini�e udovi ka glavi, i crkva opet dobi svoje blagoljepije" (Danilov u�enik), trajalo je veoma kratko jer se odmah pojavilo pitanje izbora novoga patrijarha. Ako nisu u�estvovali pri pomirenju dveju crkava, Bal�i�i nikako nisu imali nameru da propuste priliku da odigraju odlu�uju�u ulogu pri izboru patrijarha nakon smrti Save IV. Sam biograf sasvim jasno govori da se sabor sastao po zajedni�koj zapovesti kneza Lazara i �ur�a Bal�i�a: "Kada se sabrao sabor po zapovesti kneza Lazara i �ur�a, koji tada na�elstvovahu, i kada su do�li mitropoliti i episkopi i �asni igumani, i kada se sabrao ceo sabor u veliku crkvu patrijar�iju zvanu Pe�, ..." (Danilov nastavlja�). Iz ovog navoda sasvim je jasno da jo� uvek knez Lazar nije najja�i u Srbiji jer, kako Danilov u�enik ka�e, on u zajednici sa �ur�om Bal�i�em "tada na�elstvovahu". S druge strane ovaj sabor koji je trebao da izabere novoga patrijarha odr�an je u Pe�i gde je bio apsolutni gospodar �ura� Bal�i�.

S time u vezi verovatno da je uticaj kneza Lazara na izbor novoga patrijarha mogao da bude tek ograni�en. Iako je njegova uloga pri pomirenju dveju crkava bila odlu�uju�a to se jo� uvek nije moglo osetiti u punoj meri i ve� sada. Mogu�e da je i sam knez bio svestan toga tako da nije suvi�e insistirao na tome da za patrijarha bude izabran njegov �ovek. Me�utim i to je bilo sasvim dovoljno da se na saboru stvori �itava gu�va oko izbora novog patrijarha: "i kada su bili u nedoumici zbog ovoga, molili su Boga zbog ovoga, da uti�a buru i da poka�e pastira i u�itelja umnome stadu Hristovih ovaca, i da zabrani onima koji se beslovesno i bestidno na ovo drsko usu�uju" (Danilov u�enik).

Na kraju je ipak izabran patrijarh, a po svemu sude�i radilo se Bal�i�evom kandidatu i to mu je izgleda bio jedini kvalitet. Novi patrijarh se zvao Jefrem: "tiha koji je prosijao dobrorazumnim sedinama, seda i umom dostojnolepna i dostojna hvale, ovoga �asnoga i prepodobnoga starca kir Jefrema" (Danilov u�enik). Sam izbor je bio pomalo �udan jer Jefrem nije bio Srbin ve� Bugarin �to je nakon skoro dva veka autokefalnosti Srpske pravoslavne crkve ipak bio veliki presedan. Opet, s druge strane, izgleda da se �ak ni on nije nadao da �e biti izabran i da je za njega samoga to bilo najve�e iznena�enje. "A on �uv�i ovo, kao u u�asu biv�i, divlja�e se stvari, koju nikako nikada ne po�ele. Zato i po�e tu�iti i prile�no sa suzama, moliti sveti i mnogo�asni sabor, da drugoga uzvedu na njegovo mesto" (Danilov u�enik). �ak i biograf se nalazi zbunjen onda kada treba da nabroji Jefremove kvalitete koji su bili odlu�uju�i da ga dovedu na patrijar�ijski presto, te nemaju�i �ta drugo da navede pri�a o njegovom pustinja�kom �ivotu. O njemu se zapravo i nema �ta mnogo toga re�i. Dugo je �iveo kao isposnik blizu De�ana i Pe�i, a bio je izvesno vreme i u Hilandaru. Dok je bio isposnik bavio se knji�evno��u i ostavio je iza sebe nekoliko knji�evnih dela. Radilo se o�igledno o pravom "podvi�niku" i iskrenom verniku, ali te�ko da bi to bilo dovoljno za jednu ovakvu visoku funkciju. Kako se do�lo do ove li�nosti danas je te�ko re�i, ali ovaj izbor je verovatni plod suparni�kih borbi i spletki izme�u �ur�a Bal�i�a i kneza Lazara. Ono �to se zna jeste da Jefrem nije bio kne�ev kandidat jer odmah nakon smrti �ur�a Bal�i�a (1379.) morao je da si�e sa stolice patrijarha. Tako je njegovo prvo patrijarhovanje trajalo izme�u 1375-1379. godine, ali nakon smrti kneza Lazara na Kosovu (1389.) Jefrem ponovo biva izabran za patrijarha (1389-1392.).

Veoma lako je mogu�e da su njegov izbor poduprli delegati Carigradskog patrijarha, Matej i Mojsej, koji su do�li da obave poslednje formalnosti oko pomiridbe dveju crkava, ali kako je u to vreme umro patrijarh Sava IV, to su oni iskoristili priliku da prisustvuju izboru novoga patrijarha. Mo�e se pretpostaviti da su oni osetili priliku da bi mogli svojim uticajem da obezbede mesto patrijarha onome kandidatu koji bi njima (Carigradu) najvi�e odgovarao. Pou�eni primerom upravo preminulog patrijarha Save IV koji ih nikako nije mario i kojeg je knez Lazar uspeo na jedvite jade da ubedi na pomirenje dveju crkava, oni su poku�ali (i do kraja izgleda i uspeli) da za Srpskog patrijarha bude izabran kandidat po njihovom ukusu. Tim vi�e �to za patrijarha nije izabran Srbin ve� Bugarin. Do kraja se to pokazalo kao veoma dobro za njih jer izme�u Carigradske crkve i Srpske pravoslavne crkve nije bilo nikakvih sukoba. "I kada je bio patrijarh ovaj preosve�eni i bogonosni patrijarh kir Jefrem, odmah se uti�a bura za crkvu i razre�i se svaka veza, i bila je patrijar�ija Konstantinova Grada sa srpskom patrijar�ijom u ljubavi i izmirenju i u jedinstvu,..(Danilov u�enik).

6. Tvrtko kao kralj "Srba, Bosne, Pomorja i zapadnih strana"

U to vreme u Bosni ban Tvrtko, nakon �to je slomljen �upan Nikola Altomanovi�, odlu�i da mu je do�lo vreme �enidbi budu�i da je u to doba imao ve� 35 godina. Krajem 1374. godine on se i o�eni sa Dorotejom, �erkom vidinskog vladara Ivana Stracimira, a mladu je prona�ao na Ugarskom dvoru gde je ona kod Ugarskog kralja boravila kao taoc (njenog oca su Ugari dr�ali izme�u 1365. i 1369. godine negde u Slavoniji kao zarobljenika). U vreme ove �enidbe ve� je Ivan Stracimir (Tvrtkov tast) kao car vladao Bugarskom, ali kao Ugarski vazal budu�i da su mu oni i obezbedili ovaj carski presto: "o�enio se Dorotejom, k�eri vidinskoga cara Stracimira, koja je �ivela kod Ugarske kraljice i bila njena dvorkinja. On je to u�inio na molbu kralja Ludovika koji je s majkom vodio brigu o njoj i mnogo je voleo, jer je bila vrlo kreposna devojka. Doroteja je pro�ivela kratko vreme sa svojim mu�em i nije uop�te imala dece. Umrla je gotovo u isto vreme kad i majka kralja Tvrtka" (Mavro Orbin). Ono �to je bitno za ovu pri�u jeste to da je nakon obavljenog ven�anja ban Tvrtko kao znak zahvalnosti poklonio biskupu Petru koji je Tvrtka ven�ao (iako mu je samo par godina ranije bio ljuti protivnik) izdao povelju kojom mu poklanja neka imanja. U toj povelji koja se pojavila krajem 1374. godine on se naziva "Tvrtko, bo�jom milo��u ban bosanski", a poslednji put kao bosanski ban navodi se u jednoj povelji krajem februara 1377. godine.

Ban Tvrtko se tada ve� uveliko spremao da navali na Bal�i�e koji su mu ispred nosa oteli Dra�evicu, Konavle i Trebinje, iako su te teritorije trebale, nakon uni�tenja �upana Altomanovi�a, da pripadnu Tvrtku. Negde u rano prole�e 1375. godine po�ela su i vojna dejstva, a pojedinosti nisu poznate. Me�utim, sve je to bilo traljavo, a to je bio razlog da Tvrtko odlu�i da se za 1377. godinu spremi mnogo ozbiljnije. Osim �to je sa vojskom krenuo na Bal�i�e, uspeo je da podstakne pobunu u spornim �upama �to je bilo sasvim dovoljno da ove teritorije (Dra�evica, Konavle i Trebinje) u�u u sastave Bosanske dr�ave. �ura� Bal�i� je poku�ao da uzvrati udarac, ali u tome ne uspeva. Za nove akcije nije imao vi�e vremena jer ve� po�etkom 1379. godine umire, �to je za du�e vreme otklonilo opasnost za Tvrtka. Po svemu sude�i ovu nevolju Bal�i�a je uspeo da iskoristi i Vuk Brankovi� te da u to vreme za sebe uzme Prizren.

Nakon ovog uspe�nog osvajanja �upa u okolini Dubrovnika sune banu Tvrtku kroz glavu da se proglasi kraljem Ra�ke i Bosne, odnosno da istakne da se on smatra naslednikom Nemanji�a. "Sada, budu�i da se Tvrtko zbog osvajanja tolikih zemalja jako uzdigao, palu mu je na pamet da se kruni�e i uzme titulu ra�kog kralja (Mavro Orbin). U okviru toga pojavio se i rodoslov u kojem se tvrdi da Tvrtko poti�e od Nemanji�a i to one loze koja je krenula od kralja Dragutina (brat kralja Milutina): "A Stefan kralj, brat Milutina kralja, Uro�a drugoga, koji Srem dr�a�e, sa svojom supru�nicom Katalinom, �erkom ugarskog kralja Vladislava, rodi Uro�icu i Jelisavetu. I Jelisaveta rodi tri sina: Stefana bosanskog bana, Inosava i Vladisava. I Vladisav rodi Tvrtka bana i Vuki�a".

�to mu je palo na pamet to je i uradio i tako tokom 1377. godine (Mitrovdan 26. oktobar) Tvrtko se kruni�e za kralja Srba, Bosne, Pomorja i zapadnih strana. Krunisan je sugubim, dvostrukim vencem Bosne i Srbije: "bio krunisan od strane mitropolita manastira Mile�eve i njegovih monaha u crkvi pomenutog mesta, prozvav�i se Stefan Mir�e" (Mavro Orbin). Koliko je ova Orbinova informacija oko Tvrtkovog krunisanja u Mile�evi ta�na ostaje stvar procene (niti jedan drugi izvor to ne spominje), ali nekako je vremenom preovladalo da se on stvarno krunisao u ovome poznatom manastiru.

Prva isprava koju je Tvrtko izdao i u kojoj se on navodi kao kralj je iz po�etka novembra 1377. godine. Po nekom predanju u �inu krunisanja upotrebljena je i kruna Stefana Prvoven�anog, no to je diskutabilno. Veoma je malo sigurnih vesti oko ovog krunisanja koje bez ikakve sumnje jeste verovatno i koje je najve�i doga�aj u istoriji srednjovekovne Bosne. Shodno tome bilo bi za o�ekivati da su savremenici o ovome doga�aju naveliko pisali, me�utim od svega toga ni�ta nije bilo. Nekako se sti�e utisak da se Tvrtko iz sve snage trudio da ne privu�e veliku pa�nju svojim krunisanjem i da ga ne razgla�ava suvi�e. Na kraju moglo bi se re�i da je za tako ne�to imao i dovoljno povoda jer bilo je veliko pitanje kako bi na krunisanje reagovali njegovi najja�i susedi.

Iz nekog nama nepoznatog razloga knez Lazar je bio potpuno neaktivan i nije imao nikakve vidljivije reakcije na ovo krunisanje, mada mu sigurno nije bilo pravo da Tvrtko uzme za sebe titulu Srpskog kralja. Da li su ve� u to vreme pa�nju kne�evu zauzeli Turci ili je ne�to drugo bilo u pitanju ostaje da se pretpostavlja. U svakom slu�aju on ovaj doga�aj nije smatrao nekim posebnim napadom na svoju samostalnost tako da se do kraja krunisanju nije protivio i zajedno sa Vukom Brankovi�em priznao je Tvrtku kraljevsko dostojanstvo, ali nikada ga nije prihvatio za svoga kralja. Bal�i�i nisu priznali Tvrtku �ak ni kraljevsku titulu i dalje smatraju�i Tvrtka svojim najve�im neprijateljem, a sada jo� i uzurpatorom. S druge strane ni Ugarski kralj Ludvig nije uop�te obratio pa�nju na to �ta Tvrtko radi budu�i da je imao svojih briga u Poljskoj i Italiji. U kasnijim kontaktima sa Tvrtkom kralj Ludvig uop�te nije spominjao ovaj doga�aj jednostavno smatraju�i da se nije dogodilo ni�ta pa ga i dalje naziva banom, a Bosnu banovinom. Ipak na kraju Tvrtko je mogao biti delimi�no zadovoljan jer mu titulu priznaju Dubrov�ani i Venecija.

No, sve to Tvrtku nije bilo posebno va�no i uskoro, osim �to je uzeo Nemanji�ko kraljevsko ime Stefan (sada se zvao Tvrtko Stefan), on po�inje da se postepeno okru�uje onim sjajem i ceremonijalom koji je bio prisutan u vreme cara Du�ana na Srpskom dvoru. Javljaju se �inovi logoteta, protovestijara, stavioca, povelje se pi�u u stilu povelja Srpskih vladara, ali na dvoru nema ba� ni jednoga Srpskog velika�a nego su to samo vojvode i knezovi bosanski. Bilo je jasno da nema ni�ta od onih planova kojima se mo�da Tvrtko zanosio: "I potom po�eh s bogom kraljevati i upravljati prestolom Srpske zemlje, �ele�i sve �to je palo skupa podignuti i �to je razoreno ukrepiti" (logotet Vladoje).

Tokom 1379. godine knez Lazar je kona�no zaokru�io one teritorije kojima je vladao i to tako �to je svoj zavr�ni udar okrenuo ka oblastima koje dr�ao Radi� Brankovi�, zapravo sin Branka Rastislali�a, istoga onoga koji je u vreme cara Uro�a pozvao Ugarskog kralja da mu pomogne u okr�aju sa svojim susedom. Radilo se o oblasti Brani�eva i Ku�eva pa su sada kne�eve zemlje iza�le duboko na desnu obalu Save i Dunava. Nije ba� jasna pozadina ovoga napada kneza Lazara jer se mora imati u vidu to da su u to vreme Rastislali�i, ali i knez, bili Ugarski vazali pa je nejasan stav koji je u vezi ovoga mogao imati Ugarski kralj. Naime, pitanje je da li bi se knez Lazar mogao usuditi da tako samostalno uni�tava jednog, do tada veoma vernog, Ugarskog vazala. Te�ko je poverovati da se knez osetio ve� dovoljno jakim pa da Ugarskom kralju tako otvoreno i izaziva�ki na samoj Ugarskoj granici otkazuje poslu�nost. S druge strane tako ne�to ne bi ni li�ilo na sve dotada�nje veoma oprezne kne�eve korake. Ostaje jedino da se pretpostavi da su se Rastislali�i na neki na�in zamerili Ugarskom kralju, a da je to spretno iskoristio knez i uz saglasnost (mo�da i pomo� kao protiv �upana Altomanovi�a) Ugarskog kralja, zauzeo Rastislali�eve zemlje. Nekako na ovakvo razmi�ljanje navodi i to da je poznato da su Ugari 1378. godine spremali nekakav pohod na Srbiju, ali se ne zna da li su cilj bili Rastislali�i ili knez Lazar. Na kraju kralj Ludvig je odustao od pohoda, a kako ve� slede�e godine (1379.) knez Lazar napada na Rastislali�e, to se posredno mo�e do�i do zaklju�ka da su cilj Ugara ipak bili Rastislali�i, ali da je knez ovaj posao obavio umesto njih i kao nagradu dobio njihovu oblast.

Bilo kako bilo, kne�eve zemlje su dostigle najve�i mogu�i obim, a obuhvatale su od ve�ih gradova Kru�evac kao prestonicu, Ni�, U�ice, Novo Brdo, Rudnik, itd. Upravo bogati rudnici su mu omogu�ili velika nov�ana sredstva sa kojima je mogao dosta spretno da vodi politiku. "Lazar je bio, �to se ti�e imovine, veoma bogat gospodin, jer je dr�ao sve rudnike srebra u Ra�koj i iz njih je izvla�io veliko blago kojim je uvek suzbijao razjarenost Ugra, pla�ao danak Turcima i odr�avao se na vlasti, koju je nastojao sa�uvati radije na ovaj na�in nego oru�jem" (Mavro Orbin). U to doba knez vi�e nije imao na koju stranu da usmeri svoja osvajanja jer je njegova oblast obuhvatala jednu veliku teritoriju koja se naslanjala na teritorije one vlastele koja ga je na neki na�in priznavala za stare�inu (posebno Vuk Brankovi�). Jedini mogu�i pravac je bila ona strana (jugoistok) gde su stajali Turski vazali, ali za nju nije imao snage, a opet bio je dovoljno mudar da ne izaziva Turke.

Nekako od 1379. godine po�inje knez da sve vi�e pa�nje obra�a na unutra�nje ure�enje onih teritorija koje je kontrolisao, verovatno ose�aju�i nadolaze�u Tursku opasnost. Da su Turci bili sve prisutniji videlo se posebno po tome �to su se u kne�eve oblasti slivale izbeglice iz ju�nih i isto�nih krajeva Balkana, a kako su tu bili dobro primani (pogotovo sve�tena lica) to je kne�eva oblast bila prihva�ena kao neka zemlja nade. S druge strane knez se posebno istakao grade�i manastir Ravanicu i popravljaju�i mno�tvo drugih hramova, a imao je i mnogo poklona Svetogorskim manastirima.

Njegov poseban odnos prema crkvi je doveo do poja�anog rada pravoslavnih sve�tenika na teritorijama koje je on kontrolisao, �to mu zahvalna crkva nikada nije zaboravila. "Beja�e pred arhijerejima, i sve�tenicima, i inocima, a po�asti im ukaziva�e, starce po apostolu po�tova�e, velmo�e presreta�e, mlade pou�ava�e i ljubav dava�e, opadnute zastupa�e, ima�a�e oko milostivo, i ruku pru�enu i podatljivu. Nage zagreva�e, a strane zadovoljava�e, raslabljenima dava�e pokoja, i udaljenim manastirima potrebe �ilja�e. Svima svakad potpuno na pomo�i biva�e da bi stekao jedinog Duha, koga i �elja�e u srcu svom iz mladosti. Gradove i crkve zida�e, i obnavlja�e, i druge iz osnova podiza�e u slavu, i u hvalu, i �ast Gospodu Bogu i spasu na�em Isusu Hristu i na utvr�enje i krepost ota�astvu svome" (Povesno slovo o knezu Lazaru).

Tokom 1379. godine knez Lazar je aktivno u�estvovao i u izboru novog patrijarha Srpske pravoslavne crkve budu�i da je dotadanji patrijarh Jefrem odlu�io da se povu�e. Mogu�e da je na Jefrema bio izvr�en pritisak da u�ini tako ne�to jer jo� od 1375. godine knez na njega nije rado gledao jer se radilo o kandidatu kojeg su u to vreme proturila bra�a Bal�i�. Me�utim, kako je �ura� Bal�i� umro to je i knez iskoristio priliku da na �elo crkve stavi svoga �oveka. Zapravo radilo se vi�e o centralizaciji dr�ave, jer kako je oko sebe okupljao ostale vlasteline i na neki na�in ih dr�ao pod kontrolom, to je sasvim razumljivo knez �eleo i da na �elu crkve ima poverljivu osobu. Tako je izabran Spiridon koji je bio na �elu crkve izme�u 1379-1389. godine: "Be�e i veliki razdor me�u arhijerejima, kako je svaki pod svojim knezom bio posebno, i nije bilo prave poslu�nosti svojemu arhiepiskopu. Zbog ovoga i pomenuti arhiepiskop Jefrem na saboru postavi na svoje mesto Spiridona" (Trono�ki rodoslov).

Osim svega toga knez se kao veoma mudar i prakti�an �ovek uspeo povezati rodbinskim vezama sa vi�e istaknutih porodica. U svom braku sa Milicom imao je ukupno sedmoro dece od �ega dva sina i �ak pet �erki. Udavaju�i �erke vodio je veoma ra�una o tome da mu zetovi budu istaknute li�nosti. Ve� je navedeno da mu se �erka Mara udala oko 1371. godine za Vuka Brankovi�a koji je vremenom izrastao u veoma mo�nog gospodara Kosova. Odnosi tasta (kneza) i zeta (Vuka) su bili veoma dobri tako da nije poznat niti jedan slu�aj da su bili u nesaglasju. Upravo je te�ko izmeriti koliku je veliku pomo� pru�io Vuk svome tastu, onda kada je ovaj postepeno izrastao u prvu velika�ku figuru Srbije, ali istovremeno te�ko je poverovati da bi i Vuk postigao bilo �ta vi�e da nije imao iza sebe kneza. Druga kne�eva �erka koja se zvala Teodora, bila je udata za Nikolu II Gorjanskog (oko 1387. godine) jednog od najmo�nijih Ugarskih velika�a. Gorjanski je bio sin Nikole I Gorjanskog "koji je ranije bio sremski ban, a zatim knez palatin Ugarske. Njegovom sinu dade za �enu svoju k�er Jelenu" (Mavro Orbin). Tre�a �erka Dragana udala se oko 1386. godine za Bugarskog cara Ivana �i�mana (1371-1393.) pa je knez i sa te strane imao veoma uticajnog zeta. Za �ura�a II Stracimirovi�a (Bal�i�a) o�enio je knez svoju �etvrtu �erku, Jelenu negde oko 1386. godine, a sam motiv ove porodi�ne veze je bio veoma jasan: "A da bi se osigurao sa svih strana i jo� vi�e oja�ao, uspostavi rodbinske veze sa sinom Stracimira Bal�i�a, �ur�em, koji je posle smrti pomenutog Bal�e, kojega su (kako rekosmo) ubili Turci, nasledio vlast u obe Zete, i dade mu za �enu svoju tre�u k�er, Despinu, koja je pre toga bila �ena moldavskog kneza �i�mana" (Mavro Orbin). Ovde je Orbin malo pobrkao stvar me�aju�i kne�evu �erku Draganu (naziva je Despinom) koja se udala za Bugarskog cara �i�mana i Jelenu koja se udala za Stracimirovi�a. Zapravo od dve osobe poku�ao je da napravi jednu i stoga ova zabuna.

Osim porodi�nih veza uspeo je knez da vodi i dosta spretnu politiku sa Ugarskim kraljem, �to se veoma jasno videlo i iz toga �to mu je Ugarski kralj �ak pomogao u uni�tavanju �upana Nikole Altomanovi�a, a nije reagovao kada je knez uni�tio i Rastislali�e, tako�e Ugarske vazale. Iako je knez i sam bio Ugarski vazal, �ini se da je to bilo na neki na�in vi�e formalno i da nije ugro�avalo njegovu nezavisnost. Sigurno je da su takva kne�eva politika prema Ugarima i ustupci koje je dobijao od njih tra�ili i izvesne �rtve i knez je bio spreman na njih. No, to nikada nije prelazilo jednu odre�enu granicu koja bi kneza dovela u podre�en polo�aj prema Ugarima. "Bio je, pored toga, okretan, pa kad je kralj Ludovik vi�e puta slao vojsku na njegove granice, on bi se uvek tako sna�ao da nikada nije stradao. Postupaju�i na ovaj na�in, nije prestajao da obdaruje kraljevske ministre, odnose�i se prema njima s velikom skromno��u i smerno��u" (Mavro Orbin).

Polovinom 1382. godine umro je Ugarski kralj Ludvig I nakon vladavine od ravno �etrdeset godina. Odmah sutradan nakon njegove smrti okrunjena je za Ugarsku kraljicu njegova starija �erka po imenu Marija, ali budu�i da je bila veoma mlada (imala tek 12 godina) namesto nje dr�avom je upravljala njena mati Elizabeta ina�e k�i bana Stjepana Kotromani�a (ro�aka kralja Tvrtka). Uz njih je stajao i mo�ni Nikola Gorjanski u ono vreme ve� Ugarski palatin (od 1376.). Njihov prvi posao nakon kraljeve smrti je bio da se u�ini sve ne bi li Ugarsko plemstvo za svoju kraljicu priznalo Mariju, ali dodatni problem je predstavljao njen verenik, brandenbur�ki markgrof �igmund Luksembur�ki, ina�e sin �e�koga kralja Karla IV. Upravo zato �itav ovaj posao im je te�ko polazilo za rukom jer je bilo mnogo oru�anog otpora tako da je za narednih godina istorija Ugarske prepuna izdaja i potajnih ubistava. U sve te spletke ume�ali su se punom snagom kralj Tvrtko, ali i knez Lazar koji je verovatno osetio dobar momenat da otka�e sve svoje vazalne obaveze prema Ugarskoj.

Kraljica mati Elizabeta nije bila naklonjena svom budu�em zetu �igmundu Luksembur�kom pa je po�ela tra�iti novoga pogodnijeg zeta i u kombinaciju su uskoro u�li Karlo Dra�ki i Orleanski vojvoda Luj. No, �igmund nije hteo da se tako lako odrekne verenice i njenog miraza (Ugarske kraljevine) pa polovinom 1385. godine sa vojskom provaljuje u Ugarsku. Ve� u to vreme kraljica majka Elizabeta je uspela da uleti u sukob sa svojim dotada�njim saveznicima i sada je odjednom bila ona ta koja je �elela �igmunda za zeta. No, ve�ina Ugarskog plemstva je bila za Karla Dra�kog, dok je istovremeno jedna delegacija otputovala u Francusku gde je trebala da Luju Orleanskom ponudi Marijinu ruku i Ugarsku krunu kao njen miraz. Stoga Elizabeta polovinom 1385. godine odvede �erku u Budim gde se obavi ven�anje sa �igmundom. Za to vreme ve� je i Ugarska delegacija stigla na Francuski dvor gde je Luju Orleanskom ponudio ruku Ugarske princeze Marije i budu�i zet je pristao i krene na put. Me�utim, negde kod mesta Troa �uje da mu se nesu�ena verenica udala za �igmunda pa se odustane od daljnjeg putovanja.

Ni �igmund se nije mogao odr�ati dugo u Ugarskoj pa suo�en sa stalnim otporom i pobegne nedugo nakon �enidbe ostavljaju�i �enu (kraljicu Mariju) i mater joj Elizabetu. Malo potom u�e Karlo Dra�ki u Budim uz pomo� Hrvatskih �eta i bude progla�en gubernatorom Ugarskim. Lukava Elizabeta nagovori �erku Mariju da se tobo� odrekne krune �to ona i u�ini i uskoro se Karlo Dra�ki kruni�e Ugarskom krunom. Me�utim ve� trideset i deveti dan njegovog kraljevanja namesti mu Elizabeta uz pomo� Nikole Gorjanskog klopku. Pozove ga u svoje prostorije radi nekog dogovora i kada je Karlo Dra�ki u�ao kod nje napadne ga iznenada Nikola Gorjanski sa svojim peharnikom koji Dra�kog udari topuzom u glavu. Marija se vrati na presto, a Nikolu Dra�kog odnesu u Vi�egrad misle�i da �e od rane uskoro i umreti. Kako se on po�eo oporavljati to ga zaverenici zadave. �uv�i sve to odlu�i �igmund da se u prole�e vrati u Ugarsku i da ponovo zatra�i krunu, ali i �enu Mariju koju je ranije u panici ostavio. U prole�e 1386. uz pomo� �e�kih trupa on ponovo provaljuje u Ugarsku. No, u to vreme u Ugarskoj ve� uveliko besni gra�anski rat, a centar pobune je bila Hrvatska. �ele�i da ovu pobunu razbiju kraljica Marija, njena mati Elizabeta i Nikola Gorjanski pokrenu vojsku na Hrvatsku. No, pobunjeni plemi�i iz Hrvatske i Slavonije nekako saznaju kojim �e se putem kretati obe kraljice i Nikola Gorjanski i po�alju Ivani�a Horvata da im namesti klopku. Zaseda je u potpunosti uspela, a u prepadu pogine Nikola Gorjanski, dok obe kraljice budu uhva�ene �ive. Pobunjeni plemi�i su nemilosrdno isekli celokupnu kralji�inu pratnju, a mogu�e da bi i njih obe poubijali, ali po letopiscu izvukla ih je molba Elizabetina koja je Ivani�u Horvatu pala pred noge i zajaukala "Pomiluj, bane, pomiluj; seti se dobroga kralja Ludviga, pa se ne sveti nedu�noj �erki njegovoj. Ja sam zamislila onaj zlo�in; moj sukrivac, koji ga je izveo okajao je netom smr�u svoj grijeh. Smiluj se slaboj �eni, tako ti �asti tvoje, ta nisam ni ja bez razloga sagrije�ila" (Ivan Tur�anski).

Ono �to je bitno u ovoj pri�i jeste to da su se u kralji�inoj pratnji nalazili i Nikola Gorjanski mla�i koji je uspeo da pobegne i on �e samo par godina kasnije postati zet kneza Lazara. Uskoro je mla�em Gorjanskom dodeljena titula Ma�vanskog bana od strane �igmunda, a ve� tokom 1386. i 1387. godine �igmund uveliko ratuje sa pobunjenicima. No, ove njegove akcije navedu pobunjeni plemstvo iz Hrvatske i Slavonije da se divlja�ki obra�una sa kraljicom majkom Elizabetom koju u Novigradu na o�i njene �erke Marije udave. U to vreme (1386/87.) ve� i kralj Tvrtko, ali i knez Lazar otvoreno poma�u pobunjenike. �igmund ne sedi skr�tenih ruku ve� se sredinom 1387. godine kruni�e za kralja Ugarske i �to je jo� va�nije obezbe�uje pomo� Venecije. Me�u pobunjenim plemstvom je tako�e do�lo do nekih nesuglasica i uskoro mo�ni knez Ivan Frankopan se ponudi �igmundu za saveznika �to ovaj naravno odmah prihvati. Time je jedinstveni front plemstva ve� bio ozbiljno na�et. I upravo uz Frankopanovu pomo� bude kraljica Marija 4. jula 1387. godine oslobo�ena iz Novigrada.

Nakon ovoga �igmundove akcije su bile sve ja�e, a otpor pobunjenika sve slabiji. Po Slavoniji se tada naro�ito istakao Ma�vanski ban Nikola Gorjanski koji je uspeo da o�isti svu Slavoniju od pobunjenika i da ih preko Save protera u Bosnu. "Kad je bila oslobo�ena kraljica Marija, k�i biv�eg ugarskog kralja Ludovika, koju su ban Ivani� i njegova bra�a i prior Vrane, odmetnici i izdajice ugarske krune, bili strpali u tamnicu, sin i ro�aci ugarskog palatina Nikole Gorjanskog stali su progoniti pomenute odmetnike, koliko zbog muka nanesenih Mariji, toliko zbog ubistva njezine majke Jelisavete" (Mavro Orbin). I upravo u tim okr�ajima spominje se bosanska i srpska konjica, koju su knez Lazar i kralj Tvrtko poslali kao pomo� pobunjenom plemstvu. Postoje dokumenti u kojima se �igmund hvali kako je zarobio mno�tvo neverni�kih i �izmati�kih Bosanaca i Ra�ana.

Izgledalo je toga momenta da je pobuna u Ugarskoj napokon smirena, ali nije bilo tako. Ve�ina pobunjenika na�la je uto�i�te na dvoru kralja Tvrtka. "Vide�i tada Ivani� da im se ne�e mo�i odupreti, pobegao je u Bosnu kralju Tvrtku" (Mavro Orbin). Sada Tvrtku odjednom do�e na pamet ideja da zavlada Hrvatskom i Dalmacijom. On je i do tada uspeo da se dobro okoristi ovom gu�vom u Ugarskoj i da za sebe osvoji deo Huma i neke �upe poput Livna, Duvna, Glamo�a itd. "Vide�i, naime, da je Ludovikovom smr�u do�lo do velikog mete�a, iskoristio je tu priliku, te je zauzeo celo Humsko Kne�tvo, sve do reke Cetine; zauzeo je tako�e tvr�ave koje su tu bile, opusto�io je trg Neretve koji je bio kod Norina, vrlo starog grada u onom kraju, a podigao je jednu tvr�avu na reci Neretvi, na vrlo pogodnom mestu, i nazvao je Br�tanik. Ovu je tvr�avu, me�utim, posle kratkog vremena, poru�io na zahtev Dubrov�ana. Zauzeo je ujedno celu zemlju do granice Ugarske i dopro sve do Bilena i reke Save" (Mavro Orbin). Od 1387. godine po�inje Tvrtko sa potpuno otvorenim akcijama po Hrvatskoj pa uskoro uzima Klis, Vranu, Ostrovicu, mogu�e i Knin, a odmah se okrene i ka Dalmaciji poku�avaju�i da i te gradove zauzme.

Za to vreme knez Lazar je imao svojih briga. U ovom gornjem ne�to podu�em prikazu doga�aja u Ugarskoj nakon smrti kralja Ludviga vidljiva je uloga kne�eva, ali ona ni u kom slu�aju nije bila neka odlu�uju�a i �ini se da se knez nije ba� suvi�e upu�tao u Ugarske poslove. Njegovi potezi su bili tek u onim okvirima koji pokazuju da vi�e ne priznaje Ugarske vladare za svoje gospodare, ali da je imao kakvih ve�ih ambicija te�ko je uo�iti. Dodu�e spominju se njegovi napadi na Beograd i Golubac, do kraja se pokazalo sasvim neuspe�ni, ali veliko je pitanje da li je knez uop�te �eleo da zauzme ove tvr�ave. Kasniji letopisi su pravili zbrku tvrde�i da je knez zauzeo ova dva grada, me�utim to je pogre�no. Po svemu sude�i nekih poku�aja je bilo, no kako su Beograd i Golubac bile jake tvr�ave koje su tra�ile temeljne opsade to knez sigurno nije imao dovoljno sredstava, ali ni vremena da se u to upu�ta. Mogu�e je isto tako da je knez imao kao Ugarski vazal neke posede koji su se nalazili u Ma�vi i da je to stvorilo zbrku kod Orbina koji je tvrdio da je knez zauzeo Beograd i Golubac: "Ali kad je umro kralj Ludovik, odmah je zauzeo beogradsku tvr�avu koju je pomenuti kralj podigao na Dunavu u vreme cara Stefana, pa ju je poru�io do temelja. Osvojio je tako�e Ma�vu na granici Ugarske i �itav kraj koji se grani�i s rekom Savom i Sv. Dimitrijem u Sremu" (Mavro Orbin). Zapravo, kne�eva uloga u Ugarskim doga�anjima je bila tek sporedna i njemu samome od maloga zna�aja jer u to vreme on ose�a sve ve�i turski pritisak.

7. Bitka na Kosovu

U samome po�etku Turski upadi se nisu mnogo ose�ali jer se oni i ina�e nisu suvi�e zaletali u dubinu kne�eve dr�ave znaju�i da je za sada ovo ipak suvi�e tvrd orah za njih. Prvi ve�i sukob desio se tokom 1381. godine kada su kne�evi vlastelini Crep Vukoslavi� i Vitomir uspeli da na Dubravnici (kod Para�ina) razbiju jedan Turski plja�ka�ki odred. No, to nije bio sukob nekog ozbiljnijeg zna�aja jer se radilo o nekoj Turskoj plja�ka�koj grupi (i to ne posebno velikoj) koja se prera�unala i za�la suvi�e duboko. Ono �to je ostalo diskutabilno jeste Turski pohod iz 1386. godine, a Turke je ovaj put vodio li�no sultan Murat �to je zna�ilo da se radilo o Turskoj prvoklasnoj vojsci. U susret Turcima je krenuo knez Lazar i kod Plo�nika u Toplici do�lo je do me�usobnog dodira ovih dveju vojski. Da li je bilo sukoba, ostaje pitanje, a letopisci ka�u da jeste i da je sultan Murat bio razbijen od strane kneza. Te�ko je poverovati da je sultan katastrofalno izgubio bitku jer je u povratu uspeo da osvoji Ni� (1386). U svakom slu�aju ako je i bilo bitke onda su Turci u njoj do�iveli bez ikakve sumnje poraz, ali nikako toliko velik da bi mogao biti odlu�uju�i po kasnije Turske namere. Jednostavno, radilo se o jednom veoma zna�ajnom, ali u svojoj su�tini ipak prolaznom uspehu Srpskog oru�ja. No, to je bilo sasvim dovoljno Turskom sultanu da shvati da od lakog pohoda na Srbiju ne�e biti ni�ta i da se treba ozbiljnije spremiti za nove sukobe.

O �itavom ovom spletu doga�aja, a pogotovo o prvim sukobima Srpske vojske sa Turcima znamo jako malo, a i to je sve nesigurno. U sve ovo posebnu zbrku unosi Orbin koji navodi kako su Turci pod vo�stvom sultana Murata provalili u Srbiju, ali da ih je do�ekala udru�ena vojska Vuka Brankovi�a i kneza Lazara. Do sukoba do kraja nije ni do�lo jer ni jedna od vojski nije bila spremna da se upusti u odlu�uju�u borbu. "U to vreme bio je do�ao iz Anatolije turski car, sultan Murat. Vode�i sa sobom trideset hiljada boraca, bio je prodro u pokrajine koje su bile pod vla��u kneza Lazara i njegova zeta Vuka. I Lazar i Vuk sakupili su tako�e mnogo pe�aka i konjanika da mu se suprotstave. Ali uvidev�i posle da se ne mogu s njime ogledati, nisu se usudili izi�i na bojno polje, ve� su i�li nadomak neprijateljske vojske po brdovitim i sigurnim mestima. Kad je, dakle, Murat video da ih ne mo�e pobediti, do�ao je pod Pri�tinu. Po�to je nije mogao zauzeti na juri�, zadr�ao se u tim stranama otprilike mesec dana bez ve�e �tete za onaj kraj. Zatim se vratio u svoje pokrajine" (Mavro Orbin).

Ovi navodi Orbinovi nisu poznati istoriji, ali nije nemogu�e da je osim sukoba za koje mi znamo kroz istorijske izvore (i to one sa�uvane), bilo jo� ratnih okr�aja, ali o njima nisu ostali tragovi. Mogu�e je dakle, da se ovde radi o jednom upravo takvom.

Kao da nije dosta zbrke unosi Orbin novu sa daljnjim navodima da je izme�u kneza Lazara i Vuka Brankovi�a, sa jedne strane, i Turskog sultana Murata, sa druge strane, do�lo do nekakve pogodbe gde se knez obavezuje da pla�a Turcima danak i dovodi oru�ane odrede kao ispomo� u daljnjim Turskim osvajanjima. Prakti�no, po Orbinu knez i Vuk su u�li u zavistan odnos prema Turcima i postali njihovi vazali. "Posle toga su se knez Lazar i njegov zet Vuk preko poklisara nagodili s Muratom. Pristali su da Muratu daju izvestan danak, a u slu�aju potrebe i hiljadu oru�anih ljudi" (Mavro Orbin).

Te�ko je poverovati da je do ovakve pogodbe moglo do�i, a posebno zbunjuje sasvim siguran podatak da knez nikada nije davao bilo kakve oru�ane odrede Turcima kao ispomo�. S druge strane Orbin ovaj doga�aj stavlja u 1385. godine, a ve� 1389. godine imamo Kosovsku bitku tako da je te�ko poverovati da su nakon sklapanja ovakvog sporazuma (pod uslovom da je stvarno sklopljen) knez i sultan za samo �etiri godine do�li u toliko lo� odnos da su ga morali bitkom re�iti. Ovde je ili Orbin ne�to pome�ao ili je neke doga�aje preuveli�ao.

S druge strane i Bosanci imaju problema sa Turcima jer im ovi u jesen 1386. godine ulaze u Hum i prave haos, ali se odmah i povla�e. Nedugo potom, ponovo Turci poku�avaju sa istim receptom, ali ovaj put do�ekuje ih vojvoda Vlatko Vukovi� sa svojim oklopnicima i kod Bile�e na dan 27. avgusta 1388. stra�no ise�e. "Kad je u vreme pomenutog Tvrtka u�ao u Bosnu turski kapetan �ain s osamnaest hiljada svojih vojnika i po�eo paliti celu zemlju, digo�e se protiv njega vojvode ili, bolje re�eno, kapetani Tvrtkovi, Vlatko Vukovi� i Radi� Sankovi�. U prvom okr�aju na Rudinama, a zatim u Bile�i, Turci su bili razbijeni, pora�eni i sase�eni, a Bosanci, kojih je bilo oko sedam hiljada, imali su samo neznatne gubitke. Ovaj poraz je opametio Turke, pa su oni ubudu�e bili oprezniji, te nisu tako lako upadali u ovo kraljevstvo ili u druge krajeve pod vla��u kralja Tvrtka" (Mavro Orbin). Na Bosnu, verovatno pod utiskom ovog poraza, nisu i�li nekoliko slede�ih godina.

Ose�aju�i nadolaze�u Tursku plimu knez Lazar se u to vreme trudio svim silama ne bi li sa najbli�im susedima odr�ao dobre odnose. Najve�i problem su mu tada bili svakako Ugari, a pogotovo �igmund koji je oja�ao i dobio �elju da se osveti knezu za to �to je proteklih godina pru�ao pomo� njegovim protivnicima. Pomalo lakoumna kne�eva politika iz proteklih nekoliko godina kada se bez preke potrebe me�ao u Ugarske poslove odjednom je mogla da se osveti. �igmund je spremao ozbiljnu vojnu ekspediciju na kneza i po�etkom 1389. godine on pi�e: "Saznali smo iz pouzdana izvora, da su nevernici kraljevskoga veli�anstva Ivani� Horvat i Ivan Pali�na sa svojim drugovima namislili da provale u kraljevinu Slavoniju i da joj nanesu �to mogu vi�e �tete. Po�to smo se mi upravo spremili na akciju protiv Lazara, da ga spre�imo u napadima, nanesenim dosad na�oj dr�avi,......". Me�utim, u tom momentu dolazi do izra�aja kne�eva oprezna priroda jer jedan od njegovih zetova, ma�vanski ban Nikola Gorjanski, uspeva da posreduje i da do kraja izmiri kneza sa �igmundom. Bilo je sada vi�e ve� vidljivo koliko je bila ispravna kne�eva porodi�na politika kada je svojim mnogobrojnim �erkama nalazio mu�eve me�u istaknutom vlastelom okolnih zemalja. Sam �igmund nije mogao ni�ta da odbije Nikoli Gorjanskom koji ga je toliko zadu�io u borbi za Ugarski presto, koja je jo� uvek bila u jeku.

U svakom slu�aju �igmund odustaje od nameravane ekspedicije i ne�to kasnije se hvali u jednom pismu kako je zahvaljuju�i ma�vanskom banu Nikoli Gorjanskom "Lazara, kneza Ra�koga, prijateljstvom i gorljivo��u povratio u krilo na�eg veli�anstva da vr�i one slu�be i daje one obaveze na koje se obavezao jo� za vreme kralja Ludviga". O�igledno da je knez Lazar ponovo prihvatio vazalske obaveze prema Ugarskoj i da je to bio onaj razlog koji je �igmunda odvratio od napada. Me�utim, veliko je pitanje kolika je bila iskrenost kne�eva u tom momentu, tim vi�e �to su Turci bili na granicama, a on nikako nije smeo da rizikuje rat na dva fronta. Bilo je mnogo smislenije prihvatiti vazalske obaveze prema �igmundu, re�iti problem sa Turcima, a onda opet se otcepiti od Ugara. Tim svojim potezom prema �igmundu uspeo je knez da skine opasnost sa severnih granica i da se u potpunosti posveti onome �to je dolazilo sa juga.

Odmah nakon izmirenja sa �igmundom po�eo je knez da tra�i sebi saveznike. "Tada (knez Lazar) �alje po blagorodne svoje i velmo�e i vojvode i vojnike, velike i male. K sebi prizvav�i, o bezbrojnoj inoplemenoj najezdi ovima iskaza" (Slovo o knezu Lazaru). Obratio se Bosanskom kralju Tvrtku, a ovaj se sigurno nije obradovao kada je �uo �ta knez tra�i od njega iako je i sam bio i te kako svestan kakva su opasnost Turci. Naime, u tim momentima kralj Tvrtko je svoje najbolje vojvode poput Vlatka Vukovi�a dr�ao po borbama u Hrvatskoj i Dalmaciji. Te ratne akcije su imale velikoga uspeha i bilo je samo pitanje dana kada �e cela Dalmacija biti u Tvrtkovim rukama. Me�utim, kralj je bio isto tako svestan da poraz kneza Lazara i njegova propast zna�i odmah i propast Bosne. S druge strane izgledalo mu je da �e Dalmacija i tako biti uskoro njegova te da prisustvo vojvode Vlatka Vukovi�a nije neophodno u tom momentu te stoga naredi vojvodi da sa 20.000 ljudi krene ka knezu. Da li je u ovom odredu Vlatka Vukovi�a bila i jedna �eta Hrvatskih krsta�a Ivanovaca (kako ka�e Forolivski letopis) ostaje stvar diskusije. Mogu�e je da se knez obra�ao za pomo� Ugarskom kralju �igmundu, sa kojim je postigao pomirenje, ali je sigurno da mu ovaj nije mogao poslati niti jednoga vojnika jer je i sam bio do grla zapleten u ratovanje po Hrvatskoj. S druge strane, ni tada, a ni kasnije nisu Ugari shvatili na pravi na�in Tursku opasnost. Nije knez mogao ra�unati ni na Vla�kog vojvodu Mir�eta jer je ovaj ratovao protiv Ugara po Poljskoj, ali ni na svoga zeta Bugarskog cara �i�mana. Jo� su neosnovanije bile tvrdnje da su knezu pomagali Albanci. Stoga svi kasniji navodi, naro�ito Turski, gde se tvrdi da je knez Lazar uspeo da okupi oko sebe Bugare, Albance, Vlahe pa �ak Nemce i �ehe, jesu najobi�nija izmi�ljotina koja je imala za zadatak da kne�evu snagu preuveli�aju.

Ono �to je mo�da najgore jeste to da knez nije mogao da ra�una ni na sve Srpske velika�e jer jedni nisu bili zainteresovani, a drugi su imali �ak i sa Turcima saradnju. Tako je ostalo diskutabilno gde se nalazio kralj Marko Mrnjav�evi�. Jedino se zna da na kne�evoj strani nije bio, a shodno vazalskim obavezama budu�i da je on bio Turski vazal trebalo bi da je bio na Kosovu i to na Turskoj strani. Sli�na je situacija i sa Konstantinom Draga�em preko �ije su zemlje Turci nesmetano nadirali na Kosovo. Da li je on bio u Turskoj vojsci ne zna se, ali malo je razloga koji govore da nije bio jer je te�ko poverovati da bi ga sultan po�tedeo takve obaveze. Isto tako nije tu bilo ni �ur�a Stracimirovi�a, a gde je on bio ostaje tajna. Sam �ura� je do tog momenta imao dosta saradnje sa Turcima pa se kao o�igledni primer za to uzima to �to su njegovi ljudi pomagali Turcima onda kada su ovi provalili u Bosnu i kod Bile�a do�iveli masakr. Ta pomo� Turcima bila je inspirisana time �to je �ura� bio u neprijateljstvu sa kraljem Tvrtkom pa je to bio na�in da se ovome napakosti. Me�utim, neposredno pred Kosovsku bitku �ura� se izmirio sa Tvrtkom tako da vi�e nije bilo takvog razloga da poma�e Turcima. Najverovatnije od svega �e biti da se �ura� nije nalazio na Kosovu i da je ovu bitku posmatrao sa strane.

Jedini na kojeg je knez mogao sa sigurno��u da ra�una bio mu je zet Vuk Brankovi�. I do tada Vuk mu je bio veran pratilac u svim akcijama, a sada je imao jo� i vi�e razloga za to jer su njegove zemlje na Kosovu bile prve na Turskom udaru. Uz Vuka je bio i njegov sin Grgur, unuk kneza Lazara.

Na Vidovdan 1389. godine dolazi do direktnog sudara Srpske i Turske vojske na Kosovu polju. "Podi�e se najmla�i sin Orkanov, zvani Amurat, i pokori vrlo mnoge krajeve na zapadu. Najposle se podi�e na blago�astivoga kneza Lazara. Ovaj nije trpeo da vi�e �eka i da prenebregne svoje udove, i uz to jo� Hristove, da se seku i kidaju, no (odlu�i) ili da ukloni stid njihov od sviju, ili sam da umre i jo� da posvedo�i mu�enjem. Obuzet ovakvim mislima, ustane on i po�e na Ismailj�ane, i sukob je bio na mestu zvanom Kosovo ovako" (Konstantin Filozof). Za ovu bitku Turci su se temeljno spremili, a armiju im je vodio li�no sultan Murat sa svoja dva sina Bajazitom i Jakubom. Bile su tu i poznate turske vojskovo�e Evrenos, �ahin, Ali pa�a, a trupe su sakupljene iz svih delova Osmanskog carstva (Azije i Evrope). Sve ono �to je vojno vredelo u Turskoj na�lo se toga dana na Kosovu: "ustade car sveg Istoka, od sinova Ismailjevih, imenom Murat, i svu Gr�ku i Bugarsku zemlju uze, i na njega po�e, vode�i bezbrojno mno�tvo sa sobom: sinove Agarine sa Tatarima, Karmijane i Sarhanite, Grke i Bugare i Arvanite" (Koporinski letopis). Uostalom to je bila veoma iskusna vojska koju je sultan Murat skoro 30 godina vodio iz pobede u pobedu. �ak i sam sastav Turske vojske govorio je o njenom iskustvu. Bilo je tu dosta pe�adije i konjice, ali i jani�ara, a ono �to je bilo najva�nije jeste to da su svi stajali pod centralnom, sultanovom komandom.

Knez Lazar je imao dovoljno vremena da pripremi svoju vojsku koju je doveo na Kosovo. Me�utim njegova vojska se po samoj organizaciji te�ko mogla meriti sa Turskom. Kao i uvek najja�i deo vojske bila je te�ka konjica sa veoma malo pe�aka koji bi je �titili, �to je davalo velike �anse Turskoj lakoj konjici koja je bila mnogo pokretljivija. Ono �to je najva�nije bilo je to da knez po svemu sude�i nije imao centralnu komandu ve� je to bilo podeljeno izme�u njega, Vuka i Vlatka Vukovi�a. Isto tako Srpska vojska od vremena cara Du�ana nije imala nekog posebnog ratnog iskustva u sudarima sa organizovanim armijama i sva njena dotada�nja dejstva su se svodila na me�usobne okr�aje Srpske vlastele. Takvi me�usobni okr�aji bili su po obimu sasvim neznatni u odnosu na one bitke koje su Turci do tada imali.

Sam Turski upad u Srbiju nije bio ni malo iznenadan za kneza i on je tako ne�to i��ekivao ve� vi�e godina. Sigurno je da je on sasvim dobro znao sa kakvim snagama idu Turci te kakav je kvalitet ove armije. Stoga je bilo i veliko pitanje kakav �e biti krajnji ishod ove bitke i time bi se mogla objasniti ona poruka koju je knez neposredno pred bitku poslao svojim ratnicima: "Jer bolja nam je smrt u podvigu, nego li �ivot u sramoti, bolje nam je u borbi smrt od ma�a primiti, negoli ple�a neprijateljima na�im podati" (Slovo o knezu Lazaru). Zapravo knez se nije nimalo zavaravao oko mogu�eg ishoda bitke znaju�i da je on krajnje neizvestan, a jedino u �ta je mogao biti siguran jeste to da �e ona biti krvava. Upravo stoga njemu njegovi ratnici odgovaraju: "Mi �emo se sa Ismail�anima boriti. Pa ako �e i ma� glavu, i koplje rebro, i smrt �ivot uzeti, mi �emo se sa du�manima boriti" (Slovo o knezu Lazaru).

O samoj bitci i njenom toku se zna jako malo, a i to malo se vi�e naga�a. Ono �to je sigurno jeste da je bitka bila izuzetno �estoka i to isti�u svi letopisci. Tako jedan Dubrova�ki letopis iz XV veka navodi: "1389, 15. juna, na Vidovdan, u utorak, bija�e bitka izme�u Srba i turskoga cara. Od Srba su bili: Lazar, srpski kralj, Vuk Brankovi� i Vlatko Vukovi�, vojvoda. I bi velika pogibija i turska i srbska, i malo jih se vratilo natrag; car Murat ubijen je, a i srbski kralj. Pobjede nisu dobili ni Turci, ni Srbi, jer je bila velika pogibija. Boj je bio na Kosovu polju".

Isto navode i Turski izvori: "krv se lila, bregovi le�ina su se dizali na razboji�tu, glave su kao pesak na zemlju padale" (Ne�ri). U toku kre�eva na bojnom polju poginula su obe vo�e: i knez Lazar i sultan Murat: "I kada je do�lo do boja i nastala bitka, bila je tolika zveka i jeka da se treslo i mesto gde se ovo doga�alo. I toliko se krvi izlilo da se kroz izlivenu krv poznavao i trag konjski, i bi mnogo mrtvih bez broja, i bi tu i Amir, car persijski, ubijen. A zatim i ovaj divni mu�, sveti knez Lazar" (Povesno slovo o knezu Lazaru).

Ono �to je uzbu�ivalo ma�tu vekovima posle bitke bilo je pitanje ko je bio zapravo taj koji je ubio Turskog sultana Murata i kako je to izveo. O tome postoji nekoliko verzija koje su dosta razli�ite izme�u sebe, ali ono �to im je zajedni�ko jeste to da smrt sultana Murata pripisuju Srpskim ratnicima, ali kada treba re�i koji je to od njih u�inio dolazi do neslaganja.

Jedna od najstarijih verzija jeste ona iz pisma koju je Firentinska op�tina uputila kralju Tvrtku kao �estitku na "njegovoj" pobedi na Kosovu. U ovome pismu se pogibija sultanova opisuje kao uspeh jedne grupe od dvanaest Srpskih ratnika koji su tokom bitke uspeli da se oru�jem probiju do sultanovog �atora i tu ga ubiju: "koji probiv�i neprijateljske �ete i kamile naokolo vezane, ma�em otvori�e sebi put, do Muratova �atora dopre�e. Sre�an nad ostalima i onaj, koji vo�u tolike sile, jurnuv�i mu ma� i grlo i skut, juna�ki umori".

Potpuno razli�it od ovoga jeste navod od �akona Ignatija koji je pratio mitropolita Moskovskoga Pimena kada je ovaj putovao u Carigrad. Njegov izve�taj jeste negde na 12 ili 13 nakon bitke i evo �ta ka�e: "Bija�e prije nas car Amurat po�ao s vojskom na srbskog cara Lazara i �ulo se, da su u bitci oba ubiti. Prije ubi Amurata cara prevarom verni sluga Lazarev, imenom Milo�, i u taj �as Turci postavi�e carem Bajazita, sina cara Amurata; i opet Turci nadvlada�e i uhvati�e rukama srbskoga cara Lazara i njegove knezove i vojvode njegove, boljare njegove i sluge i svu vojsku njegovu; ove poubija�e, one rukama uhvati�e. Zapovedi na to car Turski srbskoga cara Lazara ma�em pose�i". Po Ignatiju tokom bitke neki Milo� je uspeo da lukavstvom do�e do sultana i da ga ubije, ali sve to nije zbunilo Turke koji odmah uzdignu za sultana Bajazita. Bitku nastave i ne�to kasnije uhvate �ivoga kneza Lazara kojeg odmah pogube.

Sli�an je i navod Gr�kog pisca Duke, s tim �to je on izbegao da spomene ime hrabrog Srpskog ratnika koji je pogubio sultana: "Tada se pribeglo jednom ne�uvenom lukavstvu. Neki mladi� iz redova Srba, plemi�a, hrabar i lukav kao niko me�u tamo�njima - kako se ispostavilo - napustio je redove hri��ana i dojurio, kao da je prebegao, usred turskih trupa. Turci su ga uhvatili, ali on je nazvao imenom njihovog vladara i rekao - �elim da ga vidim i da mu ka�em kako iz ove bitke da izi�e kao pobednik - Posle toga su ga odveli do vladara, a Murat dade znak rukom da mu pristupi; mladi� mu pri�e i nanese kratkim ma�em smrtonosnu ranu, posle �ega su ga Muratovi stra�ari isekli na komade" (Duka). Sultanova smrt nije zbunila pa�e i vezire koji su se tu zatekli, ve� oni odmah razapnu �ator i zaklone tu sultana ne �ele�i da vojska primeti njegovu pogibiju. Tokom bitke zarobe kneza Lazara i tu ga pre sultanovim �atorom likvidiraju. Ono �to je interesantno jeste to da Duka tvrdi da Muratovi sinovi, stariji Sau�ije (Jakub) i mla�i Bajazit o ovome nisu ni�ta znali. Tek nakon boja pozove vezir Bajazita (ne i Jakuba) i ka�e mu da mu je otac, sultan Murat, poginuo. Tu se Bajazit odmah sna�e i po�alje glasnika te ovaj poru�i Sau�iju (Jakubu) da otac �eli hitno da ga vidi. Kada je ovaj stigao, Bajazit naredi da ga oslepe. Na taj na�in je uspeo da starijeg brata, koji bi po redu nasle�a trebao da postane sultan, ukloni i sam se do�epa prestola. Mogu�e da bi se Duki moglo verovati jer se radi o �lanu carske Vizantijske porodice Duka, koji je na kraju pre�iveo i pad Carigrada, a mogu�e da je imao dodira i sa nekim od pre�ivelih u�esnika u bitci na Kosovu.

Sli�na je situacija i sa Laonikom Halkokondilom, isto tako svedokom pada Carigrada i zarobljenikom Turaka. Halkokondila ima dve verzije i to tursku i gr�ku, a obe su na svoj na�in interesantne. Halkokondila u obe verzije navodi kao izvr�ioca napada na sultana Srpskog ratnika po imenu Milo�. Po Gr�koj verziji napad na sultana je bila ideja kneza Lazara, a Milo� je to samo spretno izvr�io. Uspeo je da se probije i da prevari sultanove stra�are da je prebeglica, a oni ga odvedu kod sultana: "kada se on na�ao u blizini telohranitelja cara koji je stajao spreman za boj, okrenuo je koplje protiv njega i napadaju�i ga u�inio najdivnije delo koje nam je poznato, i ubio cara Murata; on sam poginuo je veli�anstvenom smr�u" (Halkokondil). Turska verzija koju pri�a Halkokondila je zna�ajno druga�ija jer navodi da sultan Murat nije ubijen u toku boja ve�a nakon �to je bitka ve� zavr�ena: "pri�aju da on nije pao dok je posle boja progonio neprijatelja; naprotiv, neki visoki plemi� odlu�io je jo� dok se Murat nalazio usred svojih trupa postrojenih za borbu da izvr�i juna�ko delo ve�e od svih �to su ikad u�inili" (Halkokondil).

Kod Konstantina Filozofa se ve� pojavljuje motiv izdaje po kojem je jedan od kne�evih ratnika po imenu Milo� bio optu�en za izdaju. Da bi dokazao neosnovanost tih optu�bi tokom bitke uspe da se probije do sultana tako �to se prikazao kao prebeglica. Onoga momenta kada ga je sultan primio ni�ta ne sumnjaju�i, Milo� izvadi ma� i ubije ga, ali ne uspe da pobegne: "Me�u vojnicima koji su se borili pred (vojskom) be�e neko veoma blagorodan (Milo�), koga oblaga�e zavidljivci svome gospodinu i osumnji�i�e kao neverna. A ovaj da poka�e vernost, a ujedno i hrabrost, na�e zgodno vreme, ustremi se ka samome velikom na�elniku kao da je prebeglica, i njemu put otvori�e. A kada je bio blizu, iznenada pojuri i zari ma� u toga samoga gordoga i stra�noga samodr�ca. A tu i sam pade od njih" (Konstantin Filozof).

Mavro Orbin veoma detaljno razra�uje motiv izdaje u svojim navodima tvrde�i da je bilo sukoba izme�u dva kne�eva zeta: Vuka Brankovi�a i Milo�a Kobili�a. Po njemu knez je udao svoju �erku Maru za Vuka, a Vukosavu za Milo�a Kobili�a koji je izgleda bio kne�ev ljubimac jer je kod njega i odgojen. Netrpeljivost izme�u Vuka i Milo�a je po�ela onda kada su se dve sestre posva�ale. "Izme�u ove dve sestre do�lo je jednom do sva�e. Vukosava je, naime, hvalila i pretpostavljala vrednost svoga mu�a Vuku Brankovi�u, a to je Vukovu �enu Maru jako uvredilo, pa je o�amarila svoju sestru. Kad je ona to ispri�ala svome mu�u, on je smesta potra�io Vuka i sasuo na njega mnogo uvreda, te ga pozva na megdan, da se vidi je li istina ono �to je bila kazala njegova �ena Vukosava. I mada je Lazar poku�ao da ih izmiri, ipak nije uspeo spre�iti da se me�usobno potuku kako bi i jedan i drugi pokazali svoju vrednost. Kad je Milo� u dvoboju zbacio Vuka s konja, velika�i koji su stajali unaokolo nisu dozvolili da ga dalje udara. Posle toga su ih knez i drugi velika�i izmirili, no to izmirenje be�e vi�e la�no nego od srca. Zato Vuk nije propu�ta nijednu priliku da Milo�a ocrni kod tasta" (Mavro Orbin). I upravo takva prilika se ukazala Vuku neposredno prije bitke sa Turcima kada je opomenuo kneza Lazara da postoji mogu�nost da Milo� tajno �uruje sa Turcima. Da bi to proverio knez za vreme ve�ere uz zdravicu ka�e Milo�u: "Vama, Milo�u, darujem ovo vino zajedno s peharom, i pored toga �to ste kod mene okrivljeni za izdajstvo" (Mavro Orbin). Milo� se nije opravdavao, ali je obe�ao da �e delom pokazati sutradan u boju da nije izdajnik. Tako i uradi. "No Milo� �itavu tu no� nije uop�te zaspao, pa u osvit zore, a da to niko nije primetio, uzjaha konja i s kopljem okrenutim unazad (�to je kod Slovena znak begunca) do�e u tabor Turaka, kod kojih je bio na velikoj ceni. Stoga je smesta bio uveden pod �ator turskog cara, koji se jako obradovao njegovom dolasku. I tu, baciv�i se na zemlju (kako je obi�aj kod Turaka) klanja se caru, i dok stoji prignute glave da mu poljubi ruku, kradimice izvla�i bode� koji je dr�ao skriven u nedrima, i zabija ga Muratu u trbuh. I dok iz petnih �ila nastoji da pobegne iz �atora, rani ga, na nesre�u, careva telesna stra�a, i tu najposle pogibe" (Mavro Orbin). Od toga dana kod Turaka je obi�aj "kad neko dolazi da poljubi ruku njihovom vladaru, da toga dvojica od stra�ara dr�e za ruke kako ne bi mogao naneti kakvo zlo njegovoj li�nosti, kako je to u�inio Milo� Muratu" (Mavro Orbin).

Po Trono�kom rodoslovu (slabo pouzdanom ina�e) sultana su ubila tri Srpska junaka i to Milo� Obili�, Milan Topli�anin i Ivan Kosan�i�. Njih je Vuk Brankovi� poku�ao kod kneza da otpu�i da spremaju izdaju: "koji govora�e Lazaru da Milo� i Milan i Ivan ho�e da te izdaju, gospodine Lazare, silu Amuratovoj" (Trono�ki rodoslov). Da bi dokazali da nisu izdajnici ova trojica junaka sutra prije bitke krenu kod sultana Murata. Kako se radilo o krupnim Srpskim li�nostima to se sultan obradovao misle�i da to oni prelaze na njegovu stranu. "A ovaj �im �u za dolazak Milo�ev, brzo zapovedi svojim na�elnicima da do�u. I sa po�a��u uvedo�e k Muratu Milo�a, s Milanom kao prevodiocem. Nada�e se Amurat da je Milo� do�ao da se pokori vlasti njegovoj, ili da izvesti o pot�injavanju svih Srba. A Milo�, do�av�i pred Amurata i pribli�iv�i se da mu ruku poljubi, istr�e no� i probode cara" (Trono�ki rodoslov). U poku�aju bega budu ubijeni Kosan�i� Ivan i Milan Toplica, dok Milo�a Turci uhvate �ivog. Nisu ga odmah pogubili ve� su ga doveli pred sultana koji je umirao. Ovaj nije hteo da se Milo� odmah pogubi ve� naredi da bitka zapo�ne da bi se zavr�ila dok je on jo� u �ivotu. Za to vreme u Srpskom logoru su primetili da nedostaju Milo� Obili� i njegovi drugovi i to je bio momenat kada su svi pomislili da su ova trojica pre�li na Tursku stranu. Naravno da su sva srca klonula. Sam po�etni tok bitke je i�ao u Srpsku korist, ali dok je knez menjao konja njegova vojska je pomislila da je on poginuo i zapo�ne bekstvo. Na kraju je i knez morao da be�i. Pri povla�enju, upadne mu konj u neki rov gde ga Turci kona�no uhvate �iva. Odmah ga privedu ka sultanu Muratu koji je umirao i tu je knez mogao da vidi zarobljenog Milo�a i smrtno ranjenog sultana. Tada je i shvatio �ta se sve desilo. Nedugo potom naredi sultan da se pogube knez i Milo�, a zatim i on umre. "I na zapovest Amuratovu Lazaru odseko�e svetu glavu, tako�e i Milo�u" (Trono�ki rodoslov). Iako je mala verovatnost u pouzdanost ovoga rodoslova, ovo je u svakom slu�aju lepa legenda koja zaslu�uje da bude ispri�ana.

Sli�nu je pri�u napisao neki Jerg iz Nirnberga kojeg su Turci od 1460. godine dr�ali u zarobljeni�tvu. Jerg je uspeo nakon nekoliko godina da pobegne od Turaka i da do�e u Italiju gde je stupio u slu�bu Rimskog pape. Po njemu knez je imao dva zeta (ne ka�e koja) koji su se prepirali koji je od njih hrabriji. No� pred bitku jedan od kne�evih zetova poru�i sultanu Muratu da �e ujutro pred bitku pre�i na njegovu stranu. Sultan mu je poverovao i primio kne�evog zeta, me�utim ovaj je tu priliku iskoristio i ma�em ga ubio. "Dakle, despot Lazar imao je dva zeta koji su bili stalno u neslozi me�u sobom. Jednom je imao da ratuje sa Tur�inom. Tada se ova dvojica prepira�e: sutra �e se videti koji je najbolji u borbi. U toku no�i jedan od zetova poru�i Tur�inu da �e mu ujutro sa mnogo plemi�a prite�i u pomo�. Tome se Tur�in veoma obradovao i ujutro kada je stigao i kada je trebalo da mu poljubi nogu, tada isu�e svoj ma� i probode Tur�ina" (Jerg iz Nirnberga).

Turski hroni�ar Ne�ri ima opet verziju koja zna�ajno odstupa od svega onoga �to je do sada navedeno. Po njemu sultan Murat je ve� nakon dobijene bitke krenuo sa pratnjom da obi�e razboji�te. Jedan ranjeni Srpski ratnik koga Ne�ri naziva Milo� Kobili�, se prikrio me�u le�evima, a kada se sultan pribli�io on se odjednom pridigne i padaju�i krene ka sultanu. Pratnja sultanova je htela da ga spre�i i da mu ne dozvoli da se pribli�i, ali im sultan naredi da ga puste. Izgledalo je da ovaj ranjenik ima nameru da poljubi uzengije sultanovog konja, ali pri�av�i na dovoljnu udaljenost iznenada izvadi no� i ubije sultana. Sultanovi �uvari smesta iseku Milo�a. Na mestu gde je sultan Murat ubijen Turci podignu smesta �ator, a Bajazit bude progla�en novim sultanom dok njegovog starijeg brata Jakuba ugu�e.

Smrt sultana Murata opisuje i Benedikt Kuripe�i� tvrde�i da je sultana ubio jedan stari Srpski vitez po imenu Milo� Kobilovi�: "jer na ovom ga mestu, kada po�e s vojskom na despota, no�em ubi jedan stari srpski vitez, po imenu Milo� Kobilovi�" (Benedikt Kuripe�i�). Nakon toga Kuripe�i� navodi ve� poznatu pri�u o kne�evoj ve�eri gde je Milo� bio optu�en da ho�e da izda kneza Turcima. Izgledalo je kao da je knez tome poverovao, a Milo� uvre�en obe�a da �e dokazati da on nije izdajnik i to tako �to �e u�initi ono �to niko drugi nije u stanju. Odmah uzja�e konja i ode u Turski logor gde ga lepo prime jer su ga znali po �uvenju. On odmah zatra�i da ga odvedu kod sultana. "Tada on zahtev da na samo sa carem govori, i car na to pristade, nadaju�i se, da �e mu javiti za ne�to, �to �e mu pomo�i da pobedi kneza. Pa kad se vide�e sami i car mu (kako be�e onda obi�aj u turskih careva) pru�i nogu da je poljubi, tada stari vitez re�e: Ne mili se hri��aninu nogu da ljubi, a zato �e� evo sada da primi� platu - pa kad se sa�e da nogu poljubi, izvu�e iz rukava no� te raspori cara ozdo pa sve do srca, te ovaj s jaukom du�u ispusti. Na to nagrne sila, a vitez ute�e na svom konju i ve� ga uzjaha, ali ga tada na konju ubi�e" (Benedikt Kuripe�i�).

8. Smrt kneza Lazara

Sigurno je da je tokom bitke poginuo i knez Lazar od Turske ruke, ali i tu postoji vi�e razli�itih verzija. Po Ignatiju, tokom bitke, kada je Murat ve� bio ubijen, uspeju Turci da kneza uhvate �ivog a sa njim i mno�tvo njegovih ratnika. Na Bajazitovu zapovest (sina sultanovog) kneza odmah ubiju: "Zapovedi na to car Turski srbskoga cara Lazara ma�em pose�i".

Detaljniji u opisu stradanja kneza Lazara jeste Konstantin Mihailovi� iz Ostrovice, ina�e Srbin kojeg su Turci zarobili kod Novog Brda (1455). Od tada on je jani�ar u Turskoj vojsci, ali iskoristi zgodnu priliku i dok su Turci ratovali po Bosni prebegne Ugarskom kralju Matiji Korvinu. On ka�e da je tokom bitke najpre od ruke Milo�a Kobile poginuo sultan Murat: "I tu je Milo� Kobila, vitez kneza Lazara, ubio cara Murata". Nakon toga vo�stvo Turske vojske je preuzeo sultanov sin Bajazit i nastavio bitku tokom koje Turci uspevaju da uhvate knez �ivoga. "Tu je isto tako uhva�en knez Lazar blizu jedne Bogorodi�ine crkve po imenu Samodre�e, i na tome mestu je postavljen visok mermerni stub kao znak da je tu uhva�en knez Lazar" (Konstantin iz Ostrovice). Uz kneza bio je uhva�en i vojvoda Topli�ki Krajmir. Bajazit je naredio da se knez dovede pred nosila na kojim je le�ao mrtav sultan i tu ga zapitao kako se to on, knez, usudio suprotstaviti Turcima. Kne�ev odgovor je bio veoma ponosan: "Ve�e je �udo kako se otac tvoj smeo usuditi da napadne srpsku kraljevinu. A ka�em ti, care Bajazite: da sam ovo ranije znao �to sada o�ima vidim, morao bi i ti na tre�im nosilima le�ati. Ali je sam Gospod Bog tako izvoleo u�initi zbog grehova na�ih. Neka bude volja bo�ja". Videv�i da na kneza ne mo�e uticati naredi Bajazit da se knez pose�e, a vojvoda Krajmir dobije dozvolu od Bajazita da dr�i skut pod glavom kneza da mu glava, kada je d�elat odse�e, ne bi pala na zemlju. "U tome je car Bajazit naredio da poseku Lazara. A Krajmir, izmoliv�i to od cara, kleknuv�i dr�a�e skut pod glavom kneza Lazara da ne bi na zemlju pala. A kad ona pade na skut, priljubiv�i ovu glavu uz svoju glavu re�e: Zakleo sam se Gospodu Bogu: gde bude glava kneza Lazara, tu i moja mora le�ati". Odmah potom Turci i njega poseku.

Neodre�eno o kne�evoj smrti govori Konstantin Filozof, ali posredno se mo�e zaklju�iti da je knez sa ve�om grupom svojih ratnika zarobljen i da su ih Turci likvidirali. "Posti�e (Lazar) bla�enu smrt tako �to mu je glava pose�ena, a njegovi mili drugovi molili su usrdno da poginu pre njega, da ne vide njegovu smrt" (Konstantin Filozof).

Sasvim suprotan jeste izve�taj jednog �panjolskog poslanika po imenu Gonzales, po kojem je knez Lazar bio taj koji je ubio sultana Murata i izgleda �ak uspeo da umakne. Me�utim, tokom boja do kneza je nekako dopro Bajazit i tu u borbi ga ubio. "Murat je bio odli�an vitez; ubio ga je hri��anski vitez knez Lazar, a ubio ga je u boju udarcem koplja, koje mu je prodrlo u grudi, a iza�lo na le�a; nakon toga je Ilderim Bajazit osvetio svoga ubijenoga oca tako �to je ubio kneza Lazara u boju svojom rukom".

Tu �injenicu da je Bajazit bio taj koji je li�no ubio kneza ponavlja i natpis na mramornom stubu koji je nakon bitke podignut na Kosovu. "Uhva�en bi hrabri stradalac rukama bezakonim agarjanskim, i kraj stradanju dobro sam primi, i mu�enik Hristov postade veliki knez Lazar, i ne pose�e ga ko drugi, o ljubimci, no sama ruka ubice onoga, sina Amuratova". Ovaj natpis dobija ve�u vrednost samim time �to se pretpostavlja da mu je autor niko drugi do sin kneza Lazara, budu�i despot Stefan Lazarevi�. Mogu�e da je on bio sasvim dobro upoznat sa ovim odlu�uju�im detaljima koji su se desili tokom bitke.

Mavro Orbin je i po ovom pitanju veoma detaljan. U vreme bitke, kao �to je ve� re�eno, Milo� je uspeo da prodre do sultana i da ga ubije, ali Turci su to veoma ve�to prikrili tako da knez nije znao da je Milo� ubio sultana. "Pa�e i drugi turski zapovednici, mada su smr�u svoga gospodara bili veoma ra�alo��eni, ipak se ne predado�e tuzi, ve� su s mnogo razboritosti dr�ali u tajnosti njegovu smrt, kako pred neprijateljima tako i pred Turcima kojima jo� nije bio poznat slu�aj" (Mavro Orbin). U to vreme Srbi su ve� uveliko potiskivali Turke pa su se tamo ve� prime�ivali znaci panike: "svuda padaju, ovde hri��ani, tamo Turci, koji su jedva odolevali �estini Ra�ana i drugih Slovena. Neki su od Turaka bili napustili polo�aj i povukli se natrag u nameri da pobegnu" (Mavro Orbin). Me�utim, turski zapovednici su tada po�eli da bodre svoje ratnike tako da je malo pomalo i bojni red ponovo uspostavljen. Ipak ko zna kako bi se Turci proveli da nije do�lo do jednog slu�ajnog doga�aja. Naime, knez je morao da zameni ve� premorenog konja i za vreme dok je to radio, Srpska vojska ga je izgubila iz vida i svi su pomislili da je knez pao. To je bilo dovoljno da se javi panika i odjednom Srpska vojska po�ne da uzmi�e. "Kad je to video knez Lazar, koji se ne�tedimice borio, i kad je primetio da mu je konj premoren, po�to je borba trajala od izlaska sunca do posle osam �asova, ostavi toga konja, a uzjaha drugoga, odmornog. Njegovi ljudi, me�utim, koji su ga videli kako se smelo bori u prvim redovima svega umrljanog krvlju, i svojom i neprijateljskom, izgubiv�i ga iz vida u ono kratko vreme dok je promenio konja, pomisli�e da je pao mrtav na zemlju, te svi uznemireni po�e�e uzmicati i rastrojavati se" (Mavro Orbin). Iako je knez brzo promenio konja i nakon toga poku�ao da nekako napravi red u svojoj vojsci, sve je bilo uzalud jer su svi ve� uveliko be�ali. "Pa i pored toga �to se Lazar pokazivao i nastojao da ih pove�e i sakupi, oni su i dalje be�ali" (Mavro Orbin). Tada je ve� i knezu bilo jasno da je bitka izgubljena, a panika tolika da ne�e uspeti da sakupi vojsku. Stoga i on po�ne da se povla�i, ali upadne zajedno sa konjem u neku rupu koji su seljaci iskopali za hvatanje zveri. Tu ga Turci sustignu i likvidiraju. "Stoga je i on bio prisiljen da krene za glavninom vojske i da be�i kako bi se spasao. Izbegavaju�i glavni drum da ne bi nabasao na neprijatelja, upade zajedno s konjem u jednu nevidljivu rupu pokrivenu zemljom i granjem koju su seljaci iskopali da bi uhvatili neku zver. Tu ga sustigo�e i ubi�e neprijatelji koji su ga gonili" (Mavro Orbin).

Po Pe�koj verziji sultan Murat je pao tokom boja, me�utim Srbi nisu uspeli da iskoriste tu �injenicu (verovatno da nisu znali za sultanovu smrt) i bitku izgube, a Turci kneza uhvate �ivog. Na kraju knez je pogubljen, a pisac nije siguran da li ga je li�no sultanov sin posekao, kao �to nije siguran da li je bitka izgubljena zbog izdajstva. "I boj me�u obojima bi, i u boju tom ne�astivi nasilnik pade od ma�a posred razboja, i telom i du�om, s mno�inom svojih boguprotivnih vojnika. A ostaje toga sin jedan. I na kraju boja toga - ne znam �ta istinito re�i o ovom, da li je izdan kim od svojih hranjenika, ili je naprotiv ovo sud bo�ji koji se zbi nad ovim - u ruke toga uzima i posle mnogih muka sam �asnu i pobo�nu glavu njegovu odse�e" (Pe�ki letopis).

Na osnovu samo ovoga navedenog vidi se kakva zbrka vlada oko pojedinosti same Kosovske bitke, stoga je nepotrebno upu�tati se u rasprave �ta je sve od do sada navedenog istina, a �ta ne. Uostalom to i nije svrha ove na�e pri�e. Stoga o samoj Kosovskoj bitci samo u krupnim potezima. Naime, nema nikakve sumnje da je bitka bila izuzetno �estoka, a po svemu sude�i Srbi su jedno vreme imali inicijativu. Negde tokom bitke (verovatno) neki od Srpskih junaka uspeo je da ubiju sultana Murata me�utim oni Turci koji su okru�ivali sultana bili su dovoljno mudri da ovu �injenicu sakriju. Bili su savr�eno svesni da bi to Srpskoj vojsci dalo krila dok bi u Turskoj vojsci nastalo rasulo. Po svemu sude�i u daljnjem toku bitke do�lo je do preokreta, ali na kraju snage su ipak bile izjedna�ene i na kraju dana niko nije imao prevagu. "Kad obe strane iznemogo�e i bitka prestade, i bezbrojno mno�tvo obejih pobijeno be�e, to jest Srba i neprijatelja, i po Kosovu polju le�a�e, ..." (Slovo o knezu Lazaru).

Ono �to je slomilo moral u Srpskoj vojsci bilo je to �to su Turci uspeli da se do�epaju kneza Lazara i nekih njegovih glave�ina. No, ni Turci nisu imali snage da iskoriste tu prednost jer kod njih se ve� po�elo ko�kati oko toga ko �e naslediti sultana. Mla�i sultanov sin Bajazit se pokazao kao veoma spretan i na prevaru uspeva da likvidira svoga starijeg brata Jakuba koji je po redu nasle�a trebao da nasledi Murata. Sve se to de�avalo izgleda tokom bitke. Me�utim ni sam Bajazit izgleda nije bio siguran u vernost vojske koja je ve� gun�ala zbog Jakubovog uklanjanja (kona�no Bajazit je bio uzurpator), a opet pogibija toga dana nije im davala ba� mnogo morala za nastavak pohoda u dubinu Srbije. Stoga Bajazit na brzinu likvidira kneza i neke od istaknutijih zarobljenika i povu�e se ka Turskoj gde je morao najpre da sebi obezbedi presto.

Ba� ovo Tursko povla�enje, smrt sultanova i stra�na Turska pogibija, izazvali su mno�tvo pitanja o tome ko je zapravo bio pobednik u Kosovskoj bitci. Tu je posebnu zabunu izazvao kralj Tvrtkom sa svoja dva pisma. U jednom od njih, neposredno nakon Kosovske bitke, on obave�tava Trogirsku op�tinu da je "neprijatelj hri��anske vere i pravoslavne vere nevernoga Amurata, koji je ve� mnoge narode pokorio....i koji je ve� do�ao na�e zemlje uznemiriti i imao nameru da nakon toga navali i na va�e, do�ao sa svoja dva sina i sa svojim sledbenicima Turcima, zapo�eo s njime bitku dana 15. u mesecu junu uz pomo� bo�je ruke odr�av�i s pobedom megdan savladao, i na zemlju bacio zarobljene tako, da je malo od njih �ivu glavu odnelo, no uz neki gubitak svojih, ne ipak mnogih". Verovatno sli�no pismo uputio je Tvrtko i Florentinskoj op�tini, i mada ono nije sa�uvano, iz pisma koje je op�tina uputila nazire se sadr�aj Tvrtkovog pisma. Naime, op�tina ovako �estita kralju Tvrtku: "dana 15. juna Muhamedov vernik Murat, koji zadobiv�i Tursko carstvo silom naumi hri��anstvo i ime spasitelja uni�titi....na mestu koje se Kosovo polje zove pao s mnogo hiljada svoje vojske i sa dva sina uz veliko prolivanje krvi....Sre�no polje tolikog poraza, koje �e kosti palih, ve�ni spomenik pobede, sa�uvati kroz mnoge vekove. Sre�na bosanska kraljevina, kojoj je su�en toliko slavan rat, i Hristovom desnicom zadobiti pobedu! Sre�an i onaj dan bla�enoga Vida, presvetoga mu�enika, slavna i po�tovanja dostojna uspomena, na koji bi dato pobediti onog naj�e��eg neprijatelja! Sre�na i presre�na ona �eta dvanaestorice velmo�a, koji su se probili kroz neprijateljske �opore i unaokolo svezane kamile probiv�i ma�em put i hrabro prodre�e u �ator Muratov! Najsre�niji jeste onaj koji je toga mo�noga vo�u, ma�em u grlo i skut, umorio juna�ki; a sre�ni su i svi, koji su kao �rtve ubijenog vo�e mu�eni�kom smr�u �ivot i krv prolili nad onom groznom trupinom. Ali od svih je Va�e veli�anstvo najsre�nije, koje posveti tako slavna i uvek nezaboravna pobeda".

Odmah upada u o�i da se stvarni u�esnik ove bitke, knez Lazar, uop�te ne spominje, a da se bitka na Kosovu smatra dobijena. S druge strane kao pobednik ove bitke ozna�ava se kralj Tvrtko koji nije bio ni blizu ovoga razboji�ta. Na prvi pogled izgleda da Tvrtko sebi pripisuje ono �to nije njegovo. No, mora se znati da je u to vreme kralj Tvrtko bio kralj ne samo Bosne ve� i Srbije, i samim time on je sebe smatrao naslednikom Nemanji�a, te shodno tome u knezu Lazaru je video svojeg podanika. To dalje vodi da kne�eva pobeda jeste zapravo Tvrtkova pobeda. U tom kontekstu bi se trebalo posmatrati ovo Tvrtkovo hvalisanje.

Za to vreme Venecijanci su ve� ne�to oprezniji te stoga �alju svoga poslanika na Turski dvor sa jednom maglovitom porukom: "da smo pre odlaska ovih galija iz Mletaka do�uli, ali ne jasno, o ratu koji je bio izme�u velemo�noga gospodara Murata, oca njegova, i kneza Lazara, o kome su se razne stvari govorile kojima se ipak verovati ne mo�e; ali smo ipak do�uli za smrt re�enoga gospodina Murata radi koje veoma �alimo". Lukavi Venecijanci su znali da je sultan Murat poginuo, ali oni jo� uvek ne znaju ko je sada sultan, a nije im ba� najjasnije ni ko je pobedio na Kosovu. Stoga poslanik u d�epu nosi dve poruke od kojih �e samo jednu da upotrebi u zavisnosti od toga ko je sultan, jedna je za Jakuba (ako je on na prestolu), a druga za Bajazita u slu�aju da je on sultan. Veoma oprezan ton pisma gde oni Turcima izjavljuju sau�e��e radi sultanove smrti, ali ne �estitaju na pobedi (�to bi sasvim sigurno u�inili samo da su bili sigurni da su Turci bili pobednici), sasvim jasno govori da ishod bitke i nije jasan.

Da se du�e vreme smatralo da su na Kosovu pobedili Srbi vidi se iz jednog pisma Filipa Mezijera iz Pariza gde on sasvim nedvosmisleno ka�e da su Turci do�iveli poraz i da su imali stra�nu pogibiju: "A da bi bo�jom milo��u bio sputan ma� re�enoga Amorata, ove iste godine on je pobe�en u predelima Albanije. I on i njegov sin pali su u boju, kao najhrabriji iz njegove vojske".

Ne treba se uop�te �uditi zbog ovakvih izve�taja i nejasno�a oko ishoda bitke jer ni sami Turci nisu znali da li su bili pobednici ili pora�eni. Ve� pomenuti Ignatije govori o svom putu u Carigrad i u jednom momentu zatekao se na Turskoj teritoriji neposredno nakon bitke. On je odmah primetio da je neki strah zavladao me�u Turcima i da je bilo nekih nemira "a kru�io je glas da su obojica, Murat i Lazar, bili ubijeni u jednoj bici. Zastra�en ovim nemirima, po�to smo se nalazili u dr�avi Turskoj......itd.". Zapravo ni sami Turci nisu znali �ta da misle nakon velike pogibije njihove vojske na Kosovu, a da zlo bude ve�e glavu je izgubio i sam sultan Murat koji skoro trideset godina vodi Osmanlije iz pobede u pobedu i uz to i njegov najstariji sin Jakub. Osim toga po�ela su i kome�anja oko borbe za vlast i sve one smutnje koje idu uz to.

Da je nekih nemira u Turskoj bilo vidi se pisma vizantijskog pisca Kidona upu�enog prognanom vizantijskom caru Manojlu II Paleologu: "Onaj prokletnik, veoma osion prema bogu i njegovoj ba�tini a istovremeno i veoma drzak prema svima, sada nestade i pogibe od onih o kojima je mislio da ni vest o sili, koja se protiv njih sprema�e, ne�e izdr�ati, ve� da �e na sam glas u okean poskakati". U daljnjem sledu pisma Kidon vidi priliku da se nakon smrti sultanove iskoristi sva ona smu�enost i zbunjenost koja vlada u Turskoj te da se Vizantija kona�no oslobodi nesnosnog Turskog pritiska. Ina�e Kidon je ube�en da su Turci do�iveli poraz i �ali �to car ni�ta ne preduzima da se taj Turski poraz na Kosovu iskoristi do kraja: "I tako tvoja odsutnost sada nama pomra�uje radost zbog pobede nad neprijateljima".

9. Nakon bitke

Ono �to je posebno vidljivo u svemu ovome jeste to da se svi bave uglavnom Turcima i to naro�ito smr�u sultanovom. O Srbima se malo govori i tek se negde nuzgredno spomene knez Lazar. To nije �udno jer se Srbija sa prve Balkanske sile u vreme cara Du�ana nakon njegove smrti zahvaljuju�i me�usobnoj borbi vlastele, srozala u potpunosti i o njoj vi�e niko ne vodi ra�una kao o respektabilnoj sili. Ono �to je hri��anske zemlje naro�ito pla�ilo jesu Turci i stoga sva ta radost �to je sultan Murat poginuo. Sam sultan Murat je ve� skoro trideset godina stajao na �elu Osmanlija, a za to vreme sve sami uspesi. Stoga je Evropa mislila da je njegovom smr�u snaga Osmanlija kona�no skr�ena. Strani izvori su o�igledno tu precenili ulogu sultana Murata, a potcenili snagu Turske dr�ave misle�i da �e smrt sultanova biti dovoljan razlog da se Turci ospu. O�igledno da Evropa jo� uvek nije nazirala onu opasnost koja dolazi iz Azije. Sultanovi sinovi za Evropu su bili potpuna nepoznanica, a nikome ne pada na pamet da bi neki od Muratovih sinova mogao da zameni oca u svim onim uspesima koje je on do tada postizao.

Bajazit je bio upravo takav i on je za sve bio veliko iznena�enje. Realno proceniv�i da sada nakon bitke nema potrebe nadirati dalje u Srbiji i da je va�nije vratiti se u Jedrene i tamo utvrditi vlast, on nakon par dana odmora okre�e vojsku i vra�a se u Tursku. �ini se da je ostao tek toliko da bi se vojska nakon velike pogibije stabilizovala i da bi se obavile neke formalnosti oko mrtvoga sultana. "Pobediv�i, car Bajazit ostade na Kosovu polju i na ovome boji�tu na�ini znak onde gde je njegov otac ubijen: na �etiri stuba na�injen je svod olovom pokriven, koji i danas stoji. A staviv�i u mrtva�ke sanduke svoga oca i brata, posla ih u Brusu, gde je obavljena njihova sahrana" (Konstantin iz Ostrovice).

Veoma sa�et je i Feliks Petan�i� koji je o Kosovskoj bitci pisao nakon ne�to vi�e od sto godina (1502), a evo �ta on ka�e: "Tu se despot Lazar cara Murata s mnogo hiljada do�ekao i ubijen bio, a od njegove vojske malo ih je u �ivotu ostalo, a Turci su odr�ali pobedu, ali ne bez svoje krvi, jer im je tu njihov car poginuo, gde se jo� njegova utroba u mramornom grobu nalazi, a telo mu ne u Brusu odneto i tamo sahranjeno" (Feliks Petan�i�).

Orbinovi navodi su sli�ni, osim �to on dodaje jedan veoma interesantan detalj. Naime, on ka�e da je iznad groba gde je sahranjena utroba sultana Murata obe�ena odse�ena Milo�eva ruka (ona kojoj je ubio sultana) sva okovana u srebro. "Na tom mestu be�e rasporeno Muratovo telo, izva�ena utroba i tu pokopana. Tako se jo� i danas vidi onde jedna kula koju nazivaju Muratovim grobom i piramidom. Potom je njegovo telo preneto, ne u Sofiju (kako neki reko�e) ve� u Brusu, pa tu polo�eno u grob njegovih predaka koji se nalazi blizu Banje Bruse, a za uspomenu, na grob je obe�ena Milo�eva ruka okovana u srebro" (Mavro Orbin).

Za Srbiju Kosovska bitka jeste potpuna katastrofa jer sve �to je iole ratni�ki vredelo u njoj, tog sudbonosnog dana se borilo, a ve�ina je izginula. Zavladao je i stra�an strah jer nije bilo dela Srbije iz kojeg neko nije stradao na Kosovu. "A tada, tada ne be�e mesta u �itavoj toj zemlji gde se nije �uo tu�ni glas ridanja i vapaj, koji se ne mo�e ni sa �ime uporediti, tako da se vazduh ispunio, tako da je u svima predelima Rahila plakala i ne htede se ute�iti - ne samo zbog (pobijene) dece svoje, nego zbog bogoizabranog gospodina, jer ga (Lazar) nema i jer ih (dece ) nema" (Konstantin Filozof). Srbija je odjednom ostala bez jedne �itave generacije, a skoro sva krupnija vlastela ostala je na bojnom polju. "Taj se dan jadnijem Srbljem krila oblomi�e, taj dan svu gospodu izgubi�e i bez glave ostade o drugoj gospodi, u porabo�tenije (ropstvo) po�o�e" (Pri�a o boju Kosovskom).

Od krupnijih li�nosti Kosovo je pre�iveo kne�ev zet Vuk Brankovi�, ali i Tvrtkov vojvoda Vlatko Vukovi�. Kasnije predanje nikako nije moglo da oprosti Vuku to �to je pre�iveo ovu bitku i zato ga je nepravedno optu�ilo za izdaju. Verovatno najo�triji u osudi Vukovoj bio je Trono�ki rodoslov koji navodi da ga je knez ve� pred kraj bitke i proklinjao. "A Vuk Brankovi�, sa svom svojom silom, to jeste sa deset hiljada (10.000) vojnika, odstupi od vojske Lazareve i stade s druge strane reke Sitnice. Videv�i ga, Lazar re�e: Proklet bio Vuk u svakom �inu svom, za �ivota i posle smrti" (Trono�ki rodoslov). No, o tome kasnije.

Kao �to je ve� re�eno knez je pose�en pred Bajazitom, a i neke velmo�e koje su uhva�ene zajedno sa njim. Izgleda da Bajazit ipak nije likvidirao sve zarobljenike i da je nekima po�tedeo �ivot, a da su ti Srbi smogli hrabrosti i zatra�ili od njega da im dozvoli da uzmu telo kne�evo i da ga sahrane, �to im je na kraju on i dozvolio. "Onda Ra�ani ili Srbi koji bejahu kraj cara Bajazita izmoli�e telo kneza Lazara i odneso�e u jedan manastir koji se zove Ravanica i onde ga sahrani�e i proglasi�e za sveca" (Konstantin iz Ostrovice).

Sti�e se utisak da je Bajazit, iako mu je otac poginuo a vojska stra�no iskasapljena, ose�ao kao pravi ratnik duboko po�tovanje prema knezu Lazaru kao svome protivniku. Nakon bitke on ga jeste likvidirao, ali nije dozvolio bilo kakvo skrnavljenje njegovog tela ve� prepusti Srbima da ga sahrane po svojim obi�ajima. Konstantin Filozof o tome izve�tava samo �turo. "A on (Lazar) primi mu�eni�ku smrt i vidi se sada kao �iv u velikoj obitelji zvanoj Ravanica, koju sam sazda, javno uzet od njih (mu�enika) i s njima zboruje na nebesima" (Konstantin Filozof).

I Orbin navodi de je knez sahranjen u Ravanici: "Zatim je pokopan u Ravanici, u jednoj vrlo lepoj crkvi, koja je sva sazidana od me�anog mermera, i tu se jo� danas vidi njegovo telo u jednom zlatom izvezenom pokrovu koji je, ka�u, izvezla njegova �ena Milica" (Mavro Orbin). Pokrov koji Orbin spominje jeste crvena svila na kojoj je pozla�enom �icom izvezena �uvena Pohvala knezu Lazaru, i ovo platno je slu�ilo kao pokrov kne�evim mo�tima. Orbin gre�i utoliko �to ovaj pokrov nije izradila kneginja Milica ve� �ena despota Jovana Uglje�e po imenu Jelena, poznatija po svom mona�kom imenu Jefimija. Ona se odmah nakon bitke na Marici (1371) gde joj je mu� Uglje�a poginuo, zamona�ila i najve�i deo vremena provela je upravo na kne�evom dvoru. U znak divljenja za kne�ev podvig na Kosovu, ali i kao znak zahvalnosti �to se brinuo o njoj, izradila je pokrov i na njemu izvezla Pohvalu knezu Lazaru: "No ne tako ti, o mili moj gospodine i sveti mu�eni�e, malopodatljiv bio jesi u tro�nim malove�nim - koliko vi�e u neprolaznim velikim, koja primio jesi od Boga - jer telesnu tu�inku mene u tu�im hranio jesi izobilno. A sada dvostruko prosim, da nahrani� me i da uti�a� buru ljute du�e i tela moga. Jefimija usrdno prinosi ovo tebi, Sveti!" (Pohvala knezu Lazaru).

Navodi da je kne�evo telo odmah sahranjeno u Ravanici nisu ta�ni jer je odmah nakon bitke on polo�en u crkvi u Pri�tini. "Njegovo �asno telo uze�e hri��ani od obli�njeg grada, zvanog Pri�tina, i preneso�e u bo�astvenu crkvu Vaznesenja Hristova i �asno polo�i�e" (Slovo o knezu Lazaru). Tek nekoliko godina nakon Kosovske bitke na predlog kne�evih sinova Stefana i Vuka pristala je kneginja Milica da se kne�eve mo�ti prenesu iz Pri�tine u Ravanicu. "Potom se uzimaju �asne mo�ti njegove i nose se na ure�eno mesto" (Povesno slovo o knezu Lazaru).

Na ovom mestu mo�e se navesti jedno veoma interesantno mesto iz spisa Marka Pigafeta koji se u drugoj polovini XVI veka kretao kroz Srbiju i do�ao u manastir Ravanicu. Tu je on u manastiru video telo kneza Lazara, dodu�e ne celo ve� samo ruku, budu�i da je ostatak tela bio prekriven pokrovom, a kalu�eri iz nekog razloga nisu smeli da prikazuju celo telo. "Pokazali su nam ga, zapravo pokazali su nam samo jednu ruku, jer ka�u da im je zbog ograni�enih privilegija zabranjeno pokazivati ga celog; stoga su nam pokazali samo jednu ruku, dok je sve ostalo bilo pokriveno velom. Na jednom prstu te ruke videli smo veoma lep rubin. Pomenuta ruka i portret, koji je o�ito ra�en za �ivota, dokazuju da je bio �vrsto gra�en i visok �ovek, sa velikom, gustom i crnom bradom" (Pigafeta). Interesantni su njegovi daljnji navodi o tome da Turci nisu poku�avali da oskrnave kne�evo telo niti su do tada nasrtali na manastir. "Turci ga nikada nisu dirali, �tavi�e izvesni salmani, svojim povlasticama, dozvolili su kalu�erima da mogu slobodno stanovati i �iveti po svome i po pravilima svoje vere, sem �to nisu smeli koristiti zvona, �to kalu�eri ponekad �ine, ali potiho" (Pigafeta). �ini se da su Turci i tada ose�ali duboko po�tovanje prema svome protivniku ne �ele�i da remete njegov posmrtni mir.

Sam hram u Ravanici je pravljen negde posle 1375. godine, a verovatno da je na saboru u Pe�i doneta odluka da se po�ne sa njegovom gradnjom. Manastir je utvr�en jakim bedemima i sa nekoliko kula, a sam knez ga je bogato obdario nekim selima da bi kalu�eri koji su boravili u manastiru mogli da se izdr�avaju. Arhitektura manastira Ravanica dosta podse�a na mauzolej cara Du�ana u Prizrenu, �to verovatno nije tek slu�ajnost jer se knez smatrao naslednikom Nemanji�a. To je bilo jo� uo�ljivije pri prenosu kne�evog tela iz Pri�tine u Ravanicu i po�etku formiranja njegovog kulta kada se �itav taj postupak u potpunosti oslonio na Nemanji�ku praksu. Ipak samo polaganje njegovih mo�tiju bilo je zna�ajno druga�ije no �to je to ra�eno sa Nemanji�ima. Dok su Nemanji�i imali unapred pripremljenu podzemnu grobnicu gde su im mo�ti polagane, kne�eve mo�ti su polo�ene u skupoceni kivot i time bile izlo�ene pogledu i po�tovanju vernih. Kasnije je u Ravanici sahranjen u zidanoj grobnici i mla�i kne�ev sin Vuk i to u prostoru manastirskog naosa (na severnoj strani). Postoje sumnje da je u Ravanici sahranjen i Lazar Brankovi�, ali njegov grob jo� nije prona�en. Interesantno je da se u neposrednoj blizini kne�evog groba, delio ih samo zid, nalazi i grobnica prepodobnog Romila, jednog monaha isihasta koji je posle Mari�ke bitke do�ao do kneza i sa njime odr�avao bliske kontakte. Negde 1376/77. Romil je umro i po kne�evom nalogu sahranjen je u Ravanici �ime su se na neki na�in jasno izrazile kne�eve sklonosti ka naj�istijoj tradiciji pravoslavne duhovnosti �iji je nosilac bio upravo Romil.

Ktitorska slika kneza Lazara sa porodicom islikana je levo od ulaza, odnosno na severnom delu zapadnog zida. Ra�una se da su portreti islikani izme�u 1384-1387. godine, dakle, tek nekoliko godina prije Kosovske bitke. Freska je danas toliko izbledela da je nemogu�e bilo �ta detaljnije re�i o samome izgledu kneza Lazara. Osim da je duguljasto, ni lice kneginje Milice nije mogu�e detaljnije opisati. Bra�ni par izme�u sebe dr�i model Ravanice dok su ispod (modela) dvojica prin�eva - Stefan i Vuk.

Ono �to se u Ravanici ne mo�e videti, sasvim je jasno raspoznatljivo u Ljubostinji, manastiru koji je sazidala kneginja Milica negde po�etkom XV veka. Knez Lazar je prikazan u mla�im godinama. Stasa je visokog sa tankim rukama i izrazito mr�av. Lice je duguljasto i bledo, uokvireno bujnom kestenjastom kosom i gustom bradom koja se zavr�ava u dva �iljka. O�i su sitne, usta mala, nos tanak i dug, brkovi spu�teni na ni�e, a obrve veoma guste. Tu je i kneginja. Lice joj je mlado i ovalno, dok joj je �elo usko, nos tanak (mada preterano dug), brada mala. Na glavi nosi udovi�ki veo tako da se kosa ne mo�e videti.

U Trono�kom rodoslovu (slabo verovatnom) postoji interesantna legenda o tome kako su sahranjeni knez Lazar i Milo� Obili�. Naime, nakon sultanove smrti Turci su njegovu utrobu sahranili na Kosovu: "Njegovu utrobu izvadi�e i zakopa�e na Kosovu, gde i danas na tom grobu stoji turbe. A telo u grad Brusu poneso�e sa sobom". U istom grobu sa sultanovom utrobom sahranjena je kne�evo i Milo�evo telo: "A telo Lazarevo i Milo�evo, zajedno sa utrobom Amuratovom, na jednom mestu na Kosovu be�e sahranjeni, po zapovesti Amuratovoj". Me�utim to nije tako dugo ostalo jer je rodbina Milo�a Obili�a uskoro izvadila njegove mo�ti i sahranila ih na drugom mestu. "Milo�a su njegovi uskoro odatle izvadili i ponovo sahranili u jednoj nedalekoj crkvi, blizu reke Laba, gde ispod oltara ove crkve izvire voda kisela i isceliteljna". Sli�no je postupljeno i sa kne�evim mo�tima koje su prenete u Ravanicu, a tokom XVII veka u Vrdnik. "A nad grobom Lazarevim ukazao se zrak nebeski, i vest o tome do�la je do njegove supruge Milice i sinova mu. I okupi�e se episkopi sa sve�tenstvom, te otvori�e grob i na�o�e telo celo i miomirisno i sveto. Uze�e ga i odneso�e u obitelj koju je on podigao, zvanu Ravanicu, i s po�a��u ga polo�i�e u �ivot. I prebiva�e tamo u �ivotu do leta gospodnjeg 1669. A tada se, zbog bo�jom voljom nastalog dugogodi�njeg rata izme�u cesara i Turaka, mo�ti preneso�e u Srem, u goru Fru�ku, u manastir zvani Vrdnik. I nalazi se tamo u �ivotu, tvore�i �udesa, gde ih svi koji dolaze gledaju i klanjaju im se" (Trono�ki rodoslov).

Na kraju ne mo�e se izbe�i, a da se ne izvr�i pore�enje izme�u one bitke koja je bila na Marici (1371.) i ove koja je skoro dvadeset godina kasnije (1389.) na Kosovu. Rezultat obe bitke je veoma sli�an jer su obe rezultirale stra�nom Srpskom pogibijom. Me�utim sami uslovi koji su do njih doveli, ali i krajnji rezultati jesu bitno druga�iji. Ne mo�e se nikako pore�i politi�ka genijalnost bra�e Mrnjav�evi�a, a pogotovo Uglje�ina, tim vi�e �to su �ini da su oni u ono doba oni bili jedini koji su na pravi na�in shvatili Tursku opasnost koja se tek pojavljivala. Ideja Mrnjav�evi�a je bila da nije dovoljno Turke pobediti u jednoj bitci ve� da ih treba istisnuti sa Evropskog tla i upravo �itava njihova ekspedicija je bila usmerena ka tome. Oni nisu �ekali Turke ve� su im krenuli u dubinu teritorije, me�utim vi�e spletom nesretnih okolnosti negoli smi�ljenom Turskom akcijom, ova bitka je izgubljena. Tog momenta Turci su sa obe noge stali �vrsto na Evropsko tlo, a put u unutra�njost Balkana im je bio potpuno otvoren. "Kad su srpske vojnike, koji su tada toj bili, do kraja u njoj pobedili kod reke tako nazvane Marice, na srpsko odmah ustremljuju se na�alstvo" (Vladislav Gramatik).

Jo� tada, u vreme Mari�ke bitke, Turci su se mogli samo Srpskom rukom i snagom sasvim slomiti. To da je Srbija i tada bila veoma jaka vidi se iz toga �to su samo snage Mrnjav�evi�a mogle biti dovoljne za ovaj podvig. Zaista je �alosno da tada ve�ina Ra�ke gospode (u koje sigurno spada i knez Lazar) jednostavno nije �elela da pomogne Mrnjav�evi�e uop�te se ne interesuju�i �ta se to de�ava daleko ne jugu. Izgledalo im ja da je to toliko daleko da do njih mo�da ne�e ni do�i. Mnogi su se poradovali vide�i kako su mo�ni Mrnjav�evi�i pali pa su odmah po�urili da zauzmu �to ve�i komad njihovih teritorija. Paradoksalno je da nakon Mari�ke bitke najmanje teritorijalne koristi su imali ba� pobednici u toj bitci, Turci. No, oni su to mudro radili znaju�i da jo� uvek nisu u stanju da svu onu teritoriju koju zauzmu i �vrsto dr�e. Tako ve� nije razmi�ljala Ra�ka gospoda koja �ak nakon Mari�kog poraza uglavnom je zauzeta sa stvaranjem svojih oblasti i me�usobnim ubijanjima oko malih komada teritorija ne vide�i odakle ide prava opasnost.

Prvi koji je shvatio �ta se to valja iz Azije bio je izgleda ba� knez Lazar (a i to tek onda kada su Turci po�eli njega da ugro�avaju), ali on sada vi�e nije imao dovoljno snage da zaustavi Tursku bujicu koja se prelila na Balkan iz sve snage. Tu sada vi�e ni�ta jedna bitka nije mogla da odlu�i jer Turci su imali ogromne ljudske i materijalne rezerve, a Srbija to vi�e nije imala. Jednu takvu krvavu bitku kao �to je Kosovska uz veliki gubitak ratnika, pa �ak i vladara, Turci su relativno lako preboleli, ali Srbi nisu mogli jer su svi rezervoari bili iscrpljeni. Ako Kosovsku bitku shvatimo kao apsolutnu Srpsku pobedu, ona je bila uzaludna jer nije imao ko da iskoristi njene rezultate. Jednostavno nije bilo dovoljno jake li�nosti da zameni kneza Lazara, nije bilo novoga plemstva koje bi zamenilo ono izginulo. S druge strane Turci su nakon sjajnog sultana Murata dobili jo� boljega kroz Bajazita, a iz Azije su stalno stizale nepregledne horde novoga ljudskoga materijala. Stoga i zaklju�ak da je Srbija izgubljena jo� onda na Marici daleke 1371. godine, a Kosovska bitka je bila samo zavr�ni �in te drame. �in koji vi�e ni�ta nije re�avao jer sve je ve� bilo poznato, a knez Lazar verovatno shvativ�i to odlazi u bitku spreman za smrt: "Bolje je nama u podvigu smrt negoli sa stidom �ivot. Bolje je nama u boju smrt od ma�a primiti negoli ple�a neprijateljima na�im dati. Mnogo po�ivesmo za svet, najzad postarajmo se za malo podvig stradala�ki primiti, da po�ivimo ve�no na nebesima, dajmo sebi imenovanje vojnika Hristovih, stradalaca blago�astija, da se upi�emo u knjige �ivotne. Ne po�tedimo tela na�a u borenju, da od onog koji prosu�uje podvige svetle vence primimo. Bolovi ra�aju slavu i trudovi dovode do po�inka" (Slovo o knezu Lazaru).

I upravo tu vidimo �ta je sve Srbija propustila ne �ele�i da prati onaj kurs kojim su krenuli Mrnjav�evi�i. Njihova je ideja bila da se jedna ve� umorna dinastija Nemanji�a zameni novom sve�ijom i toga momenta ja�om - dinastijom Mrnjav�evi�ima, koja je dovoljno jaka da ujedini Srbiju. Takva ujedinjena Srbija bi sigurno lak�e mogla da se nosi sa Turcima, me�utim zbog jakih otpora Ra�ke gospode oni nisu imali vremena da svoj naum do kraja izvr�e. Tim putem bi sasvim sigurno krenuo i knez Lazar, ali to sada vi�e nisu bili isti uslovi i ono �to je moglo biti veoma delotvorno u vreme Mari�ke bitke u vreme Kosovske vi�e nije imalo svrhe. Vi�e se nije moglo napasti Turke u njihovoj teritoriji jer su oni ve� halakali po Srbiji. Sitni partikularizmi su nadvladali razum, a svi oni velika�i koji nisu �eleli da im jedan Mrnjav�evi� bude kralj, kasnije su bili zadovoljni time �to su postali Turski vazali. "I tako dakle, kako je greh prevazi�ao avaj zbog na�ih zala, za davanje tima srpska se pripremi zemlja" (Vladislav Gramatik). �udna je ironija istorije.

10. Pitanje nasle�a

Nakon okon�anja Kosovske bitke niti jedna od strana izgleda nije znala ko je zapravo pravi pobednik. S jedne strane Turci su se morali povu�i jer su imali stra�nu pogibiju, a uz to poginuo im je sultan Murat. Ono �to je jo� dodatno pogor�avalo stvar bilo je to �to je poginuo i prestolonaslednik Jakub i to po svemu sude�i nasilnom smr�u od svoga mla�eg brata Bajazita. Ba� takav razvoj doga�aja je naterao Bajazita da dobro da promisli jer nalazio se duboko u Srbiji nakon krvave bitke za koju nije znao da li ju je uop�te dobio, a vojska je naveliko gun�ala. On u tome momentu nije mogao da bude siguran ni u podr�ku najbli�ih svojih vojskovo�a, a jo� ve�e je bilo pitanje kakva �e biti reakcija u Jedrenu kada tamo stigne vest o svim ovim doga�ajima. Stoga je smatrao da mu je daleko sigurnije da sa vojskom krene put Jedrena i da tamo najpre u�vrsti vlast pa da se onda kasnije bavi Srbijom. Veoma brzo nakon bitke Turska armada je krenula put Jedrena. "A lav onaj, koji je na svom jeziku nazvan i munjeviti (Bajazit), brzo se vra�a na istok da sedne na presto o�ev i da utvrdi carstvo odasvuda" (Konstantin Filozof). No i to treba shvatiti tek uslovno. Sasvim je izvesno da Bajazit nije poveo ba� svu armiju nazad u Tursku ve� da je ostavio ne�to vojske u onim oblastima i gradovima u Srbiji koje je mogao toga momenta da zauzme. Da je u Turskoj bila dosta napeta situacija svedo�i i Ignatije koji je pratio mitropolita Pimina na njegovom putu u Carigrad. Jedan deo ovog puta ih je vodio kroz Turske zemlje i ono �to je videla ova grupa putnika u Turskoj dobro ih je popla�ilo "Murat je bio oti�ao u rat protiv Lazara srpskog kneza; a kru�io je glas da su obojica, Murat i Lazar, bili ubijeni u jednoj bici. Zastra�en ovim nemirima, po�to smo se nalazili u dr�avi Turskoj" (Ignatije). Tu Ignatije sasvim nedvosmisleno govori o nemirima, a pro�lo je tek 12 dana od bitke na Kosovu i Muratove pogibije. Nije to bio samo strah Turaka od toga �to im je vladar poginuo, bilo je tu mnogo nezadovoljstva zbog uspinjanja Bajazita na mesto sultana.

S druge strane u Srbiji je nastala velika zabuna, ali i strah zbog strahovite pogibije skoro celokupnog plemstva kojeg je Srbija tada imala. Tragedija se uve�avala samim time �to je na bojnom polju poginuo i knez Lazar. Ba� zato postavljalo se i pitanje njegovog naslednika i to ne samo na njegovim zemljama.

Nesretan poraz na Kosovu i to �to je Vuk Brankovi� bio jedan od retkih koji je bitku pre�iveo odjednom je tokom druge polovine XV veka proizvelo pri�u da je Vuk Brankovi� izdajnik te da je on osnovni krivac za Kosovski poraz. Od dosta stidljive najave da je na Kosovu mo�da neko od Srba izdao kneza: "ne znam �ta da ka�em o tome: da li ga je izdao koji od njegovih slugu, ili je sam bog tako sudio" (Koporinski letopis), na kraju se do�lo da je taj izdajnik ni manje ni vi�e ve� Vuk Brankovi�.

Kasnije je bilo i veoma razra�enih pri�a o navodnom sukobu izme�u Vuka Brankovi�a i Milo�a Obili�a, zatim Vukove izdaje, kne�eve kletve Vuka, itd., me�utim kako se radi o legendi koja nema nekih bitnih zna�aja za ovu pri�u to se ona ovde vi�e ne�e spominjati. U svakom slu�aju Vuk Brankovi� se hrabro borio na Kosovu i imao dosta uspeha tokom bitke, ali uvidev�i da je pobeda izmakla i verovatno znaju�i da je knez Lazar zarobljen, a da bi izbegao daljnju pogibiju on je povukao svoje oklopnike iz daljnje bitke. Ba� to njegovo uspe�no izvla�enje iz bitke kasnije je bilo jedno od osnovnih dokaza o njegovoj navodnoj izdaji. "Me�utim, zet kneza Lazara Vuk Brankovi� spasao se gotovo sa svim svojim ljudima, po�to je (kako neki ka�u) imao tajne pregovore s Muratom da ga izda (kako je i u�inio) svoga tasta da bi se dokopao njegove dr�ave" (Mavro Orbin). Da je Vuk ostao lojalan knezu i da nema govora o njegovoj izdaji vidi se i iz toga �to je Vuk do kraja �ivota odr�avao uglavnom dobre odnose sa potomcima kneza Lazara. Da je bilo izdaje njihovi odnosi sigurno ne bi bili ni jednoga dana dobri. Kasniji sukobi izme�u ove dve porodice imali su za uzrok uglavnom otimanje oko preraspodele vlasti u Srbiji, a nikako stare nepre�i��ene ra�une i izme�u ostalog mogu�u izdaju.

Odmah nakon bitke i kne�eve pogibije postavilo se pitanje ko �e sada zauzeti mesto kneza Lazara. Bilo je na neki na�in logi�no da novi predvodnik Srpskog plemstva bude onaj koji je nakon kne�eve smrti najja�i. To je bez sumnje bio Vuk Brankovi�, a ne�to su sli�no mislili i na Ugarskom dvoru jer ve� nakon 22 dana posle bitke Ugarski kralj �igmund se obra�a Vuku jednim pismom u kojem mu se obra�a prakti�no kao novom gospodaru Srbije. Osim toga kralj �alje i jedno poslanstvo koje predvodi Nikola Gorjanski, a verovatni razlog za ovakvu Ugarsku posetu jeste ba� �to je i Ugarski kralj mislio da �e na kne�evo mesto sada do�i Vuk te je �eleo da sa njim obavi potrebne pregovore. Iz svega proizilazi da je Ugarski kralj znao za bitku na Kosovu, ali i za njen rezultat, odnosno za kne�evu pogibiju. Kako je knez bio Ugarski vazal i time podveo Srbiju pod Ugarski uticaj (makar samo formalno), to je sasvim razumljivo da se nakon njegove smrti Ugarski kralj interesovao ko �e ga sada naslediti i stoga je �eleo da i toga eventualnog naslednika prihvati kao vazala. Stoga u pismu nalog da Nikola Gorjanski treba sa Vukom da pregovara o svemu onome �to se ti�e cele Srbije, odnosno "�to je korisno njemu i zemlji Ra�ki".

Na ku�u kneza Lazara izgleda Ugarski kralj vi�e nije ra�unao jer tamo je uz kneginju Milicu bila samo jedna �erka i dva maloletna sina. Te�ko je bilo poverovati da �e Srpsko plemstvo ostati verno kne�evoj �eni, ma koliko bila jaka uspomena na kneza. Poznavaju�i Srpsku vlastelu i njenu sklonost ka vladarima �vrste ruke niko ne bi mogao pretpostaviti da �e kneginja biti prihva�ena kao vladarka dok neki od kne�evih sinova ne postane punoletan. A ipak, ba� to se desilo. No prije svega potrebno je upoznati se sa porodi�nom slikom obe porodice, i Lazarevi�a i Brankovi�a budu�i da �e to za daljnju pri�u imati odlu�uju�i zna�aj. �to je jo� va�nije ba� ti porodi�ni odnosi bi�e kamen spoticanja izme�u ove dve porodice, ali i ono �to je odvelo Srbiju u slede�ih nekoliko godina u gra�anski rat.

Nakon kne�eve smrti kneginja Milica se na�la u veoma nezgodnom polo�aju. Sa knezom je kneginja imala ukupno 5 �erki i dva sina. U vreme Kosovske pogibije jedna od �erki, Dragana bila je udata za Bugarskog cara Ivana �i�mana (oko 1386.), druga Teodora je bila udata za Ugarskog velika�a Nikolu Gorjanskog (1387.), a tre�a Jelena za �ura�a Stracimirovi�a (oko 1386.). �etvrta �erka koja se zvala Mara bila je negde od 1371. godine udata za Vuka Brankovi�a. Sa kneginjom je ostala najmla�a �erka koja je ro�ena oko 1378. godine i koja se zvala Olivera. U to vreme ona ne igra nikakvu ulogu, ali �e budu�i doga�aji nju da uzdigne u sam vrh svih politi�kih doga�aja vezanih za Srbiju, a dobrim delom i Tursku. Bila su tu i dva sina i to Stefan ro�en oko 1377. godine i Vuk za koga ne znamo kada je ro�en, ali se zna da je bio mla�i od Stefana (zna�i ro�en nakon 1377.). Dakle, odmah nakon Kosovskoga poraza sa kneginjom su sinovi Stefan koji ima oko 12 godina, ne�to mla�i Vuk i �erka Olivera koja je ima 10-11 godina. Na prvi pogled moglo se u�initi da kneginja kao �ena i jo� uz to optere�ena sa troje maloletne dece ne�e imati bilo kakvih mogu�nosti da sa�uva vlast u Srbiji. No, prvi utisak naj�e��e vara.

S druge strane Vuk Brankovi� sa svojom �enom Marom (�erkom kneza Lazara i kneginje Milice) ima ukupno tri sina. To su bili Grgur (ne zna se datum ro�enja, ali mogu�e da je bio najstariji), zatim �ura� (ro�en oko 1375.) i Lazar za koga se ne zna datum ro�enja, ali zna se da je najmla�i. Sam Vuk je tada bio u najboljoj snazi i sa mnogo ratnog i politi�kog iskustva. �to je tada veoma va�no imao je i prili�an uticaj na okolne dvorove, a ne sme se zaboraviti ni to da su ga odmah nakon Kosovske bitke Ugari skoro priznali novim vladarem Srbije. U svemu tome treba imati posebno u vidu to da je Vuk oduvek bio nezavistan na svojim teritorijama te da ni za vreme kneza Lazara nije ovoga priznavao za svoga gospodara ve� je vodio uglavnom sasvim nezavisnu politiku, mada (i to treba posebno podvu�i) svi njegovi potezi su ipak bili u potpunosti usagla�eni sa kne�evim zahtevima. Taj odnos mo�da nije lako objasniti, ali je on postojao. Dakle, bilo je sasvim za o�ekivati da �e Vuk od sada pa nadalje da vodi malo druga�iju politiku u odnosu na ku�u Lazarevi�a. Ako je do sada i smatrao da je obavezno potrebno da svaki njegov krupniji politi�ki potez odobri knez ili da barem bude upoznat sa njim, sada je situacija bila sasvim druga�ija. Kako je on taj koji je najja�i u Srbiji bilo bi logi�no da on sada, poput nekad kneza, bude taj koji �e odre�ivati onaj politi�ki put kojim �e se Srbija kretati dok bi ostalo Srpsko plemstvo svoje korake usagla�avali sa njim. Me�utim, tu se sada na�la kneginja Milica kao prepreka o kojoj on mo�da nije ni razmi�ljao kao ozbiljnijem politi�kom protivniku, a ona je to upravo i bila.

Sa svoje strane kneginja nije imala nameru da dopusti da onaj polo�aj koji je dr�ao knez Lazar izi�e iz porodice Lazarevi�a i pre�e na Vuka Brankovi�a. Svi njeni kasniji potezi bili su motivisani jedino time da kne�ev dotada�nji polo�aj glavara Srbije zauzme njihov sin Stefan. No, kako je on bio u to doba maloletan bilo je veliko pitanje kako �e vlastela sve to prihvatiti. Na pomo� od zetova nije mogla ni na koji na�in da ra�una. Bugarski car �i�man je bio suvi�e daleko, a opet suvi�e slab i zavistan od Ugarske. Nikola Gorjanski opet nije mogao da bilo �ta da preduzme bez dozvole Ugarskog kralja, a videli smo to do sada, on je ve� bio u nekoj manje-vi�e tajnoj misiji kod Vuka Brankovi�a �to sigurno kneginji nije moglo da ostane nepoznato. �to se ti�e �ura�a Stracimirovi�a, kneginja je od njega mogla jo� ponajmanje da o�ekuje bilo kakvu pomo� jer se svojevremeno on ni sa knezom nije ba� najbolje slagao ne �ele�i da ga prizna za vladara Srbije, pa je bilo jo� manje verovatno�e da �e to u�initi sada sa kne�evim maloletnim sinom Stefanom. I kona�no, sa poslednjim zetom Vukom Brankovi�em nije mogla da ra�una jer je Vuk bio glavni pretendent na ono mesto koje je imao knez i koje je kneginja �elela da sa�uva za sina. Situacija se pokazala jo� gorom onoga momenta kada je kneginja saznala da Ugari sa Vukom Brankovi�em pregovaraju kao sa novim vladarem Srbije. Time se pokazalo da osim ve� postoje�e Turske opasnosti sada odjednom i sa severa po�inje Ugarska da pokazuje veoma agresivne namere.

Pregovori Vukovi sa Ugarskim kraljem �igmundom nisu do danas dovoljno rasvetljeni i o njima se relativno malo zna. Njih je najverovatnije inicirao Ugarski kralj �ele�i da i dalje Srbiju dr�i u statusu vazala kao �to je to bilo dok je knez Lazar bio �iv. Upravo tu negde treba tra�iti svrhu misije koju je vodio Nikola Gorjanski, ali ostaje pitanje kakav je bio krajnji rezultat tih pregovora. Mo�e se samo domi�ljati �ta je Vuk Brankovi� mogao da razgovara i dogovara sa Ugarskim poslanstvom. Da li se i on ve� tada ose�ao kao naslednik kneza Lazara kao �to su to Ugari ve� unapred odredili ili su mu to oni nametnuli? Samo naslanjanje na Ugare i uop�te na Zapadnu Evropu bilo je za Vuka verovatno tada jedina mogu�a politi�ka opcija �to se mo�e veoma lako opravdati time �to on ni tada, a ni kasnije, nikako nije �eleo da padne pod vlast Turcima. On je i dalje smatrao da se Turcima mora pru�ati otpor. Verovatno da je pitanje prevlasti u Srbiji za Vuka bilo ipak drugostepeno pitanje i da ga je on gledao samo u funkciji pru�anja daljnjeg otpora budu�im Turskim nasrtajima. Ukoliko je i �eleo da zauzme kne�evo mesto bilo je to radi pru�anja jedinstvenog otpora Turcima, a manje radi toga �to je �eleo sebe da vidi vladarem Srbije.

No, tako nije mislila i ona druga strana koja se okupljala oko kneginje Milice. Osnovni zadatak kneginjine okoline je bio prvenstveno u tome da se vlast u Srbiji sa�uva za ku�u Lazarevi�a, dok se o nekom novom eventualnom otporu Turcima mislilo daleko manje. To su sada bile dva razli�ite politi�ke opcije oko kojih se trebala Srpska vlastela odlu�iti.

Sa jedne strane pojavljuje se Vuk Brankovi� koji i dalje �eli da ratuje sa Turcima i u okviru toga �eli �to tesniju saradnju sa Evropom, na prvom mestu sa Ugarskom. Ukoliko bi se krenulo tim pravcem, sasvim prirodno se Vuk name�e kao novi vo�a u Srbiji budu�i da su kne�evi sinovi jo� nedorasli da budu ratne vo�e. Dakle, Vukova politi�ka opcija je bila u svojoj ogoljenosti u potpunosti ratni�ki nastrojena. S druge strane kneginju mu�i jedino kako to da sinovima sa�uva onu vlast koju je knez imao, a opredeljenjem za rat sa Turcima ta vlast neizostavno se seli iz ku�e Lazarevi�a u ku�u Brankovi�a. Ipak, ne treba ni kneginju suvi�e optere�ivati time da je njena jedina misao bila kako sa�uvati vlast za sinove. U tome momentu ona je mo�da bila i realniji politi�ar od Vuka Brankovi�a i pored sveg njegovog politi�kog i �ivotnog iskustva. Ne treba zaboraviti da je Srpsko plemstvo do�ivelo stra�nu pogibiju na Kosovu i da je i ina�e rezervoar Srpske snage bio dobrim delom iscrpljen. Bilo je veliko pitanje da li jo� uvek postoji volja, ali i snaga da se ratuje sa Turcima. To �to se Bajazit povukao bilo je samo trenutno, a njegov se povratak mogao o�ekivati u najskorije vreme. Iz dubina Azije on je u mogu�nosti da dovede nove horde, a Srbija je ve� dovoljno iskrvarila. Pouzdati se u pomo� Evrope bio je uzaludan posao, a jo� manje je bilo verovatno da bi Ugari mogli svoje odrede slati da bi se branila Srbija. Zapravo Ugarima niko nije verovao jer bilo je o�igledno da oni �ele Srbiju samo kao tampon zonu u kojoj bi se do�ekivali Turski napadi i gde bi se oni eventualno zaustavljali. Tada bi se mo�da Ugarska sa�uvala, ali Srbija bi za uzvrat imala te�kih razaranja i uni�tavanja.

Sve su ovo bili problemi sa kojim se kneginja morala odmah suo�iti i veoma je lako mogu�e da bi ove dve politi�ke opcije koje su nametnule ku�e Lazarevi�a i Brankovi�a ve� tada izazvale neke raskole me�u Srpskom vlastelom da sami Ugari nisu taj problem razre�ili time �to su iznenada udarili na Srbiju. "A oni koji ostado�e (behu) siroti i u�asnuti od njihove plja�ke, jer nije pretila beda samo od Ismailj�ana, nego se i zapadni susedi (Ugri) spremi�e na rat" (Konstantin Filozof). Negde tokom jeseni te godine (1389.) Ugari iz banovine Ma�ve prelaze preko Save i provaljuju u Srbiju. Nakon one stra�ne pogibije na Kosovu i svega onoga haosa koji je to pratio, sasvim je razumljivo da organizovanog otpora prema Ugarima nije ni moglo biti i zato Ugari veoma lako prodiru duboko u Srbiju sve do Rudnika pa i dalje. Veoma brzo pali su Bora� i �estin, oba dosta dobro utvr�ena grada. Na svu sre�u nailazi zima i �igmund prekida sa pohodom, ostavlja posade po osvojenim gradovima, a sam se vra�a u Ugarsku gde nagra�uje svoje plemi�e za uspe�an pohod, kako on navodi u jednoj od svojih povelja: "protiv Srba, njegovih buntovnika, posebno kod osvajanja tvr�ava Bor�a i �estina".

Sada je i na dvoru kneginje Milice bilo sasvim jasno da se ne�to mora u�initi jer osim opasnosti sa juga odakle idu Turci, pojavljuju se i Ugari prili�no iznenadno, ali veoma odlu�no, i izgledaju u svojim nastojanjima �ak opasniji i odlu�niji. Stoga od dva zla ostaje da se bira one manje, a to su i pored svega bili upravo Turci. U to vreme izgleda da su i pojedini velika�i po�eli otkazivati poslu�nost i naziralo se ne�to �to je li�ilo na rascep me�u Srpskom vlastelom. "Uz to do�o�e i me�usobne borbe onih koji su im bili podru�ni; drugi su, me�utim, bili kao samostalni,.." (Konstantin Filozof).

Osim Vuka Brankovi�a koji je pokazivao znakove da �eli da zauzme ono mesto koje je do tada imao u Srbiji knez Lazar, ili se to mo�da kneginji samo �inilo zbog njegovih pregovora sa Ugarskim kraljem, bilo je izgleda i me�usobnih borbi ostale vlastele koja je bila od kneginje zavisna. Ona je sasvim jasno uvidela da podru�na vlastela ima verovatnu nameru da se osamostali i da sve ovo �to se de�ava jesu samo nagove�taji tog procesa, a da ona sa svojim maloletnim sinovima ne�e imati snage da bilo �ta u�ini da bi ih spre�ila u tome. S druge strane sa severa prete Ugari (ve� su zauzeli delove Srbije), sa juga su Turci �ijih posada isto tako�e ima po Srbiji, a namere Vuka Brankovi�a nisu jasne. Prema tome sve to sasvim li�i na propast i stoga je potrebno progutati ponos i prikloniti se jednoj od neprijateljskih strana jer je situacija stvarno bila te�ka: "Jer odasvud se neprijatelji podigo�e i jakim opkoljenjem navali�e, ne samo Ismail�ani, nego i ugarske zemlje, i mnoga gospoda sa bezbrojnim silama podigo�e se da ovu opusto�e, kona�no zarobe i razore. I jedne su odvodili, a druge nepo�tedno mu�ili, tre�e ma�evima sekli, i mno�tvo se krvi proliva�e. I be�e tu tuge, bede, pla�a i ridanja neute�nog" (Povesno slovo o knezu Lazaru).

U toj proceni u�inilo joj je da su Turci mnogo pogodniji �to nije ni malo �udno jer je ve� imala primer kako oni postupaju sa Markom Mrnjav�evi�em i bra�om Draga�. Obojica su bila Turski vazali, ali sa velikom autonomijom i nezavisno��u u delovanju. Sa Ugarima te�ko da je mogla pregovarati jer oni nju izgleda nisu ozbiljno shvatali budu�i da su ve� imali tajnih pregovora sa Vukom Brankovi�em koga su na neki na�in tretirali kao naslednika kneza Lazara. Zato se kneginja u potpunosti okrenula ka Turcima. Da se ona u to vreme ose�ala veoma nesigurno te da se bojala i kona�ne propasti vidi se i iz toga �to je tra�ila i dobila od Dubrovnika uto�i�te u slu�aju preke potrebe.

Sam tok pregovora sa sultanom Bajazitom, ko je i�ao u pregovore i drugi detalji nisu poznati, ali ono �to je sigurno jeste da je u vremenu izme�u po�etka 1390. godine i leta te iste godine (najdalje do avgusta) postignut dogovor i utana�eni uslovi. U svakom slu�aju bilo je to veoma brzo, a tu �urbu je dobrim delom uslovilo i to �to su Ugarske akcije iz 1389. godine (ina�e veoma uspe�ne) trebale odmah u prole�e 1390. godine da budu nastavljene. Njih je trebalo zaustaviti, a doma�ih snaga za tako ne�to nije bilo dovoljno i morala se obezbediti Turska pomo�. Upravo zbog toga Srbija je postala vazal sultanu Bajazitu i za uzvrat dobila i za�titu Turske vojske.

Me�utim, vazalske obaveze nisu bile tako lake. Najpre, Srbija je morala sultanu Bajazitu da daje kao pomo� svoje vojne odrede, da pla�a danak, a najte�e od svega za kneginju Milicu bilo je to �to je morala svoju najmla�u �erku Oliveru da po�alje sultanu Bajazitu za �enu. Upravo taj poslednji uslov, davanje Olivere u sultanov harem, bilo je razlog za veliku diskusiju izme�u kneginje i njoj najbli�ih velmo�a i najvi�ih crkvenih velikodostojnika predvo�enih patrijarhom Spiridonom. Nekako, po Konstantinu Filozofu, izlazi da se kneginja odupirala ovom poslednjom uslovu (davanju Olivere u harem), ali da je na pritisak vlastele i patrijarha Spiridona ipak morala da popusti. "Glasnici su se saglasili sa blago�astivom gospo�om (Milicom) o najmla�oj k�eri njezinoj Oliveri i po savetu patrijarha i celoga sabora sve�tenih lica i celoga sinklita, dade je za �enu Amiru velikom (Bajazitu), da bi bilo spaseno hristoimenito stado od vukova, koji su ga klali" (Konstantin Filozof).

Kao dodatni uslov palo je u obavezu Stefanu Lazarevi�u da sestru odvede do sultana Bajazita i tom prilikom sultan je upoznao svog budu�eg vazala. "A tada po�e i uvek spominjani brat njezin (Stefan) ka samodr�cu sa sestrom" (Konstantin Filozof). To je bio i formalni znak da Srbija prema Turcima po�inje da vr�i svoje vazalne obaveze. "Car Bajazit uze sebi za �enu sestru Stefanovu Despinu i dade mu zemlju s ove strane Morave sve do Dunava" (Konstantin iz Ostrovice). Uz sve to Stefan je zajedno sa bratom Vukom i vi�enijom vlastelom dobio u obavezu da se svake godine pojavljuje kod sultana na dvoru i da mu izjavljuje pokornost. "I od tada bi porobljena srpska zemlja (tako) da je sam Stefan sa bratom svojim Vukom i sa blagorodnima svojima i sa ostalima morao svake godine dolaziti mu na poklonjenje" (Konstantin Filozof).

Efekti ovakvog postignutog mira, ma kako bili poni�avaju�i njegovi uslovi, pokazali su se uskoro. Uz Tursku pomo� uspevaju Srbi da povrate deo onih teritorija koje su pro�le godine (1389.) izgubili, a te godine (1390.) Turci su Ugarima uzeli i Golubac. Ugarski vo�a, severinski ban Nikola Perenji, cele te godine nosio se sa udru�enim Turcima i Srbima, a ratni rezultat je bio na kraju ipak promenljiv. I pored takve (za obe strane) promenljive ratne sre�e budu�i da su Ugarski prodori tek delimi�no suzbijeni kneginja Milica je mogla biti sasvim zadovoljna jer postignuto je i ne�to drugo �to je verovatno njoj bilo tada i va�nije. Naime, Srpska vlastela se umirila i vi�e nije bilo nekih izrazitih poku�aja da se ospori vlast ku�e Lazarevi�a.

Vuk Brankovi� nije pokazivao nikakve znakove da bilo kako osporava vlast naslednika kneza Lazara, ali isto tako nije ni poku�avao da se, poput njih, pot�ini Turcima. Jo� uvek je smatrao da se ovima treba oru�ano odupirati, ali nakon pogodbe kneginjine sa Turcima i njegove �anse su postale veoma male. Ipak, u svojim namerama nije u potpunosti odustajao pa se njegovo ime dovodi u vezu sa izborom novog patrijarha jer je u avgustu 1389. godine patrijarh Spiridon bio mrtav. Na mesto Spiridona postavljen je ponovo Jefrem, patrijarh iz godine 1375., koji je tokom 1379. (ili 1378.) bio smenjen. U to doba knez Lazar je bio taj koji je uticao na njegovu smenu, dok je sada Vuk Brankovi� bio taj koji je uticao da bude ponovo izabran. Uticaj Vukov je bio toliko jak da je Jefrem izabran �ak bez sabora, me�utim na mestu patrijarha nije ostao dugo i ve� tokom 1392. godine bio je ponovo prisiljen da se povu�e. I ovaj put morao je da popusti pred jednim Lazarevi�em, odnosno knez Stefan Lazarevi� je bio taj �iji je uticaj za njegovu smenu bio osnovni. Sti�e se utisak da je Vuk postavljanjem Jefrema za patrijarha poku�ao da pridobije crkvu na svoju stranu, ali ovaj poku�aj nije imao uspeha i crkva je i dalje ostala uz Lazarevi�e. Ipak, Brankovi�i nikako nisu zaboravili Jefrema koji je �iveo na njihovoj teritoriji uz njihovo puno po�tovanje, a nakon smrti (15. jun 1400.) progla�en je svecem. Njegov kult je brzo stvoren, a naro�itu ulogu u tome su imali upravo Brankovi�i.

Nemaju�i podr�ku iz Srbije, a pritisnut Turcima Vuk se u jednom momentu (1390.) obratio Dubrovniku tra�e�i i dobijaju�i od njih uto�i�te u slu�aju propasti. Neke vojne uspehe u tom vremenu (ali i kasnije) on nije imao. Zapravo svi Vukovi poku�aji oko pro�irivanja teritorija kojima je vladao u to doba imali su tek delimi�ni uspeh i on nikako nije mogao biti zadovoljan. I ono malo �to je uspeo da osvoji nije bilo oteto od Turaka ve� od druge srpske vlastele. Slaba je uteha bila u tome �to su ga Dubrovnik i Venecija priznavali za fakti�kog vladara Srbije, jer sve to nije imalo pravu sadr�inu kao ni titula "gospodar Srbljem i Podunavljem" koju je on tada naveliko koristio. U su�tini, on se ose�ao veoma nesigurnim pa je to bio verovatno razlog �to je od Dubrovnika tokom 1390. godine tra�io i dobio uto�i�te u slu�aju neke nevolje: "Ako bi do�lo vreme, �to ne daj bo�e, te ne uzmogne gospodin Vuk dr�ati zemlju srpsku, nego ga izagnaju Ugri ili Turci, ili drugi ko; mi da primimo gospodina Vuka i gospo�u Maru i njihovu decu i njihovu riznicu u na� grad" (tekst povelje gde Dubrovnik daje obavezu Vuku Brankovi�u).

O�igledno da se Vuk nije bojao samo Turaka ve� njegov strah ide i od Ugara, �to �e re�i da sa njima nije imao nikakvu saradnju i da su pregovori koje je vodio sa Nikolom Gorjanskim bili potpuno neuspe�ni. Izgleda da se on i ljuto zamerio, ne samo Turcima �to je razumljivo, ve� i Ugarima i jo� nekom (da li Lazarevi�ima?), jer Dubrov�ani se obavezuju da �e Vuka i njegovu porodicu primiti na uto�i�te ne samo u slu�aju opasnosti od Turaka i Ugara ve� i od nekog tre�eg kao i to da ih ne izru�e bilo kojoj stranoj sili. Osim toga obe�avaju Vuku i njegovoj porodici da �e u slu�aju da na njih (Dubrovnik) bude izvr�en toliko jak pritisak kome se ne�e mo�i odupreti da �e tada njemu (Vuku) i njegovoj porodici da obezbede odlazak u ono mesto koje on odredi: "Ako bi zaiskali njih ili njihovo imanje Ugri, Turci ili drugi ko, da ih ne damo nikome na svetu, pa ma dobili za njih ceo svet; no ako li bismo bili toliko prite�njeni, da ne bismo mogli u�initi da smo slobodni mi i oni s nama, a mi da otpratimo gospodina Vuka i gospo�u Maru i njihovu decu i njihovo imanje i ko s njima bude, kuda re�e gospodin Vuk".

Za to vreme vlast Lazarevi�a u Srbiji je stalno ja�ala, a izgleda u skladu sa tim i snaga vojnih odreda koje su Turci tamo dr�ali. Ti vojni odredi su postali toliko jaki da su se uz Srpsku pomo� usudili da tokom 1391. godine pre�u Savu i u�u u Sremsku �upaniju prodrev�i sve do Man�elosa. "Potom je car Bajazit, skupiv�i vojsku, krenuo s despotom u Ugarsku preko Save. Po�to se tamo naplja�kao, napalio, naubijao, vrati se nazad i preveze se na onome mestu gde je danas Beograd,.." (Konstantin iz Ostrovice). Ovde je gre�ka jer niti je sultan Bajazit u�estvovao u ovom pohodu koji je bio tipi�no plja�ka�ki, niti je tu bio Stefan Lazarevi�. Radilo se o jednom ja�em turskom odredu u kojem je bilo i dosta Srba, ali nikako ne posebno jakom da bi u njemu bili sultan ili Stefan. Turke je Ma�vanski ban Ivan Morovi� kod Man�elosa suzbio, ali u povla�enju mu zarobe brata Dionizija.

Te godine je umro i kralj Tvrtko (1391.), za njim vojvoda Vlatko Vukovi� (1392.), a Bosna je polako ulazila u vreme unutra�njeg rascepa. Kao da je �itava situacija i�la Turcima na ruku. Sada je Vuk Brankovi� ostao i bez poslednjeg saveznika, �to je verovatno imalo i zna�ajnog udela u tome da i on svoje ambicije primiri. Da Vuk postepeno popu�ta videlo se iz smene patrijarha Jefrema (1392.), nesumnjivo Vukovog �oveka, i postavljanjem Danila III na mesto novoga srpskoga patrijarha. Inicijativu za ovu smenu imao je knez Stefan Lazarevi�, a Vuk se nije protivio.

Novi patrijarh Danilo III uskoro �e postati jedan od glavnih nosilaca dr�avne i dinasti�ke ideologije Lazarevi�a �to se naro�ito vidi iz toga �to u to vreme dolazi i do prenosa mo�tiju kneza Lazara iz Pri�tine u njegovu zadu�binu u Ravanici. Sam ovaj �in bio je veoma bri�ljivo organizovan, a jedna od svrha je bila da se ustanovi kult kneza Lazara �ime bi se na direktan na�in utvrdila vlast njegovih naslednika. Kao glavni inicijatori za prenos mo�tiju navodi se Stefan Lazarevi� (negde i brat mu Vuk): "A posle malo vremena sin njegov Stefan posta nosilac skiptra srpskoga. I raspola�u�i velikom revno��u, sa materom svojom Evgenijom, primi blagoslov od arhijereja. A zatim, sakupiv�i mno�tvo naroda, episkopi, klirici, i iguman svete njegove obitelji, sa mno�tvom kalu�era, otkopa�e �asno njegovo telo, i, o �udesa, na�o�e ga netaknuto kao mirisni �ipak, i uze�e ga sa sve�ama i kandilima, i preneso�e i polo�i�e u �asni njegov manastir (Ravanicu), tako da i do danas le�i u grobu, vr�e�i iscelenja i daju�i zdravlje onima koji mu sa verom prilaze" (Povesno slovo o knezu Lazaru).

O�igledno je da je Srpska pravoslavna crkva u potpunosti stala uz Lazarevi�e poma�u�i da se obavi ovaj prenos mo�tiju i kasnije da se knez proglasi za sveca. Prenos kne�evih mo�tiju nije bio li�en neophodno potrebne dramatike u kome je svakako najzna�ajniju ulogu imala kneginja Milica. "Potom se uzimaju �asne mo�ti njegove i nose se na ure�eno mesto. A blago�astiva i hvale dostojna kneginja Milica, sa preljubaznim sinovima svojim i sa svima blagorodnima, u sretenje iza�av�i i pribli�iv�i se mo�tima novomu�enika, na njih pav�i zagrli ih i bi u zanosu, i bi kao polumrtva, i kao iz sna duboka do�av�i sebi, velikim jaukom plakaju�i vapija�e..." (Povesno slovo o knezu Lazaru).

Sve je to bilo u funkciji u�vr��enja vlasti Lazarevi�a i to je Vuk Brankovi� odmah shvatio, kao �to je isto tako shvatio da su Lazarevi�i potpomognuti sultanom Bajazitom za njega (Vuka) nesavladivi i da njegovi planovi (ako ih je imao) o vladanju nad ostacima Srbije nisu realnost. Stoga i ne treba da �udi �to se i on sam sa svojom �enom Marom na�ao u sve�anoj povorci koja je krenula sa kne�evim mo�tima iz Pri�tine, �to bi se trebalo shvatiti kao neki znak pomirenja sa pojavom sve ja�e vlasti Lazarevi�a. Istini za volju nije on tu bio samo iz politi�kih razloga, mogu�e je jo� i vi�e zbog dubokog po�tovanja koje je on morao imati prema knezu Lazaru, nesumnjivom junaku Kosovske bitke. Uostalom, Vuk je kneza mogao da se se�a samo zbog dobroga jer najve�i deo svog uspeha imao je da zahvali upravo knezu, a Vuk je ipak bio duboko kulturan �ovek veoma svestan svih vrednosti kojima je okru�en. Videv�i sa kakvom psihologijom se priprema prenos kne�evih mo�tiju, kakvo je po�tovanje u vrhovima Srpske pravoslavne crkve prema ovome �inu i uop�te �lanovima kne�eve porodice, bilo mu je savr�eno jasno da on nikakve �anse nema da mirnim putem preuzme ono mesto koje je dr�ao knez, a sada poku�ava da zauzme njegov (kne�ev) sin Stefan. Osim toga Stefan Lazarevi� je i sa samom svojom pojavom delovao kao vladar. "On be�e izuzetan jo� kao mlad; i bio je vaspitavan od blago�astivih i iz dana u dan pokaziva�e se da �e u svemu biti obdaren: u govoru, i u delu, �ime se isticao" (Konstantin Filozof). Dakle, radilo se jednom veoma ozbiljnom i sposobnom �oveku, mada veoma mladom, a nikako o slabi�u.

Mogu�e da je i Vuk sam u to doba po�eo postepeno da shvata da je njegov otpor prema Turcima, ma kako kao �in bio uzvi�en i hrabar, bio ipak uzaludno prolivanje prvenstveno Srpske krvi te da je politi�ki pravac naslanjanja na Turke koji je zapo�ela kneginja Milica, zapravo jedini racionalan u to doba. Tokom 1392. godine kneginja je jedno vreme boravila kod Vuka u Pri�tini i tada su verovatno vo�eni razgovori koji su i�li u tom pravcu. Ta je godina za Vuka i ina�e bila veoma lo�a jer su mu Turci uzeli Skoplje koje im je morao dobrovoljno da prepusti, izgubio je neke teritorije oko �ar planine, Dubrovnik je ve� bio uznemiravan i Vuk je te godine, nemaju�i drugoga izbora, tako�e u�ao u vazalne obaveze prema sultanu Bajazitu. Mo�da mu je kneginja Milica tada savetovala taj korak, a mo�da je ona bila i posrednik kod sultana. Bilo kako bilo, od te godine (1392.) Vuk po�inje da ispunjava svoje vazalne obaveze, mada nevoljno i traljavo. Jedino �to je od svojih obaveza ispunio bilo je to da je pla�ao Turcima danak, ali je bio isuvi�e ponosan da bi kao vazal i vojno pomagao Bajazita u njegovim pohodima. Stoga i nije poznato da je Vuk ijednom bio u okviru Bajazitovih vojnih odreda niti da je poslao i jednoga svojega vojnika da slu�i Turcima.

Njegova bezvoljnost i nelagodnost novom ulogom vazala i vi�e nego jasno izbija iz jedne povelje Hilandaru iz kraja 1392. godine: "po izvoljenju i milosti vladike mojega, slatkoga mi Spasa Hrista, i po neiskazanom njegovu �ovekoljublju, ja sluga mojem vladici Hristu, Vuk sin sevastokratora Branka, unuk vojvode Mladena, pi�em da je na znanje svakome �oveku, kako utvrdih mir s Turcima, i podvrgoh se velikome gospodaru caru Bajazitu i slo�ih s njime mir. I kada slo�ih s njime mir, raspisah svu zemlju, koliko je u mojoj vlasti, kako �emo pla�ati danak Turcima". Interesantno je to da se i na ovoj povelji Vuk potpisuje kao gospodar Srbima i Podunavlju mada je �injenica da u Podunavlju nije imao bilo kakvih zemalja ve� je to dr�ala ku�a Lazarevi�a.

Upravo te godine (1392.) napunio je Stefan Lazarevi� 15 godina �to se smatralo punoletstvom, tako da je od tada uzimao sve ve�ega u�e��a u dr�avnim poslovima u kojima je pokazivao dosta ume�nosti. "Bilo (da je re� o) ratovanjima, borbi, umetnosti, koja mnogima nije laka, u svemu ovome je bio prvi i druge upu�iva�e. U svemu be�e savr�en" (Konstantin Filozof). Kao �to je re�eno ranije, iste te 1392. godine kod Vuka je u Pri�tini boravila kneginja Milica i osim mogu�ih razgovora o uzaludnosti otpora prema Turcima, verovatno da je kneginja upoznala Vuka sa tim da �e Stefan uskoro da preuzme dr�avne poslove. Time je zapravo stavljena ta�ka na mogu�e Vukove nade da bi on mogao biti Srpski vladar. Uz Tursku podr�ku Stefan Lazarevi� je bio relativno siguran da �e vladati Srbijom, a Vuk, kao osvedo�eni neprijatelj Turaka, nije mogao da ra�una na bilo kakvu mogu�nost da ovome ospori vlast. Ta godina (1392.) ozna�ena je sa po�etkom zvani�ne vladavine Stefana Lazarevi�a i ulaskom Vuka Brankovi�a me�u Turske vazale.

11. Bitka kod Nikopolja

Slede�e godine (1393.) sultan Bajazit je kona�no krenuo, prvi put nakon Kosovske bitke, u ne�to ambicioznije poduhvate na Balkanu. Na udaru mu se na�la Bugarska koju je u leto 1393. godine pregazio. Jaku Tursku armiju vodio je Bajazitov sin Sulejman �elebija i uz njega iskusni vojskovo�a Ali pa�a. Bugari skoro da se nisu ni odupirali, a jedino je kod Trnova bilo nekakve njihove odbrane. "I do�av�i, sve bugarske krajeve kao gnezdo osvoji. A kad do�e pod divni grad, beja�e u nedoumici kako da ga zauzme gledaju�i stamenost mesta koje je strminama planina i visokih brda zatvoreno i velikim zidinama ukrepljeno, a iznutra mnogo�asnim mo�tima Prepodobne trostruko utvr�eno" (Camblak). Na kraju je Bajazit dao da se pose�e zarobljeni Bugarski car Jovan �i�man, a najve�i deo Bugarske teritorije je direktno pripojen Turskoj. Bugarski car je u to doba bio Bajazitov vazal, no kako je on (�i�man) izgleda ne�to tajno dogovarao sa Ugarskim kraljem �igmundom to ga je zbog toga Bajazit ovako drasti�no kaznio.

Upravo ovo �i�manovo neverstvo navelo je Bajazita tokom zime 1393/94. na pomisao na likvidira sve svoje vazale na Balkanu, a imao ih je dosta, te da njihove teritorije pripoji direktno Turskoj. Stoga je naredio svim vazalima da do�u u Ser, tobo� radi nekih dogovora. Malo pomalo sakupe se tako svi njegovi vazali u Seru gde su me�usobno dru�ili i��ekuju�i razgovor sa svojim seniorom, Turskim sultanom. Tu su tek saznali �ta im se sprema, a da je stvar bila zaista ozbiljna videlo se onda kada je Bajazit stvarno izdao naredbu za njihovu likvidaciju: "hteo je da ubije sve nas i sve iz na�eg doma i u isto vreme da ubije vladare vernika" (Manojlo II). Me�utim, turski velika� kojem je ova naredba bila izdana iz nekog razloga je oklevao, a Bajazit se u me�uvremenu predomislio.

Od svega na kraju nije bilo ni�ta i Bajazit uzev�i od svojih vazala uobi�ajene zakletve vernosti, sve ih pusti ku�ama. No, to je bilo sasvim dovoljno da Vizantijski car Manojlo II otka�e svaku vazalnu poslu�nost prema Bajazitu i da mu postane ljuti (mada ne i opasni) protivnik. Sam Vizantijski car Manojlo II (1391-1425.) bio je veoma interesantna li�nost i spada sigurno me�u obrazovanije i kulturnije vladare toga doba, a da se po njemu samome to videlo komentarisao je i Bajazit onoga momenta kada ga je video: "Ko ne bi znao da je on car, odmah bi po njegovoj pojavi poznao da je car".

Sli�no Manojlu II postupio je i njegov brat, despot Teodor. Tu u Seru bio je i knez Stefan Lazarevi�, a sa njime je bio Konstantin Draga�, a verovatno i Marko Mrnjav�evi�. Iako im je pretila smrtna opasnost, oni u tome momentu nisu imali dovoljno snage da postupe na na�in na koji su to uradili Vizantijski car Manojlo II i despot Teodor. Dosledan sebi i svojoj politici, a suvi�e ponosan da bi na takav na�in dolazio Bajazitu, Vuk Brankovi� se nije pojavio u Seru. Sam knez Stefan Lazarevi� bio je tada veoma mlad i imao je tek oko 17-18 godine i mo�e se samo zamisliti kako se ose�ao u Seru �ekaju�i da ga Turci likvidiraju. U svakom slu�aju ovo je za njega bilo jedno veoma veliko, ali i te�ko iskustvo. Bila je to jo� jedna gorka pilula uz ono poznato odvo�enje sestre Olivere u Bajazitov harem (1390.).

Te zime (1394.) Turci su uzeli Solun i time je zavr�eno osvajanje celokupne Tesalije, a u leto je opsednut Carigrad. Za jesen pripremljen je pohod na Vla�ku gde je vladao vojvoda Mir�a. Upravo tu po�inju da se ispunjavaju u punoj meri vojne vazalske obaveze koje je imao knez Stefan Lazarevi� prema Bajazitu. I do sada je knez slao Turcima Srpske vojne odrede, ali zbog mladosti verovatno da nije u�estvovao u pohodima. Me�utim, sada je imao 18 godine i morao je li�no na �elu svojih vojnika da poma�e Bajazitu. Osim njega tu su bili isto kao i on turski vazali Marko Mrnjav�evi�, Konstantin Draga� i Konstantin Bal�i�. U jesen 1394. godine Turci su pre�li Dunav i u�li u Vla�ku, ali na Rovinama su 17. maja 1395. godine do�iveli poraz. "Posle ovoga zamisli ovaj gordi i veli�avi (car Bajazit) rat protiv Ugrovlaha; i podigav�i se sa svima silama svojima do�e pre�av�i Dunav 6903. (1394) sukobi�e se u bitkama sa velikim i samodr�avnim vojvodom Jovanom Mir�om, u kojima je bila neiskazana mno�ina krvi prolivena" (Konstantin Filozof). Nakon toga povukli su se prepustiv�i ne�to osvojenih teritorija, ali ni Vlasi nisu bili u stanju da iskoriste ovu pobedu.

Samo u�e��e kneza Stefana, Marka Mrnjav�evi�a i Konstantina Draga�a na Turskoj strani u ovoj bitci jeste nesumnjivo, ali Konstantin Filozof naro�ito napominje da niti jedan od njih nije u�ao u bitku sa odu�evljenjem ve� sa moranjem i velikim �aljenjem �to se bore na Turskoj strani protiv hri��ana. I upravo se za Rovine vezuje �uvena Markova izjava da moli Boga da pobede hri��ani pa makar on bio prvi koji �e u bitci da pogine. "Jer svi ovi behu sa Ismailj�anima, ako i ne po (svojoj) volji, a ono po nu�di, tako da ka�u za bla�enog Marka da je rekao Konstantinu - Ja ka�em i molim Gospoda da bude hri��anima pomo�nik, a ja neka budem prvi me�u mrtvima u ovom ratu" (Konstantin Filozof). Na kraju se to i desilo jer su i Marko Mrnjav�evi� i Konstantin Draga� poginuli na Rovinama. "Marko, koga neki zovu Kraljevi�, oti�av s Bajazitom, prvim turskim carem ovoga imena, protiv vla�kog kneza Mir�e, bi potu�en u bici kod Kraljeva, grada u Vla�koj, te pobe�e u jednu �umu, gde je bio pogo�en u grlo strelom koju izbaci neki vlah, veruju�i da se radi o kakvoj zveri. Njegovo telo bi pokopano u manastiru Bla�ani kraj Skoplja" (Mavro Orbin).

Iako je bio zvani�no Turski vazal Vuku Brankovi�u nije na pamet palo da sa svojim vojnim odredima poja�a Tursku vojsku na Rovinama. Da se on nije zavaravao da �e ta neposlu�nost pro�i neka�njena vidi se iz toga �to je za sebe i svoju porodicu (sinove) obezbedio pravo gra�anstva u Veneciji, a �to mu je potvr�eno poveljom od 9. aprila 1394. godine. Vuk nije li�no otputovao u Veneciju da bi tamo dao zakletvu vernosti ve� je to u�inio njegov poslanik koji je u Vukovo ime preuzeo gore navedenu povelju u kojoj se ka�e: "Uva�avaju�i �istotu velikoga blagovoljenja i potpunu odanost, koju je presvetli i velemo�ni gospodin Vuk Brankovi� gospodar Ra�ke, Srbije itd. predragi i preveliki prijatelj na�ega gospodstva, prema na�em veli�anstvu s gotovo��u pokazivao; koji se u delima, koja se ti�u nas, na�e dr�ave i njenih pojedinih lica, gotov i odan pohvalno i neprestano pokazivao i pokazuje: na molbu od njegove strane podnetu jo� radije pristaju�i, o�uvav�i potrebnu sve�anost na�ih sviju ve�a i naredaba, �inimo ga Mle�aninom i na�im gra�aninom sa sinovima njegovim i naslednicima u Mletaka i izvan njih".

Vuk se osiguravao i sa druge strane pa je u jesen te godine (1394.) ugovorio sa Dubrovnikom da kod njih smesti deo svoga blaga, �to je tokom 1395/1396. godine i u�injeno. Tako se navodi da je u tom periodu u Dubrovnik sklonio oko 600 kilograma srebra i zlata u vrednosti od 15.000 dukata.

Poraz Turaka na Rovinama odjednom je dao velike nade Ugarskom kralju �igmundu da bi uz jednu organizovaniju akciju koju bi potpomogla Evropa mogao Turke da potisne. Iako sama pobeda koju su postigli Vlasi nije bilo toliko velika da bi mogla da poljulja Bajazita, ona je ipak pokazala da se Turci mogu tu�i i da nisu nepobedivi. Ipak �igmund je bio veoma oprezan ne �ele�i da se samo sa svojim snagama upu�ta u jedan takav zama�an poduhvat. Stoga je krenuo u diplomatsku akciju poku�avaju�i da iz Evrope dobije �to vi�e podr�ke. Sa Venecijom �igmund je pregovarao jo� 1394. godine i upoznao ih sa svojim planom da sa jednom �irokom akcijom slomi Tursku premo�. Od njih je tra�io da mu u �to ve�oj meri pomognu, ali nemaju�i u njih mnogo poverenja zbog toga �to su oni imali mnogo trgova�kih veza sa Turcima, �alje svoje poslanike i na dvorove u Italiju i Francusku. Najvi�e podr�ke imao je me�u Francuskim plemstvom a naro�ito se u agitovanju istakao vojvoda od Burgundije. Svi ovi pregovori po Evropskim dvorovima su bili dosta komplikovani da bi se o njima detaljnije govorilo, a �to je jo� va�nije bili su veoma dugi tako da nikako nisu mogli biti tajna za Bajazita.

O predstoje�em krsta�kom ratu do�uo je po svemu sude�i i Vuk Brankovi� pa bi se mo�da i time mogla tuma�iti njegova tvrdokornost u nepokoravanju Turcima. Me�utim, sam njegov polo�aj je bio sve te�i i odr�avala ga je samo nada u mogu�i skori preokret kada krsta�i navale na Turke. Odmah nakon poraza na Rovinama Bajazit je krenuo da kazni Vuka i da mu preotme zbog neposlu�nosti i ono malo zemalja kojima je upravljao. Ne zna se ta�no kako su i�le Turske operacije, ali se pretpostavlja da je Pri�tina, Vukov prestoni grad, pala negde u periodu januar-mart 1396. godine. No, jo� uvek i u kasnu jesen Vuk se dr�ao i �ekao preokret. U to vreme Bajazit i nije ulagao mnogo truda oko Vuka uglavnom zabavljuju�i se opsadom Carigrada. "I zavojevav�i mnoge zemlje po�e car najposle na Bogom �uvani grad Konstantinov. Ovde, (bez obzira) na mnoge namere i poku�aje, ni�ta nije mogao uspeti, pa naumi da obi�e sa one strane morskoga prolaza i da napadne Galatu, gde se sli�no potrudio, ali ni tu nije mogao uspeti" (Konstantin Filozof).

Tokom te godine uputio je Bajazit jednu manju ekspediciju na Banat u kojoj su u�estvovali i odredi kneza Stefana Lazarevi�a, a verovatno i on (knez Stefan) sa njima.

Vukove nade u jedan ozbiljniji krsta�ki pohod koji bi mogao da u potpunosti preokrene situaciju u njegovu korist bile su u svakom pogledu opravdane jer je �igmund uspeo da sakupi jednu veoma veliku vojsku od preko 60.000 ratnika. Bilo je to pravo �arenilo raznih ljudi me�u kojima je bilo poznatih vitezova, ali i raznoga belosvetskoga �ljama. Ipak, sa takvom armijom se moglo mnogo toga u�initi. Prvo steci�te ove vojske bilo je u Francuskom mestu Di�onu gde se najpre skupilo oko 10.000 ratnika me�u kojima je bilo mnogo onih koji bi se mogli nazvati cvetom Francuskog plemstva. Ova vojska se pokrenula u prole�e 1396. godine i najpre pro�la kroz Regensburg u Nema�koj gde joj se pridru�ilo jo� Nema�kih krsta�a. Nakon toga put ih je proveo kroz Be� gde u njihov sastav ulazi celjski grof Herman II sa svojim �etama i kona�no negde oko juna meseca dovalja se ova armija do Budima. Tu, u Budimu, ve� ih je �ekalo oko 1.000 oklopnika koji su do�li iz Engleske pod vo�stvom vojvode od Lankastera. Uskoro su stigli i vitezovi Ivanovci kao i �e�ke i Poljske �ete. Istovremeno iz Venecije su krenule ka Bosforu udru�ene francuska i venecijanska flota. Dakle, to je bila prava Evropska krsta�ka vojska u najboljoj tradiciji ranijih krsta�kih ratova. "Kralj Sigismund, hote�i da se bori sa turskim carem Bajazitom i si�av�i pod Veliki Nikopolj, prelestio se u hvali gordosti (koja je omrznuta pred Bogom). Jer u vreme kada je postrojio vojsku da se sudari s Turcima, i posmatraju�i mno�tvo svoje vojske, rekao je da - koliko vojske ima - ne samo da bi mogao potu�i Turke, nego, da se nebo rascepi i padne, jo� bi ga mogao pridr�ati podmetnuv�i koplja" (�or�e Brankovi�).

Me�utim, ona je isto tako vukla i mno�tvo ranijih slabosti. Ono �to je bilo najgore jeste to da nije bilo centralne komande i da je vladala velika surevnjivost me�u vitezovima razli�itih narodnosti. Ve�ina je pohod shvatila olako misle�i da �e Turke brzo uspeti da razjure i brinulo ih je samo to da im neko drugi ne preotme slavu. U Carigradu su znali za ovaj pohod jer je jo� u februaru �igmund sklopio savez sa Vizantijskim carem obe�avaju�i da �e ga osloboditi od opsade. Od Vizantije se nije mogla o�ekivati pomo� jer opkoljeni Carigrad se jedva odr�avao.

Ovako velikoj vojsci pri prelazu Dunava pridru�io se i vojvoda Mir�eta, koji je ne�to ranije imao nekakvih okapanja sa �igmundom, no to je za sada bilo zaboravljeno. Dobrim delom puta ova armija se kretala uz Srbiju, a jednim delom i preko nje. Krsta�i su smatrali Srpsko stanovni�tvo neprijateljima pa su se prema njemu tako i pona�ali pa je stoga �itav njihov put bio pra�en paljevinama, plja�kama i nasiljem. Kako nije bilo pravog otpora krsta�i su brzo zauzeli Vidin, a odmah zatim i jednu malu tvr�avu Rahovo. Uskoro su stigli i pred zidine Nikopolja koji je bio jako utvr�en i kojeg je sa puno volje branila jaka Turska posada na �elu sa Toghanbegom. "Kada je (ovo) �uo zapadni vladalac, (Sigismund) kralj, sa svom vojskom svojom prelazi Dunav i napada Nikopolj" (Konstantin Filozof).

�uv�i �ta se doga�a pod Nikopoljem sultan Bajazit je odmah ostavio opsadu Carigrada i pokrenuo svoju vojsku te preko Trnova stigao do opkoljenog Nikopolja. "Kad je ugarski kralj sa svojom i pokorenom mu vojskom reku Dunav pre�ao i Vidinski grad osvojio i u Nikopolj stigao, tada varvarski vo�, ostaviv�i Vizantiju sa kojom se tada �estoko borio, ustaje na Ugare �to je mogu�e br�e" (Camblak). Bajazitu se tu sa oko 1.500 oklopljenih konjanika pridru�io i knez Stefan Lazarevi�, a vide�emo da �e upravo oni da odigraju odlu�uju�u ulogu u bitci koja je predstojala "A ovaj (Bajazit) brzo ostaviv�i deo Carskoga grada zvanog Galata po�e kao rasplamteli oganj ovima u susret. Ovaj kralj (Sigismund), imao je pod sobom Ugre i prvo se nazivao nema�ki (car); Sarmate, Germane i Ugre i ostale u pomo� skupiv�i, be�e do�ao sa velikim i neiskazanim mno�tvom" (Konstantin Filozof).

Na dan 25. septembra 1396. godine do�lo je do direktnog sudara dveju vojski. Hri��ani su stra�no potcenili Turke i odmah u po�etku dolazi izme�u njih do sva�e. Ugarski kralj �igmund je �eleo da bitku zapo�ne on sa svojim Ugarima i Vlasima vojvode Mir�eta budu�i da su ve� dosta sa Turcima ratovali te su ih dobro poznavali i smatrali ih veoma opasnim. Ni�ta se nije smelo sa Turcima raditi naglo i stoga je �igmund �eleo da bitku po�ne oprezno. Me�utim, to se nije svidelo Francuzima koji su se pla�ili da bi �igmund mogao slomiti Turke odmah u po�etku tako da za njih ne ostane nimalo ratne slave. Stoga oni istaknu zahtev da oni zapo�nu bitku, odnosno da stanu u prvi bojni red krsta�a. Nemaju�i kud �igmund pristane i Francuzi sa svojom te�kom konjicom udare direktno na Turke. Prvi Turski bojni red sa jani�arima pod kopitama Francuskih oklopljenih konja bude prega�en u momentu, a uskoro se zaljulja i drugi turski bojni red u kojem su bili konjanici. "A Francuzi, koji behu do�li u pomo�, jo� ja�e moljahu da njima pripadne prvenstvo u ratu. I u toj nejedinstvenosti, vide�i Francuzi samo prvo okrenuto krilo Turaka, Francuzi �ak i u neredu - udare na Turke. I tako su orno navalili, da su i neprijatelji okrenuli le�a. Tada stigav�i i drugi deo okrenute turske vojske, Francuzi su - po obi�aju - sjahali s konja i pe�adijski napali Turke" (�or�e Brankovi�).

Me�utim, tek sada Francuzi nalete na Bajazitovu konjicu koju je on li�no poveo i koja je do toga momenta bila sakrivena iza jednog bre�uljka tako da Francuzi nisu ni znali za njih. To je ve� bila prva nevolja na koju su neoprezni Francuzi naleteli, a druga jo� gora je bila u tome �to su Francuzi u turskim redovima napravili samo proboj, ali nisu razbili njihov bojni poredak tako da su jani�ari samo zatvorili onaj prostor koji su Francuski konjanici napravili i kroz koji su pro�li. Ve� umorni, Francuzi su se na�lo potpuno opkoljeni i po�eli su lagano popu�tati. To je primetio Ugarski kralj �igmund i sa poslednjom rezervom koju je li�no vodio udari na Turke �ele�i da do�e do Francuza.

Ovaj nalet Ugara je bio stra�an i u tom momentu je izgledalo da �e Turci ovu bitku izgubiti jer je kod njih po�elo rasulo, ali tada dolazi do jednog nenadanog preokreta. Kao poslednja Turska rezerva u bitku uleti knez Stefan Lazarevi� sa svojim oklopnicima, razbije odred kralja �igmunda i na kraju obori Ugarsku zastavu.

Da je panika u Turskim redovima ve� uzela maha vidi se naro�ito iz toga �to je na kraju morao i sam Bajazit da uzme u�e��a u borbi i to kao prost vojnik neprestano hrabre�i svoje posustale i zastra�ene borce. "Pri sudaru prvo zapadni suzbi�e carevu vojsku veoma sna�no, a onda onaj nazvan munjeviti (tj. Bajazit) pred celom vojskom napred potekav�i, zadr�i (je) govore�i: A gde �emo pobe�i od ruku ovih? Ako nas sada sasvim pobede, bi�emo predani na o�tricu ma�a, kao (�to su) oni malo pre nama, a deca i �ene va�e (bi�e) u njihovim rukama, kao i njihove u rukama va�im. Nije li nam bolje odmah sada ili umreti ili pobedu odneti nad njima? Jer ako sada pobedimo, obdari�u vas mnogim i neizre�enim blagom njihove zemlje. I tako opet dobiv�i snage i vrativ�i se, pobedi�e." (Konstantin Filozof).

Od momenta pada Ugarske zastave bitka se pretvorila u pokolj hri��ana jer je panika u njihovim redovima uzela svoj danak budu�i da su ve� svi pomisli da su Turci ubili Ugarskog kralja. "I kada bitka nastade, ove do kraja pobe�uje i �ini u reci da se udavi najve�i deo vojske" (Camblak). Iz okr�aja se jedva izvukao i sam �igmund nekako sti�u�i do Dunava odakle su ga la�om prebacili u Carigrad. "�ak bi i Sigismund, onaj �to malo pre ne mara�e za cepanje neba, pao u ruke neprijateljima, da se nije spasao u malom �amcu niz Dunav, strahuju�i i od svoje vojske, da ne navale na njega, kad je tako lo� posao obavio" (�or�e Brankovi�). Ostaci uspani�ene vojske su tako�e krenuli ka Dunavu, ali brodova je bilo malo tako je ve�ina krsta�a ili bila ubijena od Turaka ili su se oni bogatiji morali otkupljivati. "Jedne poseko�e, a druge u Dunavu sa konjima zajedno potopi�e, a neki u la�ama sa njihovim kraljem pobego�e u Carstvuju�i grad (Carigrad), i odatle la�ama po ostrvima spaso�e se u svoje krajeve. Ismailj�ani tu uze�e neiskazanu mno�inu bogatstva" (Konstantin Filozof).

Tako je neslavno sa oko 12.000 mrtvih i isto toliko zarobljenih hri��ana zavr�io prvi organizovani pohod koji je Evropa pokrenula na Turke. Me�utim, ni Turci nisu pro�li mnogo bolje pa po nekim izvorima (verovatno preteranim) spominje se cifra od oko 30.000 njihovih mrtvih. Tolike gubitke Bajazit nije mogao tako lako otrpeti pa je odmah sutradan nakon bitke naredio da se pose�e 3.000 zarobljenih hri��ana. Postoji pri�a da je Bajazit nakon bitke obilazio bojno polje i da je zaplakao od besa kada je video ogroman broj Turaka koji je le�ao ise�en u bitci. Stoga se na strahovit na�in osvetio na zarobljenicima. Naredio je da ih sve, bilo ih je oko deset hiljada (preteran broj verovatno), dovedu vezane konopcima oko vrata i da im tu, pred njim i pred celom vojskom, odseku glave ili ubiju toljagom. Tek nekolicina onih najbogatijih je uspela da se uz bogati otkup izvu�e.

Nakon ove bitke sti�u Turci pod zidine Vidina gde je stolovao Bugarski car Stracimir koji je vladao poslednjim delom Bugarske (tzv. Vidinska carevina). Car Stracimir na neshvatljiv na�in poveruje Turcima i izi�e van zidina grada na pregovore. Tu ga Turci odmah okuju i odvedu u Malu Aziju u grad Brusu gde su ga po svemu sude�i veoma brzo i likvidirali. "I tako sjajnom pobedom krase�i se, Ismailj�anin na Vidinski grad po�e, ne boje�i se cara �to je k njemu izi�ao, radi �ega mu beja�e poslao obe�anje. Ovoga svezanog u Prusijski grad otpu�ta, uzev�i njegova imanja vi�a od svakog broja, te ga takvog njegovim otpravlja" (Camblak). No, i to je Bajazitu bilo malo i stoga, ve� plahovit kako je bio, odlu�i se da u jednom naletu zauzme celu Ugarsku tako da postoji pri�a da je odmah nakon bitke rekao da �e osvojiti ne samo Budim ve� i Nema�ku sa Italijom te da �e nakon toga njegov (Bajazitov) konj jesti zob sa �rtvenika bazilike Svetog Petra u Rimu. Da li je to ba� bilo tako ostaje stvar procene, ali jeste �injenica da su se Bajazitove akind�ije ipak zaletele duboko u Ugarsku teritoriju i popalile Zemun. Mitrovica se Turcima predala na re�, ali oni re� nisu odr�ali ve� grad spalili, a stanovni�tvo raselili. "On (Bajazit) opet podigav�i se sa svom vojskom po�e na Ugre i neiskazanu mno�inu popleni. Tada i Mitrov�ane (Sremske Mitrovice) preseli i Zemun razbi, i druge krajeve popleni" (Konstantin Filozof). Nakon toga njegovi odredi ulaze �ak i u �tajersku gde pale Optuj i kada je izgledalo da svoju nameru da osvoji Nema�ku i Italiju stvarno ima nameru da izvr�i, dolazi do iznenadnog povla�enja Turaka. Verovatni razlog za odustajanje od daljnjeg pohoda je bila Bajazitova bolest, ali i �injenica da se snaga njegove vojske iscrpla. U svakom slu�aju ovo je bio vrhunac Bajazitovih ratnih uspeha i od sada pa do svoga pada on ne�e imati niti jednu krupniju bitku ili pohod i zabavlja�e se uglavnom povremenim napadima na Carigrad i obra�unavanjima sa nepokornim vazalima.

U tom razra�unavanju sa vazalima koji mu nisu bili verni nastradao je i Vuk Brankovi�. Ne zna se ta�no na�in na koji je Bajazit uklonio Vuka i o tome postoji vi�e razli�itih verzija. Orbin nudi dve. Po prvoj, Bajazit je intervenisao u sukobu koji je nastao izme�u Vuka Brankovi�a i kneginje Milice i to tako �to je stao na kneginjinu stranu. Vuku je celokupna zemlja oduzeta i predata je Lazarevi�ima na upravu. "Ne�to kasnije me�u njima je do�lo do velikih i te�kih razmirica. Milica se stoga obratila Tur�inu, pa je on oduzeo zemlju Vuku Brankovi�u i predao je njegovim �uracima, sinovima kneza Lazara, ru�e�i ujedno gradove i tvr�ave koje je Vuk dr�ao u Ra�koj" (Mavro Orbin). Vukovoj porodici nije se Bajazit svetio ve� im je ostavio deo zemalja da bi se mogli izdr�avati, me�utim Vuk nije pro�ao tako lako i bio je ba�en u tamnicu. Ipak nije ostao dugo u zato�eni�tvu jer ga je Bajazit pustio, ali je neposredno nakon toga Vuk naprasno umro tako da se sumnjalo da ga je kneginja Milica dala otrovati. "Njegovoj pak �eni Mari i njegovim sinovima, tj. Grguru, �ur�u i Lazaru, bilo je odvojeno toliko zemlje da su mogli nekako �iveti. Turci su zadr�ali za sebe dva utvr�ena grada. A Vuk Brankovi�, koga je turski car bio bacio u tamnicu, uskoro je bio pu�ten, te gotovo odmah posle toga se i upokojio. Sumnjalo se da ga je otrovala ta�ta".

Ne�to sli�no je ponovio i Se�eni�ki letopis s tom razlikom �to on navodi da je Vuk otrovan negde u Makedoniji. Po posmrtne njegove ostatke do�ao je iz Svete Gore ne�to kasnije brat mu Radonja (kalu�ersko ime Gerasim) i odneo ih u Svetu Goru gde ih je i sahranio.

Po drugoj verziji koju Orbin daje naporedo sa prvom, Vuk je uspeo da pobegne iz tamnice u Plovdivu gde ga je zatvorio Bajazitov sin Musa. Odmah nakon bekstva uputio se kod �ura�a Bal�i�a, drugog zeta kneza Lazara, ali ga je ovaj zbog navodne njegove (Vukove) izdaje na Kosovu dao likvidirati. Po ovoj drugoj verziji kneginja Milica nije bila ni u kom pogledu ume�ana. "Drugi vele da ga je zatvorio u tamnicu u Plovdivu Bajazitov sin Musa, koji je kasnije ubio njegovog sina Lazara, pa da je Vuk potkupio novcem tamni�ke stra�are te odatle pobegao. Kad se vratio ku�i, po�ao je u zemlju �ur�a Bal�i�a, drugog zeta kneza Lazara. �ura� ga je pozvao preda se i prekorio zbog izdaje tasta, a zatim je naredio da mu odrube glavu. O tome nije ni�ta znala njegova ta�ta Milica".

�ta je od svega ovoga ta�no te�ko je re�i mada se ipak mora primetiti da ova druga verzija Vukove smrti ipak daleko vi�e podse�a na narodnu legendu negoli na istinu. Najverovatnije da je Vuk zaista nakon Nikopoljske bitke pao u tursko su�anjstvo te da je veoma mogu�a verovatnost da ga je Bajazit na kraju dao i otrovati. Kao mogu�i datum njegove smrti pominje se 6. oktobar 1397. godina. Krajnji rezultat svega je bio u tome da su Turci najve�i deo Vukovih zemalja, osim utvr�enih Zve�ana i Jele�a koje su zadr�ali za sebe, dali Lazarevi�ima na upravu. Vukova �ena Mara sa svojim sinovima dobila je na upravu jedan mali deo nekada prostranih zemalja, tek toliko da se mo�e izdr�avati. Time su Brankovi�i za trenutak si�li sa Srpske politi�ke scene.

To �to su Vuku oduzete sve zemlje ne treba da iznenadi jer on s jedne strane nije ispunjavao vazalne obaveze koje je imao prema Bajazitu, dok opet s druge strane izgleda da se nije libio ni toga da Turcima u vreme neposredno pre Nikopoljske bitke pru�a sasvim otvoren oru�ani otpor. Jo� manje treba da �udi �to su sve zemlje Brankovi�a date knezu Stefanu Lazarevi�u na upravu, odnosno to �to su Brankovi�i razba�tinjeni u korist Lazarevi�a. To bi se verovatno trebalo shvatiti kao Turska nagrada za sve one usluge koje je knez Stefan pru�io Bajazitu me�u kojima je svakako najkrupnija ona kada je knez sa svojom konjicom ve� izgubljenu Nikopoljsku bitku preokrenuo u Tursku korist. Upravo na ovom mestu po�inje sukob izme�u dve porodice: Lazarevi�a i Brankovi�a. To njihovo me�usobno trvenje odve��e Srbiju u gra�anski rat u koji �e se iz sve snage me�ati Turci i Ugari. S druge strane ni Srpska vlastela nije ba� sa nekim posebnim razumevanjem odobravala sve ove doga�aja i to �e uskoro manifestovati kroz poku�aj zavere.

12. Knez Stefan u�vr��uje vlast

Nije pro�lo mnogo od Vukove smrti (oktobar 1397.), a Bajazit je ve� tokom januara 1398. godine opremio jednu vojnu ekspediciju koja je upala u Bosnu. Da su turske namere bile veoma ozbiljne videlo se i iz toga �to je nju vodio jedan od Bajazitovih sinova. Me�u turskim odredima nalazio se i jedan Srpski kojeg je vodio knez Stefan, a sve u okviru svojih vazalnih obaveza. "Posle dve godine posla car opet neizre�enu mno�inu vojske na Bosnu sa svojim sinovima, a sa njima po�e i ovaj hristoljubivi knez Stefan" (Konstantin Filozof). Iako je pohod dobro pripremljen na kraju se pokazao kao te�ki proma�aj. Osim otpora na koji su Turci sporadi�no nailazili, kao najve�i problem ispre�ila se o�tra bosanska zima koja je svojom surovo��u o�igledno iznenadila Turke "Tada je bio sneg toliki, kako nam pri�aju drevni starci, da kada su sekli drva i po vrtovima palili vatre, kada se oganj razgoreo, toliko je dole propadao da oni koji su pri (ognju) bili daleko jaru ose�ahu, a nisu mu se smeli pribli�iti" (Konstantin Filozof). Zapravo osim ne�to malo plja�ke ova akcija nije imala nikakvih drugih rezultata, a zbog same zime bila je velika pogibija me�u Turskom vojskom i nahvatanim robljem. "Zbog ove zime malo (ko) od vojnika i zarobljenika vrati se svojim zavi�ajima" (Konstantin Filozof).

Na kraju pohod se pokazao kao velika sramota Turske vojske koja se sva odrpana, prozebla i desetkovana zimom morala bez skoro bilo kakve plja�ke povu�i iz Bosne. Naravno sada je trebalo prona�i krivca za sve to �to se desilo u Bosni. Kako sultanove sinove niko nije smeo da optu�i za nesposobnost to su Turci optu�ili hri��ane, a nadasve kneza Stefana da je on taj koji je kriv za katastrofu. Ono �to je za njega bilo najgore jeste da su sve te optu�be stigle ravno do Bajazita, ali mogu�e je da sultan na to sve ne bi ni obra�ao ve�u pa�nju da se ve� postoje�im optu�bama nisu pridru�ile i druge mnogo te�e od prvih. Prava je tragedija bila u tome �to su ba� te najte�e optu�be stizale direktno iz Srbije i to od mo�nih Srpskih velika�a. O �emu se radilo?

Sam uspon kneza Stefana na mesto onoga koji treba da zauzme mesto kneza Lazara nije bio prihva�en sa odobravanjem od strane dobrog dela Srpskoga plemstva. Separatisti�ke te�nje u Srbiji su bile oduvek veoma izra�ene tako da je jedan broj Srpskih velmo�a do�ao na ideju da se otcepi od kneza Stefana i da se direktno pot�ini Bajazitu. Time bi oni (velmo�e) bili direktno zavisni od turskog sultana, a ne i od kneza Stefana kao �to je to bio slu�aj do tada. Osim toga bilo je me�u nezadovoljnicima i onih koje je knez Lazar dr�ao na silu pod svojom vla��u pa im se sada, po njihovom mi�ljenju, ukazala dobra prilika da se kona�no otresu vlasti ku�e Lazarevi�a. "Ali ne be�e sve savr�eno, jer �avo koji oduvek seje kukolj, podjari veliku borbu nekih velika�a, koje otac njegov pokori pod svoje noge - oni su gledali da se sa njime izjedna�e i izmaknu ispod njegove vlasti; i izmisli�e mnoge te�ke krivice protiv njega, iznose�i ih pred Bajazita, jedni govore�i kako podi�e Ugre protiv njega, a drugi su govorili da su samostalni i da ho�e da slu�e njegovoj (Bajazitovoj) dr�avi" (Konstantin Filozof).

Ostvaruju�i svoj naum oni po�alju nekoliko glasnika ka Bajazitu te ga upoznaju sa svojim namerama da do�u direktno pod njegovu vlast, ali i o navodnim Stefanovim vezama sa Ugarima. O�igledno je da su velika�i bili sasvim dobro upoznati sa sultanovom sumnji�avom prirodom pa su stoga zaigrali na ono na �ta je on najosetljiviji, odnosno optu�uju�i Stefana za izdaju. S druge strane nije se radilo ni samo o njihovoj kleveti ve� je izgleda knez Stefan stvarno imao nekih kontakata sa Ugarskim dvorom, a Bajazit je ne�to o tome do�uo i sa druge strane tako da je ovo bilo samo dodatna potvrda ve� postoje�im sumnjama. Kako se radilo o velmo�ama veoma bliskim knezu to skoro da nije ni moglo biti sumnje u ono za �ta su oni optu�ivali kneza. Mogu�e je da bi njihova namera imala potpuni uspeh koji bi rezultirao time da sultan mo�da i likvidira kneza Stefana da nije i u njihovoj akciji bilo propusta. Me�u nekolicinom poverljivih glasnika koje su slali sultanu na�ao se i neki Mihailo koji je bio veran knezu Stefanu i koji ga je o celokupnoj ovoj zaveri obavestio. "I posla�e glasnike od kojih jedan be�e po imenu Mihailo, uvek budu�i blagorodan i veran Stefanu, i na�ao se o�i u o�i sa onima koji su na njega klevetali i bunu podizali" (Konstantin Filozof). Osim �to je poslu�io kao glasnik Mihailo je ta�no znao i o kojim se to velmo�ama radi budu�i da je imao direktnih kontakata sa njima: "A ovi behu Nikola Zoi� i Novak Belocrkvi� sa drugim nekim" (Konstantin Filozof).

�teta je �to Konstantin Filozof ne ka�e koji su to "drugi neki" osim ove dvojice, ali i to je sasvim dovoljno da se vidi da se radilo o zaveri koja je imala �irok osnov. Nikola Zoji� je bio u svakom slu�aju najja�i kne�ev velmo�a, tim vi�e �to je on dr�ao veoma bogat Rudni�ki kraj. Da je to tako vidi se i iz toga �to je uspeo da razvije veoma dobre veze sa Turcima, �ak u tolikoj meri da je Dubrov�anima poslu�io kao posrednik u nekim trgova�kim vezama sa ovima (Turcima). Odnosi izme�u Zoji�eve porodice i Lazarevi�a su bile sasvim bliske, tako da se kneginja Milica nimalo ne snebiva kada Zoji�evu �enu Vidosavu naziva svojom "surodnicom".

Kako se radilo o mo�nim ljudima koji su mogli na svoju stranu da privuku dobar broj vlastele to je bilo sasvim izvesno da se u slu�aju otvorene pobune knezu ne pi�e dobro. No, knez Stefan je ipak imao dovoljno sre�e da bude na vreme obave�ten �to je bilo sasvim dovoljno da dobije neko me�uvreme za smirivanje situacije i da svojom akcijom iznenadi zaverenike koji nisu ni slutili da su sada i oni ti koji su izdani. Onoga momenta kada je do�uo za zaveru i za sve ono �to su zaverenici napri�ali sultanu bilo je knezu savr�eno jasno da mu �ivot visi o koncu i da samo od sultanovog raspolo�enja zavisi daljni rasplet doga�aja. Bilo je sigurno to da �e morati i�i na Portu ne bi li sultanu pru�io potrebna obja�njenja, ali prije no �to bude morao da krene kod sultana trebalo je najpre smiriti situaciju u zemlji. Njegova prednost nad zaverenicima bila je u tome �to oni nisu znali da je sasvim upoznat sa tokom zavere kao i da zna ko su njeni protagonisti. Stoga on pozove jednog od glavnih zaverenika, Novaka Belocrkvi�a, a ovaj ni�ta ne slute�i do�e kod kneza. Tu je Novak do�iveo veliko iznena�enje kada je saznao da knez zna za njegovu zaveru, ali sada vi�e nije imao priliku da se izvu�e jer ga knez bez ikakvih razmi�ljanja da likvidirati. "I Novak pozvan (od Stefana) do�e, ne znaju�i nikako da se saznalo za dela njegova. Njega smrti predado�e i (to) po pravdi" (Konstantin Filozof).

Ve� ova prva egzekucija jednog od glavnih velika�a u zaveri bila je sasvim dovoljna i re�ita opomena svim ostalim zaverenicima tako da se �itavo ovo zavereni�ko preduze�e u trenu raspalo. Ne �ele�i da do�eka Novakovu sudbinu drugi krupni zaverenik, Nikola Zoji�, poku�a do pobegne u utvr�enje Ostrovicu verovatno misle�i da organizuje iz njega oru�ani otpor. Me�utim, ra�unica mu se nije pokazala kao dobra jer sva Srpska vlastela pre�e na kne�evu stranu i on odjednom ostane sam. Videv�i da je sve propalo Nikola Zoji�, �ele�i barem goli �ivot da spase, odlu�i da se i on i sva njegova porodica zamona�e misle�i da �e ga to spasiti od kne�evog gneva. Ovaj put je bio u pravu i knez se zadovolji time ne �ele�i da i dalje proliva krv. "A Nikola pobe�e u utvr�enje grada zvanoga Ostrovica; videv�i da mu nije mogu�e uma�i iz ruku gospodara svojih, postri�e vlasi i primi na se ino�ki obraz, sa svojom �enom i decom - sa �etiri k�eri. I tako, smilovav�i se, ovaj blago�astivi (despot Stefan) sa svojom materom ostavi ih u svakoj sigurnosti" (Konstantin Filozof).

Ovim veoma odlu�nim potezima uspeo je knez da suzbije sve mogu�e te�nje Srpskih velika�a koje su i�le ka tome da mu oslabe i ospore vlast, ali ostao je problem kako se opravdati pred sultanom. Sam knez izgleda da nije imao nekih ideja kako da se i to re�i, ali tu je bila kneginja Milica koja je i do toga momenta sa sinom (knezom Stefanom) u�estvovala u gu�enju zavere. Da je njena uloga bila velika nema nikakve sumnje, a �ini se da je u pojedinim trenucima zapravo ona bila ta, a ne knez, koja je davala ceo pravac u ugu�ivanju zavere.

U okviru ovoga mora se spomenuti i to da je te godine (1398.) nekoliko turskih odreda u�lo u Srbiju, a nikada nije razja�njeno �ta je bila njihova funkcija tim vi�e �to oni nisu imali bilo kakvih akcija iz kojih bi se zaklju�ila svrha njihovog boravka. Nikakav pohod na Ugarsku nije bio spreman tako da se oni u Srbiji nisu nalazili zbog toga. Dodu�e u Ugarskoj je nastala uzbuna koja je rezultirala ratnim pripremama, ali veoma brzo je utvr�eno da Turci nemaju nameru da provaljuju tamo. Ba� zato se name�e misao da je njihovo prisustvo imalo veze sa opisanim doga�ajima i da su trebali da podr�e jednu od strana, ali pitanje je koju. Ono �to naro�ito u svemu ovome mo�e da zbuni jeste da jo� uvek nije razja�njen raspored svih ovih doga�aja. Naime ne zna se kojim su redosledom i�li svi ovi doga�aji, odnosno da li je Stefan najpre skr�io pobunu u Srbiji pa tek onda i�ao na opravdanje kod Bajazita, ili je to i�lo obrnutim putem.

Uz sve ovo mnogo toga bi se moglo razjasniti ako bi se saznalo da li su Brankovi�i u svemu ovome imali kakvu ulogu. Oni su u to doba bili sasvim neznatni ukoliko bi gledali samo na veli�inu njihovog zemlji�nog poseda. Me�utim, oni su raspolagali sa veoma velikim nov�anim sredstvima koje je jo� prije u Dubrovnik preneo Vuk Brankovi�. Sada su njegovi naslednici ta sredstva postepeno izvla�ili i tro�ili ih poku�avaju�i da dobiju one teritorije koje su im oduzete i date knezu Stefanu na upravu. Zna�i, imali su dovoljno novca da se mogu upustiti i u zama�nije poduhvate. Isto tako ne sme se zaboraviti na ugled koji je u�ivala ku�a Brankovi�a. Taj ugled je samo mogao biti uve�an time �to je Vuk do kraja bio ljuti turski protivnik, pa je na kraju u njihovom ropstvu i umro. Upravo radi toga njegovim naslednicima su oduzete sve zemlje i date knezu Stefanu kao vernom turskom vazalu. Po svemu Brankovi�i nisu mogli gledati kneza Stefana kao svoga vladara iz vi�e razloga. Najpre ni pokojni knez Lazar nije bio vladar nad Vukom Brankovi�em pa shodno tome takvi odnosi su morali biti preneti i na njihove naslednike. Osim toga Brankovi�i su bili zastupnici oru�anog otpora prema Turcima dok su Lazarevi�i bili turski vazali. Kona�no na kraju kao najja�i razlog za njihovu neslogu mo�e se navesti razba�tinjenje Brankovi�a u korist kneza Stefana. Sasvim je bilo normalno za o�ekivati da �e Brankovi�i poku�ati sve ne bi li dobili svoja imanja i u tom okviru jeste pitanje da li su i oni u�estvovali u zaveri protiv kneza. Sama zavera, a naro�ito do�aptavanje sultanu Bajazitu o tome da knez Stefan ima tajnih veza sa Ugarima, nije bila ni malo �asna radnja za njegove u�esnike, a Brankovi�i su ipak bili suvi�e ponosni da bi na taj na�in poku�ali da ostvare svoja prava. Ni kasniji odnosi ove dve porodice ne govore da su Brankovi�i bilo kada poku�ali neku podmuklu akciju protiv Lazarevi�a, �ak naprotiv, ako je ikada i�ta bilo ne�asno izme�u njih to �e i�i od ku�e Lazarevi�a, no o tome �e biti vi�e govora kasnije. Bilo kako bilo, nikakvih podataka nema o tome da su Brankovi�i imali bilo kakvo u�e��e u zaveri.

Nakon �to je ugu�ena zavera, a njeni u�esnici likvidirani ili neutralisani, bilo je potrebno izvesti slede�i potez koji je svakako bio najrizi�niji. Trebalo je oti�i kod Bajazita i tamo se opravdati. To je morao u�initi knez li�no, ali poznavaju�i Bajazitovu naprasitu narav postojala je opasnost da bi knez mogao biti likvidiran prije no �to bi se i pojavio pred sultanom. Dakle, trebao je neki posrednik koji bi otvorio mogu�nost da sultan primi kneza, a da se onda ovaj poku�a opravdati. U to doba u Srbiji me�u vlastelom nema niti jedne li�nosti koja bi bila u stanju da to ostvari. Tada se ume�ala kneginja Milica i predlo�ila da ona bude ta koja �e oti�i kod sultana i tamo poku�ati da izradi prijem za kneza. Sa njome je po�la i Jefimija (�ena pokojnog despota Uglje�e). "A zbog ovoga po�e caru Bajazitu sama ta blagoverna gospo�a (Milica); imala je sa sobom ro�aku svoju, biv�u �enu despota Uglje�e, a k�er nekog �esara" (Konstantin Filozof). I do tada je kneginja imala aktivnog u�e��a u politi�kom �ivotu Srbije, a izgleda da je i sama Jefimija svojim mudrim savetima u mnogim stvarima pripomagala. "Ova u mnogim re�ima i stvarima budu�i najmudrija a koju je uvek spominjana (Milica) smatrala kao neki stub i pomo�, naro�ito u takvoj stvari koja se dogodila". Osim toga, iako to nije nigde navedeno, sigurno je da je i Olivera, koja se nalazila u Bajazitovom haremu ve� osam godina, uticala na ovoga da primi i saslu�a njenu majku.

Negde s prole�a 1398. godine otputovala je kneginja Milica sa Jefimijom kod Bajazita. Jo� uvek nije bilo sigurno da �e ih sultan primiti, ali na kraju sve ispadne dobro i ovaj ih je lepo primio i saslu�ao. "Kad su bile prizvane k caru (Bajazitu) a (Milica) bila u u�asu �to �e videti cara, (Jefimija) joj re�e: Odbaci svaki strah, kada nas (samo) udostoji�e da ga vidimo." (Konstantin Filozof). O�igledno da se kneginja, kao i svaka majka, veoma bojala za ishod ove misije jer je od toga zavisio �ivot njenog sina, a Jefimija ju je hrabrila i smirivala. Kako je tekao razgovor izme�u ove dve izuzetne �ene i turskog sultana, ne zna se, ali one su ipak postigle svrhu svog dolaska time �to su uspele da ubede Bajazita da primi kneza i da ga saslu�a.

Poseta je imala neo�ekivano dobar tok, �to je ohrabrilo kneginju Milicu i Jefimiju da zamole sultana da im preda mo�ti Svete Petke. "Ovi zajedno imaju�i slobodu u cara, ne moli�e ni grada ni njegove okoline, ni imanja, niti takvo ne�to drugo �to malu i privremenu sladost ima, a beskona�nu pogibao, ve� mu pri�o�e ljubavlju krepko dr�ani i mole�i nepropadljive mo�ti Prepodobne ove matere" (Camblak). Ovakva molba je beskrajno za�udila Bajazita pa ih je upitao zbog �ega od svega �to bi mogle od njega da zatra�e one �ele "samo kosti suhe i odasvud nepokretne" (Camblak). Njihov odgovor je bio veoma ve�t: "Ako ho�e� sve to �to bismo imali da zameni� za �eljene nam mo�ti, gotovi smo to ustupiti" (Camblak). Sve se to Bajazitu veoma dopalo pa im je zbog toga ispunio �elju, �to je njih dve neizmerno obradovalo. "On pohvali njihovo usr�e, jer se nau�i�e vrlini, �emu su se �udili mu�itelji, te im u ruke dade moljeno. A oni obujmiv�i ovo rukama, ljubljahu ga, prilagahu o�ima zajedno i du�u i srce, od radosti suze izlivahu, pohvaljivahu, pripadahu, ne znaju�i kako da se naslade ljubavne �asti rake. I, kona�no, mirisima mnogocenim i zlatnim ode�dama pokriv�i, u svoju zemlju ga sa mnogom �a��u odneso�e, lepotuju�i i vesele�i se �to su stekli takvu riznicu, sa kojom je �itav svet neuporediv" (Camblak).

To su bile mo�ti svetice koja je �ivela negde s kraja X i po�etka XI veka u Trakiji (Prepodobna Petka). Njene mo�ti i ina�e imaju veoma interesantnu istoriju. Njih je najpre bugarski car Jovan Asen iz Epivate preneo u Trnovo, da bi tokom 1393. godine bile prenete u Vidin. U Srbiju su mo�ti donele kneginja i Jefimija tokom 1398. godine, a bile su najpre sme�tene u Kru�evcu. Nakon �to je Beograd postao prestonica Srbije (1405.) bile su prenete tamo. Nakon pada Beograda u Turske ruke Beogra�ani su ih odneli u Carigrad (1521. godine). Kona�no, tokom 1641. godine iz Carigrada ih u Ja� nosi vojvoda Vasilije Lupul. Tu se i danas nalaze.

Nakon svega njih dve po�ure ku�i ne bi li pripremile Stefana da �to prije krene kod sultana. Ni tada se jo� uvek nije znalo kako �e Bajazit da postupi prema mladome knezu, tako da je vladao veliki strah oko krajnjeg ishoda ovoga susreta. "Posle otide zbog ovoga i blago�astivi i uvek spominjani knez Stefan i jo� u strahu po�to po savetu nekih be�e pristao da bude prijatelj sa Ugrima. I kada vide da �e njegova namera u budu�nosti biti nemogu�a, on se posavetova sa blago�astivom materom;...." (Konstantin Filozof).

Kako je ovaj susret protekao zna se samo iz onoga �to je ostavio Konstantin Filozof, a ono �to je on napisao jeste jedan skoro neverovatan sled doga�aja. Naime, Stefan upla�en za svoju sudbinu, jer sa plahovitim Bajazitom nikada se nije znalo kako �e neka stvar da zavr�i, do�ao je verovatno imaju�i malo nade da �e sve to pro�i bez te�ih posledica. Stefan je imao prijem, ali tu nije bio sam ve� se nalazio me�u gomilom drugih koji su tako�e kod sultana tra�ili neku milost. Izgledalo je da jedno vreme Bajazit nije uop�te obra�ao pa�nju na Stefana, na neki na�in poigravaju�i se sa njim. Kada su svi nakon jela, po obi�aju, trebali da odu, Stefan ostane �ele�i da razgovara sa sultanom. Bio je to u svakom pogledu veoma hrabar potez, jer malo njih se usudilo bilo �ta re�i sultanu bez njegovog prethodnog pitanja. O�igledno da Stefan nije �eleo da �ivi u neizvesnosti i da mu sudbina bude odlu�ena nekim Bajazitovim hirom, pa je stoga odlu�io da sa njim ra��isti sve nesporazume. "Kada do�e k Bajazitu (be�e) obi�aj da svi sabrani posle jela odlaze; ovaj ne htede iza�i, no stav�i stoja�e" (Konstantin Filozof).

Bajazit je kneza Stefana, jo� uvek poigravaju�i se sa njim, upitao za razlog njegovog ostajanja u prostoriji, a ovaj je veoma smelo nastupio: "Gospodaru, umesto da me ko ocrnjuje (pred) tvojom mo�i, sam �u izneti sagre�enje moje, koje carstvu Tvome neki za mene behu saop�tili kako sam odstupio od slu�be tvojoj dr�avi i da sam drug Ugrima. Rasudiv�i opet da je stvar neumesna, setih se vaspitanja, tvoje mo�i i zakletve i do�oh. Evo, �ivot je moj pred Bogom u tvojoj ruci; �ta ho�e�, u�ini" (Konstantin Filozof). Veoma direktan nastup gde Stefan sasvim priznaje svoju krivicu, kaje se i nudi se Bajazitu da ga ovaj kazni onako kako smatra da treba. To je bio sasvim sra�unat Stefanov nastup gde se on nije ni najmanje pravdao ili molio za milost, ve� priznao ono �to je bilo i bio spreman da za svoje postupke snosi posledice. Po svemu sude�i ovakav njegov istup je bio smi�ljen jo� u Srbiji, a verovatno da su udeo u svemu tome imali kneginja Milica, Jefimija i nadasve Stefanova sestra Olivera. O�igledno da su im bile sasvim dobro poznate Bajazitove osobine, odnosno znali su sasvim dobro da nikakva opravdanja ne�e pomo�i jer je Bajazit znao pravu istinu, te da bi ga takvim nastupom mogli samo razdra�iti. Kakav je Bajazit mogli su Lazarevi�i �uti jedino od Olivere koja je bila Bajazitova ljubimica me�u mnogobrojnim �enama u haremu. Upravo tu su njena pomo� i saveti odigrali odlu�uju�u ulogu.

Bajazit je bio pravi ratni vo�a, veoma hrabar, veoma iskusan, koji je cenio iskrenost i hrabrost pa je stoga trebalo tako i nastupiti: direktno i iskreno. Upravo takav kne�ev nastup zadivio je Bajazita, a mo�da i zbunio u prvi mah, jer on je navikao da uglavnom svi oko njega pu�u i mole za milost. Ovo je bilo ne�to novo za njega, jer kako se ne diviti tako mladom knezu koji hrabro izlazi pred njega i priznaje za svoje tajne veze sa Ugarima te govori da je spreman da za to pretrpi kaznu. Takav �ovek se ne likvidira tako lako, a treba se potruditi i pridobiti ga za sebe.

U tom smeru je krenuo i Bajazitov nastup. On jeste bio pomalo iznena�en naglim Stefanovim priznanjem, ali se veoma brzo sna�ao �ele�i takvog hrabrog �oveka imati samo za sebe. Upravo takav nastup Bajazitov (pod uslovom da su biografovi navodi ta�ni), govori o kakvom se sposobnom sultanu radilo. Imaju�i kneza Stefana na raspolaganju i mogav�i sa njim da uradi �ta ho�e, on (Bajazit) nije ga kaznio za poku�aj izdaje. Imao je vi�e razloga da prema njemu postupi sa puno popu�tanja. Znao je da ukoliko nastupi milostivo prema knezu i ako mu oprosti da �e ga sasvim pridobiti za sebe. Osim toga znao je sultan za vojni�ke sposobnosti koje je imao Stefan pa je to bio jo� jedan dodatan razlog da se potrudi oko njega. Po Konstantinu Filozofu odr�ao je Bajazit knezu jedan du�i govor koji je prije li�io na o�inski savet negoli na prekor. "O mili! �ta si hteo da uspe� sa Ugrima? Jer ja sam hteo zemlju uzeti kao svoju. A �ta �e� ti tamo u�initi? Ko je od onih koji vladaju a (koji) prikloni�e glavu (pred) Ugrima postigao �to u svome gospodstvu? I pomenuo je po imenu bugarske careve i ostale. "A ti, re�e, budu�i sa mnom i ako ide� tamo gde ja ne idem. zaista se smu�uje�. A ako ide� sa mnom gde sam ja, ne treba da se smu�uje�. Mi smo vladari, a ako mi ne po�emo na druge, drugi na nas ne�e. Jer vojskom se najja�a carstva odr�avaju i �ire. Tebe sada smatram kao najstarijeg i vazljubenoga sina i javljam pred svima - mojima i isto�nima? Jer ko je kod mene u takvoj �asti kao ti? Ja sam ve� u starosti. Zato ili �u u boju ili od bolesti umreti. A ti ovako sa mnom �ive�i (u) vremenu �e� tada dobiti. Mnogi moji sinovi usta�e brat na brata i svaki od njih sla�e ka tebi molioce za pomo�, ili samo za ljubav, a ne neprijateljstvo. Do�ekav�i ovo vreme, odr�a�e� ne samo svoje krajeve, nego (osvoji�e�) i druge predele oko cele svoje zemlje, i nazva�e� se veliki i preslavni vladar. I sada �e� dr�ati svoju zemlju u svojoj granici. Poslu�aj mene i ja �u ti kazati �ta treba da �ini�. Dok sam ja u �ivotu, potrudi se i satri svoje silne i dovedi na svoju volju, jer tada (posle smrti moje) �e� hteti i ne�e� ni�ta uspeti. Zato bilo blagorodne, bilo ni�te od svojih ljudi izdigni, i u�ini slavnima te da zajedno s tobom vladaju. A kletvenike sve u�utkaj i njima sli�ne" (Konstantin Filozof).

Mogu�e da je ovako dug govor koji je Bajazit odr�ao, na kraju ipak plod ma�te Konstantina Filozofa. Me�utim, on govori ne�to drugo. Upravo u tom govoru iznesena je �itava kasnija vladarska filozofija kneza Stefana. Do tada on nije vladao na ovaj na�in (ne samo zato �to za tako ne�to nije dovoljno snage), ali od momenta njegovog razgovora sa Bajazitom, knez se pona�a upravo na onaj na�in na koji ga Bajazit savetuje. Sa sultanom �ivi u zaista dobrim odnosima (za mnoge �ak i suvi�e dobrim), a i sam Bajazit se odnosi milostivo prema njemu. Svi odnosi sa Ugarskom se prekidaju. Istovremeno Stefan ja�a vojsku u Srbiji i stavlja sve pod svoju kontrolu. Nemilosrdno uklanja sve one koji izra�avaju bilo kakav oblik protivljenja njegovom gospodstvu. Do koje je to mere oti�lo vidi se iz toga �to �e Stefan zbog takve svoje apsolutisti�ke politike, nakon Bajazitove smrti, do�i u sukob sa svojim ro�enim bratom Vukom i porodicom Brankovi�a. Verovatno da je u srpskom plemstvu bilo mnogo nezadovoljstva tom njegovom novom politikom, ali tog momenta Stefan je ipak bio suvi�e jak da bi se moglo ne�to protiv njega u�initi.

U svakom slu�aju, odlazak kod Bajazita je mnoge stvari izdefinisao kod Stefana. Najpre je shvatio da za sultanova �ivota nema nikakvih mogu�nosti da se Turcima odupire. Koliko god to njemu bilo te�ko, morao je da prizna da mora biti poslu�an turski vazal i da uredno ispunjava sve ono �to se od njega tra�i. Ipak, gledaju�i s druge strane, takva njegova vazalska politika mogla je biti i te kako isplatljiva. Bilo kakav otpor prema Turskoj doveo bi Srbiju u polo�aj da mora da vodi rat za koji je sasvim sigurno da �e ga izgubiti. Osim razaranja koje bi dr�ava pretrpela u tom slu�aju, bilo je sasvim izvesno da bi i njegova vladarska pozicija bila dovedena u pitanje. Poslu�nost prema Bajazitu donosila je Srbiji mir, a njemu samome u�vr��enje kao srpskog vladara. �ta je u tome momentu mogao tra�iti vi�e od toga, a da se to ne pretvori u avanturu?

Povratak kneza Stefana u Srbiju li�io je na pravi mali trijumf, a kako i ne bi? I pored toga �to je postojala sigurna Oliverina podr�ka i uticaj na Bajazita, ipak je postojao veliki strah oko mogu�eg ishoda ove posete jer sultan je bio apsolutno nepredvidljiv u svojim postupcima. Moglo se desiti veoma lako da se sve zavr�i tragedijom i da knez izgubi glavu. U Srbiji je sasvim sigurno, ne samo me�u �lanovima porodice Lazarevi�, vladao veliki strah da bi se knezu moglo ne�to desiti. Da je to tako vidi se i iz jednog pisma iz Dubrovnika (novembra 1398.) gde ova Republika izra�ava radost �to se mladi knez vratio �iv i zdrav iz posete sultanu. Verovatno da bi Lazarevi�i bili sasvim zadovoljni samo time da Bajazit oprosti knezu i da ga ostavi na polo�aju vladara Srbije. Me�utim, desilo se ne�to �to mo�da ni oni sami nisu o�ekivali. Osim �to se odr�ao na vlasti, Stefan je uspeo sasvim da u�e u volju Bajazitu, a to je zna�ilo mnogo toga. Na sve strane u Turskoj bile su mu ukazivane po�asti, a turski velika�i su utrkivali u davanjima znakova prijateljstva prema mladome knezu. "Knez Stefan opet ode u svoje ota�astvo i do�e svojoj ku�i �a��u ukra�en, ne samo od ovoga (cara) nego i od sviju njegovih velika�a, i kroz celu dr�avu njegovu i od sviju naroda koje Ismailj�ani baci�e pod svoje noge; (bio je) divan i po�astvovan ljubavlju od sviju njegovih, svi hri��ani su iz dubine srca molitve uza�iljali, �to Gospod uzvisi rog izbranika svoga" (Konstantin Filozof).

U slu�aju da je knez stradao verovatno da bi Srbija u�la pod direktnu Tursku vlast, �to bi zna�ilo pravu pravcatu katastrofu. Ni separatisti�ke te�nje pojedinih srpskih velika�a i njihove �elje da se otcepe od vlasti kneza Stefana ne bi donele mnogo boljega, jer tek tada bi takve male iscepkane dr�avice bile jo� lak�i turski plen. Zapravo jedina prava politi�ka opcija koja je Srbiji mogla doneti mir i koliki - toliki napredak bila je ona koju je zastupala ku�a Lazarevi�a. Srbija je morala biti jedinstvena i pod vla��u jednoga vladara, a, ma koliko to bilo neprijatno, morala je biti i poslu�ni vazal turskog sultana, barem dok je Bajazit �iv.

13. Bitka kod Angore

Nema nikakvog razloga da se sumnja u to da je knez Stefan iskoristio priliku, odnosno preporuku Bajazitovu, da se uz tursku pomo� obra�una sa svim svojim politi�kim protivnicima u Srbiji i da uspostavi svoju apsolutnu vladavinu. Istovremeno to mu je dalo priliku da uzdigne i svoje ljude. Verovatno da su mu najve�i problem predstavljali ro�aci iz ku�e Brankovi�a koji su razba�tinjeni u njegovu korist. Njihovi poku�aji da, uz pomo� novca koji je jo� ostavio Vuk Brankovi� u Dubrovniku, a koji su oni sada postepeno odande uzimali, ponovo pridobiju od Bajazita oduzete teritorije sigurno da nisu prijali knezu Stefanu. Njihov uspeh bi zna�io oduzimanje velikih teritorija kojima je knez upravljao, a to niti jednome samodr�cu nije svejedno. Ba� zato bilo bi jako interesantno znati kako se on (knez Stefan) odnosio prema tim njihovim nastojanjima. Zaista je te�ko poverovati da je on to sve posmatrao sasvim mirno i da nije ba� ni�ta uradio po tom pitanju. Imao je dve mogu�nosti. S jedne strane, ro�a�ki, ali i moralni obziri terali su ga da Brankovi�ima pomogne u poku�ajima povrata oduzetih teritorija. Me�utim, s druge strane, poznato je da u politici takvih obzira kao �to su ro�a�ki i moralni, a naro�ito kada je u pitanju ograni�enje vlasti, jednostavno nema i bilo bi sasvim �udno da su ti obziri postojali kod kneza Stefana.

I upravo ba� taj momenat je mogao naterati Stefana da uradi sve �to mo�e na turskom dvoru ne bi li onemogu�io Brankovi�e da dobiju svoje zemlje natrag. Videli smo da je kod sultana uspeo da ostvari dobre pozicije koje bi mu pomogle da lak�e onemogu�i Brankovi�e, ali pitanje je da li ih je i iskoristio. No, u tom kontekstu nikako se mo�e zaboraviti ni Bajazit sa svojim interesima koji su mogli biti suprotni Stefanovim. Naime, ni njemu (Bajazitu) nikako nije moglo odgovarati da knez Stefan stekne suvi�e jaku poziciju u Srbiji koja bi bila takva da omogu�i mladome knezu da mo�da u pogodnom momentu tu svoju snagu iskoristi i uz Ugarsku pomo� se otcepi. Na Balkanu, izuzev Stefana, nije Bajazit imao niti jednoga iole ja�eg vazala i stoga je prema njemu morao postupati sa posebnim oprezom. Da je knez sklon �urovanju sa Ugrima, ve� se videlo. Stoga je Bajazit tu snagu trebalo na neki na�in da ograni�i, a nije bilo bolje mogu�nosti za to nego da se Brankovi�ima vrate njihove zemlje. Time bi se stekla njihova zahvalnost i od jednog vernog vazala (kneza Stefana) dobila bi se dva. Uz to ne treba smetnuti sa uma ni to da je onaj silni novac koji su Brankovi�i slali na Portu mogao odigrati (na kraju i jeste) veliku ulogu. Njime su se mogli pridobiti mnogi ministri koji su se kretali oko Bajazita i koji su na njega mogli uticati.

Na kraju, o ovome se ipak malo toga mo�e re�i jer nikakvih podataka nema. Stoga sve navedeno jeste samo stvar pretpostavke koja i ne mora da bude ta�na. U svakom slu�aju, u zemlji je vladao mir, �to zna�i da ni Brankovi�i, a ni neki drugi velika�i nisu davali knezu Stefanu otpor. Da je on apsolutni gospodar kojem svi moraju da se klanjaju i od koga drhte najbolji su svedoci Dubrov�ani koji po�inju kneginji Milici da se obra�aju ponizno kao "slavnoj i velemo�noj gospo�i", dok je knez Stefan sada za njih "slavni i velemo�ni gospodin". Ako je bilo potajnih spletaka, a bilo ih je sigurno, one su ostale na tom nivou i nisu se izrodile u ne�to ve�e. Knez Stefan je sasvim �vrsto dr�ao vlast u celoj Srbiji dok je Bajazit to isto radio u Turskoj. Osim sitnijih ratnih �arki du� granica nekih ve�ih ratnih zbivanja nije bilo i izgledalo je da bi to moglo da potraje du�e vreme. Sve je to tako i�lo do 1402. godine, a onda su sledili odlu�uju�i doga�aji.

Prvi krupan doga�aj u to vreme u Srbiji bio je povratak Brankovi�ima dela onih zemalja kojima je vladao njihov otac Vuk. Ne zna se ta�an datum toga doga�aja, ali se na osnovu nekih podataka zaklju�uje da bi to moglo biti s prole�a 1402. godine. Radi se o nekim posedima na Kosovu, dela Polimlja, sjeni�kog kraja i Brskova. Sve su to bili krajevi kojima je do toga momenta vladao knez Stefan i koji su sada izuzeti od njegove vlasti i predani Brankovi�ima: "nije pro�lo mnogo a Vukova �ena Mara je zajedno sa svojim sinovima povratila zemlje svoga mu�a, sem onih dvaju utvr�enih gradova Zve�ana i Jele�a, koje su dr�ali Turci" (Orbin). Nekih potresa prilikom vra�anja ovih teritorija nije bilo pa bi moglo izgledati da je knez Stefan primio to sasvim mirno, pa mo�da da je �ak Brankovi�ima pomogao da dobiju o�inske zemlje natrag. No, iz kasnije pri�e vide�emo da je to bilo ipak izvan volje kne�eve i da su Brankovi�i teritorije dobili isklju�ivo po Bajazitovoj �elji. No, o tome kasnije.

U svakom slu�aju na teritoriji Srbije stvorena je jo� jedna vazalna srpska dr�ava (osim one kojom je vladao knez Stefan), a njome su vladali potomci Vuka Brankovi�a, odnosno udovica Mara i njeni sinovi Grgur, �ura� i Lazar. Osim �to ih je (to je sasvim sigurno) dobijanje ovih zemalja na upravu ko�talo mnogo novca, ovi posedi su im doneli i vazalne obaveze prema sultanu. Sada su se Brankovi�i na�li u onom istom vazalnom odnosu prema Turcima u kojem su ve� du�e vreme bili Lazarevi�i i zbog kojeg su ih toliko osu�ivali. O�igledno da su i oni vremenom uo�ili da je toga momenta jedino takva politika bila mogu�na. "Kad je njegova �ena Mara povratila njegovu dr�avu (kako je re�eno), po�ela je da �alje svoje sinove s vojskom u slu�bu Tur�inu, zadr�avaju�i uvek kod sebe najmla�eg radi upravljanja dr�avom" (Orbin).

U to doba (prole�e 1402.) u Dubrovniku nisu Brankovi�i imali vi�e novca budu�i da su ga vremenom izvukli i jednim velikim delom potro�ili na to da povrate svoje zemlje. "Dubrov�ani su se u to vreme pokazali veoma blagodarni i verni Vuku, jer su povratili njegovoj �eni velike vrednosti koje je on bio ostavio kod njih na �uvanje" (Orbin). Postoji jedno pismo iz Dubrovnika od februara meseca 1402. godine, gde se Brankovi�i obave�tavaju o tome da su Dubrov�ani dali "sve �to bi va�ega, i ne osta ve�e u nas ni�tor od va�ega, da molimo mnogo gospodstvo vi, ne zabavite im ako su mnogo stajali, jer ih mi uzdr�asmo za va�e volje i na�e, kako te vi kazat". To da oni izvla�e Vukovu ostavu iz Dubrovnika nije bilo nepoznato Bajazitu, a verovatno ni knezu Stefanu i mogu�e je da su oni pravili Brankovi�ima smetnje. Na nedvosmislen na�in to potvr�uju i Dubrov�ani u jednom pismu gde ka�u da su oni (Dubrovnik) isplatili Brankovi�e "ne obziru�i se na velike i stra�ne pretnje sultanove, koji je neprestano tra�io Vukovu ostavu".

No, sve su to jo� uvek sasvim periferni doga�aji koji nemaju nekih posebnih uticaja na ono �to se de�ava u Turskoj. Prava katastrofa za Bajazita stizala je iz dubina Azije. Isto�ne granice Turske koje su se nalazile u Aziji pretrpele su stra�an udar od strane Mongola koje je vodio Timur Lenka. Uz to ve�ina Bajazitovih Azijskih vazala je pre�la na stranu Timur Lenke tako da nije bilo druge ve� da on (Bajazit) sakupi sve �to mo�e i da krene u susret Mongolima. O samim Mongolima pri�ale su se prave bajke u Evropi, a o njihovom vo�i Tamerlanu (kojeg su zvali Demir), Timur Lenki, mnoge grozne stvari i to naro�ito o tome kako je stekao ranu na nozi i zbog toga ostao hrom odakle mu i nadimak hromi (Timur) Lenka. "I taj mu�, imenom Demir, be�e svirep i veliki nasilnik. Ovaj, idu�i razbojni�ki, na�e neke pastire, pobedi ih i uze njihove ovce, gde je bio i ustreljen u nogu, od �ega je hrom bio. I ovako ustremiv�i se ste�e imanje" (Konstantin Filozof).

Timur je bio u svakom pogledu najve�i naslednik strahovitog osvaja�a D�ingis kana, kojeg je �ak poku�ao i da nadma�i u osvajanjima. Duga�ak je spisak njegovih osvajanja i zverstava koje je tada po�inio. Gde je on sa svojim hordama pro�ao "tamo se nije �ulo ni lajanje pasa ni glas koko�i ni pla� deteta" (Duka). On je bio ljubitelj �aha, a mrzeo je lekare i astronome. Bio je divlje okrutan, ali ga je vojska upravo zato veoma volela. Njegov najve�i "podvig" u divlja�tvu jeste osvajanje grada Sivasa koji su dr�ali Seld�uci. Ra�una se da je u ovom gradu stanovalo skoro 100.000 ljudi, a ve�inu je Timur pobio nakon njegovog osvajanja i to tako �to je naredio da se �ivi zakopaju. Tu je zarobljen i Bajazitov sin Ertugrul. U samome po�etku Timur ga je po�tedeo, ali samo zato da bi jedno vreme pokazivao kao zarobljenika. Nakon izvesnog vremena ga je pogubio. Jo� stra�nije je bilo pri osvajanju Bagdada gde je pobijeno svih 90.000 njegovih stanovnika, a po�te�eni su samo imami, suci i profesori. Odse�ene glave pobijenih gra�ana Bagdada su poslagane ispred grada u obliku kule, kao neki pobedni�ki spomenik.

Pod Timurovom vla��u to doba su bili srednja Azija, Zlatna horda u ju�noj Rusiji, Persija, Mesopotamija, Sirija kao i deo Indije. Sada su do�le na red i Osmanlije. Sama mongolska navala nije bila za Bajazita ba� toliko iznenadna budu�i da je on sa njima ve� nekoliko godina ratovao i to sasvim neuspe�no. S druge strane, izgleda da ni sama Evropa nije bila zate�ena. Postoje izvesni dokazi da su �ak emisari iz Evrope (posebno Vizantije) odlazili kod Mongola i poku�avali da ga nagovore da napadne na Bajazita, ra�unaju�i na to da Mongoli obave ono �to evropski vladari nisu mogli. U svakom slu�aju na�li su se Turci pred do tada najve�om mogu�om opasno��u, �ak tolikom da je to nateralo Bajazita da li�no krene u rat sa Timurom.

Timur Lenka ipak nije naglo navalio na Turke ve� je najpre poslao poslanstvo Bajazitu pozivaju�i ga da prizna mongolsku vrhovnu vlast. "Ovako se ukrepiv�i i oja�av�i, posla poslanike ka munjevitom caru (tj. Bajazitu), koji se hvalio da �e uskoro osvojiti i Carstvuju�i grad (Carigrad), tra�e�i od njega danak i poslu�nost, koji je istok i zapad izjedao i izmo�davao" (Konstantin Filozof). Ne�to sli�no navodi i Konstantin iz Ostrovice: "U to vreme sti�e caru Bajazitu poslanstvo iz Anadolije s ve��u da je veliki kan po imenu Demir ili Tamerlan, gospodar tatarski, do�ao s velikom vojskom u persijsku zemlju;.." (Konstantin iz Ostrovice). Naravno da je ovakvu poni�avaju�u poruku impulsivni Bajazit jednostavno odbio, a uzvratio je Timuru porukom koja je bila jo� gora od one koju je dobio. Osim toga sakupio sve �to je mogao od vojske i krenuo Mongolima u susret re�en da ih vojni�ki uni�ti. "A ovaj, �uv�i ovakve (re�i) i razljutiv�i se, objavljiva�e rat i sprema�e se za borbu, zlo govora�e i �ilja�e �estoke re�i,.. (Konstantin Filozof).

U okviru vojske koju je Bajazit vodio nalazila su se dva vojna odreda koja su do�la iz Srbije. Jedan je vodio knez Stefan: "A Bajazit sabra svu svoju vojsku i (od) isto�nih i (od) zapadnih (vladara) i posla ka uvek spominjanom knezu Stefanu da koliko je mogu�e do�e sa svojom izabranom vojskom" (Konstantin Filozof). Drugi srpski odred je bio pod vo�stvom �ura�a i Grgura Brankovi�a. "�uv�i to, car krenu protiv ovoga i uze sa sobom �ur�a, despotova sestri�a, i svoju �enu Despinu, pa se uputi preko mora, preko Anadolije u Persiju pod jednu planinu koju nazivaju Zvezda" (Konstantin iz Ostrovice).

Navodi o Despini odnose se zapravo na Oliveru, sestru kneza Stefana, koja je bila Bajazitova ljubimica u tolikoj meri da ju je �ak i u boj vodio sa sobom. Olivera je imala, navodno, toliki uticaj na Bajazita da je on pod njenim uticajem po�eo da pije vino, �to je bilo kr�enje islamskih propisa. I ina�e u to doba Bajazit kao da se malo opustio vi�e razmi�ljaju�i o u�ivanjima ve� o vo�enju dr�ave. Za njegovo doba se vezuje �ak i pojava homoseksualnih odnosa na turskom dvoru. Bilo je toga i do tada, ali se sakrivalo. Me�utim, od tada po�inju turski velika�i sasvim otvoreno da u svojim haremima dr�e de�ake za svoja u�ivanja.

Knez Stefan je i do tada ispunjavao vazalske obaveze prema Bajazitu dok su Brankovi�i to �inili po prvi put. Bila je to cena za onaj povrat teritorija. Na ovom mestu potrebno je napomenuti jedan doga�aj koji se za vreme dok su knez Stefan i brat mu Vuk bili na Istoku, dogodio u Srbiji. U samo leto 1402. godine (knez i Vuk su ve� otputovali kod Bajazita), sastavila je Jefimija svoj �uveni spis Pohvala knezu Lazaru. U to vreme knez Lazar je ve� imao svetiteljski kult, a Jefimijin rad je trebao da taj kult uveli�a. Ova Pohvala je izvezena srebrnom pozla�enom �icom na crvenom atlasu (veli�ine 67 d� 49 centimetara) i bila je namenjena manastiru Ravanica. �itavu povr�inu ovoga pokrova koji je pravougaonog oblika, uokviruje ornament u borduri, sastavljen od lozica sa trolistom �iji je srednji krak izdu�en. U tome okviru nalazi se tekst Pohvale. Tu, u manastiru, ovaj vezeni rad pokrivao je �ivot sa mo�tima svetoga kneza Lazara. Pohvala se sastoji iz tri dela. Prvi deo jeste jedna kratka pohvala knezu, a u drugi deo predstavlja Jefimijinu molitvu svetom knezu gde ona od njega tra�i posredni�tvo kod svetih mu�enika da bi oni pomogli knezu Stefanu i Vuku u predstoje�oj bitki kod Angore: "Saberi zbor svojih sabesednika svetih mu�enika, i sa svima se pomoli proslavitelju ti Bogu, izvesti Georgija, pokreni Dimitrija, ubedi Teodora, uzmi Merkurija i Prokopija i �etrdeset sevastijskih mu�enika ne ostavi, u �ijem mu�eni�tvu vojuju �eda tvoja voljena, knez Stefan i Vuk, moli da im se poda od Boga pomo�, do�i, dakle, u pomo� na�u, ma gde da si".

Emocionalno najinteresantniji je tre�i deo Pohvale u kojem se Jefimija obra�a knezu direktno i gde mu se zahvaljuje za sve ono �to je on u�inio za nju. "No nisi ti tako, o mili moj gospodine i sveti mu�eni�e, bio malodaran u propadljivom i malove�nom, koliko vi�e u neprolaznom i velikom, �to primio jesi od Boga, jer telesno stranu mene u tu�ini ishranjivao jesi izobilno, te sada molim oboje: da me ishrani� i da uti�a� buru ljutu du�e i tela mojega". Na svu sre�u ovaj pokrov je uspeo da pre�ivi sve ratove i nemire koji su od tada protutnjali ovim prostorima. Sve do 1690. godine pokrov se nalazio u Ravanici da bi sa velikom seobom Srba bio (zajedno sa �ivotom) prenet u manastir Vrdnik u Fru�koj Gori (Nova Ravanica). Tokom 1942. godine pokrov je (zajedno sa mo�tima kneza Lazara, cara Uro�a i Stefana �tiljanovi�a) prenet u Beograd, a danas se nalazi u Muzeju Srpske pravoslavne crkve.

Na dan 28. jula 1402. godine do�lo je do velike bitke izme�u turske i mongolske vojske, poznate u istoriji pod nazivom Angorska bitka. Bitka je bila stra�na, a krajnji rezultat je za Turke bio katastrofalan jer im je vojska razbijena, a sam sultan Bajazit zarobljen od Mongola.

Uloga onih oklopnika koje je vodio knez Stefan bila je posebno nagla�ena i �ini se da je knez bio me�u najboljim borcima toga dana. "A izabrana persijska vojska odelila se i udari na uvek spominjanoga (despota Stefana); jer, kako je jo� pre bilo odre�eno, udari na njega; i oni, uskliknuv�i glasovima, udari�e i odmah pobe�eni bi�e i poginu�e od o�trica ma�a i kopalja srpske vojske" (Konstantin Filozof). �ak i turski letopisci nagla�avaju da je nakon rasula u turskoj vojsci, knez Stefan bio jedini koji se i dalje borio i to toliko dobro da ga je �ak i Timur Lenka primetio: "Samo jedan sin Lazarev dr�ao je sa svojom vojskom stalno protiv neprijatelja i borio se hrabro. Kad je to video Demir (Tamerlan), rekao je: Gle, kako su ljuti i pomamni oni dervi�i! A neko mu je od savetnika njegovih rekao: Nisu ono dervi�i, nego hri��ani. Tada i Lazarev sin opazi da sam sebe uzalud mori, bore�i se tako strasno. Jer su ve� i sami Turci svi navalili u be�anje".

Osim toga, poku�ao je knez Stefan da spasi Bajazita koji je u op�tem rasulu ostao opkoljen. S tom namerom tri puta se probijao kroz obru� do sultana i nagovarao ga da se povu�e, me�utim Bajazit je sve to odbijao. "A vide�i gde su mnoge desetine hiljada opkolile cara (Bajazita), neiskazana mno�ina, i (Stefan) hote�i ga kao osloboditi, tri puta ula�a�e u borbu, sasecaju�i i pobe�uju�i. A kada vide da se smanjuje broj njegove vojske, vrati se. Jer �ta je mogao i u�initi u tolikim tisu�ama i desetinama tisu�a bez bo�je volje! A (o) veli�ini njegove tadanje pobede svi su pri�ali i dosta je �uvena" (Konstantin Filozof).

Iako nije uspeo da spasi Bajazita uspeo je knez Stefan da iz obru�a izvu�e sultanovog sina Sulejmana (letopisci ga nazivaju Musulman) i da ga izvede i kre�eva. O tome sa dosta detalja pri�a gr�ki pisac Duka i njegova pri�a je veoma sli�na onoj od Konstantina Filozofa. Po njemu (Duki) knez je sa svojih pet hiljada oklopnika uspeo da oslobodi Bajazita od Mongola, me�utim ovaj je uporno odbijao da iza�e iz obru�a radije �ele�i da pogine nego da pobegne sa bojnog polja. "Vide�i Stefan �ta �e biti domalo, uzme svoje i Bajazitova sina Musulmana i udari nanovo na protivnika, koji su se opet bili gusto sklopili oko njega, s mukom se velikom probijaju�i kroz njih, pogubiv�i ve�i deo svojih i poubijav�i sam sobom mnoge neprijatelje" (Duka). U pitanju je bio ludi Bajazitov ponos koji nije dozvolio da za svoje spa�enje zahvali jednom hri��aninu, a osim toga izgleda da se on i prera�unao. Bio je okru�en sa svojih 10.000 jani�ara i mogu�e da je mislio da �e to biti dovoljno da se odbrani od lo�ije opremljenih Mongola. U vreme kada ga je knez Stefan preklinjao da se izvu�e iz obru�a dok je jo� vreme, Bajazit je ve� sve znao o izdaji turaka Seld�uka u koje se on tako pouzdao, i tako ogor�en nije �eleo da bilo �ta preduzme za svoje spasenje. Ipak, kada je do�lo vreme no�i odlu�io je on da poku�a proboj, ali tada je sve ve� bilo kasno. Morao je u zarobljeni�tvo kod Timur Lenke.

Sam tok Bajazitovog zarobljeni�tva ne bi bio interesantan za nas da se u daljnji tok pri�e nije ume�ala jedna li�nost koja u dosada�njoj pregledu nije mnogo pominjana iako je njena uloga bila nesumnjiva. Radi se Oliveri, kne�evoj sestri, omiljenoj �eni sultana Bajazita. Da li je ona prisutna kod Angore ili je ostala u Brusi nije ba� najjasnije i o tome postoji vi�e verzija. Kako su one podjednako interesantne, ali i zna�ajne zbog toga �to govore o pravoj Oliverinoj vrednosti u politi�kim previranjima u Srbiji, izne�emo ih nekoliko.

Po Konstantinu iz Ostrovice, Bajazit je doveo Oliveru u Angoru i ona je bila prisutna ovoj bici. Na kraju zarobljena je i ona i Bajazit. Timur Lenka, �ele�i da se naruga Bajazitu, naredi da ovoga dovedu (Bajazita) i da ga nameste da sedi njemu nasuprot (Timur Lenki). Nakon toga do�la je i Olivera koja je morala da slu�i Timur Lenku sa vinom, dok je Bajazit sve to posmatrao. "Tada dovedo�e pred kana cara Bajazita i naredi mu kan da sedi daleko prema njemu; naredi isto tako da se dovede i Despina, njegova �ena, kojoj kan naredi da stoji pred njim i da mu vino slu�i. A to je zato u�inio da bi se car Bajazit jedio i da vi�e ne vodi sa sobom �enu u rat. Nije mu mislio nikakvo zlo u�initi, nego je hteo da ga po�alje u njegovu zemlju sa svim njegovim ljudima". Tu je Timur Lenka potcenio Bajazita za koga je to �to je Olivera slu�ila bila stra�na uvreda koju on nije mogao da podnese i stoga popije otrov iz prstena koji je nosio sa sobom. Od toga i umre. "Vide�i kako njegova �ena slu�i drugoga, car Bajazit se iz velike �alosti sam otrova svojim prstenom, jer je imao kamen tako �udne mo�i da mu je, dokle ga je imao na ruci, bio od velike pomo�i u raznim stvarima, ali kada je koga hteo da umori bez bola, onda je pripremao onaj kamen tako da je iz sebe ispu�tao otrov, ali je u prstenu ispod kamena imao otrov. I tako, uzev�i ovaj prsten u usta, po�to ga je podr�ao jedan �asak, umre". Takav Bajazitov postupak je iznenadio i samog Timura, �ak u tolikoj meri da se nije svetio ostalim zarobljenicima i Oliveri ve� ih je sve poslao u Brusu. "A onda, otpremiv�i po�teno sve njegove ljude i Despinu, naredi da je otprate natrag u Brusu, u zemlju. Tako se zavr�io ovaj turski rat s velikim kanom".

Po Halkokondilu ova pri�a je ne�to druga�ija najpre zbog toga �to on tvrdi da Olivera nije zarobljena kod Angore. Timur je nakon pobede i zarobljavanja Bajazita krenuo ka Brusi znaju�i da se tamo nalazi turska riznica koju je �eleo da uzme za sebe. Tu je zatekao i Bajazitov harem i me�u �enama Oliveru. �uv�i da je ona Bajazitova ljubimica i da je on voli vi�e negoli druge �ene, naredi Oliveri da mu pred Bajazitom slu�i vino. Naravno da je Bajazita naljutilo i on nije, kao po Konstantinu iz Ostrovice, to sve pre�utao Timuru ve� mu je rekao: "�to �ini�, niti je tvoga oca niti tvoje majke dostojno; jer kako su ti i otac i mati glupaci i sirotani, zar ti pristoji da sramoti� carsko dete i carsku �enu i da be��asti� one koji su ti, po prirodi njihovoj, gospodari".

Konstantin Filozof tako�e ima svoju verziju ovoga doga�aja. Nakon bitke kod Angore, po Konstantinu, Timur je i dalje nastavio sa ratnim dejstvima. Olivera je pala Mongolima u zarobljeni�tvo, ali se nigde ne navodi kako i gde. Nakon �to je zavr�io sa ratnim pohodom vratio se Timur ku�i i tu ga je prona�lo poslanstvo koje je poslao knez Stefan radi nekih pregovora i sklapanja ugovora. Osim toga poslanstvo je u ime kneza od Timura zatra�ilo i Oliveru, �to ovaj nije odbio tako da je ona uskoro stigla u Srbiju. "I ove re�i re�e ka poklisaru zvanom Aidinu, koga uvek spominjani (Stefan) ka ovome (Tamerlanu) posla zbog nekih ugovora (kao) i da i�te sestru njegovu (Oliveru), koju kao zarobljenicu sa svima Bajazitovima uze�e i nju sa mnogom mudro��u otuda (iz ropstva) izvede".

Najintrigantnije je o Oliverinom zarobljavanju pisao Mavro Orbin. Po njemu Timur je Bajazita i Oliveru (koju Orbin naziva Milevom) vodio za sobom i prikazivao po onim zemljama kuda je prolazio. Da bi Bajazita �to vi�e ponizio dr�ao ga je u kavezu kao divlju �ivotinju. U jednom trenutku raskala�nosti odlu�io je Timur da se sa njima dvoje surovo poigra. U Skitiji, na jednoj gozbi, koju je priredio tamo�njim velika�ima, naredi Timur da se Bajazit donese u kavezu, a da se Oliveri odseku haljine iznad pojasa te da tako naga slu�i pijane goste na gozbi. "Kad se Tamerlan vratio u Skitiju, priredio je rasko�nu gozbu svoj gospodi i knezovima Skitije. Na tu gozbu je bio dopremljen kavez u kojem je bio zatvoren Bajazit. Tamerlan je naredio da dovedu i Bajazitovu �enu, te da joj odseku haljine sve do pupka, tako da su joj se videli stidni delovi, pa da takva raznosi jela zvanicima na gozbi" (Orbin). To je za ponositog Bajazita bilo i previ�e poni�enja, �to je uostalom Timur i hteo, ali reakcija sultanova je bila izuzetno neoubi�ajena. Ne mogu�i da izdr�i da vidi kako mu omiljenu �enu poni�avaju, a smatraju�i da se time jo� vi�e i on sam ismejava Bajazit se ubije na �udan na�in, udaraju�i glavu o pre�ke kaveza. "Gledaju�i to, njen mu� Bajazit je bio beskrajno tu�an zbog njene gadne kobi. Stoga odlu�i da se ubije, no kako nije imao �ime da to izvede, udarao je glavom o pre�ke kaveza, dok se na kraju nevoljno i bedno nije ubio" (Orbin). Pri�a je o�igledno legendarna i te�ko da u njoj ima ne�to vi�e istine, a to se vidi i iz toga �to Orbin tvrdi da je i Olivera ve� drugi dan nakon Bajazitove smrti umrla, �to naravno nije ta�no. "Njegova �ena Mileva upokojila se drugi dan posle njegove smrti". Ona je jo� dugi niz godina nad�ivela svoga mu�a Bajazita, ali i brata Stefana koji ju je izbavio iz mongolskog ropstva. Istina, kasnije nije igrala skoro vi�e nikakvu ulogu u politi�kom �ivotu Srbije.

Interesantno je to vreme u Srbiji. Strahovit pritisak iz Turske, unutra�nje nesuglasice i sveop�te bezna�e nisu naterali ljude da klone duhom, �to bi se mo�da moglo u takvoj situaciji i o�ekivati. Naprotiv, izgleda da je ba� to doba stvorilo mo�da i najve�i broj izuzetnih figura u srpskoj istoriji. I raniji vekovi su stvorili nekoliko izuzetnih li�nosti, na prvom mestu Nemanji�e, ali sti�e se utisak da ih nikada nije bilo u jednom momentu koliko-toliko tada. Dve porodice, Lazarevi�i i Brankovi�i, imali su dva izuzetna predstavnika: kneza Stefana i �ura�a (koji �e svoju osobenost tek da poka�e). Ono �to je mo�da najupe�atljivije jesu �enske figure koje su se tada pojavile. Odjednom na politi�koj sceni Srbije �ene dobijaju vode�u ulogu. Porodicu Lazarevi�a vodi udovica kneza Lazara, kneginja Milica. Za to vreme na �elu porodi�nog saveza Brankovi�a jeste �erka kneginje Milice, udovica Vuka Brankovi�a, Mara. Obe se kao lavice bore za presti� svojih porodica, odnosno sinova koji su jo� veoma mladi i neiskusni za samostalan put u politiku.

U Srbiji tada postoje dva porodi�na saveza (Brankovi�i i Lazarevi�i), a oba vode �ene (Mara i kneginja Milica). Osim njih dve, tu je prisutna jo� i fascinantna Jefimija (udovica despota Uglje�e Mrnjav�evi�a) koja svoje udovi�ke dane provodi na dvoru kneginje Milice i poma�e joj u vo�enju dr�avnih poslova. Na kraju, tu je i Olivera koja je zauzela najistaknutije mesto u haremu turskog sultana Bajazita i sa tog mesta uspela da svome bratu knezu Stefanu u�ini mnoge usluge (videli smo da mu je mo�da i �ivot spasila). Ne mnogo nakon Olivere jo� jedna Srpkinja �e da otputuje u harem turskog sultana (ovoga puta Murata II), ali ovaj put iz ku�e Brankovi�a. Bi�e to �erka �ura�a Brankovi�a po imenu Mara. Ona ne�e biti toliko omiljena kod sultana Murata II (svoga mu�a), ali �e je zato izuzetno ceniti njegov naslednik sultan Mehmed Osvaja� (osvojio Carigrad) i �ak smatrati drugom majkom. Njene usluge Srbiji u to te�ko vreme (u odnosu na ovu pri�u, vreme koje tek nailazi) nije mogu�e preceniti.

Ova galerija izuzetnih �enskih likova vi�e nikada ne�e biti ponovljeno u Srpskoj istoriji. Bilo je i ranije interesantnih �ena koje su ostavile traga, ali to je sve bilo pojedina�no i njihov uticaj je na kraju ipak bio tek sporadi�an. No, sada su one bile te koje su odre�ivale sudbinu Srbije i njihovoj volji su se mu�karci pokoravali prate�i onaj politi�ki pravac koje su one odredile. Nije svrha ove pri�e da objasni ovu pojavu, ali ona je evidentna i prava je �teta da se time nije skoro niko ozbiljnije pozabavio.

Turska dr�ava je bila u raspadu, a odmah nakon pobede kod Angore, Timur je prokrstario celu Tursku do�av�i do obala Egejskog mora. Gubici na turskoj strani su bili stra�ni, ali na srpskoj na svu sre�u nisu bili tako veliki. Iz bitke su izvukli knez Stefan i �ura� Brankovi�, me�utim Grgura Brankovi�a zarobili su Mongoli. Ipak, veoma brzo nakon bitke uspeo je �ura� da uz bogat otkup iz zarobljeni�tva izvu�e svoga brata. Nedugo potom, srpski odredi su krenuli ku�i, ali bio je to te�ak put. Trebalo se probiti do vizantijske teritorije, a to nije bilo lako. Osim odreda Mongola koji su stalno krstarili i napadali sve �to su videli, bilo je tu bezbroj hri��anskih ili turskih grupa koje su bezglavo be�ale poku�avaju�i da izmaknu Mongolima. Svi su poku�avali da se do�epaju Evrope, ali to nije bilo lako jer su �enovljani skupo napla�ivali prevoz brodovima. Srpski odredi nisu imali mnogo problema ni oko tog dela puta budu�i da su knez Stefan, ali i �ura� Brankovi�, bili sasvim dobro snabdeveni zlatom da plate prevoz. Me�utim, hiljade drugih jadnika je moglo samo da posmatra one sretnike koji su imali novca da plate prevoz i da �eka divlje Mongole da do�u i da im namaknu ropski konopac oko vrata.

Razmere turske katastrofe kod Angore uspelo je u potpunosti da shvati barem nekoliko tada veoma bitnih li�nosti. Na prvom mestu bio je to Bajazitov sin Sulejman koji je uspeo da se izvu�e iz bitke i ne gube�i ni trenutka pohitao ka Galipolju. Odmah je u evropskom delu osmanlijske dr�ave uspeo da preuzme vlast, a u tome mu je neizmerno pomoglo to �to Mongoli nisu imali nameru da prelaze iz Male Azije u Evropu. Me�utim, polo�aj mu nije bio nimalo siguran jer je u Maloj Aziji ostalo jo� nekoliko Bajazitovih sinova pa je bilo sasvim izvesno da �e uskoro me�u njima zapo�eti borbe za vlast. Sam Timur nije imao �elje da ostaje du�e vreme u Turskoj ve� se spremao za pohod na Kinu. Stoga je odmah po�eo da uspostavlja onaj sistem vlasti koji je postojao jo� prije Bajazita, odnosno po�eo je da vra�a na vlast one kne�eve koje je Bajazit oterao. Istovremeno, pomagao je Bajazitovog sina Mehmeda da uspostavi svoju vlast nad ostacima osmanlijske dr�ave u Maloj Aziji.

Sulejman je iz Evrope posmatrao sve te doga�aje i znao da osmanlijskom dr�avom mo�e da zavlada samo onaj ko �vrsto dr�i jezgro osmanlijskih dr�ava, odnosno Malu Aziju. Znao je da �e, ukoliko �eli da bude turski sultan, morati sa vojskom da pre�e u Malu Aziju i tu skr�i svoje takmace. Za takav poduhvat morao je na prvom mestu da ima mir u onom delu turske dr�ave kojim je vladao, odnosno onim delom koji se nalazio u Evropi. Stoga je neposredno nakon bitke stupio u kontakt sa Vizantijom i drugim evropskim zemljama koje su ga okru�ivale u �elji da sa njima uspostavi mir. Bio je suvi�e slab da sa njima sada ratuje, a opet, s druge strane, pogled mu je bio uprt ka Maloj Aziji.

Vizantija je tako�e na vreme shvatila �ta �e doneti poraz Bajazita pod Angorom, a da su odmah delovali videlo se i po njihovom postupku sa knezom Stefanom. Odmah nakon bitke on je uspeo da se do�epa Carigrada, a sa njime je bio i brat mu Vuk. U to vreme u Carigradu nije boravio car Manojlo II Paleolog jer je putovao po Evropi tra�e�i pomo� za posustalo carstvo, a zamenjivao ga je car Jovan VII Paleolog. Knez Stefan je do�ekan sa svim po�astima �to je bilo mo�da pomalo i iznena�enje jer su svi znali da je knez jedan od najvernijih Bajazitovih vazala. "Blago�astivi knez Stefan stigav�i, dakle, u Carstvuju�i grad zajedno sa bratom svojim Vukom, od sviju slu�a�e ljubazne re�i i (svi) mi�ljahu kao da gledaju u neko sunce" (Konstantin Filozof). Me�utim, lukavi Vizantinci su na vreme shvatili da Bajazitovom pogibijom se raspada i sav onaj sistem vazala koji je sultan uspostavio. Na prvom mestu Vizantija je dobila priliku, koju je tada iskoristila, da se u potpunosti izvu�e (barem na kratko) od turske zavisnosti i da prestane da pla�a danak.

Me�utim, oni nikada nisu potcenili tursku snagu i znali su da �e se trenutno posustale Osmanlije uspeti pridi�i i stoga je trebalo iskoristiti to me�uvreme i oja�ati se novim saveznicima. To zna�i da se sada otvorila mogu�nost formiranja hri��anskog bloka za otpor Turcima, a u taj blok bi mogli u�i i mnogi dotada�nji hri��anski vazali, na prvom mestu knez Stefan. To je sada bila idealna prilika za sve da se otresu turskog jarma i da se osamostale. Bilo je poznato da je knez i do sada pokazivao mnogo znakova da mu je turski jaram mrzak. Isto tako, Vizantinci su znali da se radi o veoma mladom, ozbiljnom i nadasve ratni�ki sposobnom �oveku na koga se moglo osloniti. Njegovim pridobijanjem Turci bi izgubili, a Vizantija dobila na svoju stranu najja�eg ratnika na Balkanu.

14. Despot Stefan

Ako knez Stefan do dolaska u Carigrad nije shvatao svu razmeru turskog poraza na Angori i sve �anse koje se zbog toga ukazuju hri��anskim zemljama koje su bile zavisne ili zauzete od turske armade, Vizantinci su se potrudili da mu to objasne. Njemu kao iskusnom �oveku, iako mladom, nije trebalo dva puta govoriti da bi shvatio ono �to nailazi. Veoma brzo se priklonio Vizantiji i ve� tu postao od turskog vazala jedan od najlju�ih turskih protivnika. Verovatno je i njemu samome bilo dosta ratovanja protiv hri��ana, a sve za tursku korist. Ni kasnije Stefan nije krio to da je upravo bitka kod Angore bila upravo ona prekretnica koja ga je oslobodila vazalstva prema Turcima pa tako u jednoj povelji iz 1405. godine ka�e: "Od Kosova porabo�en bih ismailjskom narodu, dok ne do�e car Persijanaca i Tatara i razru�i te, i mene od ruku ovih bog milo��u svojom oslobodi".

Da bi ga jo� vi�e privukao na svoju stranu vizantijski car Jovan VII Paleolog mu tokom avgusta 1402. godine dodeli titulu despota, ina�e dostojanstvo po visini odmah iza carskog. "Dok je ranije pomenuti Stefan boravio u Carigradu, dobio je titulu despota" (Orbin). Osim toga povedeni su razgovori i o tome da se Stefan o�eni za sestrom carice Jev�enije (�ena cara Jovana) koja se zvala Jelena (Jela�a), ina�e �erkom gospodara Lezbosa, Fran�eska II Gatiluzija. "Ovaj, dakle, blago�astivi Jovan imao je ne malo sukoba sa stanovnicima Galate (�enovljanima); kada vide (Stefana) u Carstvuju�em gradu, vesele�i se sa njim u carskim (dvorima) dade (mu) venac despotskoga dostojanstva koji be�e sam sebi ispleo svojim hrabrim delima i dobrostradalnim podvizima" (Konstantin Filozof). Stefan se nije dugo premi�ljao i odmah je u�ao u pregovore oko �enidbe koja je realizovana ne�to kasnije (1405.).

Ne mo�e se oteti utisku da je prema knezu Stefanu postupljeno pomalo i napadno ljubazno, �to je bilo svakako sra�unato. Malo je srpskih vladara koji nisu bili op�injeni vizantijskim sjajem i kulturom, tako da ni sam Stefan sigurno nije bio nikakav izuzetak. Na njega je bilo jo� lak�e uticati jer su to bili trenuci mo�da i o�aja nakon izgubljene bitke. Umoran, upla�en, izranjavljen i pun otisaka krvavog razboji�ta kod Angore, a u potpunoj neizvesnosti oko budu�nosti (ne zaboravimo da je Bajazit bio zarobljen), odjednom se Stefan u Carigradu na�ao u jednom sasvim drugom svetu. Ogromno bogatstvo, veliki vrtovi, tiha muzika, vekovna kultura, sjaj carskih dvorova mogao je njemu tada dati predstavu o veli�ini Vizantiju koju ona nije imala objektivno. Vizantijski car je to radio namerno znaju�i da �e to ostaviti utisak na Stefana, a kona�no bio je to stari recept lukavih Vizantinaca. Uvek treba dovesti u Carigrad onoga sa kim se pregovara da bi mu se sa sjajem prestonice otupila �ula i time ga naveli na one odluke koje mo�da ne bi doneo. Op�injen prvim utiskom mo�da je Stefan mogao pomisliti da je Vizantija mnogo ja�a nego �to je on to mislio, ali veoma brzo kod njega �e do�i do otre�njenja i shvatanja prave situacije.

Ovo je bio potpun preokret one politike koju je Stefan vodio do toga momenta. Od vernog i sposobnog turskog vazala, on sada postaje jedan od stubova budu�eg otpora Osmanlijama. Osim toga, Stefan je primanjem despotskog dostojanstva na neki na�in priznao suprematiju Vizantije u odnosu na Srbiju, odnosno, barem teoretski postao vizantijski vazal. Me�utim, to je izgledalo tako samo na prvi pogled jer nikada knez Stefan (sada ve� despot) nije bio ni u kom pogledu zavistan od Vizantiji niti im se ne�to posebno klanjao ve� je naprotiv sebe uvek smatrao samodr�cem i potpuno nezavisnim. Zbog toga se i nazivao samodr�cem, a jednom �ak i samodr�avnim despotom. No, rasprave oko toga bile bi ve� �isto teoretske i suvi�e pravne da bi bile interesantne za ovu pri�u. Ako su Vizantinci mislili da su pridobijanjem Stefanovim uspeli da naprave dobar pazar, onda je on mogao biti siguran da je napravio jo� bolji. Na vreme je shvatio da dobija priliku da se otrese turaka i zadobio je titulu despota �to je u hri��anskom svetu bila i te kako cenjena titula. Sa tom titulom mogao se u punom sjaju pojaviti na svakom evropskom dvoru, a vide�emo iz kasnije pri�e da je on to i te kako �inio. Time je uzdigao ne samo sebe ve� jo� i vi�e Srbiju koja od skoro razbijene dr�ave nakon Kosova, sada postaje Despotovina.

Isto tako, najmanje primetno, ali mo�da najbitnije jeste to da je sve ovo u potpunosti samostalan Stefanov politi�ki potez. Do toga momenta, po svemu sude�i sve politi�ke odluke u Srbiji bile su dono�ene u porodi�nom krugu Lazarevi�a, a u njemu bez ikakve sumnje najistaknutiju ulogu je imala kneginja Milica. Me�utim, sada kneginje nije bilo tu da usmerava Stefana i on sasvim samostalno pravi svakako odlu�uju�e poteze svoga �ivota. Da li je on o svemu ovome bilo �ta pitao brata Vuka koji je bio stalno sa njim jeste pitanje na koje nema odgovora. Nema razloga misliti da nije, mada kasniji sukobi sa Vukom i potezi ovoga, mogu mo�da da navedu na misao da ga brat i nije u potpunosti podr�avao, ali da ga nije mogao spre�iti. U svakom slu�aju vizantijski car se obra�ao direktno knezu Stefanu, njemu dodelio despotsku titulu i za �enu princezu iz carske porodice, �ime je na nedvosmislen na�in stavljeno do znanja koga Vizantija smatra za vladara Srbije. Sve je to moglo da sasvim jasno uka�e Stefanu na sopstvenu va�nost i vrednost, ali je isto tako i kod Vuka moglo da izazove ljubomoru. Stoga je vrlo lako mogu�e da je Carigrad mo�da bio ono mesto na kojem je posejana klica budu�eg te�kog razdora dva brata iz ku�e Lazarevi�a: despota Stefana i brata mu Vuka.

Ako mo�emo samo da pretpostavimo (�to ne mora da bude i ta�no) da je ba� tada u Carigradu me�u bra�om Lazarevi� zapo�ela surevnjivost, za sukob izme�u ku�e Lazarevi� i ku�e Brankovi� to je sasvim sigurno. Videli smo da su Grgur Brankovi� i �ura� Brankovi� ratovali pod Angorom kao turski vazali. Da li su se i oni istakli kao knez Stefan, ne znamo, ali su u svakom slu�aju pro�li mnogo gore budu�i da su Grgura Mongoli zarobili. "Posle Bajazitovog poraza svi pobego�e u Carigrad, izuzev Grgura, kojeg su Tatari bili zarobili, ali se posle otkupio" (Orbin). To je bio onaj razlog koji je �ura�a Brankovi�a zadr�ao u Angorskoj okolini, budu�i da je poku�avao da svoga brata otkupi od Mongola. To mu je do kraja i uspelo, ali proteklo je dovoljno vremena za koje je Stefan stigao do Carigrada i obavio sve ove politi�ke poslove o kojima smo do sada govorili.

Kada su Brankovi�i stigli u Carigrad imali su �ta da vide. Stefan je za to kratko me�uvreme postao od turskog vazala ljuti turski protivnik i uz to jo� obdaren titulom despota, a osim toga iz sve snage se vode pregovori da postane i carski zet. I do tada njihovi odnosi, ako ve� nisu bili otvoreno neprijateljski, bili su najbla�e re�eno zategnuti. Ovo �to su sada videli bilo je ve� previ�e. Te�ko da su oni bili ljubomorni na Stefanovu titulu despota ili na to �to �e on postati carski zet. Njih je mnogo vi�e pla�ilo to �to je Stefan postao turski protivnik, a upravo je to moglo na njih imati dalekose�ne posledice. Evo za�to.

Videli smo da su oni na jedvite jade uz mnogo novca, potpla�ivanja i sre�e, uspeli da se nekako neposredno pred Angorsku bitku do�epaju onih poseda koje im je Bajazit oteo i dodelio Lazarevi�ima na upravu. Sada je sve to do�lo opasnost jer su im posede vratili Turci i oni su jedini mogli da garantuju da �e to tako i ostati. To �to je Stefan pri�ao turskim protivnicima kao i time �to je dobio titulu despota moglo je zna�iti samo to da ga sav ostali hri��anski svet priznaje za vo�u svih Srba, �to opet dalje zna�i da �e to morati i Brankovi�i. Dok je Srbija bila pod Turcima bio im je Stefan nadre�en pa su im �ak i zemlje oduzete u njegovu korist. I kada su kona�no uspeli od sultana da nekako izmole stare privilegije dolazi do turske katastrofe, a Stefan prelazi na stranu hri��ana i ovi ga odmah u startu smatraju vo�om Srbije. Ne zaboravimo da su Brankovi�i uvek bili nezavisni od Lazarevi�a, a sada je upravo to do�lo u pitanje. Sasvim je za prirodno o�ekivati da se sada despot Stefan postaviti i njima kao gospodar u budu�em politi�kom pravcu, a �to je najgore za njih jeste to da �e despot imati podr�ku celog hri��anskog sveta. Sam despot je sasvim sigurno tako ne�to morao i da uradi jer se od njega to o�ekivalo, a mo�da i savetovalo od strane vizantijskog cara. Srbija nije mogla imati dva gospodara. Mogu�e da je upravo to bio onaj razlog koji je njih doveo u sukob. Ponosni Brankovi�i nisu hteli da imaju despota za gospodara, a opet despot Stefan nije �eleo da pored njega u Srbiji bude bilo ko samostalan.

Verovatno�a da je bilo upravo tako nije nikako mala. U svakom slu�aju u Carigradu je do�lo do �estokog sukoba izme�u despota Stefana i bra�e Brankovi�a. Bilo je sasvim o�igledno da Brankovi�i nikako ne�e ponovo pod vlast despota Stefana i da �e samostalno voditi politiku. Postojala je objektivna opasnost da bi Brankovi�i mogli prvi do�i u Srbiju i poku�ati da podignu Srbiju protiv despota. Izgleda da je �ura� Brankovi� tada iz Carigrada poku�ao da ostvari kontakt sa Bajazitovim naslednikom, Sulejmanom, i da ga obavesti o Stefanovom preokretu. Isto tako, imao je nameru da od Turaka zatra�i vojne odrede ne bi li Stefanu zapre�io put u Srbiju. �ele�i da to spre�i, jer radilo se o izdaji, odlu�i Stefan da kod vizantijskih vlasti izradi to da se �ura� za jedno vreme baci u tamnicu. "Dok su se oni, dakle, nalazili u Carigradu, �ura� Brankovi� je na zahtev svojih ujaka Stefana i Vuka bio ba�en u tamnicu, jer su oni me�usobno bili neprijatelji. Ova su se, naime, dva brata pribojavali da on ne ode u Romaniju Muslomanu �elebiji, sinu turskog cara, pa da ne stigne pre njih u njihovu pokrajinu" (Mavro Orbin).

Ovi navodi mogu da razmi�ljanje odvedu na to da se Stefan zapravo bojao onoga �to bi mi danas nazvali dr�avni udar. Naime, pla�io se toga da bi Brankovi�i mo�da mogli uz pomo� turaka celu Srbiju da stave pod svoju kontrolu. Zato je Brankovi�e trebalo barem trenutno eliminisati, a za tako ne�to najbolje je sredstvo bilo to da se oni zatvore. To bi utamni�enje trajalo taman toliko da on u Srbiji osigura vlast i u�vrsti svoj polo�aj koji bi mo�da mogao biti uzdrman promenom njegovog politi�kog kursa. Ovo je verzija koja je uglavnom prihva�ena, mada nije i sasvim sigurna. U svakom slu�aju radilo se o presti�u dve ku�e, Lazarevi�a i Brankovi�a. Osnovni uzrok je bio to, a sve ostalo bili su samo povodi.

Ostaviv�i �ura�a u zato�eni�tvu despot Stefan je sa bratom Vukom napustio Carigrad i krenuo put ku�i. U to vreme ve� je vladalo neprijateljstvo izme�u despota Stefana i turaka, mada se za pravi razlog toga ne zna. Te�ko je poverovati da su Turci ve� saznali za despotov politi�ki preokret, ali ostaje �injenica da su Turci ve� tada po�eli da napadaju despotove odrede koji su se vra�ali iz Angore. Mogu�e da je tada izbila iz sve snage neka dotada�nja prikrivena netrpeljivost pa su Turci hteli da iskoriste priliku i da naplate despotu neke stare nepre�i��ene ra�une. Nije nemogu�e ni to da su Turci bili sveukupno nezadovoljni na�inom na koji se despot borio pod Angorom i da su ga smatrali jednim od glavnih krivaca za svoju nesre�u. Rezultat svega je bio u tome da je jedan ve�i srpski odred do�ekan u zasedi u �rnomenskoj �umi i stra�no ise�en od strane turskog vojskovo�e Sarid�a. "A neki od njegove vojske, odeliv�i se, do�o�e, pre�av�i more i malo, pro�av�i Andrijanov grad (Jedrene) (ali) behu ise�eni od nekoga Sara�e, za koga ka�u da je iz po�etka zarobio hrabroga stradalca i da je mrzeo i njegova sina (Stefana). A bilo je ise�eno ovo vojni�tvo u �rnomijanskom lugu" (Konstantin Filozof).

Kako se suvozemnim putem, koji je bio kra�i, nije moglo natrag u Srbiju, morao je despot Stefan sa bratom da krene zaobilaznim putem la�om preko mora. No, ni tu nisu bili ba� dobre sre�e jer su morali da pretrpe napad jedne ve�e flotile turskih �amaca punih strelaca. Me�utim, velika �enovljanska la�a, kojom su Lazarevi�i putovali, uspela je relativno lako da odbije ovaj napad i da neke turske �amce isprevr�e. Iako je �urio ku�i, despot nije uspeo da izdr�i, a da ne svrati u Mitilenu kod Fran�eska II Gatiluzija, ne bi li video njegovu �erku, odnosno svoju budu�u nevestu. "Car Jovan ga posla da ode s la�ama njegovom tastu na Mitilensko ostrvo da ga sa la�ama sprovede u Arbanase. Jer ovaj namerava�e da tamo ide" (Konstantin Filozof). Na kraju, tu se zadr�ao mnogo du�e no �to je trebalo i nego �to je planirao. Do�ek je bio vi�e nego srda�an, a izgleda da se Stefanu dopala i budu�a nevesta. "A ovaj (tast) preduze (sve) jer mu se ukaza prilika da vidi svetlu danicu u svome gradu; i u ovom najizabranijem i krasnom gradu Mitileni ne be�e mesta gde ga ovaj Kateoluz nije gostio, spremaju�i provode i gozbe u svojim ba�tama i vrtovima uz klicanje: Mnogaja leta, Vladiko, kao �to je obi�aj vladala�kom �inu. Tada je ovaj previsoki (Stefan) o kome je re�, ugledao i k�er ovoga vladara, koju posle uze za �enu. Jer po materi je i ova ne�aka caru Manuilu, od koga se i gospoda i taj rod nazivaju Paleolozi" (Konstantin Filozof). Tada je verovao da nema nekih posebnih potreba da �uri ku�i jer �ura�a je lukavstvom, ne mnogo �asnim, uspeo da smesti tamo gde �e mu ovaj najmanje smetati, odnosno u Carigradsku tamnicu. Ipak, da bi bio potpuno siguran i pla�e�i se da bi ve� poslovi�no podmitljive Vizantince �ura� mogao lako potplatiti i tako pobe�i, ostavio je despot jednog svoga poverljivog vlastelina da pazi na �ura�a. "U me�uvremenu je njihov sestri� �ura� le�ao u tamnici u Carigradu. Despot ga je tamo bio poverio nekom svom vlastelinu koji ga je,.." (Mavro Orbin).

Ako je tako mislio, gorko se prevario jer je �ura� uspeo veoma brzo da se oslobodi tamnice i to tako �to je podmitio ni manje ni vi�e nego ba� tog "poverljivog" despotovog �oveka. Kakav je bio oblik mita ne zna se, a Orbin samo pretpostavlja da je �ura� ovoga vlastelina privukao "mo�da, kakvim velikim obe�anjem," te da ga je onda ovaj "oslobodio, prona�av�i klju�eve tamnice". U nekim srpskim letopisima postoje direktniji opisi ovih doga�aja gde se kao �ur�ev oslobodilac spominje neki plemi� po imenu Rodop. "Godine 1402. septembra 3. ukrade Rodop �ur�a Vukovi�a iz su�anjstva u Carigradu". Da Rodop nije legendarna ve� stvarna li�nost nije uop�te sporno. Tako je u selu Banji, blizu Rudnika, na ulazu jedne (sada ve� poru�ene) crkvice otkrivena nadgrobna plo�a na kojoj pi�e da je to grob Rodopa i da je on umro dana 7. februara 1436. godine. Osim toga spominje se porodica Rodop u nekoliko dubrova�kih dokumenata, no za na�u pri�u oni ne igraju nadalje bilo kakvu ulogu.

Ovo bekstvo je bilo negde tokom septembra 1402. godine. Naravno da Brankovi�i nisu gubili ni trenutka vremena i da su se odmah zaputili ka onome ko im je mogao sigurno dati pomo�, odnosno ka turskom sultanu Sulejmanu. Ovaj ih je odmah lepo primio jer je osetio dobru priliku da uz njihovu pomo� slomi neposlu�noga despota Stefana i tom pobedom osna�i svoj, u tom momentu, nesiguran polo�aj vladara u evropskom delu turske dr�ave. Za to vreme u maloazijskom delu dr�ave digli su se svi dotada�nji turski vazali, pojavili su se novi pretendenti na sultanski tron, a bilo je jasno da novi turski sultan mo�e da bude samo onaj pretendent koji ovlada Malom Azijom. Sulejman je znao da �e morati ubrzo da se prebacuje tamo i da poku�a da skr�i tamo�nje pretendente. Za tako ne�to mu je bila potrebna sigurna vlast u evropskom delu, a prelazak despotov u hri��anski tabor je upravo zna�io da mu se i tu, u Evropi, ljulja vlast. Dolazak Brankovi�a mu je upravo dao idealnu priliku, ali i dobre saveznike, da skr�i despotov otpor. Stoga i srda�an do�ek koji je trebao da poka�e Brankovi�ima koliko ih sultan uva�ava. Osim toga, Brankovi�i su dobili i tursku vojsku koja je bila podeljena u dva dela. Jednim su upravljali oni (Brankovi�i), a drugim delom turski zapovednici. "Kad je �ura� do�ao turskom caru, ovaj ga je lepo primio i odmah mu dao da obu�e svoje vladarsko odelo, te ga darovao mnogim vrednim stvarima. Izme�u ostalog darovao mu je svoje oru�je u znak velike ljubavi i poverenja koje je imao u njega. Zatim mu je dao svoju vojsku, �ijim je jednim delom komandovao �ura�, a drugim turski zapovednici" (Mavro Orbin).

Ovi potezi Brankovi�ima ne mogu nikako da poslu�e na �ast i mogu se tuma�iti jedino njihovom velikom ozloje�eno��u na porodicu Lazarevi�a. Ako su oni bili ti koji su do toga momenta mogli da Lazarevi�ima prebacuju saradnju sa Turcima i da se predstavljaju kao jedini koji su do poslednjeg momenta pru�ali otpor, sada se situacija potpuno preokrenula. Despot Stefan je okrenuo svoju politiku i �eleo da se u savezu sa hri��anskim zemljama otrese Turaka. Me�utim, sada su Brankovi�i ti koji pru�aju otpor takvoj, u svojoj biti ipak ispravnoj politici despota Stefana, i ni manje ni vi�e nego oni bivaju ti koji dovode tursku vojsku u Srbiju. Te�ko je verovati da su Turci i�li sa Brankovi�ima samo zato da bi im poslu�ili u borbi sa Lazarevi�ima, te da bi posle bitke jednostavno napustili Srbiju. Ne, oni su i�li da ponovo pot�ine Srbiju i da nevernoga vazala Stefana Lazarevi�a sklone sa srpskog prestola i da postave nekog sebi vernog koji �e nastaviti da ih slu�i. To su Brankovi�i sasvim sigurno znali i svesno su prihvatili taj rizik. Bili su spremni da �rtvuju idealnu priliku za oslobo�enje Srbije od turaka zarad svojih sebi�nih interesa, odnosno zarad starih nepre�i��enih ra�una sa Lazarevi�ima. Ako su se njihovi neki potezi do sada mo�da i mogli da opravdaju, sada to vi�e nije bilo mogu�e.

Bilo kako bilo, sukobi izme�u dve najmo�nije porodice u Srbiji su zapo�eli. U Srbiji se o tome jo� uvek nije ni�ta znalo, a vesti su sporo putovale. Jedino �to se sigurno znalo bilo je to da se bitka kod Angore odigrala, a da su Turci i njihovi saveznici stra�no ise�eni. Kneginja Milica nije znala ni da li su joj sinovi pre�iveli, a ista je situacija bila i sa Marom Brankovi� koja se tako�e brinula za svoje sinove. Zbog toga su obe zabrinute majke tra�ile od Dubrovnika tokom leta da im pomogne u tra�enju sinova. Me�utim, vremenom dolaze pri�e i njima o onome svemu �to se u Carigradu de�ava. Tada je izme�u majke (kneginje Milice) i �erke (Mare Brankovi�) planula mr�nja jer su se obe borile za svoju decu.

Ba� vreme kada je �ura� Brankovi� uspeo da se izvu�e iz tamnice (septembra 1402. godina), stigli su despot Stefan i Vuk sa brodom u Bar. Tu ih je do�ekala ro�ena sestra Jelena i njen mu� �ura� Bal�i�. "On se sa svojim bratom ukrcao na jednu mitilensku galiju i doplovio najpre pod Ulcinj, a zatim se iskrcao blizu Bara" (Mavro Orbin). Tokom boravka kod Bal�i�a do�uli su despot Stefan i Vuk o bekstvu Brankovi�a iz Carigrada. O samom odlasku Brankovi�a kod turaka te�ko da su do�uli odmah, ali despotu, kao umnom i sposobnom politi�aru, odmah je sinulo na koju su se stranu ova dvojica mogla uputiti. Bilo je savr�eno jasno da �e sada oru�je govoriti i stoga despot ne gubi vreme ve� javlja majci (kneginji Milici) da �to br�e prikuplja vojsku. Istovremeno je zatra�io i dobio od zeta �ur�a Bal�i�a poja�anje sa njegovim vojnim odredima. "Nagodio se sa svojim zetom �ur�em Stracimira Bal�i�a, gospodarom Zete, koji mu je dao mnogo ljudi s kojima je do�ao u Ra�ku" (Mavro Orbin). Sada je ve� mogao da ra�una sa prili�no jakom vojskom koja �e se mo�i suprotstaviti onima koje dovedu Brankovi�i. Sa tom armadom mogao je krenuti ka Srbiji.

Brankovi�i i Turci do tada nisu gubili vreme ve� su svojom vojskom blokirali sve puteve koji su mogli dovesti u Srbiju. Osnovni pravac kojim je despot Stefan mogao da do�e u Srbiji i�ao je preko Kosova i Metohije, upravo onih teritorija koje su pripadale Brankovi�ima i koje su oni sada zdru�eni sa Turcima dr�ali blokirane. Krajem oktobra 1402. godine krenuli su Lazarevi�i iz Zete ka Srbiji. "Sulejman, koji se utvrdi na zapadu, saznav�i �ta je bilo sa Stefanom i znaju�i da ho�e da se iskrca negde u zapadnim krajevima, sam po�e tamo sa svima svojima. A behu tada sa re�enim Sulejmanom i sinovi starije despotove sestre Mare (�ura� i Lazar), koji se, i ne hote�i, zajedno borahu sa Turcima, jer druk�ije ne be�e mogu�e. Njima (stoga) car zapovedi dr�ati puteve i da paze na ove u zemlji, jer nigde ne be�e mogu�e pro�i ovom blago�astivome (Stefanu)" (Konstantin Filozof).

Navod Konstantina Filozofa da je tursku vojsku predvodio li�no Sulejman (Bajazitov sin) nije ta�an i on nije bio tu ve� su vojsku vodile druge njegove vojskovo�e. Ostaje otvoreno pitanje da li se Grgur Brankovi� do tada oslobodio su�anjstva od Mongola. Po ovim dosada�njim navodima Konstantina Filozofa izgleda kao da nije, te da je sa �ur�em bio najmla�i brat Lazar. No, to je veoma diskutabilno i jeste stav onoga ko je prevodio letopisca jer se on (Konstantin Filozof) nigde u originalnom tekstu tako ne izja�njava ve� samo ka�e "sinovi starije sestre", ali ne ka�e koji. Stoga smo u ovoj pri�i po�lo se od toga da je Grgura od Mongola neposredno nakon bitke kod Angore otkupio njegov brat �ura� i da su njih dvojica pro�li sve ove dosada�nje doga�aje zajedno. Za takav stav osim logi�kih nema nekih posebnih dokaza, ali ne postoje ni suprotni. Kako to sada ne igra neku posebnu ulogu na tome se ne�emo ni zadr�avati jer Grgur Brankovi� i ina�e nema neki poseban zna�aj u svim ovim doga�ajima, a isto tako ni Lazar. Glavne li�nosti su za sada despot Stefan, Vuk Lazarevi� i �ura� Brankovi�, a Lazar Brankovi� tek kasnije dobija zna�aj.

Despot je �eleo da se �to prije do�epa Kosova i stoga je izabran put prema �i�i. Istovremeno je obave�tena kneginja Milica kojim pravcem joj kre�u sinovi i re�eno joj je da im u susret po�alje onu vojsku koju je sama uspela da sakupi. "Obavestio je despot blago�astivu gospo�u mater svoju (Milicu o svome dolasku), a njegov ranije pomenuti zet dade mu vojske koliko je mogu�e da ga sprovodi, kada je i�ao i pribli�avao se predelima srpskim, gde je prva arhiepiskopija srpska" (Konstantin Filozof).

Dve vojske su se sudarile blizu manastira Gra�anice na Kosovu kod mesta Tripolje. Sa Turcima je bio kesar Uglje�a Vlatkovi� koji je bez svoje volje morao da im se pridru�i, ali veoma je brzo iskoristio priliku da stupi u kontakt sa despotom Stefanom i da mu pru�i sve podatke o vojsci Brankovi�a i Turcima. Ne�to kasnije kesar je sa svojim odredom okrenuo stranu i od Turaka pre�ao Lazarevi�ima. Na kraju se kesar pokazao kao daleko razumniji i kao ve�i patriot no �to su toga momenta bili Brankovi�i, a despot Stefan mu nije zaboravio tu uslugu daju�i mu posle odgovaraju�u nagradu. "A tada sa Turcima be�e �esar Uglje�a; on veliku uslugu u�ini poslanstvom ka blago�astivom (Stefanu) od ovih (Turaka), javljaju�i njihove odluke i namere; zatim, uskoro posle toga, i sam pribe�e pod krilo despotu Stefanu i zemlju svoju ota�asku: Vranju i Inogo�t i Pre�evo primi i zadr�i. I postade kao neko krilo hri��anima" (Konstantin Filozof). Uskoro su pristigle i trupe koje je sakupila kneginja Milica, ali one su ve� bile mnogo slabije opremljene i mnogo manje odu�evljene za borbu od onih koje je despot imao. "A be�e najhitnije do�la i od njegove matere vojska, koja se na�la ubrzo (zahvaljuju�i) materinskom pospe�enju, ali ipak sa vremenskim zaka�njenjem i sa nedovoljnom spremom;.." (Konstantin Filozof).

Videv�i da je turska vojska podeljena na dva dela, odlu�i despot da i on svoju vojsku tako�e razdeli. "S druge strane, ni despot Stefan nije propustio da spremi dobru vojsku, pa ju je podelio na dva dela: jednim delom je zapovedao on sam, a drugim delom njegov brat Vuk" (Mavro Orbin). Konstantin Filozof u ovoj razdeobi despotove vojske nije nalazio neki ratni efekt ve� �isto njegov prakti�ni cilj da ako pogine jedan brat drugi ostane �iv. "Jer do�av�i na Kosovo, gde (be�e) i otac njegov, i saznav�i da su (tamo) mnogi (Turci), razdeli svoju vojsku koja je bila sa njim na dva dela, kao Jakov u starini, da ako jedan bude ise�en, drugi da se spase. Ako jedan brat padne, drugi �e blago�astivom stadu pastir ostati" (Konstantin Filozof). Ve�i deo vojske poveri despot bratu Vuku i naredi mu da napadne onaj deo protivni�kih vojnika koje je vodio �ura� Brankovi�: "on dade ve�inu vojnika svome bratu Vuku, a sam manji deo uzev�i sa sobom, po�e u boj" (Konstantin Filozof). Iako se veoma hrabro borio, na kraju se pokazalo da Vuk nije po vojnoj ve�tini dorastao �ura�u Brankovi�u, tako da je krajnji rezultat za njega bio porazan. "Kad je do�lo do borbe izme�u Vuka i �ur�a, Vuk se juna�ki borio kao pravi kapetan, ali je ipak bio pora�en i spasao se s malo vojnika" (Mavro Orbin).

Dok se Vuk nosio sa �ur�em Brankovi�em, despot Stefan je napao sa svojom vojskom onaj deo protivnika koji su sa�injavali Turci. Uspeo je da ih u potpunosti razjuri i da ostvari apsolutnu pobedu i da pri tome poubija mno�tvo Turaka. Upravo je tu do sada ve� pomenuti kesar Uglje�a, koji je u samome po�etku bitke bio u okviru turske vojske, odigrao veliku ulogu. Najpre je Turke napla�io snagom despotovih vojnika govore�i im da ne�e uspeti da izdr�e ni njihov prvi udar, a onda je sasvim otvoreno pre�ao na despotovu stranu. "Zametnuv�i bitku s turskim kapetanima, njegov brat Stefan ih je porazio i izvojevao pobedu pre strategijom nego hrabro��u svojih vojnika. Bio je, naime, neki vlastelin po imenu Uglje�ica, vazal i saveznik turski, koji se tada nalazio u turskoj vojsci. Kad je upravo trebalo da otpo�ne bitka, on je uverio Turke da ne prihvate borbu, po�to ne�e mo�i izdr�ati prvi nalet i napad hri��ana. Stoga, �im je nastala bitka, Turci se skoro dado�e u bekstvo. To je bio razlog �to su ih despotovi ljudi mnoge poubijali" (Mavro Orbin).

Turci su dobro poznavali despota Stefana jo� iz onih vremena dok je bio njihov vazal i dok se borio na njihovoj strani, tako da ih njegova ratna ve�tina nije mogla mnogo iznenaditi. Stoga je i razumljiv onaj strah od same njegove pojave na bojnom polju i tursko bezglavo bekstvo kada je on sav oklopljen uleteo u kre�evo. I ina�e veoma visok i krupan kao �ovek, na velikom bojnom konju u sjajnom oklopu sa ogromnom bojnom sekirom kojom je vitlao oko sebe, morao je delovati stra�no. Uz sve izgleda da je i knez bio u nekom strahovitom ose�anju koje ga je nagonilo da Turke nemilosrdno ise�e. Mogu�e je da se u njemu tada ne�to prelomilo jer po prvi put u �ivotu dobio je priliku da mrske Turke kona�no ubija. Svega se tada mogao setiti. Od Turaka je do�iveo mno�tvo poni�enja do toga momenta, a poznavaju�i njegov ponos i gordost te�ko je i zamisliti sa koliko se on muke i do tada sustezao i trpeo. Najpre su mu likvidirali oca na Kosovu (1389), zatim je morao on li�no da im vodi svoju sestru Oliveru sultanu u harem, ko zna koliko puta je morao da pred njima stoji sagnute glave, odlazio je Bajazitu nekoliko puta na milost i nemilost ne znaju�i da li �e mu ovaj do kraja glavu odse�i, ko zna koliko je bojeva vodio za turski ra�un. Mnogo je bilo srpskih �ivota koji su pod njegovim vo�stvom izginuli za turski interes, a da bi se to moglo tek tako zaboraviti. Kao da im i to nije bilo dosta Turci su se sada opet pojavili u Srbiji �ele�i da mu oduzmu presto. Me�utim, sada je situacija bila sasvim druga�ija i on im se vi�e nije morao klanjati ve� ih je mogao do�ekati onako kako oni to i zaslu�uju, sa oru�jem u ruci. Samo tako se mo�e objasniti onaj stra�ni gnev koji je njime ovladao. "Protiv njih (Turaka) veoma hrabro udari, a kada su ga ovi ugledali, kliknu�e jedan drugome: Pogledajte, pogledajte Lazareva sina! I odmah sa re�ju dado�e se u bekstvo. A ovaj, u osveti, krvavlja�e desnicu svoju krvlju svojih neprijatelja; i tada se mogla re�i ona proro�ka re�: Desnica Gospodnja u�ini silu i desnica Gospodnja proslavi se u kreposti i mno�inom slave svoje sru�io si ratne neprijatelje. I tako sam gonja�e tisu�u i dvojica digo�e desetina tisu�a. Od tada uhvati�e od ovoga (Stefana) strah i trepet" (Konstantin Filozof).

Prema Brankovi�ima sigurno nije ose�ao onakvu mr�nju koju je ose�ao prema Turcima, jer u krajnjoj liniji ni oni nisu bili krivci za svu tu nesre�u koja je vladala Srbijom od vremena Kosovske bitke. Sami Brankovi�i bili su mo�da i najve�e �rtve spleta nesretnih okolnosti koje su ih ugurale u neke stvari koje oni sigurno u normalnim prilikama ne bi u�inili. Najve�i krivci za ovaj sada�nji razdor su bili Turci jer bez njihove podr�ke Brankovi�i ne bi bili u stanju ni�ta da u�ine, a najmanje od svega da napadnu na Lazarevi�e. Osim toga nisu Turci ratovali za ra�un Brankovi�a, ve� za svoj interes koriste�i njihovu nesre�u za svoje ciljeve. S druge strane, to je despot sigurno znao, a Brankovi�i su mo�da to tek po�injali da ose�aju, Turci nisu ni Brankovi�ima verovali ni�ta vi�e nego �to su verovali ve� odmetnutom despotu. Sulejman jeste dao vojsku Brankovi�ima da sebi prokr�e put u Srbiju i da obore despota sa vlasti, ali to nije zna�ilo i to da bi on na mesto despota Stefana za vladara postavio nekoga iz ku�e Brankovi�a. �ak i na bojnom polju bili su Brankovi�i sumnjivi Turcima, a naro�ito je to bio �ura�, pa se navodi kako je Sulejman poslao jednoga svoga poverljivog vojskovo�u koji je tokom bitke trebao da pazi na �ur�evo pona�anje. "A sa �ur�em, ne�akom njegovim, koji je posle bio despot svoj srpskoj zemlji, be�e i neki ismailj�anski veliki vojskovo�a radi nadziravanja njegove (�ur�eve) vernosti caru" (Konstantin Filozof).

15. Sukob me�u Lazarevi�ima

Nakon �to je razjurio Turke, despot je krenuo da tra�i brata uveren u to da je i ovaj (Vuk) uspeo da suzbije �ur�eve trupe. Me�utim, tu ga je �ekalo iznena�enje. Umesto da vidi Vuka kao pobednika, zatekao ga je sa jedva dvadesetak ratnika, �to je sasvim dovoljno svedo�ilo o kona�nom rezultatu onog dela bitke koji su vodili Vuk i �ura�. Na kraju, iako su Turci razjureni, protivnik ipak nije bio pobe�en, tako da despot nikako nije mogao biti siguran u svoju pobedu i stoga se oprezno povu�e u Novo Brdo. "Despot se vratio put Tripolja, pouzdano veruju�i da �e zate�i brata kao pobednika, no bilo je sasvim suprotno. Susreo ga je, naime, putem u pratnji od jedva dvadesetak konjanika. Stefan se zbog toga veoma prestra�io i smesta skrenuo prema Novom Brdu,.." (Mavro Orbin). Lazarevi�i su se zapravo sklonili sa otvorenog polja me�u zidine Novoga Brda koje su ih �titile od �ur�evih odreda koji su krstarili okolinom. Cilj bitke je, barem �to se ti�e Lazarevi�a, na kraju ipak postignut jer im je otvoren put ka Srbiji. To �to vojna snaga Brankovi�a nije slomljena moglo je zna�i samo to da Srbija ulazi u period gra�anskog rata dveju porodica. Stoga je tu, u sigurnosti Novoga Brda, despot morao najpre da ra��isti sve ono �to ga je omelo da postigne punu pobedu. Na udaru se najpre na�ao njegov brat Vuk, kao, po despotu, glavni krivac �to �ura� Brankovi� nije bio slomljen.

Razgovor me�u njima dvojicom je izgleda u po�etku bio vi�e kao neko savetovanje o gre�kama prethodnih dana. Onoga momenta kada je despot od blagih saveta pre�ao na sve o�trije prekore koji su se do kraja pretvorili u otvoreno optu�ivanje za nesposobnost, Vuk to nije mogao istrpeti. "Posle ove velike gra�ani�ke bitke do�o�e oba brata (Stefan i Vuk) u svoj grad Novo Brdo, grad zaista srebrni i zlatni. Ovaj (Stefan), sa pobedom, a ovaj (Vuk) kao pobe�eni. A blago�astivi (Stefan), hote�i ovoga pou�iti ratnoj ve�tini, a jo� �ale�i zbog poginulih vojnika, re�e mu neke preke re�i" (Konstantin Filozof). Vukova reakcija nije do�la odmah i on je po svemu sude�i izdr�ao, mada ne sasvim mirno i bez re�i, sve bratove prekore, ali je iskoristio kasnije priliku da, te�ko uvre�en, napusti brata i ode Turcima. "A (Vuk) malo po�ekav�i i na�av�i zgodno vreme, pobe�e k Sulejmanu" (Konstantin Filozof).

Sukob na Kosovu polju zna�io je po�etak gra�anskog rata dveju porodica. Ova bitka je bila tek uvod u razaranja koja su nailazila, a na njih nije trebao dugo �ekati. Sami sukobi naneli su mnogo �tete Dubrovniku koji je poku�avao da razmirice izgladi, ali u tome je imao slabog uspeha. Strasti su uhvatile maha me�u Brankovi�ima i Lazarevi�ima pa stoga u prekornom tonu Dubrov�ani pi�u Mari Brankovi�: "Bog zna, voljeli bismo da je me�u vama ljubav i dobri mir kako pristoji me�u sestrom i bra�om. Da je tako gospodovali biste i uzdr�ali zemlju u dobrom miru i stanju, te bi sve dobro bilo i na�i bi trgovci mogli op�iti, jer trgovca ne mo�e biti i ne tra�i drugo nego mirnu i gojnu zemlju". No, gledaju�i �isto vojno, situacija se zadugo nije menjala ni u �iju korist tako da niko nije imao neku izra�eniju prednost.

Novi momenat koji je tada zna�ajno uticao na sve ove doga�aje jeste situacija koja je stvorena Vukovim odlaskom kod turaka, odnosno Sulejmana. Ve� je re�eno da je Vuk to u�inio zato �to je bio nezadovoljan onim na�inom na koji se despot Stefan njemu obra�ao nakon Kosovske bitke. No, to bi izgleda bio tek deli� svega toga i na takav zaklju�ak se dolazi �itaju�i Konstantina Filozofa. Takvo gledanje bi bilo ipak suvi�e jednostavno jer odnosi izme�u bra�e nisu se pokvarili samo zbog toga, �ak moglo bi se mo�da re�i da je to bio najmanji razlog za sukob me�u njima. Neposredno nakon Kosovske bitke bilo je obja�njenje me�u bra�om, ali Vuk je jo� uvek ostao sa despotom i uzimao u�e��e u kasnijim ratnim dejstvima protiv Brankovi�a. Me�utim, veoma brzo dolazi do me�usobnih nesuglasica budu�i da je Vuk tra�io od Stefana da mu odeli jedan deo Srbije na samostalno vladanje, �to ovaj nije nikako hteo da u�ini. Vuk je po�ao od jedne jednostavne situacije. Srbijom je do tada upravljala porodica Lazarevi� sa istaknutom ulogom Stefana, ali nikada to nije bilo toliko presudno da bi se iz toga moglo zaklju�iti da je on i vladalac u dr�avi. Takva je situacija bila dok je bio Bajazit �iv i dok je Srbija bila u vazalnom odnosu prema Turcima. Me�utim, sada Srbija vi�e nije vazal, njeni vojni odredi ve� pobe�uju turske, pa prema tome ni stari, porodi�ni, sistem vlasti vi�e ne mo�e da ostane. Potrebno je zemlju podeliti na dva jedina mu�ka �lana porodice Lazarevi�a, odnosno na despota Stefana i na Vuka.

Kao i uvek, kada su u pitanju separatizmi, Srbija nije oskudevala u pobunjenicima. Stoga nije ni �udo �to je Vuk odmah na�ao dosta pristalica me�u despotovom vlastelom, ali ne mogav�i despotu ni�ta oni svi zajedno odu kod Sulejmana. Tu budu lepo do�ekani i Sulejman im odmah pokloni jedan deo zemlje. "Vuk pak, vide�i da despot ne postupa s njim kao pravi brat i da mu ne da deo o�eve dr�ave, krene s mnogo vlastele koja je bila u njegovoj slu�bi pravo na dvor turskog cara. Car mu uka�e velike po�asti i ustupi dobar komad zemlje u Romaniji kako bi mogao udobno �iveti s pomenutom svojom vlastelom" (Mavro Orbin). Pretpostavlja se da je to bilo tokom novembra 1402. godine.

Sada dolazi jedna situacija koja nije u potpunosti razja�njena i koja goni na dosta razmi�ljanja, ali i pravljenja kombinacija koje nisu sigurne ve� samo mogu�ne. Kneginja Milica, �uv�i da joj je mla�i sin Vuk iz protesta oti�ao kod Turaka, a �ele�i da ga spre�i u tome, krene za njim u dubinu turske teritorije. Me�utim, Vuk se kretao mnogo br�e nego �to se ona tome nadala tako da ga nije uspela sti�i gde je planirala, ali nije �elela da odustane od svoje namere, pa je stoga i ona sve dublje zalazila u Tursku. "A sveizabrana mati njihova (Milica), i�la je za njim �ak u predele ismailj�anske, a ne stigav�i ga na zgodnom mestu, nije se mogla vratiti iz ismailj�anskih strana" (Konstantin Filozof). Na kraju je �ula da se Vuk nalazi kod Sulejmana pa je i ona produ�ila tamo. Me�utim, kada je jednom stigla kod Sulejmana nije vi�e mogla nazad za Srbiju ve� je tamo boravila izvesno vreme. Koliko je to bilo nije mogu�e re�i, ali izgleda da je bilo du�e vreme. Konstantin Filozof tvrdi da je ona na kraju uspela da izmiri Sulejmana i svoga sina, ali ne ka�e kojim, pa je pretpostavka da se to odnosi na Stefana. "Zato po�e i k Sulejmanu i izmiriv�i ga sa blago�astivim sinom svojim (Stefanom), vrati se" (Konstantin Filozof).

U svemu ovome ima mnogo zbrke i nije jasna prava priroda i cilj koji je imala kneginja Milica kada je kretala na ovaj put. Da li je ona i�la isklju�ivo zato da sustigne Vuka i spre�i ga u nameri da se pridru�i Sulejmanu i time po�ini izdaju ili je tu bilo jo� ne�to? I kona�no pitanje koje je zapravo osnovno: da li je kneginja ovaj put u�inila isklju�ivo kao majka �ele�i da spre�i razdor me�u sinovima ili je to mo�da bila jedna diplomatska misija sli�na onoj koju je ve� imala putuju�i kod Bajazita?

Iz dosada�nje pri�e videli smo sasvim jasno da kneginja nije imala mnogo obzira prema pojedina�nim �lanovima svoje porodice onda kada je trebalo zastupati interese cele porodice. To se sasvim jasno videlo onda kada je poslala svoju �erku Oliveru u harem sultana Bajazita, iako je ovaj bio taj koji je (mogu�e i svojom rukom) ubio kneza Lazara. Osim toga, Oliverin odlazak u harem nije bio samo interes porodice Lazarevi�, ve� mnogo vi�e interes cele Srbije koja je time sa�uvana od turske provale. Daju�i �erku sultanu, kneginja je u sebi potisla maj�inske instinkte postupaju�i isklju�ivo kao politi�ar. Toga momenta nisu je suze Oliverine mogle pomeriti u odluci. Isto tako treba se setiti kako je ona sa Jefimijom hrabro otputovala kod sultana Bajazita u poku�aju da spase �ivot sinu, a koji je tada stvarno visio o koncu. Nije se ona razmi�ljala ni onda kada je trebala da ratuje sa ro�enom �erkom (Mara Brankovi�) oko jedinstva Srbije pod rukom Lazarevi�a. Dakle, radilo se o veoma odlu�noj i smotrenoj �eni koja je bila spremna na mnoga �rtvovanja (pa �ak i sebe kada se usudila na rizik da putuje kod Bajazita), a sve zarad interesa porodice i dr�ave. Uvek je umela da sa�uva hladnu glavu i da postupa racionalno politi�ki, bez imalo porodi�nih emocija. Takvo postupanje je tada bila preka potreba Srbije i sva sre�a �to je to tako bilo.

Ba� Vukovo bekstvo kod turaka je bila jedna od tih situacija. Njen najmla�i sin je oti�ao kod Turaka iz tipi�no sebi�nih razloga i time na�inio klasi�an oblik izdaje. Nezadovoljan time �to despot Stefan nije �eleo da komada zemlju i da mu prepusti jedan deo na vladanje, on uvre�en odlazi Turcima od kojih o�ekuje vojnu pomo� za sprovo�enje svoga nauma. Kneginji mora da se smrklo kada je �ula �ta je Vuk uradio i sa kim se udru�io. Znala je da �e Turci do�ekati Vuka ra�irenih ruku jer im se sada pru�a idealna prilika da se iz sve snage ume�aju u unutra�nje stvari Srbije. Sa Vukom su uz Brankovi�e dobili jo� jednog i te kako jakog saveznika sa kojim bi mogli sma�i despota iz Srbije. Ponovo je kneginja bila svedok raskola me�u doma�im plemstvom kada se zarad sebi�nih interesa dovode strane trupe u dr�avu. Ona je tada verovatno pomislila da bi jedna njena odlu�na akcija to mogla spre�iti. Nije nemogu�e �ak ni to da je njen put u Tursku bio ostvaren i u dogovoru sa despotom i da je to bilo sa njihove strane zajedni�ki isplanirano.

Mo�da je po prvobitnom planu ona trebala samo da sustigne Vuka i da ga maj�inskim prekorima, molbama, a kona�no i zapovedima, na neki na�in privede pameti i da ga dovede nazad u Srbiju. Kada u tome nije uspela, jer je Vuk bio ve� kod Sulejmana, ona je produ�ila pravo tamo, �ele�i da ispravi koliko-toliko ono �to je on uradio. Kada ve� nije uspela da Vuka vrati onda je postupila kao ovla��eni despotov pregovara� i sa Turcima je vodila pregovore oko sklapanja mira izme�u dve zara�ene strane. Na taj na�in uspela je da obesna�i Vukov nepromi�ljeni potez time �to je izmirila svoga sina, despota Stefana, i Sulejmana. Na Vuka toga momenta niko vi�e nije mislio.

Mogu�e je da njen prvi cilj i nije bio u tome da urazumi Vuka ve� isklju�ivo to da postigne kakav-takav mir izme�u despota Stefana i Sulejmana. Toga momenta despotu je mir bio neophodan jer mu je vlast visila o koncu, a on sam nije smeo i�i kod Sulejmana jer su me�u njima ve� du�e vreme bile razmirice. S druge strane, despot od kneginje sigurno nije mogao imati boljeg poslanika. Osim �to njoj to nije bila prva misija takve vrste, despot joj je, �to je mo�da najva�nije, mogao u potpunosti verovati. U lavirintu raznoraznih opcija pri pregovorima kneginja se mogla mnogo bolje snalaziti od bilo kojeg drugog despotovog pregovara�a iz razloga �to se tu re�avala sudbina njenog sina, njene Srbije i kona�no nje same. Ko je mogao biti odgovorniji i spremniji od nje za takve pregovore? Zbog toga je njen prvi zadatak bio da postigne mir, a tada je mo�da iskoristila priliku da poku�a da urazumi Vuka, naravno sve pod uslovom da joj je Sulejman uop�te dopustio mogu�nost da kontaktira sa sinom.

Sulejman nije bio nimalo naivan i sigurno je shvatio �ta sve mo�e da dobije time �to mu je Vuk do�ao i ponudio usluge u borbi sa despotom. Sa Vukom, uspeli bi Turci da se kao klin zabiju u unutra�nje odnose u Srbiju i da razbiju ve� klimavi srpski front u budu�oj borbi protiv Turaka. Stefanova vladavina nije nikako bila sigurna i on se tek u�vr��ivao, ali je pri tome imao mno�tvo protivnika me�u svojom vlastelom. Uz pomo� Vuka sve te nezadovoljnike Turci bi imali na svojoj strani i njegovim dolaskom njima su se odmah otvorile nove mogu�nosti. Me�utim, imao je Sulejman i drugih problema da bi se tek tako olako upu�tao u ratovanje sa despotom. Upravo zato, onoga momenta kada se pojavila kneginja Milica sa svojim predlozima za mir, on je dobio priliku da dobro razmisli o tome da li da se upu�ta sa Vukom u daljnja preduze�a. U to vreme Sulejman je bio apsolutni gospodar u evropskom delu turske dr�ave, ali on jo� uvek nije bio sultan jer je Bajazit bio �iv negde u Maloj Aziji. Istina, bio je u ropstvu kod Timura, ali ipak �iv.

Osim toga, Mala Azija je bila u potpunosti izvan Sulejmanovog uticaja i tu je vladala prava zbrka. Nominalno, tu su vlast dr�ali Mongoli, ali oni su me�etarili izme�u Bajazitovih sinova razmi�ljaju�i kome od njih da ostave vlast, budu�i da su se spremali da napuste Malu Aziju. Bilo je jasno da onoga momenta kada oni odu po�inje otvorena borba za vlast izme�u Bajazitovih sinova. Sulejman je znao da novi sultan mo�e biti samo onaj ko vlada Malom Azijom, �to je zna�ilo da �e on, ukoliko �eli da bude taj novi sultan, uskoro morati pre�i tamo i poku�ati da skr�i ostale pretendente. Za takvo ne�to trebala mu je sigurna baza u Evropi i jaka armija. Da bi osigurao mirno stanje na teritoriji koju je dr�ao morao je sa svim okolnim susedima da ima sklopljen mir i sa njima nemati nikakve sukobe. U okviru toga Sulejman je ve� po�etkom 1403. godine u Galipolju sklopio mir sa Vizantijom, Venecijom, �enovom, vojvodom Naksosa i vitezovima sa Rodosa, pa je samim time obezbedio sebi mir u Evropi. Taj mir ga je skupo stajao budu�i da je Vizantiji morao vratiti neke oblasti u Trakiji, Crnom moru i grad Solun. Iz toga se sasvim dovoljno videlo da mu je i te kako bilo stalo da sa evropskim susedima �ivi za sada u slozi.

Jedan od najja�ih na Balkanu (ako ne i najja�i) bio je ba� despot Stefan i sa njim je Sulejman tako�e nastojao da sklopi primirje. Me�utim, despota je Sulejman jo� uvek smatrao svojim vazalom koji ima iste one obaveze prema njemu (Sulejmanu) kao i prema Bajazitu. �to je najgore, prema despotu se tako odnosila i Evropa, a posebno Vizantija na koju je u prvom momentu despot toliko ra�unao. Pri sklapanju ugovora u Galipolju despot Stefan nije ni u�estvovao, ali je tamo pomenut kao turski vazal koji ima obaveze da pla�a danak Turcima i da �alje pomo�nu vojsku mada bez izri�ite obaveze da je i li�no vodi. Dakle, u despotovom polo�aju prema Turcima nije se ni�ta promenilo, a prisutni evropski pregovara�i (me�u njima i Vizantija) sve su to kroz odredbe ugovora potvrdili. Bilo je o�igledno da je despot Stefan od Vizantije jednostavno �rtvovan Turcima, sve zarad njenih (Vizantijskih) trenutnih interesa.

Za Sulejmana je Vukov dolazak bio idealan ukoliko bi �eleo da zarati sa Srbijom, ali videli smo da su njegovi pogledi bili upereni ka Maloj Aziji jer se tu re�avalo ko �e biti sultan. Stoga se on obradovao kneginjinom dolasku jo� i vi�e negoli Vukovom jer mu je to davalo priliku da umiri odnose sa Stefanom i da sa te strane bude miran. Mo�da je tada sklopljeno ono primirje koje navodi Orbin i koje po svemu sude�i nije ni malo i�lo u korist despotu: "Na kraju je despot zaklju�io s Turcima primirje kako je njima po volji" (Mavro Orbin).

Ovo primirje, ako je sklopljeno, istovremeno nije zna�ilo i to da Sulejman treba da se ratosilja Vuka i da dozvoli da ga kneginja ponovo privoli na despotovu stranu. Naprotiv, Vuk mora ostati kao poslednja mogu�nost i siguran saveznik u slu�aju da se na kraju ipak zarati sa despotom. S druge strane, sve dok Vuk bude boravio u Jedrenu mora�e despot Stefan da dobro odmerava svoje poteze i da dva puta razmisli prije no �to bilo �ta u�ini �to ne�e biti po volju Sulejmanu. Dakle, to bi bio osnovni razlog za�to Sulejman ne bi ni po koju cenu dozvolio da kneginja do�e u dodir sa Vukom i da ga poku�a odvratiti od neprijateljstva sa bratom Stefanom. Stoga je lako mogu�e da su oboje, kneginja Milica i Vuk Lazarevi�, boravili u istom gradu (mo�da i u istom dvoru), ali da nisu dobili priliku da se vide. Na kraju mora se re�i i to da ne postoji niti jedan iole pouzdan dokument osim navoda Konstantina Filozofa (i ne�to posredno od Orbina) da je kneginja i stvarno boravila kod Sulejmana i tamo pregovarala o miru. Me�utim, to je lako mogu�e jer u to vreme nekih posebnih neprijateljstava sa Turcima despot nema, Vukov odlazak kod Sulejmana jo� uvek nema posledica, a on sam (despot) postepeno u�vr��uje vlast u Srbiji. Sve asocira na to da je neki dogovor izme�u despota i Turaka ipak postignut i to u prole�e 1402. godine. Ba� tada je i kneginja pu�tena da se vrati ku�i pa bi se i iz toga dalo izvesti zaklju�ak da su pregovori bili uspe�no zavr�eni i da Sulejman vi�e nije imao potreba da nju (kneginju Milicu) i dalje dr�i kod sebe.

Za sve to vreme Turci su zabavljeni svojim problemima kojih imaju mnogo jer je tokom marta 1403. godine prostrujala vest da je sultan Bajazit u mongolskom ropstvu i umro. Sada se kod njih re�avalo pitanje budu�eg sultana, a glavno popri�te svega je bila Mala Azija. Najpre su se potukli Isa i Mehmed, dva Bajazitova sina koja su celo vreme boravili u Maloj Aziji i �iji je sukob do tada tek tinjao. Do odlaska Timura iz ostataka turske dr�ave u Maloj Aziji za Isu se nije ni �ulo i on se negde oko Bruse celo vreme krio. Odmah nakon Tamerlanovog odlaska Isa je u�ao u Brusu i proglasio se za sultana. Me�utim, nije dugo vladao jer je veoma brzo Mehmed iz planinskih predela Anadolije uspeo da slomi Isu i da zagospodari Malom Azijom. To je bio tek po�etak sukoba jer je jo� ostao Sulejman koji se u Evropi tek pripremao za odlu�uju�u borbu.

Despot Stefan se u to vreme (1403. godine) na�ao u jednoj slo�enoj situaciji. U zemlji je postepeno u�vr��ivao vlast, ali veliku smetnju ka jedinstvu Srbije predstavljali su odmetnuti Brankovi�i. Jo� ve�i problem bio je despotov ro�eni brat Vuk koji je �ta vi�e, boravio kod Turaka poku�avaju�i da ubedi Sulejmana da mu dodeli armiju kojom bi slomio despota. Svakako da despotu nije bilo svejedno ni to �to mu je mati, kneginja Milica, boravila kod Turaka, maltene kao taoc. S druge strane mogao se despot uveriti i to da je njegovo po�etno naslanjanje na Vizantiju na kraju ipak jedna gre�ka i da od Vizantinaca on nema �ta da o�ekuje. Suvi�e su Vizantinci bili slabi da i sebe za�tite, a kamoli da drugima poma�u. Sva njihova politika se ve� dugi niz godina svodila uglavnom na to da izme�u sebe i turaka isture nekog tre�eg koji namesto njih treba da se bori. Ishod pregovora u Galipolju sasvim je jasno objasnio despotu da njega (despota) niko od onih koji su tu pregovarali ne smatra za samostalnog vladara ve� za turskog vazala. Sjaj despotske titule koju je dobio od Vizantije ipak je bio suvi�e slab da ne�to vi�e zna�i i u realnom �ivotu. Trebalo je o�igledno prona�i prave saveznike koji su dovoljno jaki, ali i ratoborni za slede�e doga�aje koji nadolaze. Sasvim logi�no da se tada despot Stefan mogao setiti svoga severnoga suseda, Ugarske, koja je mo�da jedina u Evropi tada pru�ala organizovan otpor Turcima. U to vreme Ugarskom je vladao kralj �igmund, a kako od ovoga momenta i Ugarska i �igmund imaju zna�ajnu ulogu u istoriji Srbije (i daljnjeg toka na�e pri�e) zadr�a�emo se malo du�e na opisu kralja �igmunda i stanja koje je vladalo u Ugarskoj.

U to vreme Ugarska postepeno izlazila iz jedne krize koja je trajala od katastrofe kod Nikopolja (1396.). Ugarski kralj �igmund je tada do�iveo otvoreni bunt od nezadovoljnika kojih je zaista bilo mnogo. U samom po�etku to je nekako i�lo, a on sam nije se mnogo libio da upotrebi u tim okr�ajima i oru�je. Tako se postupilo u Kri�evcima (1397.) kada su na saboru pobijeni neki �igmundovi protivnici. Nakon toga je pro�ao i veliki sabor u Temi�varu (1397.) gde je i nadalje �igmund zastra�ivao svoje protivnike. No, prvu otvorenu i sasvim organizovanu pobunu protiv �igmunda je poveo u Bosni vojvoda Hrvoje Vuk�i�. Da Hrvoje Vuk�i� nije birao sredstva u borbi sa ugarskim kraljem vidi se i iz toga da je bilo tvrdnji da je on (Vuk�i�) bio �ak povezan i sa turskom provalom u Bosnu od 1398. godine. Oni su u Bosnu do�li navodno na njegov poziv. Da je tu bilo mo�da i istine vidi se iz jednog pisma koje uputio kralj �igmund gradu Trogiru i gde on ka�e: "Znajte, da smo �uli iz verodostojna izve�taja da se vojvoda Hrvoje, kao neveran gojenac, vo�en zlo�om izdajstva, smetnuv s uma nebrojena na�a kraljevska dobro�instva, pridru�io dru�tvu nevernika krsta Isusova, naime Turaka, i da je namerio svom snagom udariti i ratovati na verne nama i svetoj kruni na�oj, koji borave u kraljevini Bosni". Hrvojevu pobunu do kraja nije skr�io, a ve� je morao da �uri u �e�ku ne bi li tamo pomagao svome bratu Vaclavu. Dok je on ratovao po �e�koj stvarala se u Ugarskoj protiv njega veoma opasna zavera.

Niko nije bio zadovoljan njegovom vladavinom, a samo raspolo�enje prema njemu veoma jasno opisuje Pikolomini, kasniji papa Pije II: "�igmund je bio uzorna stasa, jasnih o�iju, �iroka �ela, lica lepo crvenog, brade duge i pune, velika srca, pohlepan ali nestalan, u govoru dosetljiv, ljubitelj vina, �enskar, s hiljadama preljuba okaljan, rasrdljiv ali oprostljiv, rasipan i ne�tedljiv, te je vi�e obe�avao nego �inio. Kad je jednom bio u Rimu kod pape Evgenija IV, pri�a se da je govorio papi ovako: Tri su stvari, sveti o�e, u kojima se ne sla�emo, a tri opet u kojima se sla�emo. Ti u jutro spava� dugo, ja prije zore ustajem, ti pije� vodu, a ja vino, ti se uklanja� �enama, a ja idem za njima. U tom se opet sla�emo: ti dare�ljivo razdaje� crkveno blago, a ja za sebe ni�ta ne ostavljam; ti ima� lo�e noge, a ja lo�e ruke; ti razara� crkvu, a ja carevinu". Primetljivo da je Pikolomini bio veoma zloban kada je ovo pisao, ali mora se priznati i to da nije mnogo ni gre�io. Mnogo od tih osobina �igmund je stvarno imao, a uz to pokazivao je mnoge znake samovolje koji se nisu dopali ugarskoj gospodi. Do njihovog obra�una je do�lo veoma brzo.

Krajem aprila 1401. godine boravio je �igmund u Budimu i to je bila prilika da se svi njegovi protivnici u gomili sakupe i da iza�u pred njega prebacuju�i mu za nasilni�tvo, bezakonje i sve drugo �to im je tada moglo pasti na pamet. Ogor�enje je bilo toliko da �igmunda umalo na licu mesta nisu ubili, ali je na kraju razum ipak prevladao. Zaverenici mu nisu na�kodili ali su ga zato�ili u Vi�egradu. No, te �igmundove sre�e nisu bili Poljaci, Nemci, �esi, i drugi koje je za proteklih nekoliko godina �igmund u gomilama dovodio u Budim i koji su sada dobrim delom pobijeni ili raseljeni, a budimske gomile su iskoristile dobru priliku da ih do gole ko�e i oplja�kaju. "Oj �alosti, preblagi gospodine na�, kralj ugarski, od nevernih je Ugrina za to �to je goste i strance u dr�avi �titio, zarobljen, ali je hvala Bogu neozle�en na telu zatvoren u gradu Vi�egradu; a na to su svi i pojedini stranci, kao duhovnici tako i svetovnjaci, li�eni svoje ode�e i svojih stvari, proterani" (jedno pismo od nepoznatog pisca).

Sada kada je �igmund sklonjen trebalo je odabrati onoga ko �e ga zameniti na prestolu. Tada je po�ela gu�va i do tada jedinstveni, zaverenici se podele na �etiri dela. Bilo bi predugo i zamorno opisivati me�usobne za�evice ove �etiri stranke, kao sve i mogu�e kandidate koje su ove stranke isturile. Stoga daljnje doga�aje opisujemo samo najkrupnijim crtama.

Najistaknutije �igmundove pristalice ��ibor od ��ibori�a, �e�ki kralj Vaclav, Ivan Morovi�, celjski grof Herman II i hrvatski ban Nikola Gorjanski uspeju da u drugoj polovini 1401. godine oslobode �igmunda i da ga vrate na ugarski presto. Nedugo nakon toga ponovo je izbila gu�va u Ugarskoj onda kada je �igmund naturao za naslednika svoga ne�aka Albrehta IV. Do kraja je u tome i uspeo, ali pobuna je ponovo izbila (druga polovina 1402. godine). Pobunjenici su iskoristili veoma povoljnu priliku jer je �igmund, pomalo neoprezan, ve� du�e vreme boravio u �e�koj i nije se mnogo zanimao ugarskim poslovima. Pobuna je i�la takvim tempom da je do kraja pobunjenicima sunulo u glavu da kruni�u svoga kandidata Ladislava Napuljskog za ugarskoga kralja. Ovaj je oklevao, ali je na kraju ipak popustio i biva krunisan u Zadru u drugoj polovini 1403. godine. �igmund je do tada sve ovo neozbiljno shvatao i nije se preterano brinuo, ali onoga momenta kada je �uo da se Ladislav Napuljski nalazi u Zadru i da se sprema krunisati, on je smesta krenuo u Ugarsku misle�i da �e samo njegovo prisustvo omesti pobunjenike u njihovoj nameri. U vreme Ladislavove krunidbe ve� je �igmund boravio u Ugarskoj, u gradu Po�unu. Prvo �to je uradio bilo je da se posva�a sa papom koji je podr�avao Ladislava Napuljskog. Nije birao re�i pa mu je pred zborom kardinala rekao da on (papa) "po danu i po no�i ne razmi�lja ni o �emu drugome nego kako bi njega izbacio iz svoga kraljevstva". Tada je zabranio i pla�anje bilo kakvih priloga za papinsku komoru, izvr�avanje papskih buli i naredbi, itd.

Sama �igmundova situacija i nije bilo tako lo�a kao �to se mo�da mogla na prvi pogled u�initi. Dr�ao je najve�e gradove poput Budima s Pe�tom, Po�un, Vi�egrad, Stolni Biograd, a uskoro je sakupio veliku vojsku i po�eo opsedati Ostrogon. Uskoro su pobunjenici videli da se �igmundom nije �aliti tako da su se okanuli svojih ideja sa Ladislavom Napuljskim i s jeseni 1403. godine dolazi do dogovora izme�u njih i �igmunda. Tada je �igmund proglasio op�tu amnestiju, �to su najja�i pobunjeni velika�i jedva do�ekali i odmah odustali od daljnje pobune. Nedugo potom, uvideo je i Ladislav Napuljski da mu je pametnije da se vrati tamo odakle je i do�ao, �to je do kraja i u�inio. Za trenutak je �igmund uspeo da se osigura na ugarskom prestolu, ali bilo je pitanje dokle �e ta sigurnost da traje.

Takva je situacija bila u jesen 1403. godine, dakle upravo u vreme kada se despot Stefan morao odlu�iti u kojem �e politi�kom pravcu da krene. Toga momenta �igmund je trebao nekog ja�eg saveznika "sa strane" jer u ugarske velika�e nije mogao imati poverenja. Istovremeno, despot Stefan se tako�e nalazio u te�koj situaciji nemaju�i nikoga od ja�ih dr�ava na koje bi se mogao nasloniti. Prirodno je bilo da njih dvojica na�u zajedni�ki interes i da se udru�e. Po�etni impuls takvog pribli�avanja do�ao je od �igmunda koji je poslao svoje poslanike despotu da bi pregovarali o budu�oj saradnji. "Kada je ovo �uo zapadni vladalac (Sigismund), posla poslanike kako bi sklopio prijateljstvo (sa Stefanom)" (Konstantin Filozof). Izgleda da je despot jo� od ranije bio naklonjen saradnji sa Ugarskom pa je �ak imao i nekih tajnih kontakata sa njima, ali sve se to izjalovilo kada su ga Bajazitu prijavila sopstvena vlastela (o tome je napred detaljno govoreno). Sada se ponovo ukazala prilika da se sara�uje sa ugarskim kraljem, ali despot je ovaj put bio rastere�en (barem ve�im delom) doma�e opozicije ovoj saradnji. S druge strane i situacija je bila radikalno druga�ija jer Turska je sada bila tek bleda senka one dr�ave iz vremena Bajazita. Uz to nju su potresale sve neda�e borbe za vlast, a koja je ve� po�injala izme�u Bajazitovih sinova.

Zbog svega toga despotu nije trebalo mnogo da se odlu�i da u�e u saradnju sa Ugarskom. "A ovaj, kada je na�ao da je zgodno vreme da bude drug ovome, primi ljubo�asno poklisara i ugosti koliko treba, kao �to je imao obi�aj, i sa poslanicima utvrdi ljubav" (Konstantin Filozof). Ta�nije, radilo se o vazalnom odnosu izme�u ugarskog kralja �igmunda i despota Stefana, gde je despot prihvatio vazalne obaveze prema �igmundu. Ugovor izme�u njih je sklopljen ili krajem 1403. ili na samom po�etku 1404. godine. Kao nagradu za to dobio je despot od �igmunda grad Beograd i Ma�vu. "Zatim, kao �to rekosmo, obilaze�i i nadgledaju�i svoju zemlju, na�e mesto, ranije pomenuti Beograd, i izmoli (ga) od Ugra, po�to on, iako le�i u predelima srpskim, nalazi se kao na srcu ili ple�ima zemlje ugarske" (Konstantin Filozof). Osim ovoga, dobio je despot i prostranih poseda u Ugarskoj tako da je odmah u�ao u krug najznatnijih velika�a na �igmundovom dvoru. Ne treba misliti da je ugarski kralj sve to u�inio zbog neke naklonosti ka despotu ili Srbiji. Bio je to sra�unati potez jer dobijanjem Srbije za vazala, Ugarska je na neki na�in osigurala svoje granice prema Turskoj i istovremeno dobila i te kako sposobnog ratnika u despotu.

16. Despot kao samodr�ac

Dobijanje Beograda i Ma�ve bilo je u funkciji ja�anja despotovih snaga, ali i vidljivi znak naklonosti kralja �igmunda. Odmah po dobijanju Beograda, despot je u njega preselio svoju rezidenciju. Po prvi put u svojoj istoriji Beograd je od tipi�no pograni�ne, mada veoma jake, tvr�ave postao prestonica jedne dr�ave. Od toga vremena despot se veoma trudio da od Beograda stvori trgova�ki centar, a da bi pobolj�ao priliv trgovaca donosio je naredbe po kojima ih je osloba�ao pla�anja raznih da�bina. "A dade i oslobo�enje gradu tome od raznih nameta; dade i povlastice ovima (najbogatijim ljudima) sa svakim utvr�enjem da se ne�e pokolebati; u njemu su bile navedene i blagodati bo�je (govorilo se) o slobodi od porabo�enja; i pe�at zlatni ovima dade koji ima sliku grada da koji ho�e kakvu kupovinu da �ini u bilo kome kraju dobije knjigu sa pe�atom da je stanovnik toga grada, pa ne�e davati nigde ni carine ni prolaza. A izmoli i utvrdi od okolnih oblasnih gospodara, pa i od samoga kralja po ovim krajevima svako oslobo�enje trgovaca (od poreza).

Osim toga sagra�eno je mno�tvo gra�evina od kojih je najistaknutija bila despotov dvor, ali pri svemu tome nisu propu�teni ni �iroki radovi na utvr�ivanju gradskih bedema. "I ko je kadar da pisanjem ka�e kakav je polo�aj, izgled i lepota (Beograda)! Sazida i ipalkse mnoge za ljude koji �ive unutra i napolju; za to se uzvi�enje kao za solomonsko u Jerusalimu moglo kazati: od zdanja senka pada�e po okolini (kao od) vavilonskih krepkih uzvi�enih vrata; i vise�i vrt (be�e) na koji onaj gordi uzi�av�i govora�e: Ne sazdah li ja sve ovo krepkom desnicom i visokom mi�icom. Ovaj vaistinu od carskih (gradova) najlep�i je izgled imao. A despot je svagda smernim re�ima svojim izabranim �itao i tuma�io jevan�elske re�i i pou�ava�e ih u�iteljski; be�e i carski (dvor) ukrasio uzvi�enjem veoma kitnjastim, (a na�ini) oko grada prokope dobre izvan dvojnih bedema" (Konstantin Filozof). Isto tako sagra�ena je mitropolija i obnovljena crkva Uspenija Bogorodi�inog. Sagra�ena je i bolnica u koju su dolazili bolesnici iz cele dr�ave. "Ona je, dakle, mitropolija Uspenije pre�iste Vladi�ice i ima�a�e okolo op�te�i�e ukra�eno raznim rastinjem, sa mnogim bogatstvom, selima i drugim obiteljima, a bila je presto mitropolita beogradskoga, eksarha sviju srpskih zemalja. Ova je crkva bila bogatija od drugih u dane ovoga blago�astivoga. A (Stefan) na�ini i crkvu od osnova u Perivoliji trima velikim svetiteljima za sahranjivanje arhijereja te crkve. A sazida i stranoprijemnicu za bolne i crkvu u njoj u ime svetoga �udotvorca Nikole, na najsla�oj vodi;..." (Konstantin Filozof).

Ovako �iroki radovi na prestonici bili su pomalo i simboli�ni ozna�avaju�i na neki na�in despotov prekid sa onim stanjem koje je do tada vladalo, odnosno sa stanjem njegovog vazalstva turskom sultanu. Sa promenom njegove politike do�lo je i do promene prestonice i svim onim �irokim radovima u njoj. Time je istovremeno despot sebi samome, ali i dr�avi kojom je vladao (Srbiji) davao u stranim zemljama mnogo ve�i zna�aj no �to je to do sada bio slu�aj. Stranci su mogli da vide jednog novog Stefana Lazarevi�a koji sada ima titulu despota, novu prestonicu u Beogradu i koji vlada nezavisno od bilo koga. Sve je bilo novo, a ono �to je bilo nasle�eno iz vremena turaka �urno je uklanjano, a posebno ljudi koji su bili skloni daljnjoj saradnji sa Turcima. Same vazalne obaveze koje je preuzeo prema ugarskom kralju �igmundu davale su despotu pravo na to jer nisu bile poni�avaju�e kao one koje je imao prema Bajazitu. U celini su te obaveze bile vi�e reprezentativne i zahtevale su od despota da pri nekim sve�anijim doga�ajima poput sabora ili drugih oblika dvorskog �ivota bude u kraljevoj pratnji.

Skoro istovremeno dobijen je i Golubac na Dunavu. Bila je to veoma jaka i zna�ajna tvr�ava koja je kontrolisala Dunav. Sagra�en na visokoj steni nad Dunavom i don�onom koji je stajao na najvi�oj ta�ki, okru�en kulama i zidovima koji su lepezasto postavljeni u dva reda prema zapadu, Golubac je privla�io pa�nju svim osvaja�ima koju su tuda prolazili. Od svih kula kojima je Golubac okru�en svakako je najinteresantnija ona koja se nalazi u sredi�tu utvr�enja. Po svemu sude�i ona je srpskoga porekla, mada je te�ko odrediti kada je i od strane kojeg srpskoga vladara sagra�ena. U njenom prizemlju nalazi se kapela koja ima ni�e za oltar, �akonikon i proskomidiju, a sve je okrenuto ka istoku, tako da se odmah vidi da je pripadala pravoslavnom hramu. O�igledno da ova kula nije naknadno prilago�avana ovoj svrsi ve� je upravo tako i gra�ena, pa bi to bio onaj osnovni dokaz tome da je sagra�ena od srpske ruke. Dobijanje Golubca zna�ajno je doprinelo u�vr��ivanju despotovog polo�aja u Srbiji, ali mu je to istovremeno stvorilo i obavezu da tvr�avu napuni svojom posadom i �uva ovaj dunavski put od turskog prodiranja.

U skladu sa svojim novim polo�ajem, despot se tako i pona�ao nastavljaju�i akciju �i��enja Srbije od turaka. �to nije pobijeno bilo je proterano. "Radi toga i na�ini ugovor s njima i dela se prihvati. Obilaze�i, utvr�iva�e i ostale svoje gradove, a one koje su Ismailj�ani pre samovlasno otrgnuli, njih zauze. A sudije, koje su oni ranije postavili, sami pobego�e" (Konstantin Filozof). U to vreme despot se aktivirao i protiv Brankovi�a tako da su zabele�ene, dodu�e ne ba� pouzdane, informacije o tome da im je palio Sitnicu koja se nalazi na Kosovu. Akcije protiv turaka, ali i protiv Brankovi�a su bile uspe�ne pa se tako i kralj �igmund hvali kako despot Stefan, koji je njegov vazal, uspe�no ratuje protiv Turaka i drugih neprijatelja, a da je samo u poslednjem pohodu potukao 10.000 neprijatelja (pismo od 15. aprila 1404. godine). Ba� ti ratni uspesi despotovi, naterali su Brankovi�e da sa njim potra�e sporazum koji je na kraju i postignut, ne zna se kada, ali najverovatnije u drugoj polovini 1404. godini.

Tokom 1405. (11. novembra) godine umrla je i kneginja Milica, prozvana kalu�erica Evgenija, a u velikoj shimni Jevrosina. Sahranjena je u svojoj zadu�bini u manastiru Ljubostinja. "Po�e, dakle, zidati ovu obitelj godine 6915. (1407), a pre ove godine prestavi se blago�astiva gospo�a Jevgenija, mati ovoga istoimenoga (Stefana). Jer primi ovakvo ime u mona�tvu i bi polo�ena u svojem manastiru zvanom Ljubostinji, Uspenija pre�iste Bogorodice" (Konstantin Filozof). Ljubostinja je bila �enski manastir koji ja sagradio �uveni majstor Rade Borojevi�. Manastir je gra�en jo� od ranije, a bitka na Kosovu (1389) je tek za trenutak prekinula njegovo �ivopisanje. Po predanju, kneginja je �elela da se u ovom manastiru okupe srpske gospo�e, udovice izginulih ratnika na Kosovu, a i sama je u njemu 1393. godine primila mona�tvo. Manastir je od samog po�etka bio zami�ljen kao njena grobnica. Ne zna se ta�no u kom delu manastira je njena grobnica (u manastiru ima vi�e grobnica) pa se pretpostavlja da je to ona u priprati i to u severozapadnom delu. To je grobnica koja je zidana od komada kamenja i opeke, kasnije omalterisana, a iznad nje (grobnice) nalazi se ktitorski portret kneginje.

U momentu smrti ona vi�e nije imala onu politi�ku ulogu koju je imala ranijih godina, ali nesumnjivo da je njena smrt bila veliki gubitak za Stefana. Ulogu kneginje Milice u poslekosovskoj Srbiji nije mogu�e preceniti i moglo bi se re�i da je njena mudra politika bila ta koja je odr�ala Lazarevi�e na srpskom prestolu, a Srbiju celovitom. I do sada je bilo dosta govora o njenim najistaknutijim politi�kim potezima i diplomatskim akcijama tako da sada nije potrebno sve to ponavljati. Smatra se u dana�njoj istoriografiji da je upravo kneginja bila ta koja je spre�avala razdor izme�u svojih sinova, despota Stefana i Vuka. U dosada�njem toku pri�e ve� smo navodili kako je ona svojom diplomatskom akcijom (pod uslovom da se stvarno i desila) uspela da spre�i da se neslaganje izme�u bra�e tokom 1402/3. godine ne pretvori u otvoreni rat. Od tada pa sve do njene smrti za Vuka se ne �uje ni da je �iv, a ne zna se ni gde je ta�no boravio, da li u Srbiji ili Turskoj? Postoji pretpostavka da je negde tokom 1404. godine ipak postignuo pomirenje izme�u despota Stefana i Vuka i to je moglo ve� ostareloj kneginji da bude kolika-tolika uteha. Me�utim, nedugo nakon kneginjine smrti ponovo �e Vuk dignuti glavu i ovaj put stvarno dovesti tursku vojsku u Srbiju i navaliti na despota Stefana. Ovaj put do rata izme�u bra�e �e do�i, ali ne�e biti majke, kneginje Milice, da taj sukob uti�ava. Stvar je procene misliti da je njena uloga u marginalizovanju Vuka tokom njegovog prvog odlaska kod Turaka bila odlu�uju�a, a da je Sulejmanova procena da mu nije pogodan momenat za ratovanje po Srbiji bila drugostepene va�nosti. Veliko je pitanje da li bi kneginja uspela da Vuka i drugi put spre�i, tim vi�e �to nisu bile one prilike koje su joj tada i�le na ruku. No, to je sada ve� stvar daljnje pri�e.

Od te godine (1405) gubi se svaki trag i Jefimiji tako da se samo mo�e pretpostaviti da je nakon smrti kneginje Ljubice, ona odlu�ila da se povu�e i da svoje poslednje dane provede u manastiru Ljubostinji. Nakon 1402. godine i ona je (poput kneginje Milice) primila stro�e mona�ke zavete, pa je od maloshimnice Jefimije postala velikoshimnica Jevpraksija. Bila je �iva jo� 1405. godine, a �to se vidi iz jedne povelje despota Stefana kojom joj on poklanja selo Jabu�je, da bi ga ona poklonila manastiru Hilandaru. Despot je sa veoma toplim re�ima zahvalio njoj na svemu onom �to je ona za njega u�inila, nazivaju�i je gospo�om, majkom, despoticom. "I kao �to napomenu carstva mi gospo�a i majka mi despotica kira Jevpraksija da �eli preko carstva mi da prilo�i radi svoje du�e neko selo domu pre�iste Bogomatere, obitelji carskog i velikog manastira Hilandara, koji le�i na Svetoj Gori Atonu. I kada je videlo carstvo mi njenu dobru �elju o svojoj du�i, savetovah se sa gospo�om i majkom mi kira Jevgenijom i sa vlastelom carstva mi da se ne preziru njene molbe, ve� �tavi�e s rado��u i usr�em da se ispune. Zbog njene velike ljubavi i usr�a prema nama blagoizvolelo je carstvo mi i darovah joj selo Jabu�je u Leva�koj �upi, �to je dr�ao kao proniju Mladen Pasisin za vreme gospodina i roditelja mi svetog kneza...". Misli se da je u grobnici koja se nalazi na ju�nom zidu priprate u manastiru Ljubostinji mesto gde je sahranjena Jefimija.

Nakon smrti kneginje Milice i odlaska Jefimije u manastir Ljubostinju, despot je bio li�en dva savetnika kojima je dugovao tako mnogo. U to vreme on je ve� imao 30-32 godine i ulazio je u doba koje bi se moglo zvati zrelim. Za svoje godine pro�ao je mnogo okr�aja, kako politi�kih tako i ratnih, a to nagomilano iskustvo se najjasnije videlo iz toga kako je upravljao Srbijom. Njegova sna�na volja zagospodarila je Srbijom, a on se nije libio da se obra�unava sa neposlu�nima. "Do�av�i u svoje ota�astvo kao Koil, (koji), izi�av�i iz dubokih �uma, stra�an dolazi, oganj izbacuju�i i u�asavaju�i bli�nje i daljnje; ovako izi�av�i i obi�av�i, kao munja sija�e grme�i, zbunjuju�i nepokorne (koji to behu) zbog mnogih mete�a. I svako bes�a��e bi zga�eno i ustra�i se; odseko�e se ruke onih koji su �inili nepravdu i koji streme ka zlu, a pravda je procvetala i plod donosila" (Konstantin Filozof). U to vreme despot je obratio posebnu pa�nju na suzbijanje bezakonje i svih drugih oblika nasilja poku�avaju�i da u Srbiji zavede red. Da je u tome imao uspeha jasno ka�e i Konstantin Filozof: "Ne izgonja�e brzi sporoga niti bogati ubogoga, niti je mo�ni uzimao predele bli�njih, niti je va�en ma� silnih, niti se krv pravednika prolivala, niti je postojao zli i glupi govor, niti laganja protiv na�elnika, niti preziranje preslavnih po �inu, niti sli�no tome" (Konstantin Filozof).

Navode�i sve to Konstantin Filozof ne zaboravlja da podvu�e da je despot sve to radio upravo po onim savetima koje je dobio od, sada ve� pokojnog, sultana Bajazita: "I �ta je sve tada po savetu cara (Bajazita) u�inio". Osim toga on je uzdigao na glavne polo�aje u dr�avi one ljude kojima je verovao ne obra�aju�i mnogo pa�nje na njihovo poreklo. "Be�e podigao, od po�etka tako re�i, svoj veliki vrt krasni: jedne kao na�elnike nad poslovima (postavi), druge kao telohranitelje svoje �to be�e i najpoverljiviji (unutra�nji) �in. A onda (postojao je i) drugi �in. Zatim tre�i, spolja�nji, da su tre�i u zajednici sa drugima i drugi sa prvima,.." (Konstantin Filozof). Ovde biograf govori i o ustrojstvu koje je despot postavio u dr�avi, odnosno o hijerarhiji koja je ustanovljena i koja se poredi sa onom koja postoji u nebeskoj vojsci (ure�enje an�ela u devet �inova). Radilo se o dovo�enju novih ljudi i smenjivanju svih onih koji nisu despotu bili po volji ili koji su mu bili sumnjivi. Takav njegov postupak je bio sasvim razumljiv jer bilo je mnogo neprijatelja, po�ev od Turaka, Brankovi�a i na kraju ro�enog brata Vuka. Svi oni imali su svoje ljude i pristalice po Srbije i stoga tolika nepoverljivost i oprez kod despota, �to je uostalom osobina svih autokrata. Radilo se o postepenoj centralizaciji vlasti u despotovim rukama, �to uvek separatisti�ki raspolo�enoj vlasteli nije moglo biti pravo.

Preseljenjem prestonice u Beograd dobio je despot priliku da i svoj dvor uredi na na�in koji je bio veoma blizak onome �to je video na drugom evropskim dvorovima. Dvor je bio luksuzno ure�en sa mno�tvom slugu i drugih slu�benika koji su imali nekakva zadu�enja, ali bilo je izgleda mnogo i onih koji nisu ni�ta radili i slu�ili su samo za to da uveli�aju dvorski sjaj. "A o stvarima doma carskoga, mno�ina ovih be�e u svakom �inu, tako da ih bude dovoljno u svako vreme, da ih ima dosta (pa) i suvi�e" (Konstantin Filozof). Veoma su interesantni navodi biografa gde on opisuje onaj na�in pona�anja na dvoru koji je zahtevao despot. Sva dvorska posluga i slu�benici su bili u strogom zaptu, a lepo je pona�anje bilo obavezno tim vi�e �to ih je sve despot li�no nadgledao. "I svi sa strahom behu kao an�eli gledani o�ima onih koji dolaze i udivljeni pobo�no��u, a svi su se jedan prema drugom (pona�ali) kako dolikuje i sa lepom uzdr�ano��u; jo� vi�e oni, unutra�nji, koje je ova zraka (Stefan) nadgledao, odre�ivao i osijavao" (Konstantin Filozof). Nije samo posluga bila ta koja se morala dr�ati tih pravila ve� i svi ostali koji su kakvim poslom dolazili kod despota. Ulaskom na dvor svima bilo zabranjeno da vi�u, da se glasno smeju ili da lupaju nogama, a osim toga moglo se u�i samo propisno obu�en i to u neku svetlu ode�u koju je despot li�no podelio. "Vika, lupanje nogama, smeh ili nespretna ode�a nije se smela ni pomenuti, a svi behu obu�eni u svetle ode�e, koju je razdavao li�no despot" (Konstantin Filozof).

Mo�da sve ovo izgleda suvi�e strogo i kvari nam sliku dvorskog �ivota koji nam uvek izgleda lagodnim. O�igledno da u vreme despota Stefana na srpskom dvoru �ivot nije izgledao ni malo ugodan ve� je u sebi nosio niz obaveza. Me�utim, �injenica je da je i sam despot bio i te kako strog prema samome sebi i da se jo� stro�e pridr�avao svih ovih odredbi koje je nametao drugima. Na prvom mestu on nije, kao nekolicina prija�njih srpskih vladara, obra�ao mnogo pa�nje na �ene i nije padao u njihove zamke pa je to razlog da se �enski smeh nije mnogo �uo na njegovom dvoru. S druge strane, ni �ene nisu imale mnogo razloga da se zadr�avaju na dvoru jer tu nije bilo mnogo ni zabave za njih budu�i da je muzika bila zabranjena, po�to despot nije voleo da je �uje. "A ovo je jo� �udnije od prvoga; u takvoj vladavini poneko izbe�e ponekad od �enske ljubavi i svirke. A ovaj je mrzio oboje, pa �ta vi�e i odbacio. Samo koliko treba muzike za rat, re�e, da se na�e" (Konstantin Filozof). Dakle, i pored sveg sjaja dvor je pru�ao malo prilike za razonodu i bezbri�ne provode. Sve je to bilo u potpunom skladu sa despotovom pomalo mra�nom prirodom i njegovim naglim i veoma �esto surovim postupcima. No, kada se govori o ovom potpuno ratni�kom ustrojstvu na despotovom dvoru, treba imati posebno u vidu to da je on (despot) sve svoje dotada�nje godine proveo naj�e��e ratuju�i. Ti ratovi su bilo nekada u tursku korist, nekada protiv njih, a opet nekada je despot morao da upotrebi oru�je i protiv svoje neposlu�ne vlastele. Od njega koji je u najranijoj mladosti izgubio oca, a sestru morao li�no da vodi u turski harem i da barem nekoliko puta strepi da mu turski sultan ne odrubi glavu, nije se zaista moglo o�ekivati mnogo radosti ili onog raspolo�enja koje zahteva lagodan �ivot na dvoru.

Sva ta strogost koja je zavedena imala je veliki efekt i svi su uglavnom bojali da do�u u bilo kakav konflikt sa despotom pla�e�i se i njegovog samog pogleda. Bilo je jasno da je Srbija dobila pravoga gospodara, prvoga takvog kova nakon cara Du�ana, koji gospodari ljudima, ali i njihovim voljama. "A treba da se i ovo zna da niko nije mogao sagledati o�iju njegovih, �ak ni oni najvi�i. Ovo ne govorimo samo mi, nego svedo�e i svi koji su to iskusili. A onaj koji se zaricao da �e ih ugledati, nije se mogao ovoga udostojiti" (Konstantin Filozof). Same prilike u kojima se Srbija nalazila nalagale su ovakva pravila. Ratno okru�enje sa stalnom opasno��u od Turaka, unutra�njim nemirima tra�ile su jedno ovakvo upravo vojno organizovanje u svim oblastima �ivota.

Ipak u odnosu na sve ono �to je Srbija do�ivela u proteklih dvadesetak godina izgledalo je kao da se neko spokojstvo i mir postepeno uvla�i u zemlju. Opasnost od Ugarske je uklonjena i dobijen je jedan siguran saveznik, dok s druge strane, Turci su bili ne samo zauzeti svojim brigama ve� i suvi�e slabi i neslo�ni za neki ozbiljniji napad na Srbiju. Svi ovi doga�aji su davali mnogo nada za optimizam, a taj optimizam izra�ava despot u svojoj Hilandarskoj povelji iz toga vremena 1404/5. godine, kada ka�e: "A sada skrovi�ta velika blagosti bo�ije otvori�e nam se, i smirismo se i po�inusmo, i oblaci tamni razi�o�e se, i zasija nam sunce, i da re�emo s apostolom: ovo je vreme blagoprijatno, ovo je sad dan spasenja, i obnovi�e se ostrva i novo nebo i nova zemlja meni po Isaiji. I ja sam blagodaran Bogu, i bih i jo� �u biti kad blagodet svetoga Duha potpoma�e, jer samodr�ac i vladar o�evom udelu i �irinama srpske zemlje poveren od boga ven�ah se, i o�evim vrlinama revnuju�i i kako sam bio u takvom uslovu i ustrojstvu, u to vreme prido�e k meni..".

Da bi celokupna situacija izgledala jo� bolja na neki na�in pobrinuo se i sam sultan Sulejman koji je negde tokom 1404. godine sa despotom postigao jedan pravi mir. Time je ono nategnuto primirje iz 1402/3. bilo zamenjeno jednim �vr��im ugovorom koji je imao �anse da potraje du�e vreme. Radilo se o pripremanju Sulejmana da krene sa vojskom u Malu Aziju gde bi uzeo u�e��e u borbi za vlast nad celokupnom teritorijom Turske dr�ave (da podsetim da je Sulejman dr�ao samo evropski deo dr�ave). Upravo to ga je prisililo da pregovara sa despotom i da pristane na mir. "A Sulejman se krete ka istoku da tra�i o�evinu. Slu�aju�i za ovo (napredovanje Stefanovo), posla ka uvek pominjanom (Stefanu) poslanika da utvrdi sa njime mir. Ovoga primi ovaj blago�astivi sa velikim ljubo�a��em i utvrdi mir; i tako ovaj ode ka svome gospodaru" (Konstantin Filozof).

U to vreme po�inje se ispoljavati i drugi deo despotove li�nosti i to onaj okrenut ka umetnosti. Nije on samo bio uporni sakuplja� knjiga i drugih umetni�kih predmeta, ve� je �tavi�e bio pisac. U vreme 1403-1404. godine on je napisao Pohvalno slovo knezu Lazaru (potpuni naziv je: Pohvalno slovo svetome i mnogomu�eniku Hristovu Lazaru) gde se na izrazito glorifikovan na�in, sa mnogo simbola i aluzija opisuje knez Lazar. Tokom prole�a 1404. godine uspeo je despot da sastavi i Natpis na mramornom stubu na Kosovu gde se na ne�to direktniji na�in opisuje knez Lazar i njegovi saborci u Kosovskoj bitci. Po�etak ovog natpisa je u potpuno anti�kom duhu: "�ove�e koji stupa� na srpsku zemlju, bio ti do�ljak ili si odavde, ko si da si, kada do�e� na polje koje se zove Kosovo i vidi� da je celo puno kostiju mrtvih, a s njime i kamenu prirodu, ..". Poslednji spis koji je despot sastavio bio je Slovo ljubavi i ura�en je tokom 1409. godine, ali kako je vezan za doga�aje iz toga vremena, to o njemu kasnije vi�e re�i.

Za sve to vreme nalaze se Brankovi�i u vazalnom polo�aju prema sultanu Sulejmanu i odr�avaju odnose sa njima, a �to je podrazumevalo da odlaze kod njega povremeno na poklonjenje. Dodu�e, ti su odnosi prepuni nepoverenja pa se nikada nije znalo da li �e onaj Brankovi� koji odlazi sultanu i da pre�ivi taj susret. Poznato su pisma Dubrovnika upu�ena Mari Brankovi� 1. aprila 1406. godina, a onda ponovo 9. avgusta 1408. godine u kojima "�estitaju" Mari to �to se njen sin �ura� sretno vratio iz posete sultanu. Nisu to bile samo bojazni od nekih usputnih napada razbojnika gde bi �ura� mo�da i nastradao, bilo je to mnogo vi�e. Nikada kod Turaka nije moglo da se dublje ukoreni mi�ljenje da su im Brankovi�i verni vazali, a uglavnom zbog poznate uloge njihovog oca Vuka Brankovi�a koji je celoga �ivota bio ljuti turski protivnik pa je �ak kao takav u njihovom zarobljeni�tvu i umro. U samoj porodici dolazilo je do postepenog raslojavanja jer su sve ve�i uticaj na vr�enje poslova dobijali Grgur i �ura� Brankovi�, dok je Lazar naglo oti�ao u drugi plan.

Na kraju je stare�instvo skoro u potpunosti uzeo �ura� za sebe i to posebno nakon njegove i Grgurove posete sultanu iz 1406. godine. Tada je sultan iz nekog razloga (verovatno neko nepoverenje) zadr�ao Grgura kod sebe (mogu�e kao taoca), a �ura� se vratio sam u Srbiju. Izgleda da Grgur kod Turaka nije ostao dugo, a nakon �to se vratio u Srbiju odlu�io je da se okane politike i na kraju se zamona�io pod imenom Gerasim. Mogu�e je da ovakva njegova odluke jeste zbog toga �to je po�eo poboljevati jer nedugo nakon zamona�enja on umre u Hilandaru (13. mart 1408.). Nakon Grgurevog zamona�enja bilo je sasvim za o�ekivati da �ura�, kao sada najstariji Vukov sin, preuzme stare�instvo u porodici Brankovi�a. On je to do kraja i u�inio, a takav njegov potez izazva�e kasnije potrese u okviru porodice.

17. Pobuna Vuka Lazarevi�a

Mukotrpni mir nije bilo ba� lako odr�ati pa su vidljivi mnogi ustupci koje je despot Stefan morao �initi prema Turcima. Me�utim, za utehu je bilo i to �to su Turci respektovali despotovu snagu i nisu vi�e smeli sa svojim �etama da upadaju u Srbiju onako kako su to do tada �inili. Naro�ito je to bilo vidljivo tokom 1404. godine kada je u Bugarskoj po�injao ustanak protiv turaka. "A i gradovi bugarski behu se pobunili (pod vo�stvom) sinova careva bugarskih. Zato pre ovoga podi�e se car Musuluman i do�av�i na Temsko, zauze ga u boju" (Konstantin Filozof). Ustanak je uzeo te razmere da je do kraja sultan Sulejman morao li�no da povede vojsku u Bugarsku, ali put ga je vodio kroz zemlje despota Stefana. Ne smeju�i da pre�e preko njih on je jednim posebnim poslanstvom za to od despota zatra�io dozvolu. "I posla poslanike ka blago�astivom ovom despotu rekav�i: Samo ho�u da pro�em kroz predele tvoje bez ikakve �tete" (Konstantin Filozof). Ovo je bio sasvim dovoljan znak da sultan respektuje despotovu snagu, a na ovom mestu je potrebno navesti i to da su turske jedinice nakon prolaska kroz despotove zemlje u�le u zemlje koje su dr�ali Brankovi�i, ali njih nisu pitali za bilo kakve dozvole.

Koliko je sve ovo moglo da ohrabri despota vidi se iz toga ako se priseti onih godina turske vlasti pre Angorske bitke. Tada Bajazit nikada nikoga nije pitao za bilo kakve dozvole, pa je ovo bio sasvim dovoljan znak narasle despotove snage, ali i opadanja turske mo�i. Ipak, despot nije bio toliko jak i siguran u svoju snagu da Turcima dozvolu uskrati, a prolazak turaka kroz Srbiju izazvao je kome�anje me�u vlastelom kojoj nije bilo pravo videti Turke kako neometano prolaze. U tom nezadovoljstvu oti�ao je najdalje neki vlastelin Novak (ili Karaljuk) koji nije samo napadao tursku vojsku u prolazu ve� je upadao i duboko u njihovu teritoriju. "Be�e neki mu� po prirodi sli�an lavu (neki Novak) i taj (je bio) od presvetlih iz davnine, (kao i) pod rukom istoimenoga (Stefana) i pre ovoga; on na hajdu�ki na�in uznemiri srca ismailj�anskih zemalja" (Konstantin Filozof). Razjaren sultan je tra�io od despota da ovoga vlastelina uhvati i da ga kazni, ali despot se izvla�io time da mu je Novak nedostupan jer se nalazi po planinama i da ga stoga ne mo�e uhvatiti. "I zato ga je tra�io car (Sulejman) da ga pogubi. Odgovor (Stefanov) be�e da on kao razbojnik u gorama obitava (Konstantin Filozof). Novak je u svojim napadima po svemu sude�i ipak bio podr�avan od strane despota i nije to �inio bez njegovog znanja i odobrenja. Na kraju se toliko osmelio da je napao i zarobio ni manje ni vi�e nego komoru sultana Sulejmana i poslao je kao poklon svome gospodaru, despotu Stefanu. To je sada ve� bilo previ�e i za samog despota, pa je on (despot) na kraju morao da zaplenjenu komoru vrati Sulejmanu. "Nju, polaze�i ka ov�em polju Toplicom, napred re�eni mu�, Karaljuk mu je ime (Novak) uzev�i neke stvari od carskih stanova donese, a despot opet ove vrati" (Konstantin Filozof).

Do 1409. godine to je bio najkrupniji vid neslaganja izme�u despota i Turaka, a svi odnosi su kasnije imali neki privid mira. Te godine (1404-1409.) i nemaju nekih posebnih doga�aja u samoj Srbiji, mada je despot imao nekoliko poku�aja da se ume�a u doga�aje koji su se de�avali oko Zetskog Primorja, ali kako oni nemaju neki poseban zna�aj za njegovu vladavinu ne�e se spominjati. Ono �to je napravilo pravi haos u Srbiji za naredne godine jeste ponovni sukob izme�u despota Stefana i njegovog brata Vuka, a koji je tek sada po�eo da dobija dramati�ne oblike.

Nekako od Angorske bitke i postepenog preuzimanja vlasti u Srbiji od strane despota Stefana, Vuk je ispoljavao sve ve�e nezadovoljstvo takvim razvojem doga�aja tra�e�i za sebe udeo u vladanju zemljom. Despot Stefan, kao pravi autokrata, ali i �ovek svestan da raspar�avanje zemlje dovodi Srbiju u opasnost od ponovnog pot�injavanja Turcima, odbijao je i po cenu sukoba sa bratom bilo kakvu pomisao da zemlju deli. Videli smo iz prethodnog dela pri�e da je do jednog ovakvog sukoba ve� do�lo i da je Vuk tra�io pomo� od Turaka. Da Sulejman nije bio zauzet ratovanjem oko sultanskog prestola, mogu�e je da bi Vuka do kraja i vojno pomogao. Uvidev�i da despota Stefana ne mo�e ugroziti na prestolu, ali i pritisnut od strane majke, kneginje Milice, Vuk se prividno smirio i odustao od daljnjih takvih drasti�nih pritisaka na despota Stefana. Me�utim, to stanje nije moglo dugo da traje i toga su bili svesni svi. Nakon smrti kneginje Milice (1405.) i povla�enja Jefimije, niko vi�e nije ostao, a koga bi bra�a toliko po�tovala da bi mu poslu�ali savet, ko bi mogao da posreduje me�u njima. Sada su se stvorili svi uslovi da se ovaj nesporazum re�i.

Sukob me�u bra�om mora se posmatrati ne�to slojevitije nego �to bi to bilo ako bi se smatralo da je to bila obi�na borba za vlast me�u njima. Bilo je i toga, ali to nije sve. S jedne strane je ta�no to da je kod Vuka sigurno izbilo nezadovoljstvo time da je on, kao jedan od Lazarevi�a, bio skoro potpuno potisnut iz vladanja Srbijom. U vreme �ivota kneginje Milice, svi su oni zajedno (kneginja, Stefan i Vuk) upravljali zemljom i poja�ani sa Jefimijom predstavljali neki porodi�ni savet Lazarevi�a. Ne�to sli�no je bilo i kod Brankovi�a gde su Mara, Grgur, �ura� i Lazar, zajedni�ki upravljali onom obla��u koja im je pripadala. Me�utim, nakon Angorske bitke po�eo je Stefan da za sebe prisvaja sve ve�i udeo u vladanju, a nakon smrti kneginje Milice (1405.) postao je i pravi autokrata. U to doba ne�to sli�no se de�avalo i kod Brankovi�a, s tim da je tamo predvodni�ku ulogu preuzimao ratni�ki nastrojen �ura�. S druge strane, despotu Stefanu nije padalo na pamet da deli vlast u Srbiji, ne samo zato �to on nije �eleo da krnji svoju vlast, ve� i zbog toga �to je Srbija bila ionako suvi�e slaba, a njenim deljenjem postala bi odmah plen nekog od osvaja�a. Dakle, ponovo se stvorio sukob dve koncepcije koje su za sve ovo vreme toliko prisutne u Srbiji. S jedne strane je Vuk sa svojim separatnim idejama o podeli Srbije, a s druge autokrata Stefan koji ne misli da je podela Srbije dobar potez. Sukob me�u bra�om je trajao du�e vreme, zapravo od Angorske bitke, ali tek sada je dobio mogu�nosti da se do kraja razre�i. "Kad je pro�lo neko vreme, Vuk je uporno molio i kumio od brata svoj deo pokrajine, ali mu je ovaj ni po kakvu cenu nije hteo ustupiti" (Mavro Orbin).

Za sve to vreme sultan Sulejman je sa strane posmatrao sve te sukobe u okviru porodice Lazarevi� i sa svoje strane ga jo� raspirivao. Njemu sigurno nije bilo pravo to �to je despot uspeo da otrgne Srbiju iz kruga turskih vazala i da je na kraju prevede u Ugarski tabor. Stoga je neprestano �ekao pogodan trenutak da se ume�a u unutra�nje stvari Srbije i da onda poku�a da ostvari svoje ciljeve. Upravo Vukovo nezadovoljstvo je bilo idealna prilika da se stvori jaka opozicija u Srbiji sve ja�oj vlasti despota Stefana. Ono �to je olak�avalo posao bila je �injenica da nije Vuk bio jedini nezadovoljnik u Srbiji. Bilo je tu mnogo vlastele koja nije bila zadovoljna despotovim prilaskom Ugarskoj i koja je smatrala da je turska sigurniji saveznik. Opet, bilo je dosta onih koji su pri�eljkivali nemire ne bi li na taj na�in sebi stvorili mogu�nost da postanu nezavisni (poput ranijih Zoji�a, i Belocrkvi�a). Upravo na takve nezadovoljnike ra�unao je sultan Sulejman. Naravno, tu su bili i Brankovi�i, ve� turski vazali, koji bi mogli zna�ajno pripomo�i ve�em haosu u Srbiji. Da bi na neki na�in ubrzao doga�aje, ali i poljuljao despotov polo�aj i ohrabrio nezadovoljnike po�eo je sultan da �alje akind�ije da upadaju na srpsku teritoriju i da plja�kaju po njoj. U tom upadima naro�ito je ostao u se�anju onaj iz januara 1407. godine kada su Turci stra�no poharali para�inski kraj.

Nije poznato �ta je despot �inio da suzbije turske upade, kao �to nije poznato i to na koji je na�in poku�ao da onemogu�i nezadovoljnike. Zapravo, on u predve�erje otvorenog sukoba (krajem 1408. godine) sve vi�e u�vr��uje svoje veze sa kraljem �igmundom. Po nekim navodima jo� tokom 1406. godine despot Stefan i kralj �igmund su planirali neki ratni pohod na Turke budu�i da su ovi predstavljali sve ve�u pretnju Ugarskoj i Srbiji. Me�utim, �igmund se upetljao u rat u Bosni sa privr�enicima napuljskoga brata Ladislava i cela operacija prema Turcima morala je da �eka drugo vreme. Nakon pobede kod Dobora gde je �igmund zarobio i bosanskog kralja Tvrtka II i ve�inu vlastele, pala je i Bosna. Tu se �igmund stra�no osvetio dav�i da se ubije �ak 126 bosanska vlastelina, da im se glave odseku i da im se onda obezglavljena tela bace sa visokih stena doborskoga grada u reku Bosnu. Ipak, imao je dovoljno razuma da po�tedi kralja Tvrtka II i da ga sa sobom u trijumfu povede u Budim. "Znaj, kad se od Bo�jeg ro�enja brojila godina hiljadu �etiri stotine i peta, po�ao je kralj �igmund u kraljevinu Bosnu s mnogo vojske, naime sa 60.000 ljudi provalio je u kraljevstvo, jer se onda�nji kralj podigao protiv njega. Stoga je ostao u zemlji tri pune godine leti i zimi, i napokon je savladao kraljevinu i zarobio kralja bosanskoga i odveo ga u Budim. I dao je sto i dvadeset�estorici zemaljske gospode glave odrubiti i s visoke stene kod Dobora pobacati iz grada u vodu. Tako je pokorio kraljevstvo" (Eberhard Vindeke). Ono �to je naro�ito interesantno u ovom sukobu jeste to da, iako je veliki broj bosanske vlastele izginuo, ni jedan jedini veliki bosanski velika� nije stradao. Oni se �ak i ne spominju pa se ne zna da li su oni to na vreme umakli ili �ak nisu ni u�estvovali u ovoj bitci. No, sve njih �emo uskoro zate�i u Budimu gde se priklanjaju pobedniku �igmundu. Ostalo je nepoznato da li je u sukobima u Bosni u�estvovao i despot Stefan, a uzimaju�i u obzir to da je on bio ugarski vazal velika je verovatno�a da je sa svojim odredima pomagao �igmunda.

Nakon ove pobede, vratio se �igmund u Budim gde je proslavio ovaj svoj krvavi trijumf, a bosanski velika�i (herceg Hrvoje, knez Ivan Nelipi�, vojvoda Sandalj Hrani� i drugi) koji su do sada bili njegovi ljuti protivnici, sada se utrkuju u izjavama vernosti. Upravo tu, u Budimu, dok je trajao �igmundov trijumf, boravio je i despot Stefan Lazarevi� kao njegov vazal. Ba� u to vreme dolazi do jednog zna�ajnog doga�aja. Krajem decembra 1408. godine ustanovio je kralj �igmund u saglasnosti sa svojom �enom, kraljicom Barbarom, vite�ki red koji su nazvali Zmajev red. Znak ovoga reda bio je zlatni zmaj kojeg su ovi vitezovi nosili na grudima, a zadatak im je bio da brane hri��anstvo od svih nevernika, da �tite ugarsku kraljevsku ku�u od svih mogu�ih neprijatelja kao i prava i slobode kraljevstva. Stvorena su dva razreda vitezova koji su pripadali ovome redu. U prvom razredu je moglo biti ukupno 24 viteza, a njegovi pripadnici su mogli biti samo doma�i velika�i koji samim time postaju i tajni kraljevi savetnici. U drugi razred su mogli u�i svi ostali vitezovi koje imenuju kralj i kraljica bez ograni�enja njihovog broja i nacionalnosti.

Me�u vitezovima prvoga razreda u osniva�koj povelji na prvom mestu je naveden despot Stefan Lazarevi�, a tu su bili me�u poznatijim i grof Herman Celjski, palatin Nikola Gorjanski, ma�vanski ban Ivan Morovi�. To je bio cvet Ugarskog plemstva i svih onih na koje se ugarski kralj oslanjao. Samim time �to je despot Stefan stavljen na prvo mesto me�u vitezove reda Zmaja, dovoljno govori da je on u�ivao najve�i mogu�i ugled na ugarskom dvoru. Osim �to mu je samim time ukazao veliku �ast, ugarski kralj �igmund je time za sebe jo� �vr��e vezao despota. Sasvim je sigurno da je �igmund znao za sve one neprilike sa kojima se kod ku�e susre�e despot te svim onim nedoumicama oko toga kojim politi�kim pravcem krenuti, odnosno prikloniti se Ugarskoj ili Turcima, pa je ovo bio poku�aj da se despot ve�e za Ugarsku. �igmund nije bio ni u kom slu�aju naivan �to se vidi ve� iz samog njegovog postavljanja prema despotu. Osnivanje reda Zmaja i despotovo naimenovanje za njegovog �lana moralo je imati odjeka kako u Srbiji tako i u Turskoj, a tim �inom se sasvim jasno pokazivalo da je despot na ugarskoj strani.

Na kraju se pokazalo da to �to je despot Stefan postao �lan reda Zmaja nije u Srbiji posebno impresioniralo ni Vuka, a ni ostale nezadovoljnike, dok je turskog sultana Sulejmana nateralo na odlu�nu akciju. Sada je bilo sasvim jasno da despot ne�e promeniti saveznika i da �e pristupiti Turskoj, a da Vuk nema �ta da o�ekuje u pogledu podele vlasti u Srbiji. Stoga on (Vuk) prebegne kod turskog sultana Sulejmana i tu mu se po�ali. Mo�da je tada Sulejman i saznao da je despot imenovan za viteza reda Zmaja, �to mu je, kao iskusnom politi�aru, bilo sasvim dovoljno da uvidi da ne�e vi�e imati priliku da vidi despota Stefana kao svoga vazala. S druge strane, nije bilo sve izgubljeno za Turke jer se tu nalazio despotov brat Vuk (koji je Lazarevi�, �to je posebno va�no) koji se nudi za vazala ukoliko mu sultan pomogne da otcepi deo Srbije za sebe. Uz Brankovi�e koji su goreli od �elje da poravnaju ra�une sa despotom i �injenicu da Ugarski kralj ne�e biti u stanju da pru�i ve�u pomo� despotu zbog sopstvenih problema, to je bilo sasvim dovoljno da se sultan odlu�i da Vuku pomogne sa vojskom koja je izgleda bila veoma jaka. "Podi�e, dakle, i ovde napred pomenutoga Vuka koji izmoli od cara (turskoga) mno�inu vojnika, tako re�i sve sile njegove. Tada car Sulejman be�e zauzeo i isto�ne krajeve i tako do�av�i Sulejmanu re�e (Vuk): Udari�u na moga brata (Stefana) da mi ili dade polovinu ota�aske zemlje i gradova kojima �u carstvu tvome slu�iti, ili �u zemlju popleniti i satrti je" (Konstantin Filozof).

Na samom po�etku 1409. godine provaljuje na despotovu teritoriju turska vojsku uz pomo� nezadovoljnika iz Srbije kojima je bio lider Vuk Lazarevi�. Na �elu ove vojske bio je Evrenos beg, uveliko poznat kao pobednik nad srpskom vojskom na Marici (1371.), a bilo je prisutno i drugih poznatih turskih vojskovo�a. Sultan Sulejman je ovu akciju shvatio veoma ozbiljno �alju�i najelitnije trupe i vojskovo�e koje je tada imao. "A posla sa njime onoga koji je od po�etka bio proliva� hri��anske krvi, koji je istoimeni sa Ismailj�anima u ratovima, koji je i u velikoj bici na reci zvanoj Marica bio vinovnik krvi (Arvanez); posla i druge izabrane vojvode. I do�o�e dakle" (Konstantin Filozof). Pomalo �udno deluje �injenica da su se nezadovoljnici iz Srbije udru�ili sa najve�im srpskim krvopijama koje je ni manje ni vi�e nego predvodio slavni Evrenos beg. I vi�e je nego sigurno da je mnogim od onih Srba koji su jahali iza Evrenosa, neko od bli�nje ili daljnje rodbine poginuo na Marici od ruke ovoga poznatog ubice, me�utim u suludoj borbi za vlast to tada njima nije smetalo.

Udar ove vojske bio je stra�an i jauk se prolomio celom zemljom zbog stra�nih pokolja i pale�a koje su �inili Turci, a nesebi�no ga pomagali (pa �ak mo�da u bestijalnostima i prednja�ili) oni Srbi koji su bili uz Vuka. "I �ta je bilo posle ovoga? Pro�o�e svu srpsku zemlju, kao divlje zveri pale�i, seku�i, uni�tavaju�i. Poru�i�e i neke gradove i, �to je nezgodnije, to ne be�e boj sa varvarima, nego (boj), koji se ne mo�e lako biti - sa jednoplemenima" (Konstantin Filozof). Sam turski napad nije despot do�ekao sasvim nespreman, a imao je i neku pomo� iz Ugarske koju je poslao kralj �igmund. Me�utim, i ova Ugarska pomo� je bila veoma gorka jer su ovi strani pla�enici izgleda pravili jo� vi�e zla nego Turci. Tako je poznato da je ugarska posada iz Novog Brda upala u Pri�tinu i spalila je, a usput ubila i oplja�kala neke dubrova�ke trgovce.

Ipak, izgleda kao da je taj prvi talas turaka i Vukovih nezadovoljnika nekako suzbijen. "Iako be�e mno�ina onih koji su do�li, (despot) (ih ipak) mnogo puta satira�e i u�asava�e njihova srca" (Konstantin Filozof). U tim prvim sukobima despot Stefan je po navodima biografa imao dosta uspeha, ali kao da nije �eleo da u lomljenju protivnika ide do kraja ne �ele�i da bude kriv u slu�aju eventualne Vukove pogibije. "Boja�e se da ne postrada sli�no Davidu, koji proklinja�e predele gelvujske da ne padne da�d na njih ni rosa, zato �to je tu istekla krv Jonatanova i, pobe�uju�i ga, (tj. Vuka) ne zateza�e uzde da ne bude kriv zbog bratske krvi" (Konstantin Filozof). Sti�e se utisak da je despot jo� uvek o�ekivao da �e uspeti da se nekako nagodi sa Vukom i da �e njega sa svim onim ostalim nezadovoljnicima koji su bili sa njim (Vukom) uspeti ponovo da privoli na svoju stranu. Takva njegova namera, pod uslovom da je stvarno postojala, sasvim je razumljiva, jer srpsko nacionalno bi�e je bilo ipak brojno suvi�e malo nakon silnih pogibija na Marici i Kosovu da bi se moglo iscrpljivati u me�usobnim borbama za vlast. U su�tini ove me�usobne borbe Lazarevi�a i Brankovi�a, kao i Lazarevi�a me�u sobom, nosile su korist jedino Turcima, a sti�e se utisak kao da je despot bio jedini koji je to jasno video. Sama njegova namera da se nezadovoljnici po�tede i da se ne ide do njihovog krajnjeg uni�tenja pokazala se kasnije kao pogre�na i do kraja �e Srbiji doneti jo� ve�ih razaranja.

Sve �to je despot poku�avao do kraja se pokazalo da je uzalud jer Turci svoj udar ponavljaju u prole�e te godine (1409.), ali ovaj put su izgleda bili poja�ani i sa odredima koje je doveo �ura� Brankovi� (Mavro Orbin ga naziva sa �ura� Vukovi�). "Zbog toga je Vuk, dobiv�i od Tur�ina vojsku od oko trideset hiljada boraca pod zapovedni�tvom Avranoza, u pratnji �ur�a Vukovi�a do�ao u Ra�ku, meseca marta 1409. godine i punih �est meseci ostao u Ra�koj, pusto�e�i i plene�i ona mesta koja mu se nisu htela predati" (Mavro Orbin). Turska akcija je bila mnogo uspe�nija nego �to je to bila prethodna, ali je i trajala jedno du�e vreme, �to opet govori da se u osvajanje krenulo sasvim sistematski. Naime, prvi turski udar u samom po�etku 1409. godine o�igledno nije uspeo i Evrenos beg je to odmah uvideo. Zbog toga je drugi udar u prole�e bio ne�to sporiji, ali daleko bolje organizovan. Bilo je jasno da se Srbija ne mo�e slomiti jednim iznenadnim napadom i da je potrebno otpor lomiti postepeno, od grada do grada. Ovaj put nastupao je Vuk mnogo opreznije pridobijaju�i sve vi�e pristalica po Srbiji. Nekog je uspeo da ubedi nekim mitom, a druge pustim obe�anjima, uglavnom despot je imao sve manje vlastele sa kojom je mogao pru�ati otpor. "A kada se poboja napada, blago�astivi despot Stefan ne izi�e protiv (njega). Jer jo� malo izabranih be�e (mu) ostalo vernih; oni i za pisma poslana od Vuka javljahu ovome; (Vuk) s jedne strane darove i mnoge poklone obe�ava�e, a s druge strane je stra�io pretnjama" (Konstantin Filozof).

Sada ve� despot nije mogao da se odupire onoliko uspe�no koliko je to �inio ranije pa se iz toga razloga morao postepeno povla�iti. Ipak, otpor udru�enim Turcima, Vuku Lazarevi�i i �ur�u Brankovi�u od strane despota Stefana je bio toliko jak da su borbe vo�ene punih �est meseci. Tada je despot uvideo da je daljnji otpor besmislen jer on sam nije imao snage da se dalje bori, a od Ugara nije mogao o�ekivati pomo� budu�i da su se oni upleli u svoje ratove. To je bio osnovni razlog zbog kojeg se povukao �ak do Beograda u kome je bio relativno bezbedan zbog jakih odbrambenih zidova kojima je ovaj grad bio okru�en. To su sigurno bili trenuci bezna�a za despota jer dr�ava mu se raspadala pred naletima Turaka koje je predvodio njegov ro�eni brat Vuk. Nekako po biografu izlazi da su despota u o�aj bacala pisma koja je Vuk slao njegovoj vlasteli i u kojima je predlagao da oni (vlastela) napuste svoga gospodara (despota) i pre�u na njegovu (Vukovu) stranu. "A Stefan, dr�e�i njegovo pismo, plaka�e i baci se pred ikonu Spasiteljevu, govore�i: Vidi, Hriste moj, jer Ti zna� kako se nepravedno protiv mene pou�avaju i sluge moje izdaju me, kao nekada Tvoj u�enik Juda. Sa�uvaj, dakle, do kraja (one �iji si) mali broj ostavio sa mnom. I (govora�e) druge, sli�ne ovima, umiljene re�i i molitve iz dubine srca. A ovo be�e u velikom gradu, tj. Beogradu, u njegovu domu (koji be�e) unutra (grada)" (Konstantin Filozof).

Koliko je udru�ena Vukova i turska sila bila jaka vidi se i iz toga �to su njihovi vojnici dolazili �ak do Beograda i palili njegovu okolinu, a da despot nije mogao da organizuje efikasan otpor. "A (Vuk i Turci), pro�av�i opet jo� vi�e krajeva, do�o�e �ak blizu Beograda i veliku mno�inu popleni�e, i svu zemlju upropasti�e" (Konstantin Filozof).

Mnogima je tada mo�da izgledalo da je despotovoj vladavini do�ao kraj, ali ipak Vuk nije imao snage da ide do kraja (te�ko je nakon svega poverovati da to nije hteo) pa se sukob me�u bra�om na kraju zavr�io pregovorima. Nemaju�i kud, despot je uradio ono �to je stalno izbegavao i �to mu je najte�e od svega padalo, odnosno podelio je Srbiju tako da je ju�ni deo zemlje dobio Vuk dok je severni deo sa Beogradom ostao despotu. "Na kraju, posle mnogog stradanja Ra�ke, re�ena gospoda su se nagodila, te je despot dao deo dr�ave svom bratu zadr�av�i za sebe zemlje prema Dunavu i Novom Brdu" (Mavro Orbin). Dosledan svojoj tada�njoj politici, despot je odbio bilo kakav oblik zavisnosti od Turaka i ostao je i dalje povezan sa Ugarskom. Sam polo�aj onog dela zemlje kojom je vladao davao mu je punu mogu�nost takve politike. Sna�no utvr�eni Beograd, gde mu je bila prestonica, bio je Dunavom direktno povezan sa Ugarskom tako da mu je ovaj grad mogao biti poslednje upori�te prema Turcima. S druge strane, Vuk Lazarevi� je morao da prizna vazalne obaveze prema turskom sultanu, a tu su bili i Brankovi�i koji su samo nastavili svoju pot�injenost Turcima.

Gledaju�i sveukupnu situaciju koja tada vladala mo�e se slobodno re�i da je toga momenta gubitnik bio upravo despot Stefan kome je Vuk uspeo da odlomi veliki deo zemlje, a osim toga izgleda da je i sa onog dela na kojem je vladao morao da ispla�uje Vuku polovinu prihoda. "Pored toga, davao je polovinu prihoda ove zemlje svom bratu Vuku, koji je ostao gospodar drugog dela zemlje, od Morave na zapad" (Mavro Orbin). Situacija za despota nije ni u kom slu�aju bila dobra i to je moralo biti svima jasno. Za samo godinu dana uspeo je Vuk uz tursku pomo� da dobije sve ono �to je tog trenutka �eleo, odnosno, dobio je deo Srbije kao �to je i tra�io. Toga momenta on je bio mo�da i zadovoljan onim �to je uspeo, a mogu�e je da su i Turci smatrali da je za tu godinu dosta ura�eno. Me�utim, postavljalo se pitanje da li je takvo stanje moglo da ostane i za kasnije jer sasvim je sigurno da je za despota takav raspored snaga koji je toga momenta vladao bio apsolutno neprihvatljiv. S druge strane, bilo bi sasvim za o�ekivati da bi Vuku, potpuno zalu�enim za vlast, moglo pasti na pamet da poku�a da preuzme i ostatak zemlje �to bi u realnom odnosu snaga on mo�da mogao i da u�ini. Turskom sultanu bi takva akcija sasvim odgovarala jer bi dovela do stavljanja i ostatka Srbije pod njihovu direktnu kontrolu. Me�utim, sada se kona�no redosled doga�aja okrenuo despotu u korist.

Upravo u to vreme, odnosno ba� 1409. godine nastao je poznati despotov spis pod naslovom Slovo ljubve (Slovo ljubavi). Ovaj spis je posve�en isklju�ivo despotovom bratu Vuku i kroz njega se prote�u dva motiva: motiv �ulne ljubavi i motiv duhovne ljubavi. Spis ra�en kao poslanica imao je isklju�ivi zadatak da podseti Vuka na nekada�nje dane kada su on i despot Stefan bili u bratskoj ljubavi. Tako despot ka�e da su bili u zajedno i blizu telom i duhom, ali su ih gore i reke razdvojile. Ipak, on poru�uje Vuku da za izmirenje jo� uvek nije kasno "jo� da se skupimo, jo� da se ugledamo, jo� u ljubavi da se sjedinimo".

18. Pogibija Vuka Lazarevi�a i Lazara Brankovi�a

Sultan Sulejman je do toga momenta dosta smotreno vodio svoje poslove i osim ratovanja po Evropi imao je svojih trupa i po Maloj Aziji gde se nosio sa svojom bra�om koja su tako�e imala pretenzije na mesto sultana. Zapravo, �itava borba oko vlasti do 1409. godine vodila se u Maloj Aziji dok je u evropskom delu turske bio Sulejman suvereni gospodar. Iz toga razloga jedan od Bajazitovih sinova, princ Musa, naglo pre�e sa svojom vojskom u Evropu �ele�i da tu potra�i Sulejmana i da ga upravo tu slomi. Musa nije bio ni malo za potcenjivati mada njegovi postupci govore da se radi o neura�unljivom �oveku. Iz Sinope pre�ao je Crno More i zaputio se kod vojvode Mir�eta u Vla�ku �ele�i ga pridobiti na svoju stranu. "�uv�i za njega ugrovla�ki vladar (Mir�a) pozva ovoga (Musu) k sebi da se osveti za neda�e od njegova brata (Sulejmana). A ovaj, �ive�i me�u Mizima, ugrabiv�i zgodno vreme isko�i kao iz sna prema proro�kim re�ima..." (Konstantin Filozof). Nedugo potom pojavio se i u Bugarskoj. Bili su to veoma spretni potezi jer Sulejman je postepeno ostajao bez saveznika koji su svi listom prelazili na Musinu stranu. Izgleda da je Musa bio veoma dobro obave�ten o tome ko se protivnici Sulejmanovi tako da mu je diplomatska akcija imala velikog uspeha. U svim tim pregovorima i pridobijanju saveznika Musa je ve�to odglumio smotrenog �oveka obe�avaju�i sve �to su od njega budu�i saveznici tra�ili. "Ipak, pri prvoj svojoj pojavi pokazav�i se svima okolnim kao krotak, dare�ljiv, kao smiritelj, pod vidom pobo�nosti, �to se posle pokaza da je gor�e od �u�i, pa �ak i onima koji su mu slu�ili." (Konstantin Filozof). Njega o�igledno nisu poznavali u Evropi i to je verovatno bio osnovni razlog �to je uspeo da sakrije svoju gadnu prirodu.

U tom tra�enju saveznika do�ao je Musa i do despota Stefana, mada nije nemogu�e ni to da je sam despot, sve u �elji da se osveti Sulejmanu za sve one nevolje iz 1409. godine, tra�io kontakt sa njim. U svakom slu�aju, preko vojvode Vitka pregovarao je despot sa Musom i na kraju na�ao svoj interes u celoj ovoj akciji. "Posla i ka despotu Stefanu krepke, kao zavetne re�i, da u bratsko ime do�e da mu pomogne, i kao da se sam osveti za ono �to mu je Sulejman u�inio: Ja �u ti, re�e, odeliti i dovoljan deo zemlje kao prisnome bratu" (Konstantin Filozof). Pregovori su na kraju ipak bili veoma mu�ni jer je despot bio nepoverljiv prema Musi i nije mu mnogo verovao tra�e�i od njega neke dodatne garancije. Te�ka srca, jedva suzdr�avaju�i bes, Musa je pristao. "Da se o ovome uveri, posla despot Stefan, vojvodu Vitka, koji se odlikova�e o�trom pame�u u svemu, koga ho�a�e (Musa) kao prevariti i ne htede se pred njegovim o�ima kleti. A car, videv�i da je to nemogu�e, pozva vojvodu k sebi. Vojvoda je ispitivao da li je istinito pismo na koje on treba da se zakune, ili to �ini na prevaru; a imao je sa sobom znalca ismailj�anskoga pisma. Iako je (Musa) vikao (na Vitka) �to mu dosa�uje, ipak se zakle".

Ubrzo je sklopljeno i savezni�tvo mada sami uslovi ove saradnje nisu poznati. Me�utim, ne treba mnogo razmi�ljati �ta je bio despotov interes toga momenta. Skoro je sigurno da je on (despot) od Muse tra�io da se sve one oblasti koje je morao prepustiti Vuku, vrate pod njegovu kontrolu. U okviru toga mogu�e je da je i�ao �ak i dalje tra�e�i da se i oblasti Brankovi�a stave pod njegovu vlast. Naravno, da Musu nije trebalo mnogo ube�ivati i ovaj (Musa) je obe�avao sve �to se tra�ilo od njega ne bi li pridobio �to vi�e saveznika. Da li je stvarno i mislio da sva svoje obe�anja odr�i jeste ve� drugo pitanje. Verovatno da nije razmi�ljao uop�te o tome i da je vodio neku svoju igru jer u njegovom taboru bili su i Vuk Lazarevi� i Brankovi�i. "U ratu koji su me�usobno vodili Bajazitovi sinovi Musa i Musloman, despot je pristao uz novog cara Musu, pa po�ao k njemu u Romaniju sa svojim bratom Vukom" (Mavro Orbin). �ini se da sam sastav Musine vojske nije obe�avao mnogo jer su se tu skupile raznorazne belosvetske protuve, a Konstantin Filozof bez ikakvog okoli�anja ka�e: "po�to se sabralo k njemu mnogo vojnika, i to razbojnika,..". Vojska je bila brojna, ali je njen kvalitet bio veoma sumnjiv.

Ni Musi nije i�lo sve ba� glatko jer mu poslanici nisu uspeli ubediti vizantijskog cara Manojla II da napusti Sulejmana. To je na kraju bio onaj jezi�ak na vagi me�usobne snage dvojice bra�e koji je prevladao. U samom po�etku Musa je imao dosta uspeha zauzimaju�i Galipolje i likvidiraju�i jednog od ja�ih Sulejmanovih velika�a, nekog Sarad�u. "Prvo, izlaze�i iz Vla�ke, saznade za jednoga od velikih ismailj�anskih velmo�a zvanog Sarad�a-ba�u u nekom mestu Dublinu i na prevaru ga uhvati; i uzev�i ga sa sobom, do�e do Andrijanova grada, gde mu reko�e da ide na Kalipolje; i tu ubi toga Sarad�u" (Konstantin Filozof). No, na kraju se pokazalo da to nije bilo od velike va�nosti. Odlu�uju�i sukob se desio pod zidinama Carigrada 15. juna 1409. godine. Me�utim, do toga sudara desilo se nekoliko veoma bitnih stvari.

Upla�en time �to vidi brata Stefana u Musinom taboru, Vuk je pomislio (i verovatno bio u pravu) da je despot sa Musom trgovao uspe�nije nego �to je on to uspeo. Domi�ljao se da je ta trgovina izme�u despota i Muse morala biti na njegovu �tetu, a �to ne bi bilo �udno za onoga ko je poznavao prethodne doga�aje. Musa sigurno nije propustio da sazna da se Sulejman gadno zamerio despotu Stefanu time �to je pomogao Vuku da od ovoga (despota) odlomi veliki deo Srbije. Sa te strane mogao je biti siguran da �e mu despot biti veran (barem u prvoj fazi borbe koja je i najva�nija), dok sa Vukom ve� nije bio takav slu�aj. Ako je Vuka i uspeo da ubedi da �e mu za datu pomo� protiv Sulejmana ostaviti sve one teritorije na kojima je toga momenta vladao, sve je to palo u vodu onoga momenta kada je Vuk video u Musinom taboru i despota. Svi koji su bili sa Musom bili su tu iz nekog interesa, neke trgovine oko vlasti, a to je bio slu�aj i sa Stefanom, ali i sa Vukom. Sporazum izme�u Muse i despota mogao je da bude samo na njegovu (Vukovu) �tetu. To je, po svemu sude�i, bio onaj osnovni razlog zbog kojeg se Vuk veoma brzo pokajao �to je pristajao uz Musu. Osim toga, ono �to je potpomoglo Vuka u narednim potezima, bilo je naglo osipanje me�u Musinim pristalicama koje su odjednom po�ele, uglavnom zbog Musine te�ke naravi, da prelaze na Sulejmanovu stranu.

I pored svega Musa je uspeo da sa vojskom do�e pod Carigrad i tu �ak da izbori izvesnih vojnih uspeha. Iako nije uspeo da spre�i prelazak Sulejmanovih trupa iz Male Azije, mogao se Musa ute�iti time da je kod Galate uspeo da spali i izlupa barem one brodove koji su prevozili te trupe. U toj akciji istaknutu ulogu je imao upravo despot Stefan. "Po�to su Grci i Fruzi bili u prijateljstvu sa isto�nim carem (Sulejmanom), prevezo�e ga u Carigrad, a postroji�e blizu u pomo� i la�e. Musa i Stefan, do�av�i vi�e Galate, razbi�e ove la�e" (Konstantin Filozof). Upravo tada je i do�lo do kolebanja me�u Musinim saveznicima jer su tada mogli da se uvere da vizantijski car Manojlo II ne podr�ava Musu ve� Sulejmana. Postepeno po�eo je prebeg iz Musinog u Sulejmanov tabor.

Vuk nije naglo promenio stranu ve� je prividno i dalje bio Musin saveznik, ali je tajno �urovao sa Sulejmanom. U okviru te saradnje �ak je kod Venecije posredovao da ona (Venecija) obezbedi brodove kojima bi se Sulejmanova vojska iz Male Azije prebacila u Evropu. Osim toga tra�io je od Venecije da mu obezbedi uto�i�te ukoliko do�e do toga da mora da be�i iz Srbije. Na kraju je ova njegova delatnost bila i otkrivena i Vuk umalo nije glavu izgubio od razjarenog Muse. Na Vukovu sre�u Musa nije reagovao naglo kako je on to ina�e ve� umeo, ve� se najpre posavetovao sa despotom Stefanom. Ovaj (despot) se upla�io tada za brata i uspeo da odvrati Musu od te namere, uzimaju�i na sebe garanciju da Vuk nije izdao Musu. "A Musa, saznav�i da Vuk ho�e da be�i ka Sulejmanu, tra�io je da ga zakolje pri jahanju i re�e Stefanu: Vrati se, i uzmi sve (zemlje) bratove, po�to sam od njega uzeo pismo i neverstvu i stoga �e umreti. A despot mu re�e: Ako sam ja neveran, onda je i on. I postade jamac za svoga brata. A ko bi drugi, ako ne on?" (Konstantin Filozof). Po ovim navodima sti�e se utisak da je despot brata, iako mu je on do toga momenta naneo mnogo zla, spasao od sigurne smrti. Me�utim, svi su znali da Vuk ni u kom slu�aju nije siguran od Musine kasnije reakcije i da �e mu se on (Musa) osvetiti za izdaju. Despotova intervencija je mogla da ima efekat samo za jedno vreme pa ne iznena�uje to �to je Vuk ve� isto ve�e, nakon �to je despot Musi garantovao bratovu vernost, pobegao. Nije nemogu�e da ga je despot opomenuo da Musa zna za njegovu izdaju i da mu je mnogo pametnije da se sklanja ispred Musinih o�iju. "Zatim Vuk te no�i pobe�e od onoga cara (Muse) (Konstantin Filozof).

Kod Orbina postoji jedna ne�to malo izmenjenija verzija ovoga doga�aja. Po toj verziji uspeo je Musa ne�to ranije da zarobi Lazara Brankovi�a, ali bio je kasnije pu�ten uz verovatni uslov da se pridru�i Musi. "Pre njihovog dolaska pao je u Musine ruke Vukov sestri� Lazar, koji je bio zato�en u Galipolju, a kasnije pu�ten" (Mavro Orbin). Ve�e pred bitku okupio je Musa sve svoje slovenske saveznike i, o�igledno ne veruju�i im mnogo, zakle ih na vernost. Ipak, neposredno pred bitku Vuk Lazarevi� i Lazar Brankovi� prebegnu kod Sulejmana. "Uve�e, uo�i dana kada �e se zametnuti bitka, sva slovenska gospoda bila su kod Muse i zaklela mu se na vernost. Ali, uprkos tome, pre po�etka bitke Vuk i njegov sestri� Lazar pobego�e od Muse i pre�o�e na stranu Muslomana" (Mavro Orbin).

Kona�na bitka izme�u Musine vojske i one koju je vodio Sulejman odigrala se 15. juna 1409. godine pod zidinama Carigrada. Tu je Sulejman odneo apsolutno pobedu nad Musinom vojskom koja se na kraju razbe�ala. "U bici izme�u ova dva brata osta pobednik Musloman, a Musina vojska be�e razbijena i pora�ena" (Mavro Orbin). Despot Stefan se po svom obi�aju hrabro borio, ali videv�i da je bitka izgubljena i da je sa bojnog polja Musa pobegao, odlu�io je da se i on povu�e. "Napred po�e despot Stefan i kada vide Musu gde se upla�io i okrenuo le�a zbog nevere svojih vojnika i zbog malo (ljudi) ostav�ih (uz njega), vrati se i sam pokraj mora" (Konstantin Filozof). Re�eno je da se bitka odigrala u neposrednoj blizini Carigrada, a da je vizantijski car bio na strani Sulejmana, odnosno na suprotnoj od one na za koju se despot borio. Mogu�e da se despot nije imao nikakvih namera da se sklanja u ovaj grad jer nije znao kakav bi mu se do�ek tamo mogao pripremiti. Stoga se povla�io du� mora, ali vizantijski car Manojlo II �im je �uo da se despot tuda kre�e po�alje po njega la�e koje ga prevezu u Carigrad. "I krenuv�i (Stefan) ka Galati, posla mu car Manojlo la�e, u koje u�av�i, do�e u Carstvuju�i grad" (Konstantin Filozof).

Iako su u protekloj bici dva vladara stajala na suprotnoj strani, njihov je susret na kraju ispao veoma srda�an, a car Manojlo II je �ak potvrdio despotu njegovo ve� dato despotsko dostojanstvo. "Sli�an be�e upoznao sli�noga, kada mu po drugi put dade i venac despotskoga dostojanstva; jer re�e da Jovan nije bio u punoj vladala�koj vlasti" (Konstantin Filozof). Ovo potvr�ivanje despotskoga dostojanstva je u�injeno zbog toga �to car Manojlo II nije bio taj koji je Stefanu u avgustu 1402. godine dao ovaj visoki �in, ve� je to bio njegov savladar car Jovan. Sada je car Manojlo II na�ao opravdanje da u to vreme car Jovan nije imao punu carsku vlast tako da i njegovo darovanje despotskoga dostojanstva nije imalo punu snagu. �ele�i da to ispravi car Manojlo II je ponovo Stefanu dodelio despotsko dostojanstvo. U su�tini radilo se o jednom tipi�no politi�kom potezu vizantijskog cara koji je poku�avao da privu�e despota Stefana na svoju stranu. Vizantija nije imala �ta Stefanu da ponudi, a ono jedino �to je mogla da podari bile su visoke titule. Kako je Stefan titulu despota ve� dobio (vi�e od te nije bilo) to mu car Manojlo II nije mogao dati ni�ta, te stoga izmi�ljanje da prvobitno darivanje titule nije pravosna�no i onda kao znak carske milosti Stefan bude ponovo ven�an na despotstvo.

Sve to nije moglo zadr�ati despota Stefana neko du�e vreme u Vizantiji i on je �urio da se �to prije vrati ku�i. Imao je za to dosta razloga. Njegovi glavni neprijatelji u Srbiji bili su brat mu ro�eni Vuk, i Brankovi�i. Da zlo bude ve�e svi su oni ratovali na strani Sulejmana koji je bio pobednik pod Carigradom i sada se moglo o�ekivati da �e oni kao pobedni�ka strana da �ure u Srbiju ne bi li tamo preuzeli vlast. Kako su svi putevi bili zaposednuti Musinim neprijateljima koji bi se sasvim sigurno svetili despotu ukoliko bi i�ao preko njihove teritorije, to je ostao jedini put za Srbiju preko dr�ave rumunskog vojvode Mir�eta. Tu bi despot bio siguran jer vojvoda Mir�a je bio upravo prvi koji je na evropskom kontinentu primio Musu i podr�ao ga u ratnim akcijama protiv Sulejmana. O�ekivanja ga nisu prevarila i nakon uzbudljivog putovanja preko mora, vojvoda Mir�a je primio despota veoma srda�no. "A tada je bio vla�ki vladar blago�astivi i uvek spominjani veliki vojvoda Mir�a. (On) ih sa velikim ljubo�a��em srete i primi despota i one koji su bili s njime. Jer nije se mogao nasititi neizmerne �elje da ga se nagleda te je neprestano gledao u njegovo lice" (Konstantin Filozof). Na kraju je vojvoda snabdeo despota i njegovu pratnju svim potrebnim stvarima i potrebama za put, pa ga onda li�no sproveo kroz svoju teritoriju sve do Golubca. "Goste�i ga veoma srda�no, dava�e mu dovoljno potrebne stvari - konje i ostalo �to mu je nestalo dugim putovanjem. I tako ga provede svojom zemljom, kao da je i�ao po svojoj (zemlji). I sti�e do ugarske granice u svoj grad Golubac" (Konstantin Filozof). To je bilo krajem jula ili po�etkom avgusta 1410. godine.

Sulejman je sa pobedom pod Carigradom uspeo da nad Musom stekne jednu odre�enu prednost koja je ipak bila samo trenutna. Musa je bio pobe�en u jednoj bici, ali nije bio i pora�en. On se �ak postepeno i konsolidovao prikupljaju�i novu vojsku. Od svih mogu�ih saveznika ostali su mu samo despot Stefan i vojvoda Mir�a. Sulejman je imao nameru da despota Stefana, kao jednog od Musinih saveznika, najpre izbaci iz igre pre nego �to pre�e na kona�ni obra�un sa Musom. Verovatno mu se despot toga momenta u�inio kao najslabija karika u Musinom preduze�u. Stoga su odmah nakon bitke pod Carigradom poslani u Srbiju Vuk Lazarevi� i Lazar Brankovi�. Oni su trebali da preuzmu despotove zemlje prije no �to se on dospe vratiti. "Vuk sa svojim sestri�em Lazarem oprosti se od Muslomana da bi se vratio ku�i i preduhitrio dolazak despota, �iju je oblast Musloman predao njima" (Mavro Orbin). Ipak, �ak ni tada Sulejman nije verovao ovim svojim saveznicima zadr�avaju�i �ur�a Brankovi�a uz sebe kao taoca.

Vuka i Lazara put je vodio preko Plovdiva, a upravo tu oko ovoga grada toga momenta nalazio se Musa koji je postepeno prikupljao novu vojsku. Na�uv�i da �e se ova dvojica poku�ati tuda provu�i, a ve� kivan na njih (posebno na Vuka kojeg je smatrao osnovnim krivcem za poraz), odlu�i Musa da im namesti klopku. "A kada je video da se opet kupi vojska, ve�inom razbojnici, vrati se ka �rnomenskim (krajevima) i saznav�i da je Sulejman poslao napred pomenutoga Vuka da pretekne svoga brata (Stefana) me�u Srbima i da uzme zemlju, posla nekoga vojvodu po imenu Aliaz, ali ne sa vojskom, jer i sam malo ima�a�e, nego kao biv�eg vojvodu Filipova grada i kao onoga koji mo�e u gradu ovako (�ta) svr�iti" (Konstantin Filozof). Klopka je bila name�tena veoma ve�to, tako da su Vukovi ljudi bili potpuno iznena�eni i ve�ina je izginula, a da nije uspela da pru�i bilo kakav otpor. Ipak, dobar deo uspeo je da se razbe�i i da se posakriva po ku�ama u gradu. "Sutra, kad je do�ao u grad, svi se k njemu steko�e. A ovaj (Alijaz) se odmah ustremi na (Vuka) te jedne iseko�e, a neki neke i sakri�e po domovima" (Konstantin Filozof). Osim toga izgleda kao da se i sam Vuk upla�io zabranjuju�i onim odlu�nijima da pru�e bilo kakav otpor. "Ka�u da se neki od blagorodnih (Vukovih) ma�i�e oru�ja, a on (Vuk) im zabrani rekav�i: Sagre�ih prema gospodaru; �ta ho�e neka �ini" (Konstantin Filozof). Te�ko �e biti da je ovaj navod istinit i da je Vuka upravo u tome momentu zapekla savest �to je izdao Musu pa da se zato odlu�io na predaju bez bilo kakvoga otpora. Bez ikakve sumnje, on se upla�io, dok je s druge strane mo�da ra�unao da �e uspeti da se pred Musom opravda. Despot Stefan mu je do sada oprostio i mnoge druge gore oblike izdaje i mogu�e da je o�ekivao da �e i Musa biti takav. Kao dan zarobljavanja navodi se 4. juli 1410. godine.

Ve�anje sa Musom je veoma interesantno opisano kod Konstantina Filozofa. O Vukovoj i Lazarevoj sudbini se odlu�ivalo u naju�em krugu Musinih saradnika bez prisustva Vuka ili Lazara, tako da oni nisu �uli onu sva�u koja se izrodila dok se re�avalo o njihovoj sudbini. Izgleda da se Musa jedno vreme kolebao �ta da radi sa zarobljenicima pa mu je do kraja �ak palo na pamet da sa njima napravi neku vrstu trgovine. Ideja je bila da se za �ivot Vukov i Lazarev dobiju u zamenu srpski gradovi, kao i to da �ura� Brankovi� pre�e na Musinu stranu. "Po�to dovedo�e (Vuka), moljahu i savetovahu (Musu) da Vuka po�alje onome (caru kao i da Vuk po�alje) po sestri�a svoga (�ur�a) koji be�e sa Sulejmanom, te da budu verni Musi i da mu uru�e gradove" (Konstantin Filozof). O�igledno da je po prvobitnoj ideji trebalo da Vuk bude poslan �ur�u Brankovi�u i da mu iznese ove predloge, dok bi Lazar ostao kao talac. Nekako po biografu izlazi da je Vuk imao i u Musinom logoru onih koji su se zauzimali za njega, me�utim bilo je i onih koji su ga mrzeli. Upravo ti su i odneli prevagu vi�u�i da je Vuk osnovni krivac zbog onako gadnog poraza pod Carigradom te da ga zbog toga treba smesta pose�i. "A jedan od onih koji su bili sa Musom povika: Da nije ovaj pobegao u Carigrad, bitka (sa Sulejmanom) i pobeda svakako bi bila na�a. Zato treba takvoga skloniti. I ovakav glas uspe" (Konstantin Filozof).

Na izvr�enje ove kazne se nije trebalo dugo �ekati i odmah nakon takve odluke Vuk je ubijen. "Odmah posla (tamo) gde ga �uvahu i poseko�e ga" (Konstantin Filozof). Po biografu, ne�to prije izvr�enja kazne doveli su Turci Vuka kod Muse i on je, osetiv�i �ta ga �eka, poku�ao da kaznu izbegne tako �to je krenuo da Musi poljubi ruku. Me�utim, ovaj je besno uzviknuo ne dozvoliv�i to. "A pre (toga) ga izvedo�e pred cara kako bi mu oprostio krivicu; kada je (Vuk) hteo da (Musi) celiva ruku, riknu (Musa) na njega i stav�i upravno stoja�e" (Konstantin Filozof). Tako je, nimalo slavno, zavr�io svoj �ivot mla�i sin Lazara Hrebeljanovi�a.

Onoga momenta kada je izdavao nare�enje da se Vuk likvidira, Musa nije ni slutio da time zapravo radi u najve�oj mogu�oj meri u korist despota Stefana i Srbije. Da su Vuk i Lazar uspeli da se do�epaju Srbije, tada bi tamo sasvim sigurno buknuo gra�anski rat, mogu�e najte�i koji je Srbija do tada imala. Time bi popri�te rata izme�u Bajazitovih sinova bilo preneto u Srbiju, a to je upravo ono �to je despot gledao celo vreme da izbegne. Te�ko je i pomisliti kakva bi sve to razaranja donelo. Ono �to je najgore jeste to, da bi ta razra�unavanja izme�u despota Stefana sa jedne strane i njegovog brata Vuka i Brankovi�a sa druge strane, bilo u funkciji borbe za mesto sultana u Turskoj. Srbija bi bila samo ratno popri�te, a kraj ovoga rata, pa ma kakav on bio i ma ko u njemu pobedio, ne bi njoj donelo ni�ega dobroga. U slu�aju Vukove pobede Srbija bi postala turski vazal, a da je despot pobedio Srbija bi bila toliko iscrpljena ratom da Turcima ne bi bio poseban problem da je osvoje. Nekom igrom sudbine, a nesre�om po Vuka i njegovim likvidiranjem, opasnost gra�anskog rata u Srbiji je nestala.

No, likvidiranje Vuka Lazarevi�a nije donelo nikakvo olak�anje za Musu jer su se njegove trupe sudarile kod Jedrena dana 11. jula 1410. godine (petak) sa trupama koje su vodili Sulejman i �ura� Brankovi�. Izgleda da je Musa mislio da �e �ura�, zbog toga �to mu se brat nalazi kod njega u zarobljeni�tvu, pre�i na njegovu stranu: "...a da Lazara po�tede. To je u�inio u nadi da �e na taj na�in privu�i na svoju stranu Lazareva brata �ur�a, koji se tada nalazio kod Muslomana" (Mavro Orbin). To je zapravo bio jedini razlog zbog kojeg je Lazar bio po�te�en likvidacije. �itaju�i Konstantina Filozofa sti�e se utisak kao da je Lazar slao neke glasnike bratu tra�e�i od njega da ostavi Sulejmana i da pre�e na Musinu stranu. Po tom planu �ura� je trebao da napusti Sulejmana onoga momenta kada po�ne bitka. "A behu se dogovorili sa Lazarom da do�e i stariji brat njegov (�ura� od Sulejmana) kada bitka po�ne; i zapovedi Musa: Ako ovo ne vidite (tj. da �ura� prelazi), ubijte (Lazara)". O�igledno da Musa nije ba� mnogo verovao Lazaru �im je naredio njegovim �uvarima da ga nakon po�etka bitke, ukoliko �ura� ne pre�e na njihovu stranu, smesta ubiju. Tako je i bilo. �ura� nije izdao Sulejmana, a Musa je bitku izgubio. Postupaju�i po Musinom nare�enju, Turci ubiju Lazara. "A do�ao je neki Ogurli zvani, sluga vojvode Asalhana koji je (Vuka) zarobio i, nalikuju�i zveri, pose�e ga, o�ima i bi�em znak �ine�i, kada be�e ugledao zgodno vreme, ko njemu (i njegovom ujaku dade jabuku (kao znak) da be�e. Ubijen bi i taj istoga meseca u 11. dan, u petak godine 6918. (1410)" (Konstantin Filozof).

Nakon bitke, dok su Sulejmanovi i �ur�evi ljudi plja�kali izginule, nai�u na Lazarev le� i prepoznaju ga. "Kada je bilo posle bitke, na�o�e oni, koji su mrtve plja�kali, mladi�a, i po svemu pozna�e najblago�astivijega Lazara; i javi�e ljubljenom bratu njegovu (�ur�u)" (Konstantin Filozof). Biograf opisuje kako je �ur�a veoma pogodila bratova smrt, me�utim njegova je reakcija na kraju bila ipak malo neumerena. Naime, osvojiv�i Plovdiv, dozvoli Sulejman "ucviljenom" �ur�u da ga iz osvete za bratovu smrt u potpunosti popali. "Podigav�i se, Sulejman i�a�e i do�av�i u Filipov grad, dade odobrenje bratu svome da ga zapali (zbog postupka prema Vuku), a ubice (Vukove) su u goru pobegle i na razne na�ine se uklonile, a neki (behu) i ubijeni" (Konstantin Filozof). Zapravo se radilo o jednom krajnje vandalskom �inu uni�tenja grada i nevinog stanovni�tva, a to potvr�uje i biograf govore�i da je ve�ina onih koji su u�estvovali u Vukovom i Lazarovom ubistvu izbegla u planine, a da je tek njihov neznatan deo bio uhva�en i ubijen. Da uni�tenje ovoga grada nije imalo nikakve veze sa osvetom Lazarevim ubicama i da taj pale� �ura� nije u�inio iz "�alosti" za bratom, vide�e se ne�to kasnije kada se on izmiri sa Musom i sa njim bude imao tesnu saradnju. Tada mu o�igledno nije smetalo �to se klanja onome ko je naredio da se njegov brat iskasapi. Biograf nije �eleo da presko�i i da ne opi�e na�in na koji je Plovdiv uni�ten, ali nije imao snage da to uni�tenje nazove onim imenom koje je i pravo: najobi�nija plja�ka i i�ivljavanje nad nenaoru�anim stanovni�tvom.

S druge strane ni despot Stefan nije imao mnogo vi�e bratske ljubavi prema poginulom Vuku onoga momenta kada je primao Musu koji je be�ao ispred Sulejmana. Primio ga je lepo, nije mu smetalo to �to sara�uje sa ubicom svoga brata, i na kraju �ak sklopio ponovo neki savez sa njime. U tom novom dogovoru me�u njima izgleda da su se dogovorili i kako �e da razdele ono �to budu osvojili. "Sam ubica onaj (Musa) bio je kod blago�astivoga (Stefana); istoimeni (Stefan) (ne) hote�i da se me�u sobom satiru i �ine nevolju, sklopi prijateljstvo i zavet (sa Musom) i iznova ga otpusti" (Konstantin Filozof). Verovatno da je despot Stefan tada dobio od Muse saglasnost da ponovo zauzme one teritorije koje mu je Vuk nedavno oduzeo. Kako je Vuk sada bio mrtav to je despot mogao nesmetano da te teritorije ponovo stavi pod svoju vlast. O�igledno da su i ovde strast politike i interesi, potpuno preovladali sva ona ose�anja koja bi se mogla zvati bratskim ili narodnim.

Nastavak borbi oko sultanskog prestola doneo je nadalje Musi mnogo vi�e uspeha. Postepeno je pridobijao pristalice dok ih je Sulejman gubio. Na kraju je Sulejman i podlegao, ali ne toliko zahvaljuju�i nekoj Musinoj ve�tini ve� najvi�e svojoj glupo��u koju je zalivao ogromnim koli�inama vina. Neoprezno izi�av�i iz Jedrena po�eo je Sulejman da goni Musu koji je stalno izmicao. U jednom momentu to je Sulejmanu dosadilo pa se vratio nazad u Jedrene i nastavio sa stalnim pijankama. Nekakvom varkom ostao je u gradu sa malom posadom dok je najve�i deo vojske oti�ao izvan grada. To je iskoristio Musa i u�ao u Jedrene. "A on, ustav�i sa onima koji su se na�li kod njega, po�to je bila no�, po�e be�ati ka Carstvuju�em gradu" (Konstantin Filozof). Sulejman je na vreme video da se Jedrene postepeno puni Musinim ljudima i stoga je po�eo da be�i �ele�i da se do�epa Carigrada. Dok je be�ao njegova pratnja se postepeno osipala tako da je do kraja be�ao sam. Nedaleko od Carigrada bude uhva�en i na kraju i udavljen. "A kada se to ra��ulo po celom tom kraju, po�e�e (ljudi) izlaziti iz sviju sela toga kraja goniti ga, ubijaju�i mali deo koji je ostao s njim; samoga (Sulejmana) uhvati�e i udavi�e i doneso�e ga u Andrijanov grad" (Konstantin Filozof).

Pogibiju Sulejmanovu opisuje Duka ne�to detaljnije: "�uju�i Sulejman da Musa ho�e uskoro da do�e u Drenopolje (jer u Drenopolje ve� po�e�e stizati ljudi gomilama i mnogi od prvih ljudi Musinih), otrezni se, naposletku, od pijanstva, i smisli da ide u Carigrad. I krene se na put sa nekoliko konjanika, koji ga tako�e napusti�e i odo�e k Musi. Tako be�e�i, Sulejman stigne u jedno selo, u kome seljaci pozna�e da je nekakav gospodar i po konju, i po haljinama, i po svemu dr�anju, i steko�e se da ga gledaju. U tom istr�i pred njega pet momaka sa strelama, i Sulejman, zbuniv�i se, izbaci na njih strelu, i jednog odmah strmoglavce obori. Zatim izbaci jo� jednu strelu, i jo� jednoga obori. Kako su pak ta petorica bili ro�ena bra�a, ona trojica �to su ostala izbace svoje strele na Sulejmana, on padne sa konja, i oni mu odseku glavu" (Duka).

Ovaj doga�aj se odigrao 17. februara 1411. godine. Time je evropski deo turske dobio novog sultana. Ipak, ostao je jo� maloazijski deo za osvojiti. �uv�i za Musinu pobedu despot Stefan je odmah poslao kod njega svoga glasnika podse�aju�i Musu na njihov me�usobni dogovor i tra�e�i od njega ono �to je obe�ao. "Posle toga (Musa) je zavladao svom dr�avom. Stefan, ovo saznav�i, posla k Musi napred pomenutoga izabranoga poslanika svoga koji je k Demiru i�ao, da moli obe�ano i da (ka�e) da je veseo �to ga je njegovo dru�eljublje pobedilo te da je sve na mesto doveo - stanovnike i stvari" (Konstantin Filozof). U po�etku ljubazan prema despotovim glasniku, Musa se uskoro razjario i izgovorio ono �to je mislio. Mo�e se domi�ljati da je tada bilo re�i o odnosu koji �e ubudu�e imati despot Stefan prema Musi. Despot nije imao nikakve namere da postane Musin vazal, dok je ovaj upravo �eleo da bude apsolutni gospodar i da despotu ne dozvoli bilo kakvu samostalnost. Mora da je tada Musa u besu izgovorio da despotu ne�e dozvoliti da iza�e ispod turske vlasti i da �e ga, ako treba, i silom na to naterati. To je bilo sasvim dovoljno despotovom glasniku da uvidi da im je od Muse ubudu�e mogu�e o�ekivati samo neprilike. O�igledno da je zadatak ovoga poslanika bio u tome da vidi kako misli Musa da se ubudu�e odnosi prema despotu. Videv�i sve, a kako je postojala opasnost da i sam poslanik postane �rtva Musine neura�unljive prirode, to je bilo mnogo mudrije da se on povu�e dok jo� ima vremena za to. "A Musa, dakle, prvo slatko primi ovoga (Stefanova poslanika); posle ovoga neke �estoke (re�i) delimice re�e. Po ovim re�ima sverazumni (poslanik), saznav�i unapred �ta �e ova zver (Musa) �initi, od njega se skloni mudrim re�ima; jer ho�a�e i njega samoga uhvatiti kao najsvetlijega i najodanijega Stefanu" (Konstantin Filozof). Ipak, prije no �to je napustio Musin dvor, ovaj poslanik je uspeo da od njega izmoli dozvolu za iskop posmrtnih ostataka Vuka Lazarevi�a. "Kada je bio otpu�ten, do�e tamo, gde u lugu ranije be�e ubijen gospodin Vuk (i) iznese kosti njegove u srpsku zemlju" (Konstantin Filozof).

Despotov poslanik uop�te nije bio u dilemi to da Musa ne�e odr�ati niti jedno od onih obe�anja koje je do toga momenta davao te da Srbija uskoro mo�e o�ekivati njegov napad. Tako je i preneo despotu. "Do�av�i despotu Stefanu, sve ispri�a rekav�i, da druk�ije nije mogu�e �iveti sa ovim, osim (da se sa njim) ratuje" (Konstantin Filozof). Te�ko da je ovakva vest mogla despota iznenaditi jer je i on sam mogao za ovo vreme sasvim dobro da upozna Musu i da vidi sa kakvim neuravnote�enim �ovekom ima posla. Da kod Muse zaista postoji izra�ena crta ludila videlo se po na�inu na koji se obra�unao sa onima koji su likvidirali Sulejmana. Turci koji su ubili Sulejmana i time otvorili Musi put ka sultanskom prestolu verovatno su o�ekivali da �e ih ovaj nagraditi za to, ali desilo se ne�to sasvim drugo. Musa je �uv�i za na�in na koji je Sulejman ubijen naredio da se ona trojica bra�e koja su ga ubili sa svim stanovnicima sela u kojem je ovaj ubijen, pove�u i zatim �ivi svi zapale. "U tome Musa u�e u Drenopolje sa svakom �a��u i sve�ano��u, proglasi se za gospodara zapada (tj. Balkanskog Poluostrva), a �uv�i �ta je bilo sa Sulejmanom, o�alosti se. Odmah po�lje vojnike i velika�e da njegovo telo u Drenopolje donesu, pa ga potom s po�astima po�lje u Brusu da se tamo sahrani u tulbetu, koje je Sulejman za se spremio. Musa potom naredi da se na�u ubice Sulejmanove, i na�av�i onu trojicu, po�lje ih u selo gde je Sulejman poginuo, skupi tu sve stanovnike sela, pove�e sve jedne s drugima, i ljude i �ene i decu, utvrdi ih lancima u kolibama njihovim, pa onda selo zapali. I tako prah i pepeo posta�e i deca i roditelji i ro�aci, i kolibe i celo ono selo" (Duka).

Despotu je bilo sasvim jasno da Musa poznaje samo jezik sile i stoga je prema njemu trebalo tako da se i pona�a. Stoga podigne vojsku i popali u okolini Pirota neke turske zemlje. "A blago�astivi, �uv�i ovo, sabra svu svoju vojsku i do�e u strane pirotske i opleni neki deo zemlje njegove" (Konstantin Filozof). Sada se i Musa upla�io jer o�igledno nije bio spreman za neke ozbiljnije ratne akcije, pa stoga odmah po�alje svoje glasnike koji su imali da umire despota. �ta su to oni tada razgovarali ne zna se, ali je o�igledno da je despot bio umiren pa se uskoro i njegova vojska povukla. "Ovaj posla poklisara ka despotu i despot se opet vrati svojoj ku�i" (Konstantin Filozof). Izgledalo je da se despot kona�no otrgao od turske vlasti i za sada je mogao biti siguran da Musa ne�e na njega vr�iti pritisak.

19. Izmirenje despota Stefana i �ur�a Brankovi�a

Tokom te godine (1411.). orodio se despot Stefan i sa vojvodom Sandaljem Hrani�em budu�i da se njegova sestra Jelena (udovica �ur�a Stracimirovi�a) udala za ovoga bosanskog velika�a. Upravo ta bra�na veza, ali i despot Stefan su izgleda na neki na�in doveli i do izmirenja vojvode Sandalja i ugarskog kralja �igmunda. Njihovi sukobi trajali su skoro punu deceniju. Mogu�e kao nagradu za ovo posredovanje (ako ga je bilo) dobio je despot od �igmunda bogati grad Srebrenicu. Od tada ovaj bogati grad �e igrati zna�ajnu ulogu u daljnjim doga�ajima oko Despotovine.

Za to vreme za �ura�a Brankovi�a situacija je bila sasvim druga�ija. Do sada je slu�io Sulejmana, me�utim nakon njegove smrti �ur�a je "nasledio" Musa. Izgleda da je i �ur�u kona�no dosadilo da na svaki mig sultanov pokre�e vojsku i da savija koleno pred njim, a mogu�e da je uvideo i svu bezizlaznost situaciju u kojoj se nalazio i koju je sam napravio. Zbog lude tvrdoglavosti i stalne zavade sa Lazarevi�ima ostao je bez brata Lazara, a i njemu samome pretila je stalna opasnost od neura�unljivog Muse. S druge strane, mogao se i sam uveriti u pogre�nost one politike koju je do tada vodio. Video je da je despot Stefan nezavisan od turaka, da se provodi po zapadnim dvorovima gde ga rado primaju, a da se on (�ura�) nalazi u rangu jedva ne�to vi�eg od najobi�nijeg turskog sluge kome ni �ivot nije siguran.

Osim toga, moglo mu je i to pasti na pamet, despot Stefan za sve ove godine braka (od 1405. godine) nije imao dece, a po svemu sude�i ne�e je ni imati. To je zna�ilo da �e despota da nasledi najbli�i ro�ak. Taj najbli�i ro�ak bio je upravo �ura�, ali ukoliko ostane u zavadi sa despotom ta bi kombinacija otpala. Same godine koje su protekle u me�usobnim obra�unima izme�u Lazarevi�a i Brankovi�a, ali i �rtve koje su pale (Vuk Lazarevi� i Lazar Brankovi�) u�inile su da su se usijane mladala�ke glave ohladile i da se po�elo trezvenije razmi�ljati. Stoga ne iznena�uje da se �ura� Brankovi� naglo prelomio i poru�io svojoj majci Mari, da poku�a da kod despota Stefana isposluje me�usobno pomirenje. "Ranije (se) be�e obratio (�ura�) svojoj materi da se izmiri sa (despotom) Stefanom i da utvrde da �ive kako prili�i blago�astivima" (Konstantin Filozof).

Da li je despota Stefana ovaj �ur�ev potez iznenadio te�ko je re�i, ali njegova reakcija na ovu ponudu na izmirenje je bila na visini. Zaboravljaju�i na me�usobne obra�une i shvataju�i �ta se sve dobija time �to se dve poslednje ja�e plemi�ke porodice u Srbiji mogu ovim putem izmiriti, on je odmah prihvatio ruku pomirenja. �tavi�e, "usinio" je �ur�a Brankovi�a (iako je ovaj bio od njega stariji), �to je prakti�no zna�ilo da ga je priznao za svoga naslednika. "A despot ga primi kao otac sina mnogo�eljenog" (Konstantin Filozof). Ne�to sli�no navodi i Orbin: "�ura� je po�tovao ujaka kao oca" (Mavro Orbin). U su�tini, radilo se o pregovorima koje je vodio despot Stefan i Mara Brankovi�, a o�igledno je da su njih dvoje kona�no uspeli da na�u zajedni�ki jezik. �ura� je verovatno odmah saznao za uspe�no okon�ane pregovore, ali iz Musine vojske se sada nije mogao tek tako izvu�i. Trebalo je �ekati pogodan momenat. Dok su ti tajni razgovori izme�u porodica Lazarevi� i Brankovi� tekli, Musa je brinuo svoje brige. Time �to je uklonio Sulejmana nije ni u kom slu�aju uspeo da u�vrsti svoju vlast u Evropi u �ta se i sam veoma brzo uverio. Vizantinci, kod kojih je u Carigradu boravio Sulejmanov sin Orhan, odjednom ovoga upu�uju u Silivriju gde ga isti�u kao mogu�eg Sulejmanovog naslednika. "Sin cara Sulejmana, koji je ostao u Carigradu, zvani Orhan, bio je poslan od gr�koga cara u Silivriju" (Konstantin Filozof). To je sada bila najotvorenija pretnja Musi koji je postepeno gubio pristalice zbog svog grubog pona�anja i bezrazlo�nog likvidiranja nekih svojih velika�a. Ipak, jo� uvek je bio najja�i u tom delu Evrope. Ne gube�i mnogo na vremenu Musa opkoli Silivriju �ele�i se dokopati Orhana koji je tu boravio. U njegovoj vojsci je tu bio prisutan i �ura� Brankovi� sa svojim odredima. Ba� tu, pod Silivrijom dok je opsada trajala, saznao je na neki na�in Musa za �ur�eve tajne pregovore sa despotom. Nije se mnogo razmi�ljao ve� je dao da se �ura� otruje. Me�utim, i �ura� je bio oprezan tako da je nakon �to je pojeo otrov sa ve�erom koju mu je Musa dao, odmah uzeo i protivotrov. "A Musa �uv�i (ovo), do�e pod Silivriju, gde razmi�lja�e ubiti �ur�a, mnogo puta spominjanoga unuka velikoga kneza Lazara; on mu je na ve�eri dao otrova. A �ura�, imaju�i lek protiv otrova, ne umre (nego) samo postrada od bolesti" (Konstantin Filozof). Dakle, trovanje nije uspelo, ali zbog njegovih posledica �ura� je morao da se le�i.

Videv�i da otrov nije delovao Musa se odlu�io za neko "br�e i sigurnije" sredstvo za likvidaciju �ur�a. Ve�e uo�i napada na Silivriju, sazna �ura� �ta mu Musa sprema. "On (�ura�) se, dakle, pod Silivrijom le�a�e (od otrova), gde mu do�e (neko) koga ljublja�e kao da ide da napada grad; a (neki) prolaze�i dado�e (�ur�u) znak da ako se ove ve�eri ovde na�e bi�e predan smrti" (Konstantin Filozof). Stoga naredi celoj svojoj vojsci da se spremi za napad (naredio la�nu uzbunu) pa pod tim izgovorom prebegne u Silivriju. "Dok je Musa opsedao Silivriju, grad u Romaniji, �ura�, koji se s njime bio izmirio i boravio kod njega, bio je obave�ten da �e ga Tur�in u prvoj prilici pogubiti. Stoga se on po�eo pretvarati da �eli zajedno s Turcima da udari na pomenuti grad, pa, po�to se prethodno bio dogovorio s onima unutra, u�ao je u grad i tako se spasao" (Mavro Orbin). Musa nije ni�ta slutio, a do�iveo je prenera�enje kada je video da �ura� umesto da napadne grad u njega sasvim mirno ulazi. Ipak, nisu svi bili te sre�e. Dobar deo �ur�eve vojske nije uspeo da se na vreme izvu�e iz Musinog logora i svi ti bili su nemilosrdno pobijeni. "A neke od onih, koji nisu znali tajnu (da treba prebe�i u grad) i koji su ostali, uhvati�e i zakla�e" (Konstantin Filozof). Bilo je to u jesen 1411. godine.

Mavro Orbin menja onaj redosled doga�aja koji navodi Konstantin Filozof. Po Konstantinu najpre je do�lo do izmirenja Stefanovog sa �ur�evim, a ba� to izmirenje je bilo povod da Musa poku�a da otruje �ur�a. Kod Orbina je to ne�to malo druga�ije. On samo ka�e da je Musa imao nameru da otruje �ur�a, mada nigde ne navodi i za�to, a da je �ura� to nekako saznao i da je to osnovni razlog za�to se onda pomirio sa Stefanom. "Ovi doga�aji bili su razlog �to se �ura� sporazumeo s despotom i �to su docnije �iveli kao prijatelji" (Mavro Orbin). Ukoliko bi Orbinovo vi�enje bilo ta�no tada je o�igledno da se �ura� pomirio sa despotom ne zato �to je mislio da to tako treba ve� isklju�ivo iz nu�de. Jednostavno vi�e nije imao gde. O njegovom moralnom liku tada se nema �ta lepoga re�i. Tim vi�e bi se moglo diviti despotu i njegovoj snazi da opra�ta jer imao je priliku da se �ura�u jednom za sva vremena osveti za sve one neprilike �to mu je ovaj sa svojom porodicom pravio. Ipak, despotova snaga i razumevanje onoga �to je korisno za zemlju prevladalo je i on se sa �ur�em izmirio.

Odlazak �ur�ev je bio znak i za druge Musine vojskovo�e da po�nu da napu�taju svoga poludelog vo�u. Musa kao da je sve to slutio pa je po�eo da se razra�unava sa onima do kojih je mogao da do�e. Najpre je nasrnuo na Mihail bega optu�uju�i ga da je kriv za �ur�evo bekstvo, a opet s druge strane �eleo je da likvidacijom ovog poznatog velika�a povrati svoj poljuljani autoritet. Me�utim, Mihail beg je osetio o �emu se radi pa je uspeo da ubedi Musu da je idealna prilika da se napadne Carigrad i ponudi se da on bude taj koji �e napad izvr�iti. Musa pristane i po�alje Mihail bega u napad na Carigrad, me�utim ovaj umesto da napadne grad po�ne pregovarati sa vizantijskim carem. Obojica su ubrzo na�li zajedni�ki jezik i Vizantinci omogu�e Mihal begu da sa vojskom pre�e u Malu Aziju kod najlju�eg Musinog protivnika, Mehmeda. Na skoro isti na�in Musu je napustio i Ibrahim pa�a.

Sva ta be�anja od Muse mogla su zna�iti samo to da njegov polo�aj u Evropi jako slabi i da on ne�e imati mogu�nosti da pre�e u Malu Aziju i da tamo slomi Mehmeda. Naprotiv, mogao je da uskoro o�ekuje Mehmeda u Evropi. Tako je i bilo. Ve� tokom 1411. godine Mehmed iz Male Azije brodovima prelazi u Evropu. To �to je on toliko brzo reagovao jeste isklju�ivo zasluga Vizantije koja mu je pripremila brodove. "Sa ovim (Muhamedom) slo�i�e se i Grci i prevezo�e ga protiv Muse, u�iniv�i ljubazno ugo��enje s njim u Carstvuju�em gradu" (Konstantin Filozof). U samom po�etku imao je Mehmed nekih uspeha i to isklju�ivo zahvaljuju�i to �to mu je prvi udar bio iznenadan. No, kako je vreme proticalo to je Musa uspevao da konsoliduje svoje snage i da potisne Mehmeda koji se vrati u Malu Aziju. "A car Musa, podigav�i se sa celom vojskom, na�e ovoga (Muhameda) kod nazna�enog drveta i objavi rat; prvo je pobe�ivao isto�ni (Muhamed), a opet, dobiv�i snagu, pobedi Musa; i tako opet vrati se isto�ni (Muhamed) na istok" (Konstantin Filozof).

Musi kao da nije bilo dosta to �to je bio pobednik ve� je ponovo po�eo da se obra�unava sa svojim najja�im velika�ima sumnji�e�i ih za izdaju. U tim obra�unavanjima zatvorio je Jusufa (poglavara severoisto�ne Makedonije) i pa�u Igita (dr�ao severozapadnu Albaniju) i imao nameru da ih likvidira. Me�utim, obojica pa�a uspe da nekako pobegnu iz tamnice i da uto�i�te na�u kod despota Stefana Lazarevi�a. Sada se despotu ukazala idealna prilika da napakosti Musu i to jo� sa njegovim (Musinim) sopstvenim ljudima. Naravno da to nije propustio ve� je ovu dvojicu pa�a pomogao sa vojskom i novcem i time im omogu�io da povrate svoje zemlje. Me�utim, ni to mu vi�e nije bilo dovoljno ve� su se napadi nastavili, ovaj put na Musine zemlje. Ono �to je naro�ito Musu moglo da razljuti jeste to �to je despot sa ovom dvojicom napravio neki sporazum (savez verovatno) u kojem je po svemu sude�i despot bio njihov patron. "Ovi pobego�e iz tamnice, povrati�e svaki svoje oblasti, zemlje i gradove; i uzev�i vojsku od blago�astivoga (Stefana), popleni�e susedne krajeve (Musine) i slo�i�e se sa despotom da �e mu se nalaziti gotovi za svaku slu�bu" (Konstantin Filozof).

Sada situacija za Musu nije bila ni malo dobra jer je za veoma kratko vreme izgubio despota Stefana Lazarevi�a, �ur�a Brankovi�a, ali i mno�tvo turskih mo�nih velika�a. Od svih evropskih poseda koje je do pre samo dva-tri meseca dr�ao pod svojom kontrolom sada je jo� imao veoma malo. Osim �to mu je preoteo neke od najja�ih velmo�a despot Stefan mu je uskoro priredio i drugo iznena�enje. �uv�i da je �ura� Brankovi� uspeo sa vojskom da se izvu�e iz Silivrije i da u�e u mnogo ja�i Solun, despot Stefan pokrene svoju vojsku, ali i Musine odmetnike, pa se uputi ka Solunu vode�i sa sobom Dauda Saud�ija, nekog turskog princa, kojeg je �eleo da proglasi za sultana. "A Stefan, �uvar pobo�nosti, saznav�i o svome sestri�u (�ur�u) da je do�ao iz Silivrije u Solun, posla svu svoju vojsku. A posla i napred pomenute ismailj�anske vojvode; posla i pomenutoga sina Sau�ijeva da ga, kako bi se reklo, u�ine carem,..(Konstantin Filozof). Ovde je izgleda despot poku�ao da odigra neku svoju igru i da za turskog sultana isturi nekog od svojih kandidata. Me�utim, takva akcija je bila unapred osu�ena na neuspeh jer se u Solunu ve� nalazio Orhan (kandidat za sultana kojeg je podr�ala Vizantija). Mogu�e da je despot o�ekivao da �e uz pomo� �ur�a Brankovi�a uspeti da progura svoga kandidata i da �e Orhan pogubiti pristalice u Solunu. Mnogo je bilo prepreka da jedna takva akcija uspe, a najve�a svakako da se od Musine vojske nije moglo do�i do Soluna. Do kraja kombinacija sa Daud Saud�ijem nije do�la dalje od po�etka i nedugo potom obreo se on u Ugarskoj. Kasnijih godina bilo je sli�nih kombinacija sa njime, ali sa istim uspehom kao i ova despotova ideja.

�uv�i da je despot pokrenuo veliku akciju protiv Muse odlu�i Mehmed da ponovo pre�e iz Male Azije. Ponovo je od Vizantije dobio brodove i opet je njegova vojska u�la u Evropu. Iz Carigrada trebali su se uputiti ka Seru o�ekuju�i da �e se tamo na�i sa despotom. "A kada je isto�ni car �uo za ovo, tj. sultan zvani Kri��ija, i kada je bila zima, do�e, pre�av�i u Konstantinov grad, kao hote�i da ide despotu Stefanu da bi od njega dobio pomo� koju je tra�io" (Konstantin Filozof). I ovaj pohod je do kraja bio osu�en na neuspeh i prije no �to je stvarno i zapo�eo zbog lo�ih vremenskih prilika. "Tada be�e sneg i da�d da se moglo kazati; otvori�e se nebeske ustave. A tada se i reke, po�to su nado�le, nisu mogle pre�i" (Konstantin Filozof). I pored lo�ih vremenskih prilika Mehmed je ipak pokrenuo svoju vojsku �ele�i da se od Carigrada probije ju�nim putem ka Seru i da nekako do�e do reke Marice. No, ova reka se toliko izlila da se nije mogla pre�i.

Ova je akcija izgleda bila dobro pripremana jer Musa za nju nije znao i to isklju�ivo zato �to mu njegovi velika�i koji su branili taj deo zemlje nisu javili da se tuda kre�u despotove i Mehmedove trupe. Verovatno da je despotova diplomatija (ili mito) uspela da ove Musine ljude pridobije na svoju stranu. Znaju�i da ga je samo puka sre�a spasila od velikih problema (ta�nije vremenske prilike) Musa se stra�no razbesneo na one velika�e koji su ga izdali. Sada vi�e nije bilo milosti tako da je ve�ina tih poglavara bila pobijena. "A car Musa neke poglavare tih mesta za kaznu pogubi, �to su sakrili i nisu javili za (Muhamedov) pohod" (Konstantin Filozof).

Ve� dovoljno ogor�en na despota od kojeg su u poslednje vreme sve akcije kretale, i to kako vojne tako i one oko potkupljivanja njegovih (Musinih) velika�a, odlu�i Musa da je vreme da udari na Srbiju. Na samom po�etku 1412. godine provaljuje u Srbiju i to na pomalo �udan na�in, ako je verovati biografu. U Sofiji je Musa trebao da proslavi verski praznik, ali umesto da taj dan slavi on iznenada naredi pokret vojske. "Pribli�iv�i se, po�eka u Sredcu da proslavi praznik svoga velikoga dana; i kada bi spremljeno sve prazni�no u dan praznika, usev�i na konja re�e: Ja �u praznik velikoga dana ovako provesti" (Konstantin Filozof). Usiljenim mar�om bez odmora veoma brzo su stigli do Vranja. Tu je boravio �esar Uglje�a koji je na svu sre�u, iako iznena�en, ipak uspeo da se na vreme izvu�e. Ipak, Vranje je popaljeno. "I najedanput po�e od Sofije, prolaze�i planinu zvanu �emernik, nigde ne u�iniv�i odmora sve do Vranja, gde �esar (Uglje�a) prebiva�e; njega umalo ne uhvati, popleni Vranju od onoga �to se na�lo,...." (Konstantin Filozof).

Ohrabren ovim uspehom oko plja�ke Vranja, naredi Musa sada i napad na Novo Brdo. Dok se pokretao ka Novom Brdu stigne mu vest da se despot Stefan kre�e u blizini sa svojom vojskom. U tom momentu mu je to izgledalo kao idealna prilika da poku�a da iznenadi despota i da ga uhvati. Interesantno je to da je istu takvu ideju imao i despot, odnosno i on je mislio da Musa ne zna za njega te da bi to sada bila zgodna prilika da iznenadi Musu. "A �uo je da ide despot Stefan (sa namerom) da napadne iznenada. On, sli�no njemu, (po�e) u sretanje da i sam u�ini prepad" (Konstantin Filozof). Do kraja su se obe vojske susrele i obe vojskovo�e su se uverile da od iznena�enja nema ni�ta i da im je spremiti se otvorenu bitku. Svestan toga da mu je vojska trenutno slabija odlu�i despot Stefan da se povu�e u utvr�eno Novo Brdo i da se odatle pru�i organizovan otpor. "A po�to je despot video da ima vrlo malo svojih vojnika, skloni se u veliki grad (Novo Brdo)" (Konstantin Filozof). Biograf ne opisuje kakav je tok bitke bio niti uop�te ka�e bilo gde da je do borbe uop�te i do�lo, ali iz jednog pisma Dubrov�ana (13. avgust 1417.) vidljivo je da se pod Novim Brdom vodila ogor�ena bitka. To nije �udo budu�i da je razjareni Musa mo�da pomislio da kona�no ima despota u klopci u opkoljenom Novom Brdu. Ipak, siloviti napadi turaka nisu uspeli, a Dubrov�ani naro�ito isti�u svoje zasluge pri odbrani ovog grada. "Ali oni dobri ljudije veru pokaza�e, ne gledaje straha strele i sabje turske, ni predbe srditoga cara Musije, Turkom Novo Brdo odbrani�e, i branili bi vsaki grad gospodstva ti, gde bi im se prigodilo kako to i Dubrovnik gde im je ku�a". Ko zna koliko bi dugo Musa dr�ao Novo Brdo opkoljeno da nije iznenada saznao da Orhan ima velikih uspeha privla�e�i na svoju stranu sve vi�e pristalica. Osim toga Orhan je uspeo da zauzme i neke krajeve, a Musa pla�e�i se neke te�e katastrofe, osim �to je to neuspela opsada Novog Brda, naredi povla�enje.

S prole�a 1412. godine zabavljao se Musa time �to je poku�avao da nekako suzbije Orhana. Ne mogav�i ga savladati vojno pribegne Musa tra�enju izdajnika u Orhanovoj okolini. U tome je do kraja uspeo podmitiv�i nekog Balabana koji je bio blizak Orhanu i koji je Musi javio puteve kojima �e se kretati Orhanova vojska. Sada je ostalo samo da se namesti zaseda Orhanu. Na nekom brdu u Tesaliji upao je Orhan u klopku i nakon kratke bitke Musa ga zarobljava. Ipak to nije bilo ni malo lako jer se i mno�tvo Musinih vojnika do kraja razbe�alo. "Goniv�i sti�e (ga), (a k njemu) odbe�e i mnogo (Musinih) pe�aka vojnika. Tako umalo me pade stigav�i prvoga. Ali ipak izdado�e dete (Orkana)" (Konstantin Filozof). Sada je bila sva prilika da se Musa kona�no osveti na nekom od svojih protivnika. Kako je Orhan jo� uvek bio dete to se Musi u�inila kao zgodna kazna to da ga oslepi, �to do kraja i u�ini. Ve�ina Orhanovih vojnika je bila gore sudbine od svoga gospodara i zavr�ila je na gubili�tu. "Uhvativ�i ga oslepi (ga) i mnoge izabrane (Orhanove) tu pogubi. A pe�acima (odbeglim) izmoli�e opro�taj od gneva" (Konstantin Filozof). Tako je jedan od pretendenata bio likvidiran.

Nakon ovoga, nesumnjivog uspeha, Musa je nastavio da pleni okolinu Soluna, ali samom gradu nije mogao ni�ta. U to vreme �ura� Brankovi� jo� uvek u opkoljenom Solunu �eka zgodnu priliku da se iz njega izvu�e. "Sli�an onom starom vojniku Foki, opet se podi�e na Solun i razru�i grad zvani Hortijat. A na Solunu ne uspe ni�ta. A bio je u Solunu jo� �ura�" (Konstantin Filozof).

Tih letnjih meseci 1412. godine u Budimu su svoju nesuglasice izravnavali kralj �igmund i poljski kralj Vladislav Jagelo. To je bio sjajan skup najve�e gospode oba kralja, ali i iz cele Evrope (�ak i iz Turske i Mongolije). Isto tako veliki broj besposli�ara i sumnjivih �ena se tu slegao posmatraju�i sve one sve�anosti koje su pratile takve doga�aje. Navodi se da je tada tu boravilo 13 hercega i kne�eva, 24 grofa, 26 drugih velika�a razli�itih titula, preko 1500 vitezova, kao i da je bilo preko 40.000 konja. Bio je tu i despot Stefan Lazarevi� sa svojim izabranim velika�ima, kao i veliki vojvoda bosanski Hrvoje Vuk�i� sa svojom �enom Jelenom "A pre, kada je sklopio pravo prijateljstvo sa zapadnima (tj. Ugrima), kada je i�ao u grad zvani Budim, gde je bio sabor zapadnih kraljeva i druge gospode kod kralja ugarskog (koji je trebalo da ide) u Konstanciju i u Rim na krunisanje, ovaj despot Stefan (be�e) nad svima najsvetliji;.." (Konstantin Filozof).

U pauzama zabava vo�eni su i ozbiljni politi�ki pregovori. Izme�u ostalih sa kraljem �igmundom razgovarao je i despot Stefan. Ne postoje ta�ni podaci o �emu su oni to raspravljali, ali jedina njihova mogu�a tema mogla je biti narastaju�a opasnost od Turaka. Dok se �igmund trudio da despota �to vi�e prive�e za sebe, ovaj (despot) se opet trudio da od ugarskog kralja dobije �to ve�u mogu�u pomo� u narednim sukobima koji su predstojali. Na samom ugarskom dvoru despot je stajao veoma dobro i kralj �igmund ga je veoma cenio trude�i se da na sve mogu�e na�ine ugodi. Tako Konstantin Filozof navodi kako je despot dobio mnoga imanja po Ugarskoj: "Mnoge darove od ugarskih zemalja dobi: tvrde gradove i sela i ostalo, �to znaju sve okolne dr�ave. I ne samo ovo, nego i posle sedme godine (od) dolaska kraljeva, kada se on vratio, svake godine dolazio je na zapadni sabor, i nikada se ne vrati a da nije primio gradove i zemlje".

I ina�e je despot privla�io veliku pa�nju �to svedo�i i Eberhart Vindeke, trgovac koji je tada boravio u okolini ugarskog kralja, kada ka�e: "despot je neobi�no lep �ovek, iskren, pravedan i miroljubiv". No, ne treba misliti da je kraj �igmund ne�to posebno simpatisao despota pa ga je zbog toga obasipao poklonima, sve je to bilo u slu�bi politike. Srbija je bila istureni �tit Ugarske prema Turskoj i �igmund ga je �eleo odr�ati �to du�e u punoj snazi. S jedne strane trebala mu je jaka Srbija, ali isto tako i jedan vladar koji �vrsto sedi na srpskom prestolu. Upravo zato ti svi silni pokloni.

U jesen 1412. godine Musa iznenada napu�ta opsadu Soluna kojeg je do tada dr�ao opkoljenim. Do njega je tada stigla vest da se Mehmed sprema da ponovo pre�e iz Male Azije u Evropu pa je zato smatrao da je potrebno da se vrati u Jedrene i da iz toga grada pripremi odbranu. Uskoro se pokazalo da se radilo o nekoj prevari i da Mehmed nije mrdnuo iz Male Azije. "I �uv�i da opet ho�e da do�e sultan Muhamed, podi�e se ka Andrijanovu gradu Slavijevim gorama, gde mu sti�e glas da, evo, ve� do�e; i (Musa) se ispuni besnom jaro��u; vojnici malo no�u spavahu, putuju�i; i na�av�i da ne dolazi, ostade tu do zime" (Konstantin Filozof). O�igledno da je vojska bila toliko iscrpljena mar�evima da je Musa morao da joj pru�i jedan du�i odmor.

Tu priliku �to je Solunu kona�no skinuta opsada iskoristio je �ura� i pobegao za Srbiju. Bekstvo mu nije bilo ni malo lako pa se prilikom probijanja kroz teritorije koje su kontrolisali Musini vojnici morao slu�iti lukavstvima. Ipak, na kraju se sve dobro zavr�ilo i �ura� se obreo u Srbiji. Odmah se javio despotu, a susret dvojice ro�aka nakon tolikih godina neprijateljstava bio je zaista srda�an. "A kada je do�ao u svoje ota�astvo izvanrednom svojem ujaku, neiskazana radost javlja�e se kada i razdeljene udove crkvene u jedno sabra i dr�avu utvrdi sveznali, premudri majstor i svemogu�i poslenik" (Konstantin Filozof). Srbija je kona�no mogla da odahne od ratova izme�u dva najmo�nije plemi�ke ku�e u Srbiji. Osim toga, despot je potvrdio ono �to je obe�ao �ur�u, odnosno da �e ga "usiniti", �to prakti�no zna�i da je proglasio �ur�a i njegovo potomstvo svojim naslednicima. "I od tada mogli su se videti, raduju�i se, kao otac i sin" (Konstantin Filozof).

20. Kona�ni obra�un

Na samom po�etku 1413. godine Musa ponovo udara na Srbiju, a ovaj pohod je bio sasvim dobro pripremljen. Despotov biograf navodi da je �ak napravljen spisak onih srpskih sela koje treba iseliti i onda naseliti Musinim pristalicama. "Jer be�e popisao mnoge od svoje zemlje koje �e naseliti u srpskim krajevima..." (Konstantin Filozof). Ovo je bila do sada najozbiljnija akcija kojom se i�lo na Srbiju. Prvi na Musinom udaru se na�ao njegov odbegli vojvoda Hamuza (Hamza) kojeg je uhvatio u Sokolcu i poslao u Jedrene gde su mu odsekli glavu. Nakon toga udario je na Srbiju plene�i i zauzimaju�i po Aleksina�kom kraju. Stanovni�tvo je robio i raseljavao.

Kod Stala�a od strane nekog hrabrog vlastelina pru�en mu je jak otpor. Na kraju je ovaj nepoznati vlastelin, ne mogav�i da se odbrani, a opet ne �ele�i ni da se preda �iv izgoreo u kuli iz koje se branio. "A u kuli se zadr�a, �uvaju�i grad, neki blagorodni mu�, dok sa kulom ne izgori, juna�an kao neko od starih" (Konstantin Filozof). Onda je na red do�ao i Koprijan gde je Musa napravio stra�an pokolj. "Pro�e i ostale gradove i do�e na Koprijan, gde zauze i njega, po�to se prolila mnoga krv i narod sav bi pobijen i oplja�kan" (Konstantin Filozof). �inilo se da je despot na rubu poraza, �to se u jednom letopisu i ne krije: "u leto 6921. (1413.)car Musa razbi despota Stefana na Vrbnici, i rasipa Kru�evac i Petrus i Stala� i Koprijan i druge gradove".

Videv�i da ne mo�e vojno stati Musi na put despot Stefan potegne diplomatiju �alju�i svog glasnika u Malu Aziju najlju�em Musinom protivniku, Mehmedu, pozivaju�i ga da ponovo do�e u Evropu. "Despot Stefan, gledaju�i na ovo, posla preko vla�ki zemalja (poruku) isto�nom sultanu da do�e i da ga ne mimoi�e, "da sjediniv�i se sa mojom vojskom zajedno ustremi� se - re�e - na njega" (Musu)" (Konstantin Filozof). U su�tini, despot je ponudio Mehmedu savez protiv Muse, budu�i da mu je bilo jasno da ovako razjedinjeni ne mogu Musi ni�ta. Osim od Mehmeda, despot je zatra�io i dobio pomo� i od drugih strana. Najpre su tu bili ve� odmetnuti Musini biv�i velika�i Igit i Jusuf, zatim pomo� iz Ugarske koju je vodio ma�vanski ban Jovan Morovi�ki i kona�no pomo� iz Bosne koju je doveo vojvoda Sandalj Hrani� (o�enjen za despotovu sestru). "Despotu je do�ao u pomo� iz Bosne Sandalj Hrani� i vojvoda Petar s mnogo vojnika, a iz Ugarske mu je isto tako do�ao u pomo� ban Ivani� Morovi�" (Mavro Orbin).

Vizantija je opet Mehmeda sa njegovim trupama prevezla brodovima iz Male Azije u Evropu, tako da je sada bilo sve spremno za odlu�uju�i okr�aj sa Musom. "I sultan Muhamed podi�e se sa istoka, a despot Stefan sa zapada sa svojom vojskom, a jo� i sa ugarskim velika�ima, bosanskim i napred pomenutim ismailj�anskim vojvodama" (Konstantin Filozof). Musa je na vreme saznao da �e Mehmed ponovo poku�ati i da sti�e u Evropu, pa je stoga pripremio svoju vojsku da ga, kao i prije, opet do�eka u okolini Carigrada i tu suzbije. Me�utim, ovaj put Mehmed je postupao po despotovim savetima i uporno izbegavao bilo kakav oblik borbe sa Musinim trupama. "A Musa, saznav�i ovo, podi�e se u sretanje isto�nome (Muhamedu) i pro�av�i Filipov grad, srete ga u mestu zvanom Makri livada (Uzand�ova), kao da �e se ujutro boriti sa njime; a tu no� su me�usobnim poslanstvom sve ustanovili; i isto�ni (car) se povu�e i ode despotu" (Konstantin Filozof). Trebalo je izbe�i bilo kakve borbe prije no �to se sve savezni�ke trupe ujedine jer je Musa bio pojedina�no ja�i od svakoga.

�uv�i da je Mehmed stigao u Evropu i da je izbegao sve Musine izazove na prevremenu bitku, despot sa svojom vojskom do�e u Kru�evac gde su ga ve� �ekali Mehmedovi izaslanici. Tu je napravljen i poslednji dogovor pred odlu�nu bitku. "A kada je ovo ubrzo bilo, saznav�i despot sve ovo, do�e i on sa svojom vojskom u Kru�evac. A tu do�o�e i svi velika�i sultanovi da polo�e zakletve i �vrst zavet u�ine. Zatim se sporazume�e i sastav�i se zajedno i�ahu" (Konstantin Filozof). Bilo je o�igledno da je despot Stefan onaj osnovni faktor koji vezuju sve ove razne armije i da je on taj koji upravlja celom akcijom. Indikativno je da Mehmedovi izaslanici odlaze kod despota, a da nije obrnuto. Tada se stvorio jedan poseban odnos izme�u despota Stefana i turskog sultana Mehmeda koji �e da potraje sve do sultanove smrti.

Ova jaka, ali ipak �arena vojska, uskoro se na�la pod Koprijanom koji su dr�ali neki Musini velika�i. Zapovednik grada se nije �eleo predati govore�i da �e predati grad pobedniku iz bitke koja je predstojala. Ako ve� nisu osvojili grad saveznici su makar mogli biti zadovoljni time �to su obezbedili njegovu neutralnost. Kada se vojska ulogorila na Dobri�u (polje me�u Toplicom i Moravom) iznenada u logor uja�e Evrenos beg, do tada Musin najbolji vojskovo�a, a sada prebeglica koji je be�ao od njegove osvete. Za njim je do�lo jo� nekih velika�a sa ne�to vojske. "Tu na Dobri�u (polju) do�e i Arvenez be�e�i od Muse. A do�e i Bogdan i neki od Musinih pe�aka" (Konstantin Filozof).

Savezni�ka vojska je dalje napredovala preko Ov�ijeg polja i "pre�av�i Crnu goru (me�u Vranjem i Skopljem), vrati se despot, po�to mu je poslao svu vojsku svoju, predav�i je svome ne�aku �ur�u" (Konstantin Filozof). Despot je vodio ovu vojsku dok se nalazila unutar granica Despotovine, me�utim iza granica vojsku je preuzeo �ura� Brankovi�. Sa despotom tada su oti�li i Sandalj Hrani� i Jovan Morovi�, ali su ostavili svoje vojske. Do direktnog sudara dveju vojski je do�lo dana 5. jula 1413. godine kod sela �amorlu koje se nalazi ispod planine Vito�. "Po�to su stali pod gorom Vito�om na reci Iskeru sa celom vojskom, a Musa na Stiponi, i videv�i predstra�e koje su ratovale, ne otrpe, pav�i u jarost po�e na njih" (Konstantin Filozof). U samome po�etku bitke Musina vojska je imala uspeha i u svom udaru na srpsku vojsku izgledalo je u jednom momentu kao da �e pobediti. Me�utim jedna �ur�eva intervencija uspela je da povrati pokolebane srpske redove, a �to je na kraju donelo i potpunu pobedu nad Musom. Osetiv�i poraz Musa se dao u bekstvo, ali na reci Iskru biva uhva�en i odmah udavljen. "A car (Musa) videv�i da je pobe�en sa obe strane, dade se u bekstvo. Njega (Musu) u reci Iskeru uhvativ�i prebi�e (i) udavi�e. Velika mno�ina bila je i tu pobijena od despotove vojske" (Konstantin Filozof). Ne�to sli�no navodi i Orbin: "Te iste godine, 14. jula, ova su dva brata zametnula bitku u Bugarskoj na mestu zvanom Iskra, i tu je Musa pora�en i uhva�en �iv, te je smesta umoren gadnom smr�u" (Mavro Orbin).

Musinim porazom i njegovom likvidacijom apsolutnu vlast u celokupnoj turskoj dr�avi uzeo je sultan Mehmed I (1413-1421). Znaju�i da za sav ovaj njegov uspeh najve�u zaslugu sigurno ima despot Stefan to se sultan pokazao kao veoma blagonaklon prema njemu. Osim bogatih darova sultan je despotu dao na upravu i neke oblasti. "(Sultan) posla dragocene darove despotu i poklisare koji mu dado�e grad Korpijan, a dade mu i predeo zvani Znepolje (oko Trna) i druga prostranstva dade mu" (Konstantin Filozof). Istovremeno su se smirili i odnosi izme�u despota Stefana i �ur�a Brankovi�a. �ura� je uspeo da u potpunosti stekne despotovo poverenje pa je �ak i komandovao celokupnom vojskom u odlu�uju�em boju sa Musom. Bilo je i drugih znakova pa�nje od strane despota pa je �ura� mogao biti sasvim zadovoljan. "Bio je odlikovan mnogim �astima i (on i) svi izabrani" (Konstantin Filozof).

Ipak, posle svih borbi Srbija nije uspela da ostane nezavisna od Turske. Despot je prihvatio vazalne obaveze prema sultanu Mehmedu, ali je ipak u�ivao jedan poseban polo�aj mada ga sve to nije oslobodilo od toga da �alje Turcima pomo�ne trupe u slu�aju da sultan ratuje. Sasvim je sigurno da je despot preuzeo kontrolu nad celom Srbijom izuzev onih oblasti koje su dr�ali Brankovi�i. Po svemu sude�i upravo oblast Brankovi�a je imala jedan poseban polo�aj. Oni su priznavali vrhovnu vlast despota Stefana, ali on se nije uplitao u unutra�nje poslove u njihovoj oblasti. S druge strane Brankovi�i su isto tako bili i vazali turskog sultana �to je u sebi obuhvatalo, izme�u ostalog, i slanje sultanu pomo�nih odreda. Isto tako u njihovoj oblasti je bilo turskih posada i dosta turskih raznoraznih �inovnika. Despot je, osim prema turskom sultanu, bio vazal i Ugarskog kralja �to mu je dosta koristilo budu�i da je za to vazalstvo bio nagra�en brojnim posedima u Ugarskoj. Treba spomenuti i to da je despot priznavao idealnu suprematiju vizantijskih careva, ali to je bilo vi�e teoretski dok u prakti�nim odnosima se nije osetilo. Ova pomalo komplikovana �ema me�usobnih odnosa pokaza�e se u narednim godinama kao dobro re�enje, ali �e nakon despotove smrti, budu�i da je bila suvi�e vezana za njegovu li�nost, biti izvor raznih nevolja.

U narednih osam godina, sve do Mehmedove smrti 1422. godine izme�u Srbije i Turske vlada mir. Granice despotovine su potpuno mirne i sa severnih strana (prema Ugarskoj) tako da se zemlja mogla oporavljati od godina neprekidnih ratova. Sa ugarskim kraljem odnosi su bili sve bolji pa je tokom 1414. godine despot bio u �igmundovoj sviti na saboru o Konstanci. Taj �uveni koncil u Konstanci na Bodenskom jezeru trajao je u vremenu od 1414. godine pa sve do 1418. poku�avaju�i da prevazi�e razdor koji se javio u katoli�koj crkvi. Za �igmundovog boravka problem razdora (�izme) nije re�en, ali je osu�en i spaljen Jan Hus zbog svojih verskih u�enja koja su bila u suprotnosti sa onim koje je zastupala crkva. Iako je imao pismenu garanciju od strane kralja �igmunda da mu se ne�e ni�ta desiti, Hus ipak nije uspeo da iz Konstance izvu�e �ivu glavu. Po biografu izlazi da je despot �ak i vojno pomagao �igmunda u njegovim kasnijim obra�unima sa husitima. "A ovaj (Hus) imade mno�inu u�enika koji se ovako osili�e. I kada se ovo doga�alo, obrati se kralj despotu mole�i neki mali deo izabrane vojske, po�to je bilo zimsko vreme, da ih samo obi�nim glasom (o dolasku despotove vojske) zastra�e. Tako je i bilo" (Konstantin Filozof).

U Bosni je tokom avgusta 1415. godine u Usori kod Makljenovca do�lo do te�kog ugarskog poraza u sudaru sa bosanskom armijom pomognutoj Turcima. To je bilo finale dotada�njih bosansko-ugarskih sukoba. Bilo je tu i divlja�kih obra�una, a prednja�io je Hrvoje Vuk�i�. "Sa svoje strane, Hrvoje je zadr�ao kod sebe Ivana, brata Mikleu�a Nader�pana, kao i Pavla �upora. Naredio je da se �upor za�ije u gove�u ko�u, te mu se stao podrugivati i govoriti: Vi koji ste u ljudskoj podobi podra�avali glas dozvolite sada da taj glas dobije svoj pravi lik. I tako za�ivenog udavio je u reci" (Mavro Orbin). Da je to bila stvarna katastrofa ugarske vojske vidi se iz toga �to su skoro svi ugarski velika�i pali u zarobljeni�tvo. Najpoznatiji zarobljenici su svakako bili Jovan Morovi�, Ivan Gorjanski i drugi, a postali su plen turskog vojvode Isaka. "Neke su uhvatili i zarobili Turci; me�u njima bana Martina, i Lasla i Ivana Gorjanskog" (Mavro Orbin). Tokom 1416. godine iz zarobljeni�tva je prvi iza�ao Ivan Gorjanski, a kao dobar despotov poznanik zamolio je ovoga da kod turaka posreduje ne bi li se oslobodili i drugi zarobljeni ugarski velika�i. Despot Stefan je to spremno prihvatio. Pregovori su bili mu�ni i dugi (Jovan Morovi� je oslobo�en tek 1419.), ali na kraju su ovi velika�i bili oslobo�eni uz otkup. "Kada je sultan vojevao na istoku, opet posla svoju vojsku na Ugre preko Bosne; (kad vojska) do�e uhvati�e ugarske banove, razbi�e (ih) i dovedo�e (ih) sultanu; posredstvom despotovim behu novcem otkupljeni i oslobodi�e se gorke smrti" (Konstantin Filozof).

Ovo je mo�da karakteristi�no mesto despotovog tada�njeg politi�kog delovanja kada on slu�i kao posrednik izme�u zapada i istoka, ali i kao vazal i jednih i drugih, a opet sve to mu se toleri�e. "Po vaseljeni isto�ni vladari (bejahu prema) zapadnim (vladarima) neprijatelji i plenili su (im) zemlje, i ratovali su jedan sa drugim, a ovaj �alje svoju vojsku ka isto�nima (Turcima) protiv zapadnih (Ugra), a ka zapadnim sam odlazi da se savetuje. I ovo oboje je javno �inio i za mnoge godine" (Konstantin Filozof). I sam biograf priznaje da je ovo veoma �udna i neodr�iva situacija, ali da je despot "samo on jedini, veliki i izvanredan u premudrosti i sili; a to i posle njega kao neki zakon koji je on utvrdio ostade. Jer nisu prosto ni zapadni ovo trpeli, ali zna�ahu da je kao neki �tit i (da) nepokolebljiva vera (dolazi) od njega; i sve�tenici njihovi govorahu: Jo� se molimo o blago�astivom despotu koji je u srpskoj zemlji" (Konstantin Filozof). To je tada bila dobra pozicija za Srbiju, ali bilo je pitanje do kojeg vremena sve to mo�e da ide tako. Ugarsko-turski sukobi su bili sve �e��i i sve o�triji sa pretnjom da �e pre�i u stalni rat. Za sada je samo despotova sna�na li�nost mogla dr�ati Despotovinu izvan svega toga, ali kao da niko nije razmi�ljao �ta �e biti posle toga.

Tokom 1421. godine dolazi do jednog pomalo i iznenadnog teritorijalnog pro�irenja Despotovine. Zetom je u to vreme vladao Bal�a III, ali kako nije imao sinova ve� samo dve maloletne �erke, bilo je pitanje kome �e svoje zemlje ostaviti. Bal�a je ve� jedno vreme ratovao sa Venecijom i to sa promenljivim uspehom. U �elji da od despota dobije pomo� on je doputovao u Srbiju, ali kako je ve� du�e vreme bio ozbiljno bolestan to je na despotovim dvoru i umro dana 28. aprila 1421. godine. Ipak pred smrt je svoje zemlje ostavio despotu. "U to vreme, (me�utim), do�e i njegov ne�ak Bal�a, arbanaski gospodar. Unapred je predvideo smrt svoju, jer be�e bolestan odavno, i tu odmah umre. Njega (Stefan) sa velikim ljubo�a��em, a ujedno i �alo��u opremiv�i, pogrebe" (Konstantin Filozof). Odmah nakon Bal�ine smrti despot sa vojskom u�e u Zetu, a nekih zna�ajnih otpora nije bilo od mesnog stanovni�tva. Me�utim, Venecija je tako�e poku�ala da zauzme za sebe �to ve�i komad Zete, �to je do kraja dovelo i do oru�anih sukoba sa despotovom vojskom. No, tada dolazi do jednog doga�aja koji je sve izmenio. Upravo tada, u julu 1421. godine umire turski sultan Mehmed. Sada je po�ela borba za njegovo nasle�e.

Kao zakoniti naslednik isturen je Mehmedov sin Murat II, ali bilo je i drugih pretendenata. Kao i uvek kada su spletke u pitanje najvrednija je bila Vizantija koja je podr�ala nekoga Mustafu za kojeg su tvrdili da je navodni Bajazitov sin. "Kada je umro sultan u Andrijanovu gradu, kao �to napred rekosmo, i kada je bio prenesen od sviju silnih i doma�ih svojih u Brusu, be�e neki zvani Mustafa, koji prevarom nazva sebe Mustafom, sinom (Bajazita) munjevitog..." (Konstantin Filozof). Mustafa je ra�unao na despotovu pomo� pa je �ak i slao izaslanike u Srbiju, ali despot je to odlu�no odbio, pa je �ak Mustafine izaslanike dao pohvatati i poslati Muratu II. Izgleda da je bilo dosta onih iz njegove okoline koji su bili spremni da pru�e pomo� Mustafi, ali despot je to odbio govore�i da se on pokojnom sultanu Mehmedu zakleo: "Polo�io sam zakletve sultanu da �u dobro u�initi njegovoj deci" Konstantin Filozof). Time je sasvim jasno dao do znanja da �e ubudu�e podr�avati Murata II. Nemav�i nikakve pomo�i Mustafa je uskoro nastradao. Koliko je despotov postupak bio pametan videlo se tokom 1422. godine kada je sultan Murat II, da bi se osvetio Vizantiji �to je davala podr�ku njegovom protivniku, do�ao pod Carigrad. Tek kada je ispla�ena velika koli�ina zlata sklopljen je mir. Te godine napadnuta je i Bosna, a ne�to ranije i Vla�ka. U celom tom ratnom plamenu jedina koja je ostala nedirnuta bila je Srbija, ali jedino zahvaljuju�i tome �to je despot odbio pomo� Mustafi.

Za sve to vreme trajali su stalni sukobi sa Venecijom oko nekih gradova u Zeti. Despot je uzimao aktivnog u�e��a u tim zbivanjima sve do leta 1423. godine kada je shvatio da mu je mnogo va�nije da se bavi svojim odnosima sa Turcima i Ugrima, pa je to bio razlog za�to je doga�aje oko Zete prepustio �ur�u Brankovi�u. Mogu�e da je ba� tada (leto 1423. kada je napustio Zetu) on imao pregovore sa izaslanicima sultana Murata II koji su do�li u Beograd. "Tada posla (Murat) despotu poklisara blagodare�i za sve, jer ga despot be�e pretekao poslav�i k njemu poklisare varalice Mustafe. I kada je do�ao poklisar despotu, (despot) u�ini veliko ugo��enje s njim plove�i u la�ama po Dunavu i Savi;..." (Konstantin Filozof). Dakle, nije poznat datum pregovora despotovih sa Muratovim izaslanicima, ali se zna da je te, 1423. godine, postignut sporazum izme�u Murata II i despota. Ne znaju se ni odredbe toga ugovora mada je poznato da je despot i dalje zadr�ao svoj vazalni odnos prema sultanu. Za sve to vreme �ura� bio aktivan pa je sve to uskoro dovelo do sklapanja mira, tzv. "Skadarski mir" (12. avgust 1423.). Time je i sukob sa Venecijom dokon�an.

21. Poslednje godine despota Stefana Lazarevi�a

Tih godina despot je neuobi�ajeno �esto boravio u Ugarskoj pa se tako bele�e njegovi odlasci u 1422., zatim 1423. godini. Iako je on u Ugarskoj imao mnogo poseda i va�io za jednog najve�ih ugarskih velika�a, nije samo to bio razlog za�to je on tamo boravio. Svih tih godina na ugarskom dvoru je boravila po neka zna�ajna li�nost iz okolnih zemalja koja je poku�avala da ubedi kralja �igmunda da zarati sa Turcima. Tokom 1424. godine tu su do�li i turski izaslanici sa kojima je do kraja kralj �igmund sklopio mir, ali toga se niko nije dr�ao. To se naro�ito pokazalo iste te godine (1424.) kada je u aprilu od Murata II ponovo napadnuta Bosna, a odmah potom i Vla�ka. Da nekako suzbije ovu narastaju�u tursku opasnost odlu�i �igmund da pripremi jednu �iru vojnu akciju. Tokom 1425. godine on je skoro celu dr�avu digao na oru�je i formirao tri vojske od kojih su dve i�le na Turke, a jedna na husite u �e�koj. U avgustu 1425. godine �igmund je sa vojskom stigao do Or�ave i tu se po svemu sude�i sastao tajno sa despotom. Tada je sigurno bilo govora o budu�im akcijama protiv turaka i tra�eno je i despotovo u�e��e u tome. Iz njegovog kasnijeg pona�anja vidljivo je da je on dao pristanak.

Ba� u to vreme na despotov dvor stigli su i turski izaslanici koje je poslao sultan Murat II. Oni su imali zadatak da izvide da li je despot i dalje verni turski vazal ili zajedno sa ugarima sprema napad na Tursku. "Murat htede po�i na zapad i gledaju�i blago�astivoga despota kako svake godine ide ugarskom kralju, poslu�a neke koji su (ga) klevetali; i kada je tamo despot bio, posla jednoga od vernih svojih da sazna u �emu je istina" (Konstantin Filozof). Kako despot u to vreme nije bio Beogradu ve� u Ugarskoj to su poslanici morali da �ekaju njegov povratak. Kako se radilo o iskusnim ljudima, a ne �eprtljama, to su oni jasno videlo da cela Srbija prosto vri od ratnih priprema i da se gradovi naveliko opremaju oru�jem. Bilo je o�igledno da se radi o pripremanju rata sa Turcima. To im je do kraja i sam despot potvrdio ne �ele�i da ih primi iako je primio one poklone koje su mu doneli. To je bio pomalo ishitren despotov potez jer jo� uvek nije bilo sigurno da �e do akcije hri��ana protiv Turaka uop�te i do�i. To je bilo sasvim dovoljno da poslanik vidi pravu istinu. "A ovaj (izaslanik), do�av�i k caru (Muratu), mnogo ga (despota Stefana) kleveta�e i re�e: Ako ti ne po�e� na njih, oni �e ve� do�i na tebe" (Konstantin Filozof).

Posle ovoga izve�taja svojih poslanika Murat II se odlu�io na akciju i stoga dolazi li�no u Sofiju gde su se sakupljale njegove trupe. U me�uvremenu je i despot saznao da od predstoje�eg rata sa Turcima nema ni�ta jer se Ugarska i Venecija nikako nisu mogli dogovoriti Sada je morao da se pred sultanom opravda ukoliko ne �eli odmazdu. Stoga je, kao da ni�ta nije bilo, poslao svoje pomo�ne trupe sultanu u Sofiju izvr�avaju�i time svoje vazalske obaveze. Istovremeno sa ovim vojnicima stiglo je i despotovo poslanstvo koje je trebalo da umiri sultana. Me�utim, sultan ne prihvati ove vojnike, a poslanicima ne poveruje ve� ih sve vrati nazad despotu uz poruku da on uskoro tamo dolazi. "I car po�e u Sofiju, gde do�o�e vojnici despotovi po obi�aju. A do�e i poklisar. Car, malo zadr�av�i vojnike, re�e (vojnicima despotovim): Idite gospodinu svome i objavite mu moj dolazak" (Konstantin Filozof).

Tako je i bilo. Tokom jeseni 1425. godine Turci ulaze u Srbiju i dolaze sve do Kru�evca usput sve pale�i i robe�i. Me�utim, ova akcija je bila kratkog daha, ali ne zbog toga �to je to sultan tako �eleo ve� zbog jakog otpora. Osim despotovih trupa bilo je tu i pomo�i iz Ugarske. Na kraju sultan popusti pred despotovim poslanicima i sklopiv�i mir povu�e se iz Srbije. "Popleniv�i jedan deo, odmah se opet vrati. Jer posla blago�astivi (Stefan) poklisara" (Konstantin Filozof). Sti�e se utisak da je ova turska akcija ipak bila prije neka vrsta vojne demonstracije turske snage i opomena za Srbiju, no �to je sultan imao stvarnu nameru da ne�to trajno osvoji.

Ba� dok su Turci upadali u Srbiju setio se bosanski kralj Tvrtko II nekih svojih prava na Srebrnicu za koja je mislio da su ja�a od onih po kojima je despot sada dr�i. Jo� od 1415. godine Bosanci su �ekali pogodnu priliku ne bi li povratili ovaj grad i sada mu se u�inilo da je do nje do�lo. Napad i nije bio toliko iznenadan �to je pru�ilo vremena despotovim ljudima da se povuku u tvr�avu Srebrnik iz koje se mogao pru�iti dovoljno jak otpor dok ne stigne pomo�.

I ina�e Bosanci nisu �urili sa opsadom tako da su sasvim mirno bombardovali tvr�avu i �ekali da se branioci predaju. Dok je trajalo bombardovanje tvr�ave pripadnici vlasteoske porodice Dinji�i� su spalili predgra�e Srebrnice. U to vreme su Dinji�i�i, a naro�ito �upan Dragi�a, bili veoma aktivni kada je trebalo u�estvovati u zaverama. Tako se njemu pripisuje jedna od glavnih uloga pri ubistvu kneza Radoslava Pavlovi�a (1415.), �to je opet kasnije izazvalo u Bosni krvave nerede. Tek intervencijom sultana Mehmeda I ovi su se neredi smirili, a �upan Dragi�a Dinji�i� je trebao da bude ba�en u tamnicu. Na neki na�in �upan je tu kaznu izbegao i 1425. godine on je ve� jedan od najbli�ih ljudi kralju Tvrtku II. Sklon takvim radnjama bio je jedan od pokreta�a Tvrtkove akcije na Srebrnicu i onaj koji je tamo napravio najve�e �tete spaliv�i predgra�e.

Tvrtko II se nije nadao da �e se Turci tako brzo povu�i iz Srbije, �to je omogu�ilo despotu da svu svoju vojsku koju je do toga momenta koristio u ratu sa Turcima, okrene odmah na Bosnu. "A despot, uzev�i vojsku koju be�e spremio protiv ovih, po�e na Bosnu" (Konstantin Filozof). Isto tako malo ko je mogao da poveruje da se u to doba godine mo�e pre�i nabujala Drina, pa se mo�e misliti kakvo je to iznena�enje bilo kada je despot sa vojskom pre�ao ovu reku i udario na Bosance. "Despot iznenada do�e na reku zvanu Drina za koju su Bosanci mislili da se ne mo�e pre�i; a kada despot tada nai�e, brzo pre�e reku te Bosanci, videv�i to, ostavi�e sve stanove svoje i pobego�e sa svojim kraljem" (Konstantin Filozof).

Iznena�enje je bilo toliko da su se Bosanci tako uspani�eno povukli da su ostavili celokupnu artiljeriju kojom su bombardovali tvr�avu. "A ostade i pra�ka (tj. top) njihova zvana humka zajedno sa drugim dvema. Despot zapovedi da veliku (pra�ku) nose u Beograd, a ostale (dve) u Srebrnicu, a sam do�e u bosanske krajeve i goniv�i kralja, plenja�e" (Konstantin Filozof). Panika je uhvatila Bosance u toj meri da se njihov kralj Tvrtko II utvrdio u jednoj od tvr�ava i iz nje tra�io pregovore sa despotom. "A kralj, koji je bio u jednom od tvrdih gradova, posla poslanika mole�i da izi�e" (Konstantin Filozof). Ne �ele�i da se dalje preganja sa Bosancima i uzev�i za sebe okolinu Srebrnice despot pristane na mir i povu�e se.

Despot Stefan je ve� do tada ozna�io �ur�a Brankovi�a i njegovo potomstvo za svoje naslednike u despotovini. Me�utim, to je ostalo zatvoreno u porodi�nim krugovima porodica Lazarevi�a i Brankovi�a tako da je takvu despotovu odluku trebalo na neki na�in obnarodovati i dobiti od vlastele pristanak na to. U to vreme despot je ve� po�eo da poboljeva od neke no�ne bolesti pa se pla�io da �e umreti, a da ovaj va�an posao ostane neobavljen. "Blago�astivoga despota Stefana hvata�e sve vi�e no�na bolest od koje odavno strada�e" (Konstantin Filozof). Trebalo je sakupiti sabor gde �e se okupiti najve�a srpska vlastela, ali i predstavnici crkve. To je u�injeno tokom 1426. godine (ta godina nije sigurna pa postoji mogu�nost da je to ura�eno i ranije) u Srebrnici. "Zato, veoma se pobojav�i smrti, posla po svoga sestri�a, gospodina �ur�a, i ovaj do�e u mesto zvano Srebrnica; i tu (despot) sazva sa patrijarhom sabor od �asnih arhijereja i blagorodnih sviju vlasti i sviju izabranih i na saboru blagoslovi njega (�ur�a) na gospodstvo, govore�i: Od sada ovoga smatrajte gospodinom mesto mene" (Konstantin Filozof).

Time je despotova �elja bila ozakonjena i �ura� je postao i njegov legalni naslednik. Sve to je u�vr��eno prisustvom crkvenih predstavnika i davanjem zakletvi. "U�ini�e i molitvu nad njime sa polaganjem ruku; i sve zakle da mu budu verni. A prokle one koji bi podigli kakvo neverstvo. Zatim zakle i njega samoga da ne�e prezreti njegovo vaspitanje, "nego kako sam ja sam o svemu mislio, tako �ini i ti. Jer mnogi su mi poslu�ili kojima ne uspeh dati nagrade". I mnogo (ga) pou�i o pobo�nosti i zapovestima. Zato od tada mnogo vernije se priklanjahu mladom svome gospodinu nego ranije" (Konstantin Filozof).

No, sve je to bio tek deo posla oko �ur�evog nasle�ivanja. Kako je Srbija bila ugarski vazal i po tom osnovu despot je dobio mno�tvo poseda po Ugarskoj, ali i Beograd i Golubac, to je trebalo re�iti i taj problem. Despot je sasvim sigurno �eleo da ga �ura� nasledi i na tim posedima pa je stoga trebalo na sve to dobiti i saglasnost ugarskog kralja �igmunda. U prole�e 1426. godine despot putuje u Ugarsku sa svojom najistaknutijom vlastelom gde se sastaje sa ugarskim kraljem �igmundom i njegovim velika�ima u mestu Tati u Komoranskoj �upaniji. Pregovori nisu bili ni malo laki, tako da ni uslovi koje je uspeo despot da izbori nisu bili ba� povoljni. �igmund je pristao da �ura� Brankovi� bude naslednik despota Stefana i da bude uvr��en me�u ugarsku vlastelu, kao i da nasledi sve despotove posede u Ugarskoj, ali uz odre�en uslov. Najpre to da i �ura�, poput despota, prihvati vazalne obaveze prema Ugarskoj. Taj uslov se i o�ekivao i on nije bio posebno sporan. Me�utim, �igmund je tra�io i to da se Ugarskoj u slu�aju despotove smrti vrate gradovi Beograd i Golubac, Ma�va i krajevi zapadno od Drine. To ve� nije moglo biti despotu po volji, ali nemaju�i kud morao je i na to pristati. Velikim delom Beograd je izgra�en ba� od strane despota i mnogo toga u Despotovini je bilo povezano ba� sa tim gradom, pa mo�da izgleda �udno �to je tako olako dat pristanak na njegovo odricanje. Mogu�e je da se despot nadao da �e kasniji tok doga�aja mu pru�iti priliku da mo�da �igmunda ubedi da se odustane od te odredbe iz ugovora. Iako je ne�to poboljevao, despota je zdravlje ipak dosta dobro slu�ilo, pa je bilo za o�ekivati tako ne�to i za dalje. No, nije se tako desilo.

Te godine (1426.) u Vla�koj su besnele borbe izme�u ugarskog kralja �igmunda i Turaka, a rezultat je bio uglavnom na �tetu ugara. Srbija cele te godine nije uznemiravana i izgledalo je da �ak despot pobolj�ava svoje pozicije na turskom dvoru. Tada se on �ak nudio Veneciji da posreduje kod Murata II pri njihovim pregovorima. Venecija je spremno prihvatila despotov predlog za posredovanje, ali Turska izgleda nije. Jaz izme�u despota i Murata II bio je sve dublji. Da je to tako videlo se kada je po�etkom 1427. godine Murat II uputio svoje akind�ije da upadnu u Srbiju. Dobar deo Srbije bio je zahva�en ovim napadom. Novo Brdo je bilo opkoljeno, Pomoravlje je gorelo, a u leto tursko halakanje se ve� �ulo i kod Resave.

U to vreme, najnezgodnije po despota, do�lo je i do neke pobune u Srebrnici kada su nezadovoljni rudari ubili despotovog nadzornika u gradu. "Godine 1419. despot Stevan je poslao na upravu Srebrenice jednog svog vlastelina po imenu Vladislav. A kako je on preko svake mere tla�io tamo�nji narod, ljudi su jednog dana, po�to vi�e nisu mogli podnositi njegovo nasilje, pobunili i ubili ga" (Mavro Orbin). Despot se stra�no razjario kada je �uo za ovu pobunu. Mogu�e da ga je u ljutnju dovelo to �to se rudari bune ba� u ovaj �as kada Turci opasno ugro�avaju Srbiju, a mo�da je to bilo i zbog na�ina na koji su rudari ubili njegovog nadzornika. "A neki nemirni duhovi, podigav�i spor, ubi�e ga i baci�e sa palate" (Konstantin Filozof). Bilo kako bilo, on bane sa vojskom u Srebrnicu i tamo se na stra�an na�in obra�una sa svima na koje je naleteo. Naravno, glavni deo pobunjenika je izmakao, a stradali su uglavnom nevini. Ni�ta od svega toga nije smetalo despotu da naredi osaka�enja i druge oblike te�kih kazni. "Saznav�i za ovo (despot) se podi�e sam, po�to su mnogi pobegli od mesta, pa uhvativ�i i neke nevine radi ubistva mladi�a, odseca�e im ruke i noge" (Konstantin Filozof).

Pomalo je nerazumljiv despotov postupak sa dubrova�kim trgovcima koji su se zatekli u Srebrnici. Misle�i da su i oni ume�ani u ovu pobunu naredio je da se nekima od njih iskopaju o�i, odseku ruke, itd. "Mnogim, pak, trgovcima i vlasteli dubrova�koj koji su se tada na�li u Srebrenici oduzeo je svu imovinu, �tavi�e, bacio ih je u tamnicu. Nekima je iskopao po jedno oko, a drugima odsekao po jednu ruku, i sve to zato �to je bio posumnjao da su oni bili ume�ani u zaveru i ubistvo pomenutog Vladislava" (Mavro Orbin). Njegova razra�unavanja su uzela takve razmere da je morala da se ume�a i Dubrova�ka vlada koja je opet zamolila �ur�a Brankovi�a da i on pomogne. Do kraja je sve bilo uzalud i despot je uradio onako kako je hteo. "Zbog toga mu je dubrova�ka vlada smesta poslala poklisara Paska Rasti�a. I pored toga �to se za nj zalo�io despotov sinovac �ura�, i �to je li�no izlagao i s prekorom stavljao pred o�i despotu mnoga dobro�instva koja su mu Dubrov�ani u�inili, a naro�ito napore koje su izdr�ali pri odbrani tvr�ave Srebrenice kad je na nju juri�ao bosanski kralj Tvrtko, Rasti� ipak nije izdejstvovao da despot oslobodi pomenute Dubrov�ane" (Mavro Orbin). Sve to je bio razlog da Dubrov�ani odlu�e da zategnu odnose sa despotom, ali tada je do�lo do tragi�nog razvoja doga�aja.

Negde sredinom 1427. godine despot je boravio u �umadiji, a kretao se ka Beogradu. U mestu Glavica je odlu�io da izi�e u lov. Nakon obeda uzjahao je konja, a onda ga je udarila sr�ana kap. "Kada je bio na mestu zvanom Glavica, obedovav�i, izi�e da lovi; i dok je jo� lovio, uzeo je kragujca na ruku svoju. Uzev�i ga nije (ga) nosio kako treba, on, koji je do sada sve kako treba i na udivljenje izvodio i �inio; i nagibao se na jednu i drugu stranu kao da �e sa konja pasti. Obuhvativ�i ga sa obe strane, vo�ahu ga do stana" (Konstantin Filozof). Prenet je do �atora i tamo je dana 19. jula i umro. Poslednje re�i su mu bile da se ide po �ur�a Brankovi�a. "I kad je bio u �atoru, on le�a�e - a to be�e svima dirljiv prizor - ispustiv�i samo jedan glas: Po �ur�a, po �ur�a - govora�e. I tako ni�ta nije govorio do ujutro, kada i duh svoj predade Gospodu" (Konstantin Filozof).

Ova smrt je bila i vi�e nego iznenadna pa je to bilo razlog da se pojavi i mi�ljenje da postoji mogu�nost da je despot otrovan od strane zaverenika u zemlji. Ne treba ni govoriti da je on imao mno�tvo protivnika koji bi mu rado do�li glave. Istovremeno i sultan Murat II je imao u svojoj zemlji izvesnih problema sa zavereni�kim grupama krupnih begova koji su se odupirali njegovoj apsolutisti�koj vladavini. Ti su sukobi oti�li toliko daleko da je Murat II do kraja naredio da se oslepi Ivaz pa�a, tada�nji vezir, ina�e jedan, do tada, od najpouzdanijih Muratovih ljudi. Sa tom zaverom protiv sultana povezuje se i zavera protiv despota, a zaverenici su bili u me�usobnoj vezi. Upravo stoga pomalo �udna koincidencija da je despot "na mestu zvanom Glavica, obedovav�i,...", a da je nakon ovoga obeda oti�ao u lov i odjednom "nagibao se na jednu i drugu stranu kao da �e sa konja pasti". Ako je tako, onda su obe zavereni�ke grupe nastupale u dogovoru i imale su nameru da likvidiraju i sultana i despota. Murat II je na vreme osujetio ovaj poku�aj, ali despot to nije uspeo. Koliko ova kombinacija ima ta�nosti i verovatnosti, ostaje stvar procene i mogu�ih dokazivanja. No, u nauci ostaje i dalje jednodu�no navedeno da je isklju�ivi razlog despotove smrti sr�ani udar.

Despotova smrt je bila stra�na vest za Srbiju i to ba� u �asu kada Turci napadaju iz sve snage. "Kada se ovo dogodi, koji (sve) �alosni glasovi nisu se tada �uli?! Padali su (ljudi) licem ka zemlji i krv je tekla iz njih; i drugo (�ta je bilo) tako da nisu ridali za njime samo kao za gospodinom, nego kao za ocem sa ljubavlju po�tovanim" (Konstantin Filozof). Despotovo telo je preneto u njegovu zadu�binu u manastir Manasija (Resava), a biograf govori da se u momentu sahrane turska vojska nalazila u blizini i da je pogrebna povorka bila u opasnosti od njihovog napada. Na nadgrobnom kamenu je zapisano "Blago�estivi gospodin despot Stefan, dobri gospodin, predobri, i mili, i slatki gospodin despot! O te�ko onom ko ga vide na ovom mestu mrtva!". Manastir Manasija, kao despotova grobna crkva, je posve�en Sv. Trojici i zavr�en je 1418. godine, a ukra�en je veoma bogato.

Ina�e, oko samog mesta gde je despot sahranjen vladaju kontraverze. Postoje narodna predanja da je sahranjen na nekim tajnom mestu, zatim navodi letopisca iz XVI veka da je sahranjen u Beogradu. Jedna od novijih verzija jeste da je njegov grob u manastiru Koporinu. U ovom manastiru (Koporinu) prona�eni su ispod portreta despota Stefana (ina�e, jedan od njegovih najstarijih portreta) neki skeletni ostaci koji imaju patolo�ke promene koje bi odgovarale onim navodima Konstantina Filozofa gde on ka�e da je despot imao problema sa kolenom. Sam islikan lik je veoma o�te�en tako da je o despotovom izgledu bilo �ta veoma te�ko re�i. Posebno je interesantna kruna koja je otvorena i ukr�ten lor s bisernim ornamentom u obliku osmice.

No, kako su to za sada sve hipoteze zvani�no se veruje da je despot ipak sahranjen u Manasiji i to u jugozapadnom delu naosa. U Manasiji se nalazi islikan lik despotov i to na zapadnom zidu hrama, izme�u velikih carskih dveri i malih severnih vrata. Despot je prikazan frontalno, u desnoj ruci mu je krst, a u levoj model Manasije. Lice mu je duguljasto, kosa crvenkasto �uta. Crte lica su veoma pravilne i tanke (mo�da malo suvi�e idealizovane), a boja lica je rumena. Ovaj se portret u mnogome razlikuje od onih u manastirima u Rudenici i Koporinu, posebnu pa�nju privla�i njegovo odelo zbog mno�tva ornamenata.

U Rudenici despot je na zapadnom zidu naosa, do vrata koja vode u pripratu, prikazan kao mlad �ovek, krupan, plav. Pored njega je i brat mu Vuk. I upravo tu se mo�e sasvim jasno videti Vukov lik sa �irokim ovalnim licem, kose tamno sme�e, pada mu na ramena, a na sredini razdeljena. Ima brkove i malu bradu.

U manastiru Kaleni�u na severnom zidu priprate despotov islikan lik je prikazan sa ne�to du�im licem, kosom ri�om, kratkom, brada mu je retka, a brkovi jedva raspoznaju.

Despotova smrt shva�ena je kao katastrofa i to je na neki na�in tako i bilo. Zadnjih dvadesetak godina celokupna politika koju je vodila Srbija, ali i svi politi�ki odnosi koje je ona imala sa okolnim silama, bile su neraskidivo vezane za despotovu li�nost. Srbija je bila u dvostrukom vazalnom odnosu prema dva ljuta protivnika: Ugarskoj i Turskoj. Taj pomalo �udan odnos je funkcionisao jedno vreme veoma dobro i obezbedio je Srbiji dugotrajan mir, me�utim nakon smrti sultana Mehmeda dobio je despot ambiciju da udru�en sa ostalim hri��anskim silama poku�a da kona�no slomi Turke. Mo�da je to bio dobar politi�ki pravac, ali on je izgleda imao priliku da funkcioni�e za dobro Srbije samo za despotova �ivota. Njegovom smr�u Despotovina je morala da vrati Ugarskoj Beograd i Golubac, �to je zna�ajno smanjivalo njenu snagu. Bio je tu i turski sultan koji je tako�e polagao pravo na Srbiju i koji je smatrao da mu ona, nakon despotove smrti, u potpunosti pripada. To je sada zna�ajno komplikovalo odnose izme�u Ugarske i Turske, a sve zarad Srbije. Za despotova �ivota sve je to nekako trajalo, ali bilo je veliko pitanje da li �e i �ura� uspeti da se sna�e u tim odnosima.

Nesumnjivo da despot Stefan Lazarevi� spada me�u nekoliko najkrupnijih i najistaknutijih figura srpske srednjovekovne istorije. Bio je na prvom mestu ratnik i vitez koji je imao iza sebe vi�e bitaka negoli ijedan srpski vladar prije njega. Osim toga za svojih trideset godina vladavine pokazao se i kao dobar dr�avnik, diplomata, organizator, ali i kao jedan od najdarovitijih pesnika svoga vremena. Njegov �ivot li�i na roman prepun radikalnih preokreta. Za svoga �ivota slu�io je nekolicinu turskih sultana, ali je protiv ve�ine njih i ratovao. Istovremeno bio je jedan od najve�ih velika�a ugarskog kralja �igmunda mada je i protiv njega dejstvovao u nekoliko bitaka. Imao je sre�u da iz svih velikih bitaka, a ni u jednoj se nije �tedeo, iza�e ne samo �iv ve� �ak ni ranjen. Osim ovih sukoba imao je despot mno�tvo sudara sa srpskom vlastelom koja je �esto odbijala njegove politi�ke zaokrete i to uglavnom �to ih nije shvatala. Najupe�atljiviji su despotovi sudari sa porodicom Brankovi�em, sa kojom se na kraju imao snage izmiriti �ak u toj meri da je odlu�io da �ur�a Brankovi�a proglasi za svoga naslednika. Samo progla�enje �ur�a za naslednika imalo je za osnovni cilj da obezbedi za Srbiju jednoga vladara koji �e biti iz istaknute srpske plemi�ke porodice. Despot je znao da �e nakon njegove smrti (despotove) i Ugarska i Turska poku�ati da zauzmu Srbiju koriste�i to �to on nema naslednika pa je stoga isticanje �ur�a imalo zadatak da to spre�i. Vreme koje je nailazilo pokaza�e na�alost da takva njegova ra�unica ima samo delimi�no pokri�e, a Srbija je ulazila u zavr�ni �in katastrofe.

Dr �eljko Fajfri�

dr �eljko Fajfri� je ro�en 24. februara 1957. godine u �idu gde je zavr�io osnovnu �kolu i gimnaziju. Na Pravnom fakultetu u Novom Sadu diplomirao je 1979. godine, a na Novosadskom univerzitetu je stekao titulu magistra pravnih nauka. Doktorirao je 1994. godine na Pravnom fakultetu Univerziteta u Kragujevcu. �ivi i bavi se advokaturom u �idu, a radove iz pravne oblasti objavljuje u stru�nim �asopisima. Pripremio je za �tampu "Ustav i Krivi�ni zakonik Savezne Republike Nema�ke". Koautor je knjige "Istorija advokature Jugoslavije".

Istovremeno, ve� du�i period, dr �eljko Fajfri� se bavi istra�ivanjem srpske srednjovekovne pro�losti, a radove iz ove oblasti objavljuje u dnevnoj i periodi�noj �tampi i stru�noj literaturi. Objavio je knjige "Veliki �upan Stefan Nemanja", "Fru�kogorska Sveta Gora", "Kralj Stefan Prvoven�ani", "Putovanje u Hristovu Svetu Zemlju", "Crkva Svetog Nikolaja u �idu", "Crkva Svetog Nikolaja u Ba�incima", "Sveta Loza Stefana Nemanje", "Crkva ro�enja Presvete Bogorodice u Morovi�u i Crkva Svetih Apostola Petra i Pavla u Batrovcima".

//Kosovo.com / Projekat Rastko / Projekat Rastko Gra�anica - Pe� //
[ Promena pisma | Pretra�ivanje | Mapa projekta | Kontakt | Pomo� ]